Natrag
Druga strana
ORAO I ZMAJ
Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o perspektivi američko-kineskih odnosa, i mogućem razvoju događaja
Vlado Dragićević
Dok SAD vrlo marljivo rade na jačanju svojih veza sa Japanom, Južnom Korejom i Filipinima, te pokušavaju ojačati bezbednosno partnerstvo sa nekadašnjim ljutim protivnicima, Vijetnamom i Indijom, veliki azijski Zmaj je sve prisutniji na svetskoj pozornici. Svi potezi Administracije SAD upereni su ka tome da se veze sa državama neprijateljski raspoloženim prema Kini, što više ojačaju. Međutim, kreirajući ovakvu politiku u odnosu na ovu zemlju, Amerikanci, ili nespretno pokušavaju da nekoga obmanu, ili pokazuju svetu kako izgleda nešto što se može nazvati vrhunskom samoobmanom.
Kada uveravaju Kineze da stacioniranje 25.000 marinaca u Australiji ne predstavlja akt uperen, na bilo koji način, protiv njihove zemlje, izgleda nisu svesni kineskog skepticizma, podgrejanog i izjavama kako će se Vošington držati neutralno, kada je u pitanju, na primer, spor između Kine i Japana oko Senkaku-Dijaoju ostrva, u Južnom kineskom moru.
Da li zvaničnici SAD veruju da su u stanju da svoje kineske partnere vrlo vešto zavaraju, ili su podlegli svojoj sopstvenoj propagandi? Neki od američkih političara očigledno veruju u svoju sposobnost ovladavanja duplim standardima: angažovanju u podrivanju narastajuće snage Zmaja i uživanju u profitabilnoj ekonomskoj saradnji dve zemlje, koja se meri stotinama milijardi dolara godišnje.
Zato se u američkim političkim krugovima sve više čuje da se njihovi lideri treba da suoče sa realnošću, a ta realnost, kao osnovni postulat, nosi činjenicu da se ovakva politika ne isplati na duge staze. Oni su mišljenja da Orao u odnosu na Zmaja treba da nastavi sa nezvaničnom politikom, a to znači da uspešno dobavi podršku Japana, Južne Koreje, Australije, Indonezije, Vijetnama i ostalih geopolitičkih faktora u regionu, što bi, na strateškom planu, usporilo narastanje snage Zmaja, za nekoliko decenija.
Ovakva politika se već jednom uspešno pokazala prema nekadašnjem Sovjetskom Savezu, u doba hladnog rata, ali situacija sa Kinom je danas posve drugačija. Zmaj ne samo da je Orlov glavni spoljnotrgovinski partner, već servisira oko 1.3 triliona američkog duga. Uz to, svi američki potencijalni partneri u borbi protiv Kine, sa ovom zemljom imaju takođe krucijalne ekonomske veze.
Kina je zemlja u zamahu. Njen ekonomski i svaki drugi napredak još uvek traje i niko još nije svestan njenog pravog potencijala i namere, kako da taj potencijal i ekonomsku snagu iskoristi u budućnosti. Drugo, nikome nije poznato kako će Zmaj iskoristiti i svoju narastajuću vojnu snagu. Istini za volju, tokom krize u Južnom i Istočnom kineskom moru, regionalni učesnici su pokušavali da provere kinesku volju i spremnost da vojne potencijale upotrebi u svrhu ostvarivanja svojih ciljeva. Ispostavilo se da niko i ne zna do koje je tačke Peking u ovome voljan da ide. Što se tiče kreiranja spoljne politike i njenog sprovođenja i tu je situacija pomalo nejasna. Liberalna demokratija Orla podrazumeva mogućnost da strane diplomate mogu, dolazeći u Kongres, imati pristupa političkim intencijama zemlje domaćina, mogu prisustvovati tink-tenkovima i čitati slobodne medije. Kod Zmaja su okolnosti nešto drugačije.
Zato američki političari nisu još uvek saglasni da li Kinu treba smatrati pretnjom ili ne. Oni jednostavno nisu sigurni kojim putem da idu. A to su za Zmaja, dobre vesti. Kineski akademici i naučnici imaju sklonost da prisustvo SAD u Aziji i njen sistem savezništva, smatraju ostatkom prošlih vremena. Šta više, mnogi od njih SAD gledaju kao silu na zalasku, i ostatkom nekadašnje moći.
