Tabloid istražuje

Scenario za jednu parlamentarnu komediju sa pripadajućim dnevnicama i putnim troškovima

 

Samo da nam prežive pad sa stolice, kad zaspu

 

U senci trapavog pokušaja rekonstrukcije i drugih skandala u vladi Srbije, mirno spava družina od 250 narodnih poslanika u skupštini koja više liči na debatni klub sa restoranom zatvorenog tipa. Ali ne samo što spava, jede, putuje i troši veliki novac, nego i lažno predstavlja sebe u javnosti kao vrlo zdravu instituciji u inače gadno oboleloj državi

 

Nikola Vlahović

 

Ideju obnove višestranačja u Srbiji početkom devedesetih godina prošlog veka snažno su podstakle i sve službe Miloševićeve lične vladavine. Verovatno zato da se tadašnji neprikosnoveni vođa ne bi osećao usamljenim, i da bi tek stvorena opozicija izgledala dovoljno mala i nesposobna u poređenju sa njim i njegovom partijom. U duhu te ideje, i ondašnja Skupština Srbije je imala zadatak da liči na stočnu pijacu, kako bi tek rođeno višestranačje izgledalo što odvratnije. Tako je projekat sasvim ostvario svoju svrhu, sve dok se jednog dana stvari nisu promenile na štetu režima koji je sve to smislio.

Ali, umesto da na radost izmučenog naroda zavlada jedna istinska parlamentarna demokratija i ono nekad romantično zamišljeno višestranačje u kome će vladati kultura dijaloga i poštovanje prava na suprotno mišljenje, počela je nepredvidivo duga dominacija stranačkih plemena i njihovih nesmenjivih vođa.

 

Neka naplate sapunicu

 

Već punu deceniju od kako je pao prethodni režim, traje nepodnošljivi teror stranaka, od kojih većina nema ništa sa politikom niti bilo kakvom ideologijom, nego im je sav smisao opstajanje u i oko vlasti, i to po svaku cenu.

Za većinu njih, život van parlamenta i nije život. Došlo je dotle da je u današnjoj Srbiji najpoželjnije zanimanje - narodni poslanik, a najbolji put za napredak u životu članstvo u nekoj od stranaka.

Jer, narodni poslanik je u ovoj državi jedna figura obezbeđena sa mnogo više zaštita nego što je pripadajući imunitet, ali mu je zato uticaj na živote ostalih Srba poveliki. Ergo, kao takav, narodni poslanik je sasvim pripremljen da bude deo jednog otuđenog kluba koji se zove Narodna skupština Republike Srbije.

Članstvo u ovom klubu dokonih, ali dobro nagrađenih, jače je i od članstva u raznim domaćim masonerijama i rotarijanstvima, mada je i ova kuća prepuna takve i slične egzotike pa je razliku sve teže uočiti...

Od one skandalozne karnevalske skupštine iz ranih devedesetih u kojoj je bilo svega, od svađanja i pričanja viceva do zore, preko uriniranja poslaničkih klupa, zalivanja pritivnika vodom, čupanja mikrofona i opštih tuča, pa do ove današnje, u kojoj su glupost i primitivizam potpuno usaglašeni, malo je toga promenjeno. I dalje je troškovnik Narodne skupštine Srbije bezobrazan, i dalje su plate narodnih poslanika besramno velike u odnosu na njihov učinak, i dalje je ovo jedna rajska dolina za njih 250, a posebno za one koji se nikada nisu javili za reč niti im to stranka dozvoljava (osim za dizanje ruke "za" ili "protiv").

Mnogi se i ne snalaze najbolje od kako je došlo do prelaska iz "male" u "veliku" (bivšu Saveznu) skupštinu, a većina je potpuno zamrla uvođenjem elektronskog davanja i oduzimanja glasa. Nadvikivanje više ne pomaže, to se više u televizijskom prenosu ne čuje. A i taj televizijski prenos skupštinskih sednica iz nekog razloga košta, mada je "vaše pravo da znate sve" već naplaćeno mesečnim zaduženjima preko računa EPS-a.

