Esej

Ram za portret diktatora (4)

Italijanski fašizam i nemački nacizam

U ovom tekstu ću da analiziram dve knjige koje se bave „demokratijom i njenim neprijateljima", „Non imprimatur" (Ne štampati) Dejana Vukićevića i „Demokratija, populizam, entropija" Dragoljuba Mićunovića. Prva je objavljena 2019, a druga 2018. godine. Obe su neka vrsta udžbenika, prva stvaralaštva i cenzure, a druga demokratije i diktature. Osvojile su me svojom sveobuhvatnošću, studioznošću, preciznošću. Da predstavim te knjige i njihove autore, obrnutim redom od njihovog nastanka, odnosno redom kojim sam ih ja čitao. Iako različite, knjige su slične, jer im je zajednička tema: ugrožavanje čovekove slobode.

Ivan Ivanović

Profesor Dragoljub Mićunović je posvetio posebno poglavlje Oktobarskoj revoluciji, u kojoj je video „novi uspon, ali i novi pad demokratije".

„Oktobarska revolucija se pokazala kao „događaj od ogromnog svetsko-istorijskog značaja" koji je osokolio radničku klasu na nove štrajkove, pobune i ustanke, a na drugoj strani uspaničio buržoaziju da „bauk komunizma" ne preplavi Evropu.

Pokazalo se da je Lenjinov program jezgrovito pogađao prave mete: Mir vojnicima, fabrike radnicima, zemlja seljacima! Njegova revolucija bila je socijalno najradikalnija, obraćala se najširim masama i, što je važno, sa konkretnim reformama koje su odmah pokrenute. Tu se nije radilo samo o jednoj klasi, već o najširim diskriminisanim i porobljenim masama.

Milioni žena dobile su prvi put u istoriji pravo glasa, pravo na razvod braka bez odobrenja crkve, pravo na abortus, poslovnu sposobnost i pravo na izbor zanimanja. Promene su nastupile u svim oblastima: agrarna reforma (vekovni san ruskih seljaka), besplatno školovanje i zdravstvena zaštita svim građanima, novi pokreti u kulturi i umetnosti, demokratizacija vojske..."

Problem je u tome što je u Oktobarskoj revoluciji poražena demokratija, Lenjinov puč je bio krvav i ubilački, kao jakobinski u Francuskoj revoluciji. Iako je privrženik revolucije, profesor ne može a da ne vidi njenu tamnu stranu. „Ideja svetske revolucije kakvu je Marks predvidao bila je poražena."

Ipak, profesor Mićunović, koji je u najvećem delu svog života bio iskreni marksista, da bi se na kraju u njega razočarao (kao i Dobrica Ćosić) i koji je skupo platio zablude svoje mladosti Golim otokom i Svetim Grgurom, nalazi opravdanje za komunistički teror u činjenici da je „prvi put u jednoj zemlji socijalistička revolucija ostala neporažena".

U tu svrhu filozofi praksisovci, u koje spada Mićunović, „iskopali" su Mladog Marksa, sa humanističkim pogledom na svet, ali to nije moglo da spasi marksizam kao filozofiju nasilja.

Još dva nova pokreta, nastala posle Velikog rata, obeležila su prvu polovinu XX veka: italijanski fašizam i nemački nacizam. Profesor je tu na svom terenu:

„Italija, kao „zakasnela" nacionalna državna tvorevina, sa nestabilnim liberalnim ustanovama i narodnim nezadovoljstvom stalnim političkim kalkulacijama, lako je prepustila vlast bučnim desničarskim populistima. Vladajući liberalni kapitalistički krugovi, pritisnuti sindikalnim zahtevima i pritiscima, a i „opasnostima komunističke revolucije", okrenuli su se militantnim desničarskim organizacijama, sa ciljem da obezbede stabilan poredak.

Kralj je 1922. godine dao mandat Benitu Musoliniju da sastavi vladu, što je on u koaliciji sa liberalnom partijom i uspeo.

Za samo tri godine Musolini je uspeo da zavede ,,red i disciplinu", istakavši geslo: „Kad se disciplina ne prihvati, ona se nameće!" Samo ime pokreta fašizam trebalo je da podseća kako na slavnu rimsku antičku prošlost, tako i na autoritarnost poretka.

