Zatvor

 

šta biva kad osuđenik za sitan prestup služi kaznu sa okorelim kriminalcima

 

Bagrem beli u Padinskoj Skeli

 

 

Među osuđenicima postoji izreka: "Nije teška robija, teški su robijaši." Koliko je ona istinita i tačna govori i drama koja se zbivala iza debelih zatvorskih zidova Padinske Skele

 

Piše: Milan Malenović

 

   Božidar Boža Petrović rođen je 19. 11. 1980. u Crljanima kod Beograda. Sve do 25. aprila 2006. njegov život nije se mnogo razlikovao od života njegovih vršnjaka. Tog dana je dospeo u zatvor u Padinskoj Skeli na odsluženje kazne zatvora. Osuđen je za jedno od najlakših krivičnih dela koje poznaje naš zakon - za pozajmljivanje automobila.

   "Moja porodica je jedna obična srpska porodica", priča nam Boža. "Majka mi je umrla na rukama kada sam bio momak, a otac je davao sve od sebe da u onim teškim vremenima, sa kraja devedesetih prošlog veka, svojim radom u jednom autotransportnom preduzeću prehrani nas troje dece."

   Možda je Boža genetski povukao više na svog oca, vozača, pa su mu motorna vozila postala opsesija? Ili je samo hteo da u svojim ranim adolescentskim godinama pred društvom sebe prikaže kao mangupa? Bilo kako bilo, tek Boža je počeo da uzima automobile ne pitajući njihove vlasnike. U pitanju je zaista bila pozajmica, a ne krađa, kako nam Boža objašnjava:

   "Iz kola koja bih uzeo nikada nije nedostajao ni pikavac, a kamoli nešto više. Neretko bih još nasuo gorivo i zvao da javim gde su kola da bi ih pravi vlasnik što pre preuzeo. Konačno, i sud je moja dela ovako okvalifikovao."

   Osim što bi se uzetim kolima sa drugovima odvezao na neku zabavu u susedno selo, Boža je posećivao, kako sam kaže, i jednu od svojih najvećih ljubavi, izvesnu Jelenu koja je živela u Vojvodini, na oko sto kilometara od njega.

   "Otac onim jednim jedinim kolima koja imamo, starudijom od golfa, ode na posao, a mene nešto povuče da se vidim sa devojkom," iskren je danas Boža.

 "Promuvam se malo po mestu, nađem neki pogodan auto i odem do Jelene. Možda sam bio i previše impulsivan, ali većina dvadesetogodišnjaka je takva."

   Jedno vreme je za ovakve postupke od suda dobijao samo uslovne kazne. Kada je svojim uzimanjem tuđih vozila već svima dojadio, sud je počeo da mu izriče i bezuslovne kazne zatvora. Vremenom, takve su presude postajale pravnosnažne i Boža je raspoređen u zatvor otvorenog tipa, u KPZ Padinsku Skelu u Beogradu.

 

 

 

Pobesneli narkodiler biju komandante

 

   Nekih godinu dana kasnije, Božu po rešenju Ministarstva pravde prebacuju u KPZ Zabela. Za razliku od Skele, Zabela je zatvor strogo zatvorenog tipa, jedini takav u Srbiji, i tamo su važila neka sasvim druga pravila.

   "U Skeli je u ono vreme bilo lakše dobiti heroin, nego aspirin", otkriva nam Boža. "Jedna 'polutka', ili pola grama nečega što bi moglo da izgleda kao heroin, koštala je 1.000 dinara i kupovala se kod lokalnog narkodilera, koji bi svojim plavim fijatom došao skoro do pred samu kapiju zatvora. Osuđenici bi se pre povratka sa vikenda sa tim čovekom dogovorili o vremenu sastanka i količini koju bi da kupe, a ostalo je bila čista rutina. Na kapiji gotovo da nikada nije bilo pretresa, a i kada se tako nešto planiralo, za to bi se u zatvoru odmah saznalo od nekog prijateljski nastrojenog komandira, koga je na platnom spisku imao svaki diler."