Zato je za Zmaja veoma važno da uspostavi potpunu kontrolu nad linijama snabdevanja i energetskim resursima. Ovo je strateško pitanje za Kinu, kojoj su ovi resursi izuzetno potrebni, kako bi se nastavio ekonomski rast i izbegla eventualna kriza, koja bi dovela do unutrašnjeg nezadovoljstva i političke nestabilnosti.
Južno kinesko more je od životne energetske važnosti za Kinu. Ono skriva velike rezerve nafte i gasa, a bogato je i ribom. Sve ovo daje dodatni strategijski impuls vojnim planerima Zmaja i Orla, kako bi obezbedili ovaj vodeni put, ili sprečili drugu stranu da to iskoristi. Konflikt sa Vijetnamom, na primer, u SAD će biti smatran daleko manjim od konflikta sa Tajvanom ili Japanom, a Istočno kinesko more skoro i ne primećeno, kao region bez američkih baza i linija snabdevanja. Na ovaj način se može ne primećeno koristiti prostor i, de facto, uspostaviti kontrola bez imalo rizika da se otvoreno konfrontira sa američkim vojnim snagama.
Azijski deo Pacifika danas potpada pod bezbednosno-pravni sistem kojim rukovode SAD, i kojim dominira PACOM, jedna od najvećih mornaričkih komandi u svetu. Orao je sam uspostavio ovu dominaciju pod vidom obezbeđenja sigurne plovidbe i trgovine, kao i dopremanja energenata sa Bliskog Istoka svojim saveznicima u ovom regionu. Gledano kroz ovakvu prizmu, Južno kinesko more predstavlja jedno od najvitalnijih strategijskih mesta na svetu.
Kina zahteva pravo nad ovim prostorom, sve se pretvara u igru smene uticaja dve sile u Aziji. Činjenica da je Zmaj sve jači, utiče i na kineske odnose sa većinom njenih suseda. Ovi, pak, moraju balansirati između svoje bezbednosti i ekonomske nezavisnosti od Pekinga.
Prirodan instikt sile u narastanju je da kontroliše svoju okolinu, odnosno energetska izvorišta. Prirodan instikt druge strane nalaže da se ovakvoj kontroli suprotstavi i zadrži već uspostavljeni poredak.
Zato svaka od strana pokušava da pokaže ko je ko u region. Korišćenje bušotine, nešto više od 100 km od obale Vijetnama, bio je Zmajev odgovor na posetu predsednika SAD-a, Baraka Huseina Obame, Istočnoj Aziji i izraz negodovanja i ljutnje zbog njegove podrške Japanu i Filipinima u njihovim teritorijalnim sporenjima sa Kinom. Ovo je bio pokušaj da se ukaže na razliku između onoga što američki predsednik govori, a što je u mogućnosti da uradi. Kina je želela da zemljama u regionu pokaže da je Orao, u ovom trenutku, verovatno načinjen samo od papira.
Da li je zato iznenadni dolazak američkog generala Martina Dempseja u Hanoj, pokušaj da se Zmaj uveri da Orao to nije, za videti je. Ključ za stabilnost američko-kineskih odnosa za duži period je da obe strane pokušaju shvatiti da li su zaista i spremne da ovu stabilnost održe. Ovde reči nisu više potrebne i toliko važne. Važno je pokazati kako volju, tako i spremnost da se na pretnje odgovori dobrim namerama. Orao mora biti spreman da razume i poštuje kinesku odlučnost da brani, pa čak i vojnom silom, svoje nacionalne interese.
Isto tako Obamina Administracija mora izbalansirati i odlučiti šta da radi. Ali da bi i uspela, mora se tom pitanju ozbiljno posvetiti, a ne klonuti. Nastavi li kao i do sada, Zmaj će zaista shvatiti da je Orao od papira, a to ne bi valjalo. Sa malo sreće, konflikt se ipak može izbeći i pronaći izlaz koji umni i prisebni ljudi, sa obe strane, sigurno priželjkuju.
Ukoliko SAD nastave sa ovakvom politikom u svetu, Sirija, Irak, Ukrajina, Palestina, Istočna Azija, rezultat će biti transformacija međunarodnog poretka u suprostavljeni bipolaritet, gde će Orao predstavljati Zapad, a Zmaj i Medved kinesko-rusku osovinu. Umesto da Moskvu pokuša umiriti na primeru Ukrajine, Orao moćnog protivnika izgleda sve više gura ka narastajućoj sili kineskog Zmaja.