Musolini je pisao i objašnjavao fašizam napadajući liberalizam: „Fašizam odbacuje demokratsku konvencionalnu laž o političkoj jednakosti i mit o sreći i stalnom napretku... Ovo je vek autoriteta, vek desnice i fašista. Danas su svi politički eksperimenti antiliberalni." Izbornom reformom, uvođenjem proporcionalnog sistema, razdrobljen je parlament i stalnim omalovažavanjem u javnosti devastiran, stvaran je utisak da i nije potreban."

„Politička mapa Evrope se menjala. Liberalne ideje su delovale istrošeno, političke stranke levice uglavnom su bile poražene ili zabranjene. U dominirajućoj konzervativnoj desnici tradicionalne, retrogradne snage nastojale su da osloncem na stare bastione vlasti, monarhiju i crkvu, sačuvaju privilegije i autokratski poredak. U nekim državama uspostavljene su vojne diktature, ali najmilitantniji oblik, koji će zatrti svaki trag liberalnim i demokratskim idejama, nastupio je sa nacizmom u Nemačkoj 1933. godine, dolaskom Hitlera na vlast."

Kako je bilo uopšte moguće da u zemlji Kanta, Hegela i Marksa dođe na vlast „jedan čovek" i to na regularan parlamentarni način, uz poštovanje demokratskih procedura?

„Taj „evolutivni" način uspostavljanja diktature postao je moguć samo uz pomoć populizma, što znači emotivnim osvajanjem i zastrašivanjem masa. Politika nije više bila samo racionalna aktivnost, interesno pragmatično motivisana, već i emotivno angažovana pristajući uz iracionalne ciljeve."

„Kantov moralni i liberalni princip da „politika mora da bude zasnovana na pravu, a da je obrnuto, kad pravo služi politici, nemoralno i gnusno", Hitler je odbacio s prezrenjem. Osnovni pokretač svih pravnih akata bilo je osećanje za rasnu čistoću, za „zaštitu nemačke krvi i nemačke časti".

Ustav i zakone zamenili su dekreti kojih je bilo na hiljade. Sudije i pravnici utrkivali su se da predlažu dekrete koji bi se dopali političkom vođstvu. Za pokoravanje masa nacistički režim povećao je policijsku represiju do neslućenog nivoa. Samo za šest godina vlasti sudovi su izrekli nekoliko hiljada smrtnih presuda. Politikaje preplavila celokupni život, granice između javne i privatne sfere su nestale."

Profesor Mićunović daje opšti pregled političkih zbivanja u Evropi u prvoj polovini XX veka.

„Tih tridesetih godina demokratija nije imala dovoljno prijatelja u Evropi. Na čitavom Balkanu i u većini srednjoevropskih država vladali su diktatori, autokrati i fašisti; sovjetska imperija kao „zatvorena država" sa agresivnom propagandnom „lakirovkom" skrivala je masovne progone, radne logore i paranoidne obračune unutar partijskih vrhova, a isticala uspehe u industrijalizaciji, kao i veliko oduševljenje masa sovjetskim poretkom; zapadne imperije čuvale su standarde „parlamentarne demokratije" isključivo za svoje metropole, a sav arsenal ugnjetavanja i represije demonstrirale su u kolonijama."

Drugi svetski rat doneo je prevagu komunizma: veći deo sveta prihvatio je komunističku ideologiju. To je značilo ustanovljenje „radničkih država", pod vođstvom proletarijata. Ali kako je veći deo proletarijata bio „nesvestan", njemu je bio potrban tutor, organizovana komunistička partija, koja će da vlada u njegovo ime. Skovan je termin avangarda radničke klase. Tako se „klasa svela na partiju, partija na rukovodstvo, rukovodstvo na sve uže rukovodstvo, na kraju na vođu".

Stvoren je kult nepogrešivog vođe, njegovo učenje postalo je dogma komunističke države. „Kult ličnosti je dobio religiozno-mitsku formu, izražavajući faraonsku težnju za večnošću. Tako sakralizovani vođa postaje nedodirljiv i nepogrešiv, iz njegovih usta izlaze samo mudrosti i naredbe".