   U Zabeli je, nasuprot tome, osnovni opijat trodon, dok heroin nabavljaju samo oni na samom vrhu narkomanske hijerarhije. Pošto osuđenici iz zatvorenog dela zatvora, takozvanog Kruga, ne mogu da izlaze na vikende, jedini koji tablete ili drogu mogu da unesu jesu sami zaposleni.

   Po savetu iskusnijih robijaša, Boža se prvih meseci boravka u Zabeli držao rezervisano prema svima. Međutim, vremenom je postao blizak sa jednim dugogodišnjim robijašem kome je nadimak Muja. Boža danas priznaje da je Muju pogrešno procenio, ali je početkom 2008. drugačije mislio.

   "Valjda sam ja najveća budala koju je neka majka ikada rodila", priznaje Boža. "U to vreme sam radio u kuhinji kao fizički radnik za istovar i utovar, pa mi je radijus kretanja bio mnogo veći nego tom Muji. Bar sam ja, idiot, tako mislio, jer sam odmah pristao da mu učinim uslugu kada me je zamolio da umesto njega odem do zatvorske bolnice i tamo od jednog redara uzmem neki paketić."

   U dogovoreno vreme i na dogovorenom mestu, taj je osuđenik sačekao Božu i predao mu kutiju trodona. Kada ga je nekoliko dana kasnije Muja opet zamolio za istu uslugu, Boža je odbio jer nije hteo narkodileru da bude kurir.

   "Da li je Muja stvarno lud ili je samo vešto glumio, ne znam, ali kada sam mu rekao da nisam njegov potrčko za narkotike, on se izbezumio. Pretio je da će da ode da me prijavi kod straže za onaj prvi paketić koji sam mu doneo, jer je njemu bilo svejedno da li će da ga zatvore u izolaciju. Meni se tamo nije išlo jer sam se još uvek nadao da će Ministarstvo pozitivno da reši moju molbu za povratak u Skelu kako bih bio bliže porodici."

   Presudnu ulogu u ovom ubeđivanju imalo je to što je Muja objasnio Boži da se sve radi u dogovoru kako sa medicinskim tehničarima iz bolnice, tako isto i sa nekim stražarima.

   "Muja mi je rekao da trodone kupuje preko dvojice osuđenika zaposlenih u bolnici, a ovi od dvojice tehničara: jednog Dalibora i nekog Mlađe koji je u međuvremenu zbog ovakvih petljavina i otpušten. Moje je bilo samo da odem do osobe za vezu, pošto bi se Muja o svemu dogovorio. Kada su nekoliko meseci kasnije pošteni komandiri pozatvarali oba ona osuđenika, Muja je lično odlazio kod Dalibora sa poklonima u vidu čokolade i stranih parfema, koje sam ja morao da nabavljam od svog prijatelja. Ne znam da li je plaćanje tada išlo preko nekog spolja ili i dalje u cigaretama, jer je moj posao bio samo da trodone od Muje nosim kupcima. Najidealnije je bilo kada su u našem paviljonu radili komandiri Vlada, Lukić, Boske i jedan đokić, jer je, navodno, sa tom četvorkom Muja imao sve dogovoreno."

   Muja se hvalio kako je njegov brat izvršio krivično delo sa pomenutim komandirom đokićem, koga u toku istrage nije hteo da tereti. Pomaganjem u sprovođenju ove ilegalne trgovine, taj se stražar, navodno, oduživao svome saučesniku. Da Mujina priča o saradnji sa stražom nije lišena svakog osnova pokazuje i jedan incident iz 2008. godine. Kako se prisećaju Boža i neki drugi osuđenici sa kojima smo razgovarali o ovom događaju, tada je komandir Vlada došao u kuhinju u kojoj je, u međuvremenu, počeo da radi i pomenuti Muja. Iz nekog razloga je Muja, iako osuđeno lice na izdržavanju kazne zatvora, prvo stolicom gađao ovog komandira, a zatim ga jurio sve dok isti nije pobegao iz kuhinje. Protivno svim običajima i Pravilniku o kućnom redu, Vlada o ovome nije obavestio nadležne u Upravi zavoda, pa je ceo incident prošao bez ikakvih posledica po Muju.