"Tijanićev cenovnik" kaže da samo jedan (jedini) sat vremena skupštinskog prenosa košta oko 2500 evra. Prema toj tarifi, sa računa skupštine na račun RTS, na ime nekih "zaostalih potraživanja", uplaćeno je 3,3 miliona evra! Šta to sprečava Narodnu skupštinu republike Srbije da osnuje svoju televiziju i preko nekog parlamentarnog kanala direktno prenosi zasedanja, pa čak i da, eventualno, prihoduje od jedne takve televizije?  Ovakav odnarođeni country club svakako zaslužuje takvo nešto...

 

U znoju lica svog

 

Da je u Srbiji dobro živeti kao narodni poslanik, najbolje govori podatak da godišnje stotinak parlamentarnih delegacija putuje u inostranstvo na razna zasedanja, seminare i razne druge događaje. Tako su se narodni poslanici iz Srbije pojavljivali na raznim meridijanima, od Norveške do Kine, od Sidneja do Vašingtona. Ukratko, jedna globalna aktivnost! Kao da je u pitanju ona moćna Jugoslavija, negdašnji nezaobilazni faktor takozvanog trećeg sveta, a ne mala i siromašna postkumanovska Srbija. 

Ali, sve je pripremljeno da i strani parlamentarci koji ovamo dolaze budu zadivljeni troškovnikom srpske skupštine: centralno grejanje 25 miliona dinara, porezi i doprinosi za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta 17 miliona dinara, fiksni telefoni 13 miliona dinara, struja 12 miliona dinara, hrana i piće oko osam miliona dinara, takozvane specijalizovane usluge (misterioznog sadržaja!) 36 miliona dinara, takozvane opšte usluge 11 miliona dinara, stručne usluge 12 miliona dinara, na ostale usluge otišlo još 11 miliona dinara, na usluge prevođenja i stručno usavršavanje oko tri miliona dinara, nabavka materijala "svake vrste" 46 miliona dinara...

Ipak, skupština svoj budžet troši uglavnom za plate i takozvane paušale narodnih poslanika, što  doprinosi ispravno stečenoj predstavi o najboljem radnom mestu u Srbiji.

Ali, ima i drukčijih mišljenja. Generalni sekretar Narodne skupštine Srbije Veljko Odalović jednom je "prijavio" javnosti da su ukupni troškovi ove kuće narodnog veselja u toku 2009. godine bili 1,3 milijarde dinara. Ako je ovo prosečna potrošnja u prosečnom mandatu, nije onda teško pomnožiti to sa, recimo, poslednjih sedam-osam godina i doći do zastrašujuće cifre od stotinak miliona evra potrošenih na negovanje najomraženije grupe ljudi u Srbiji (zajedno sa članovima vlade). Inače, bila je to godina u kojoj su poslanici zasedali tačno 163 radna dana! Teška i neizvesna beše ta 2009. godina za svakog narodnog poslanika. Sedelo se u klupama mukotrpno svaki drugi dan!

 

Nema pitanja - ni njima ni od njih

 

Pre tačno godinu dana, marta 2010. godine, zbog jednog teksta objavljenog u dnevnoj štampi u kome su sabrani troškovi skupštinskih delegacija, grupa istaknutih članova vladajuće koalicije potpuno je izgubila i meru i razum tražeći najstrožije krivične sankcije i za novinu i za autorku koja je bila dovoljno slobodna da sabere ravno 11 miliona dinara potrošenih u 2009. godini na ime predstavljanja ovako originalnog modela parlamentarizma. Tu se posebno istakao najstariji među odabranima, Dragoljub Mićunović, koji je uz pomoć šefice poslaničke grupe Demokratske stranke Nade Kolundžije stao "na crtu" gnusnoj slobodi štampe, protestujući zarad "... zlonamernog pisanja medija o troškovima putovanja parlamentarnih delegacija u inostranstvo koje narušava ugled parlamenta". I ne samo to, nego su Mićunović i Kolundžija pokazali i psihoterapeutsko-uredničke ambicije, tvrdeći da im se ne dopada "ton teksta".