Profesor Mićunović stavlja u taj ram nekoliko komunističkih diktatora. Kult počinje sa Staljinom u Sovjetskom Savezu, koji je zaklanjajući se iza mrtvoga Lenjina zaveo u prvoj državi socijalizma neviđeni teror. Njegova brošura „Pitanja lenjinizma" postaju novi katihizis komunizma.

U Kini takvu ulogu je dobio Mao Cedung. „Mala „knjižica" Maovih izreka i misli zamenjivala je, poput Biblije, sve neophodne „istine" o svetu i društvu. „Smireni učitelj, sa harizmom velikog revolucionara i oca moderne socijalističke Kine, bespogovorno je upravljao milijardom Kineza i sprovodio reforme, poput Kulturne revolucije, koje su imale nesagledivo teške društvene posledice." U Severnoj Koreji Kim Il Sung je otišao najdalje u sakralizaciji svog kulta. Čak je u taj kult ugradio i svoju majku.

U knjizi „Majka Koreje" romansirana je biografija Kimove majke, koja je svom šestogodišnjem sinu poklonila revolver da čim odraste pokrene korejski narod na oslobodilački pohod. Kad je Kim taj zavet ispunio, dao je da se naslika o njemu više slika. Jedna mu se posebno dopala, na kojoj on kao dete peca ribu u rečici koja prolazi kroz njegovo selo.

Problem je bio u tome što kroz selo nije tekla nikakva reka, pa su Korejanci promenili tok druge reke i upravili ga na Kimovo selo, kako bi slika bila „istorijski verodostojna".

Posebno mesto u profesorovom ramu je dobio jugoslovneski diktator Josip Broz Tito, što je i razumljivo kad se uzme u obzir koliko je on uticao na Mićunovićev život.

„Duga vladavina Josipa Broza Tita omogućila je brojnim kreatorima njegovog kulta da ga stalno usavršavaju. Na kraju je doveden skoro do karikature. Stvarajući jedan u sebi protivurečan sistem, koji je zahtevao ogromnu količinu laži i obmana, bio je prinuđen da ga kombinuje sa selektivnim nasiljem.

Vladajuća ideologija bilo će samoupravljanje, najdemokratskija ideja, skoro prudonistička, u kojoj država skoro da nije potrebna. Ali idejni obrt je ugrađen, država je ostala poput staljinističke, sa jednom partijom koja totalitarno vlada, odlučuje o svemu i sa snažnom policijom i tajnim službama sve kontroliše.

Na čelu milionske partije stoji oligarhija i nomenklatura na čelu sa diktatorom koji doživotno o svemu odlučuje. U poređenju sa drugim kultovima drugih vođa u socijalističkom taboru Titov kult se odlikovao i neskrivenom dvorskom raskoši koja je u drugim socijalističkim državama bila više prikrivana. Imao je na ekskluzivnom raspolaganju 72 rezidencije, ostrva Brione i Vangu, „plavi voz", brod Galeb, putničke avione adaptirane u salone, zoološki vrt, plantaže voća...

Nema smisla nabrajati sva državna dobra blokirana za zadovoljenje njegovog stila života. Pored njegovog muzeja sagradena je Kuća cveća, neka vrsta mauzoleja gde je sahranjen. Dvorski stil života i rasipnički glamur okruženja bio je drastično udaljen od vladajućih komunističkih načela, na kojima je, navodno, bila utemeljena država. „Kultni marketing" je uporno podržavao čak i folklorne „pesničke tvorevine" i „vojničke zakletve" („Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo".)

Demokratski orijentisanom građaninu bilo je veoma tužno i mučno pratiti ovu regresiju demokratske svesti masa. Neki kritičari su se prisećali i pominjali da su pre četiri veka monarhomasi u Evropi pisali da „u slučaju spora između kralja i naroda kriv može biti samo kralj, jer se on zakleo narodu, a narod je to, ne zaklinjujući se, samo primio k znanju".