  

Batinanje neposlušnog saradnika

 

Pošto je u međuvremenu saznao da od njegovog premeštaja u Skelu nema ništa, Boža je odlučio da zatraži da bude zatvoren u izolaciju, kako ne bi više morao da bude Mujin kurir za trodone. Po onoj narodnoj daš dinar da uđeš, a deset da izađeš, ovo se pokazalo kao nemoguća misija.

   "Ne sećam se tačnog datuma, ali znam da je bio avgust 2008. Tog dana sam telefonirao mojima i oni su mi rekli da su od advokata saznali kako ostajem u Zabeli i da nemaju više para da mi dolaze u posetu. Sve mi se smrklo pred očima. Od straže sam dobio lekove za smirenje, a jedan osuđenik mi je iz bolnice doneo oko decilitar čistog alkohola. Ta kombinacija je, valjda, učinila da mi je konačno postalo svejedno da li će ili neće Muja da me prijavi da mu donosim trodone, i ja sam otišao kod komandira da tražim da me prebaci u izolaciju kako bih bar ovu bedu skinuo sa vrata."

   Na Božinu nesreću, naišao je baš na đokića koji nije hteo ni da čuje da ga pošalje u samicu, već ga je samo posavetovao da ne pravi probleme. Isto to veče je Boža uzeo žilet i pokušao sebi da iseče vene. Iako u tome nije uspeo, krv je liptala i jedan od prisutnih osuđenika je pozvao stražu koja je Božu odvela u kancelariju dežurnog komandira paviljona. Tamo ga je opet dočekao đokić pitanjem: "Pa zar ti nisam rekao da se smiriš?" šta je posle toga usledilo pokušava Boža da nam rekonstruiše:

   "Odmah posle tog pitanja me je đokić pesnicom udario u lice. Ja sam se zateturao, a on i njegov kolega Boske su počeli da me udaraju rukama, nogama, palicama i svime što im je došlo nadohvat ruke. Krv iz mojih rana na ruci je prštala na sve strane, a oni su me i dalje tukli. Ubili su me kao zeca, da nisam više znao ni kako se zovem. Tek onda su me onako ošamućenog odvukli u bolnicu na previjanje. Posle me je đokić poveo u VII paviljon, do koga od bolnice ima nekih dvesta metara. čini mi se da nijedan korak nisam napravio a da me komandir nije udario."

   U zloglasnom Sedmom paviljonu, takozvanom zatvoru u zatvoru, u smeni uvek dežura po desetak komandira i svi su se tu noć obrušili na našeg sagovornika. Boži je i danas neprijatno da se priseća šta su mu radili i gde su ga udarali, ali zna da maltretiranje nije prestalo sve dok nije izgubio svest. Narednih nedelju dana je proveo u samici, a onda je izveden na raport kod upravnika zatvora, Dragoljuba Brajovića, koji je trebalo da mu odredi kaznu za samopovređivanje. Još dok je na hodniku čekao na prijem kod upravnika, Boži je prišao nadzornik paviljona, Mirče, i pitao ga da li hoće da se vrati i nastavi da radi.