Ali, ako je ton-majstor u redakciji grešne autorke bio netaktičan, činjenice su bile neoborive. Trošak jeste bio toliki koliki je bio i njega nije osporio niko od ovdašnjih svetskih putnika sa poslaničkim imunitetom. Potpuno obnevidela od besa, Nada Kolundžija tom prilikom izjavljuje da je "...međunarodna saradnja jedna od ključnih aktivnosti parlamenta" i, još, da se "...pisanjem degradira institucija parlamenta i onemogućava Skupština da ostvaruje svoju osnovnu funkciju, kontrolu rada Vlade!"

Otišla je drugarica Kolundžija još dalje u svom agitpropovskom shvatanju medija i njihovog odnosa prema političarima pa je rekla čak i to da "...ako u tekstu kažete da je neko uzeo, inkasirao, stavio u kofer, to je zlonamerno". I ovo ne beše obračun sa tamo nekom novinarkom koja je napravila strašnu grešku sabirajući potrošene skupštinske dinare a prikazavši ih kao evre, nego je to bila divna prilika da komesari srpske demokratije otvore svoju podsvest i pokažu da ne vole sud javnosti. I ne vole kad ih ta javnost gleda kako jedu, piju, putuju i troše dnevnice, niti da ih sluša kad lažljivo tvrde da je "svaka poseta parlamentarne delegacije imala svoj efekat". Zapravo, ako je suditi prema njihovom tumačenju idealnih medija, izgleda da bi najbolje bilo da narod, birači, nikako ne obraćaju pažnju na njih, ali da ih stalno, iznova, glasovima dovode u iste kabinete.

Konačno, ova odnarođena skupština partijskih poslanika složna je i oko zaštite svojih potrošačkih apetita pa tako skupštinskoj proceduri uopšte ne postoji predlog zakona o završnom računu za 2002, 2003, 2004, 2005. i 2006. godinu. Predlog završnog računa za 2009. godinu dostavljen je sa više od pola godine zakašnjenja! Došlo je dotle da radikalski poslanik Krasić upozorava: "... Dominira interes skupštinske većine da se izveštaj ne podnese, jer je Odbor predložio razmatranje izveštaja revizora i završnog računa budžeta za 2008. godinu, ali je većinom glasova poslanika odbijeno stavljanje na dnevni red!".

Zapravo, napravljena je jedna skoro zaverenička opstrukcija u skupštini, da je nemoguće kontrolisati način na koji "izabrani predstavnici naroda" troše novac svojih birača. I još nešto: čemu služe odredbe Ustava i zakonske odredbe, gde je tu Državna revizorska institucija i druga glupa pitanja - skakavci koji troše i tuđ novac i tuđe godine nikada neće postaviti.

 

 

 

Plata i naplata

 

 

Narodni poslanik u Srbiji je, prema opisu radnog mesta i zadovoljstvima koje ono pruža, jedan običan parazit. Ali, mnogi koji tek ulaze u ovo svetilište dokolice i neočekivanih premija (prošle godine, od januara do juna, za plate, paušale, putovanja i reprezentaciju potrošeno okruglo šest miliona evra!), nemaju predstavu o nesagledivim mogućnostima koje im se tu nude. No, čovek se na dobro brzo navikne...

Jer, osim redovne plate, tu su plaćeni kursevi, obuke, usavršavanja, seminari, članstvo u raznim delegacijama, redovne reprezentacije (koje su zvanično ukinute a nezvanično uopšte nisu!)...