Bila je to žalosna inverzija moći, od isticanja „narodnog suvereniteta" u „odricanje" od njega. Istini za volju, uz to „dobrovoljno" obožavanje i zaklinjanje, išao je i krivični zakonik koji je oštro kažnjavao verbalnu uvredu „predsednika bez ograničenja mandata", kako je ustavno definisana titula Josipa Broza Tita.

A „kultni marketing" je skovao pesmicu: „Ko drukčije kaže, kleveće i laže i našu osetiće pest."

8.

Mićunovićevoj analizi savremene diktature, koja je neprijatelj demokratije, nedostaju dva srpska diktatora, njegova i naša savremenika, Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić. Zašto ih profesor nije obuhvatio?

Da li što namerava da napiše nastavak knjige „Demokratija, populizam, entropija"? Ako je to razlog, onda treba da žuri, jer, kako je rekla u jednom stihu Desanka Maksimović, „nemam više vremena". Ne verujem da se Mićunović, poput Gojka Đoga, služio lukavstvom uma, da bi rekao šta ima da kaže a da ga ne uhvate. (Juvenal: Teško satiričaru koga uhvate!)

Prosto je nezamislivo da bi Vučićev sistem mogao danas da izvede na sud Dragoljuba Mićunovića, u dubokoj starosti, kao što ga je nekad izveo Titov sistem, u ranoj mladosti. U svakom slučaju, profesor nam duguje tu analizu.

Umesto toga, profesor je napravio ram za njihove portrete. Opisao je koji elementi ruše demokratiju, na nama je da u njima prepoznamo srpske diktatore.

Evo kako je profesor prikazao razvoj demokratije u modernoj Srbiji u poglavlju Istorijsko nasleđe i tradicija demokratije u Srbiji.

„Stvaranje moderne srpske države početkom 19. veka u istorijskom smislu poklopilo se sa razvojem romantizma u evropskoj kulturi, koji je svoj uticaj širio na mnoge oblasti duhovnog i društvenog života. Prošlost je otkrivana i doterivana žrtvama i herojstvom, a tom maniru nisu odoleli ni mnogi srpski „istraživači".

Kritički odnos prema prošlosti i tradiciji, koji je negovalo prosvetiteljstvo uoči Francuske revolucije, bivao je potisnut za vreme restauracije, kada je romantizovana prošlost korišćena kao idejno oružje protiv poražene Revolucije.

Racionalizam i prosvetiteljstvo, koje je Dositej Obradović doneo srpskim ustanicima, bili su kratkotrajni evropski impulsi, kao što je bila kratkotrajna i nova srpska država. Drugi srpski ustanak poklopio se sa bitkom na Vaterlou, koja je bila ne samo poraz Napoleona već i pobeda tradicije nad revolucijom.

U tom duhovnom i političkom miljeu nastajala je srpska država. Tri velike carevine Turska, Rusija i Austrija natkrilile su se nad njenim političkim i kulturnim nebom, određujući dobrim delom tokove njene istorije i izabrane modele državnog i društvenog uređenja.

Apsolutizam „krunisanih glava", samodržavlje, nastojalo je da izbriše svaki trag Velike Revolucije: slobode, jednakosti i bratstva. U takvim evropskim prilikama Miloš Obrenović je izabrao politički model za novu srpsku državu, imitirajući i ne iritirajući carevine, pre svega, Tursku.

Kao mali, jedva priznati knez, pokazivao je suviše poniznosti prema spoljnim „gospodarima" i to nadoknađivao sa suviše obesti i samovolje prema unutrašnjim saborcima.

Svirepim ubistvom Karađorđa, Miloja Đaka i brojnim nedelima, kao i nekontrolisanim bogaćenjem i otimanjem, nepismen i bahat, „sprdajući se sa svakim", kako ga opisuje Vuk Karadžić, takav Miloš je udario temelje „panduriji" koja je po Srbiji progonila svaki nezavisni, slobodarski i demokratski glas. I danas, uprkos brojnim dokumentima o Miloševoj despotskoj i korumpiranoj vladavini, mnogi intelektualci i političari i pisci imaju samo reči hvale za njegovo „političko umeće".