   "Dok sam bio u samici, jedan od mojih malobrojnih prijatelja me se setio i uplatio mi neke pare, a ja sam taj novac planirao da pošaljem mojima kako bi mogli ponovo da me posete. Pošto to nije bilo moguće ako sam u izolaciji, prihvatio sam nadzornikov predlog. On je, zatim, ušao kod upravnika, a nekoliko minuta kasnije su tamo i mene uveli. Iako me upravnik ništa nije pitao, odredio mi je uslovnu kaznu od pet dana samice i dozvolio mi da se vratim u stari paviljon. čak me ni iz kuhinje nisu reducirali, a stavljen sam opet u sobu u kojoj sam i pre bio. Kao da se ništa nije dogodilo!"        

   Nekoliko nedelja kasnije odlukom straže u istu tu sobu je bio prebačen i Muja, pa je vrzino kolo nastavilo da se vrti. Kada je video da od komandira ne može da očekuje nikakvu pomoć, Boža je pokušao na drugi način da se spase od Mujinih ucena i od obaveze donošenja trodona. U to vreme je imao za svoje godine i težinu nenormalno visok pritisak, koji je obično varirao od 150 sa 110, pa sve do 180 sa 150, dok mu je puls skakao i do 120 otkucaja u minuti. Nadao se da će zbog toga da ga prebace u bolnicu, ali se to nije desilo. Kada bi mu noću pozlilo, straža bi ga odvela do dežurnog medicinskog tehničara i on bi mu dao nešto za umirenje kao i lek protiv hipertenzije, a sledećeg jutra bi pritisak već bio dosta niži, pa lekar nije video razlog da ga zadrži u bolnici. Ni specijalistički nalaz da Boža ima poremećaj rada srca ovde nije ništa promenio, jer je za tačnu dijagnozu bio potreban izveštaj sa testa opterećenja, na koji Uprava nije htela da ga pošalje.

   "Ma, sve to mi više nije bilo važno od onog dana kada je Muji istekla kazna i on bio otpušten iz Zabele", iskreno nam priznaje Boža. "Taj dan slavim kao svoj drugi rođendan, jer sam narednih pola godine odrobijao mirno, bez ikakvih problema."

Pošto je pre dva meseca izdržao kaznu zatvora od nešto više od dve godine, Boža danas sa porodicom živi u rodnom mestu, gde pokušava da potisne sećanja na Zabelu, Muju i trgovinu narkoticima. Zaposlio se kod prijatelja kao pomoćni radnik, kako bi pomogao svojima da prežive.

 

 

 

 

Drogiranje o državnom trošku

 

Nezavisno od ispovesti Bože Petrovića, redakcija Tabloida došla je i do drugih podataka kako zaposleni u KPZ Zabeli osuđenicima neovlašćeno dele trodone. Trodon, iz grupe opioida, lek je protiv bolova dobijen iz morfijuma, znači iz iste one supstance iz koje se rafiniše i heroin. Kao i morfijum i heroin, trodon kod korisnika brzo stvara zavisnost. U žargonu se naziva i "brazilac" zbog zelenožute kapsule. U apotekama se ovaj lek dobija jedino uz poseban recept, čiji treći primerak ide MUP-u. Na crnom tržištu jedno pakovanje može da se nađe već za 150 RSD, dok mu je cena u zatvorima oko 20 puta veća.

Od nekoliko osuđenika, od kojih se pojedini još uvek nalaze u tzv. bolnici KPZ Zabela, imamo skoro identične informacije o tome kako je, donedavno, straža na čelu sa v.d. nadzornikom Mančeom, trodone koristila da bi platila određene usluge dobijene od pojedinih robijaša.

   Isto tako imamo i izjavu osobe koja je ranije radila u tzv. bolnici u Zabeli, iz koje se jasno vidi kako su se sve za potrebe zataškavanja tragova ilegalne distribucije trodona podešavali zdravstveni kartoni osuđenika. Da je ova priča tačna pokazuju nam i slučajevi nekolicine teških bolesnika, između ostalog i Mome Nikolića, kome je tokom boravka u Zabeli odsečena noga, a koji, bez obzira na prepisanu terapiju, nikada nisu dobili nijedan analgetik jači od brufena.