Tako je život dojučerašnjem mučeniku koji je trunuo u nekim stranačkim prostorijama ili oko njih, odjednom postao institucija za sebe, posebno sada od kako je postao i vlasnik svoga mandata. Sad je poslanik neko! Ako je pametan, može da naplati i do 400.000. dinara mesečno, što od plate što od službenih nadoknada. Važno je samo da se prijavi i da učestvuje u nekom od besmislenih angažmana koje "visoki dom" nudi. Dešavalo se i dešava se da mnogi od njih u prolazu pored skupštine svrate da "uzmu malo para".

Mada je znao da reguje vrlo burno zbog objavljivanja njegovih troškova, ideološki pradeda Demokratske stranke Dragoljub Mićunović je, u svojstvu predsednika skupštinskog Odbora za inostrane poslove, samo u 2009. godini naplatio na ime dnevnica 205.000 dinara, za prevoz 681.500, a za smeštaj 214.000 dinara.

A član Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Miloš Aligrudić je, u istom ili sličnom periodu, naplatio 106.500 dinara, za prevoz oko 390.000, a za smeštaj u inostranstvu 161.000 dinara. U poređenju sa njima, predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović bila je skromnija pa je na ime dnevnica u inostranstvu naplatila 91.000 dinara, a za prevoz i smeštaj ukupno oko 322.000 dinara.

Da bi nekako pred javnošću "zakrpili" skandalozne multimilionske troškove, povremeno se nečiste savesti u Skupštini dosete pa izađu sa podatkom da su napravili "uštedu" od 80 miliona dinara, ne bi li se nekako u javnosti predstavili kao mučenici koji "odvajaju od usta" za opšte dobro! Tako je kad se saberu glupost i bahatost. Na kraju bude cinizam. Jer, malo pažljiviji pregled troškova iz 2010. godine govori da su takozvane stručne službe Narodne skupštine Srbije potrošile blizu pola miliona evra (samo za poklone i reprezentaciju koja je navodno ukinuta otišlo je skoro osam milion dinara).

Poslanički dodatak, takozvani paušal (koji nije plata) u visini od 300 evra uredno uzimaju svi poslanici osim Nenada Popovića iz Demokratske stranke Srbije, koji se odrekao svih skupštinskih novčanih privilegija.

 

 

Rim da vidim pa da umrem!

 

U proseku, Skupština Srbije potroši blizu 100.000 evra godišnje na službena putovanja, uglavnom za pokrivanje troškova privatnih vozila narodnih poslanika. Pedesetak miliona dinara godišnje u proseku košta takozvana parlamentarna diplomatija i predstavljanje srpske skupštine u zemlji i inostranstvu. Ali, takav je naš čovek kad ima i može. Strast za druženjem i putovanjima jači su mu od razuma. Još je u prošlom veku jedan slavni srpski satiričar prepoznao kod svojih sugrađana i zemljaka tu neobičnu karakternu crtu, pa je napisao ovako: "...mi Srbi smo, hvala Bogu, sve svoje poslove posvršavali, pa sad idemo kod drugih naroda, da vidimo šta se tamo događa!"

 

 

 

 

Vaskršnja skupština vanredno slavi

 

Prosečna plata narodnog poslanika u Srbiji je preko 100 hiljada dinara a prosečno 100 dana godišnje taj narodni poslanik uopšte ne radi! Prošle godine je skupština Srbije doslovno zatvorila vrata zbog prenosa sa Svetskog fudbalskog prvenstva (od 11. juna do 11. jula), a odmori su potrajali do duboko u jesen.

I tako svake godine. Meseci zimske i meseci letnje pauze, pa onda svi mogući državni i verski praznici... Prvi na redu "za prostu" 2011. godinu je Vaskrs! To u nekim prilikama može da potraje i sedam dana. Znala je ova skupština Srbije da slavi i Đurđevdan, mada nije državni praznik, i to pet dana!