„Obe dinastije su se utrkivale u otporu svakom pokušaju ograničenja njihovog vladarskog apsolutizma. Brojnim zloupotrebama vlasti i brutalnim kažnjavanjem svojih protivnika pobunjenika, gušile su svaki pojedinačni otpor despotiji i svaku masovnu, narodnu pobunu brutalno kažnjavali.

Ali narod porobljenih nepismenih seljaka doneo je iz tog „ropstva" i jedan egalitarni sindrom, jer su svi bili pod Turcima, kao „raja", jednako obespravljeni. Putem Srba izvan Turske imperije dopirao je, mada tiho, i eho Francuske revolucije, donoseći drage, željene reči slobode i jednakosti.

Lekar i novinar Dimitrije Davidović, rođen iste godine (1789) kad i Velika Francuska revolucija, pored pokretanja prvih srpskih novina, napisao je i prvi ustav nove srpske države u duhu principa Povelja i Ustava Francuske republike - nazvan Sretenjski ustav. Knez Miloš se nije protivio, ili nije razumeo šta to znači, ili nije ni nameravao da ga se u svemu pridržava.

Našim romantičarski nadahnutim političarima i istoričarima to je bio veliki datum i svedočanstvo da smo već 1835. godine, pre mnogih evropskih država, imali veoma demokratski ustav, što je trebalo da svedoči o starosti naše demokratije, prenebregavajući činjenicu da taj Ustav nije nikad stupio na snagu, da je „trajao" oko mesec dana, jer ga nisu odobrile ni Turska, ni Rusija. Posle tri godine Turska nam je „poslala" drugi ustav, poznat kao Turski ustav. Smenjivali su se i bili proterivani vladari, vladalo se dugo bez ustava. Sledeći ustav nazvan Namesnički, donet je tek 1869. godine u Skupštini Srbije, posle „javnih" i nedemokratskih parlamentarnih izbora. Tek posle 20 godina, 1888, donet je Ustav, nazvan Radikalski, koji je imao takođe zlu sudbinu. Srbija je nastavila da se muči tražeći demokratski ustav i na pragu 20. veka."

„Međutim, uporedo sa istrajavanjem monarhističke autoritarnosti, odvijao se i buntovnički proces seljačkih masa, poput Timočke bune. Mlada intelektualna elita, školujući se u Evropi, donosila je otuda najprogresivnije ideje. Kada su evropskim javnim mnjenjem i politikom ovladale ideologije, oni su doneli iz Evrope najnaprednije ideologije liberalizma i socijalizma, a ne rasističke i klerikalne. Vladimir Jovanović, Svetozar Marković, Jovan Skerlić, Dimitrije Tucović i Dragiša Lapčević bili su moderni u evropskom političkom smislu.

Najtalentovaniji pisci bili su kritičari vla-dajuće autoritarnosti. Radoje Domanović, Branislav Nušić, brojni pesnici i pripovedači bili su kritični prema vladajućem establišmentu. Ali u političkim borbama tokom veka razbuktalo se nasilje, dva su vladara proterana, a dva ubijena, partijski obračuni su bili brutalni. Posle ubistva Aleksandra Obrenovića, kratka vladavina liberalnog kralja Petra, mada je bila predah od političkog nasilja i začetak pravog parlamentarnog političkog života, zbog jakog uticaja vojne zavereničke organizacije Crne ruke teško da bi se mogla nazvati „zlatnim dobom demokratije u Srbiji".

Posle Prvog svetskog rata, balkanske državice klizile su u razne oblike diktature, udaljavajući se od demokratskih ideala. Na čitavom Balkanu i u većem delu Evrope nije više bilo demokratskih vlada."

„Fašistička okupacija Jugoslavije i građanski rat gurnuli su i samo ime demokratije u zabranjenu i opasnu zonu. Posleratni jednopartijski, autoritarni poredak, sa „kultom ličnosti" Josipa Broza, uprkos svim propagandnim naporima da se „socijalistička demokratija" prihvati kao demokratija nije uspeo, jer se, kao i uvek, pokazalo da je demokratija nespojiva sa „vladavinom jednog čoveka".

Obilato korišćenim „levim populizmom" i harizmatskom nadgradnjom „kulta Titovog lika i dela", uz političku represiju koja je evoluirala od brutalnog nasilja, sa ubistvima i koncentracionim logorima, ka „doziranoj i selektivnoj represiji", primenjenoj uglavnom na intelektualne, disidentske grupe, bio je obezbeđen višedecenijski politički monopol Komunističke partije.

Međunarodno komforan položaj u Pokretu nesvrstanosti, kojim je pacifikovan revolucionarni naboj u oslobođenim kolonijama, Jugoslaviji je uz ekonomsku pomoć pružao i bezbednost. Ogromna većina „nesvrstanih" zemalja bile su autoritarne ili diktatorske zemlje, pa je imitiranje njihovih političkih obrazaca nalazilo sve više opravdanja u Titovom propagandnom aparatu i među partijskim kadrovima da lakše „zaboravljaju" proklamovane „socijalističke vrednosti".

Otpor autoritarnom stilu vladanja javljao se i u članstvu, unutar Partije, koja je imala dva miliona članova, ali i milion „bivših" članova, koji su je napustili ili iz nje bili isključeni. Period Titove vladavine karakteriše i povećani dinamizam „levog" populizma, koji je obilovao „reformama", učestalim promenama ustava, naziva države i reorganizacije državnih i društvenih ustanova.

Ove „permanentne promene" trebalo je da simuliraju razvitak i napredak. Prvobitni naziv države DFJ (Demokratska federativna Jugoslavija) zamenjen je imenom FNRJ (Federativna narodna republika Jugoslavija), gde se izgubio naziv demokratska. Sledeći naziv je bio SFRJ (Socijalistička federativna republika Jugoslavija). Jugoslavija se nije više nazivala ni demokratskom ni narodnom, bila je samo socijalistička.

Zla sudbina Jugoslavije išla je do kraja. Posle raspada i kao „krnja", samo od dve republike, probala je da sačuva ime nazvavši se SRJ, ali sada kao (Savezna republika Jugoslavija), ne više ni demokratska, ni narodna, ni socijalistička. Međutim, samo za kratko vreme, da bi na kraju iščezlo i samo ime Jugoslavije, nastankom SCG (Državne Zajednice Srbije i Crne Gore).

Nestao je i „Titov kult ličnosti", politički populizam obukao je nacionalne kostime i prigrlio je, umesto socijalističke, nacionalističku retoriku."

„Međutim, demokratske vrednosti nisu bile sasvim potisnute iz svesti jednog dela društva koje je pružalo otpor autoritarnoj vladavini. To su najčešće bile politički različito motivisane grupe intelektualaca i brojni disidenti iz Partije. Ali najznačajnija i najmasovnija pobuna došla je iz akademske sredine, iz univerziteta, za vreme velikih studentskih pobuna 1968. godine, koje su razbile dugo negovanu sliku o „beskonfliktnom, jedinstvenom radnom narodu".

Poslednja decenija Titove vladavine, uprkos povećanoj represiji, nije mogla da prikrije i uguši pluralističko političko mnjenje koje je želelo da postane javno. To je bilo još teže njegovim nepopularnim sledbenicima i vlastodršcima. Pokazalo se da i Srbija ima demokratski potencijal."

„Padom Berlinskog zida i raspadom socijalističkih režima u istočnoj Evropi stvorili su se uslovi za višepartijski demokratski poredak i u Srbiji. Ali je raspad SFRJ, uz međunacionalne sukobe, ponovo suzio demokratske perspektive.

Sankcije, međunarodna izolacija i NATO bombardovanje pogodovali su ponovnom učvršćivanju autoritarnog režima antidemokratskog karaktera, iako su formalno postojale „demokratske institucije", ali još pod pritiskom.

Tako je, uprošćeno i ukratko govoreći, izgledala „istorijska pozadina demokratske tradicije u Srbiji". Ako je ova slika i približno verna, onda je Srbija bila pogodno tlo za procvat populizma, drukčije rečeno: Srbija je postala siromašnija za podsticaj na otpore autoritarnoj vladavini. Uz mali predah od nekoliko godina srpsko društvo kao da se opet predalo populizmu koji ga je vodio ka „vladavini jednog čoveka".