Ali, kad se radi, radi se... Poslovnik Narodne skupštine Srbije, u članu 85, jasno kaže da se sednice Narodne skupštine održavaju utorkom, sredom i četvrtkom u vremenu od 10 do 18 časova, sa prekidom od jednog sata! Predsednica ove kuće za uživanje, drugarica Đukić-Dejanović, znala je novinare da podseti na zgusnuti kalendar aktivnosti: "...U periodu između redovnih zasedanja nastaviću sa redovnim aktivnostima. Očekuje nas puno poseta, a treba da učestvujem na Konferenciji predsednika parlamenata zemalja članica Saveta Evrope na Kipru 10. juna. Očekuje me poseta Ukrajini 5. jula, učešće na Svetskoj konferenciji predsednika parlamenata u Ženevi 19. jula i poseta parlamentu Španije 22. juna...".

 

 

 

 

Nekad bili narodni a sad su partijski poslanici

 

 

Prvi skupštinski poslovnik donet je 1870. godine u formi zakona. Iste godine donet je i prvi zakon o izboru narodnih poslanika. Izbor poslanika vršen je tako što je na određeni broj poreskih glava biran jedan poslanik. U početku je jedan poslanik biran na 500 poreskih glava, zatim na 1000 pa 2000, 3000 i na kraju 4500 poreskih glava. Od ove izborne formule zavisio je i broj poslanika u skupštini. Na Svetoandrejskoj skupštini bilo ih je 437, a kasnije se taj broj kretao između 120 i 160. Velike narodne skupštine brojale su i preko 600 narodnih poslanika.

Do 1888. bilo je u praksi javno glasanje na izborima za narodne poslanike. Birač se na biračkom mestu javno izjašnjavao "koga hoće za poslanika". Glasovi su beleženi i sabirani.

Izborne jedinice bili su srezovi, odnosno okruzi i varoši. Po Ustavu iz 1888. i Ustavu iz 1903. Beograd je davao četiri poslanika, Niš i Kragujevac po dva, a ostale varoši pobrojane u Ustavu (21) po jednog poslanika. U okruzima su izbori poslanika vršeni na određeni broj poreskih glava. Izborne jedinice bili su srezovi, odnosno okruzi i varoši.

Po Ustavu iz 1888. i Ustavu iz 1903. Beograd je davao četiri poslanika, Niš i Kragujevac po dva, a ostale varoši pobrojane u Ustavu (21) po jednog poslanika. U okruzima su izbori poslanika vršeni na određeni broj poreskih glava. Narodni poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina. Jedan od uslova za sticanje poslaničkog zvanja bilo je i plaćanje određenog novčanog iznosa državi na ime neposrednog poreza.

Kada bi sada vladali ovakvi zakoni mnogi sadašnji i bivši poslanici sigurno ne bi bili tu gde jesu. Srbija 19. veka je bila Srbija narodnih poslanika, a ne kao danas, parlamentarna demokratija partijskih poslanika.

 

 

 

 

Koleginica sa štajge u pokušaju pridruživanja

 

Jedna, više nego simbolična (ne)zgoda, ferbruara meseca 2010. godine, zadesila je srpski parlament. Naime, ušetala je u ovaj "visoki dom", visoko uzdignutog čela, izvesna Suzana P. poznatija policiji kao prodavačica ljubavi, te je već rutinski zakoračila da prođe pored obezbeđenja. Biće da je to i ranije činila, ali je baš tom prilikom bila prilično slabo obučena, ali bogato osenčena šminkom, pa je služba "osmatranja i uzbunjivanja" uzela da proveri njene podatke. Kad je već bilo jasno da je reč o registrovanoj prostitutki, pozvana je policija. Ali, kad počeše da je privode, i Suzana P. je počela da doziva neke njoj dobro poznate narodne poslanika upomoć, galameći usput na policiju.

Stvar se pročula, a bruka se sručila na jednog manje poznatog poslanika. Oni najvažniji su nekako prećutani. Ili ih Suzana P. više nije dozivala, ili su se oni odazvali ali na nekom mestu diskretnijem nego što je skupština.