Feljton
Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na
geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (7)
Zato je i Buš bio genetski modifikovan
Od 130,5 miliona kvadratnih
kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno
poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim
pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine
kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane
je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske
primere.
Engdalova knjiga
"Seme destrukcije" verno dočarava dijabolični način na koji četiri
angloamerička agrobiznis-giganta planiraju svetsku dominaciju patentirajući
žive oblike da bi zadobili svetsku kontrolu našeg snabdevanja hranom i našim
životima.
Ričard Nikson je preuzeo
vašingtonsku
administraciju u vreme nacionalne krize, Vijetnamskog rata, ekonomije u
problemima posle "zlatnog doba kapitalizma" sredine šezdesetih.
Korporativni profiti počeli su od tada da padaju. Fenomen globalizacije počeo
je kada su najbogatije američke porodice shvatile da im je bolje da investiraju
u inostranstvu, nego kod kuće. Hrana je bila jedna od tih unosnih investicija,
pa su lansirali i novi pojam - agrobiznis. To je proces u kome je bivši
guverner Njujorka Nelson Rokefeler odlučujuća figura.
Neostvarena želja mu je
bila da postane predsednik, ali je uspeo da postane samo potpredsednik Džeraldu
Fordu.
SAD doživljavaju
"krizu demokratije", koju desničarski profesor Samjuel Hantington
naziva "excess of democracy". Amerikanci masovno protestuju protiv
vlasti. A bogati formiraju 1973. godine grupu od 300 moćnika Amerike, Evrope i
Japana, koja se zove Trilateralna komisija. To je vreme hladnog rata
u kome je hrana postala strategijsko oružje, a Amerika napreduje svojim
zavaravajućim izumom - "Hrana za mir". Bilo je to maskiranje za
američku agrikulturu da lakše prevede transformaciju tradicionalnog porodičnog
farmerstva u globalni agrobiznis sa hranom kao alatkom i malim farmerima, koji
će se na kraju eliminisati iz igre.
Svetska poljoprivreda,
po planu ovih vodećih stratega američkog kapitalizma, trebalo je da postane
"jedan od centralnih stubova postratne vašingtonske politike,
zajedno sa kontrolisanjem svetskog tržišta nafte i odbrambenim prodajama
nekomunističkom svetu". Odlučujući događaj je u tom smislu bila svetska
kriza hrane 1973. Oskudica sirovina zrna, zajedno sa prvim od dva naftna šoka
sedamdesetih, ubrzali su preokret nove vašingtonske politike.
Nafta i žitarice poskupljivali su tri do četiri puta kada je Amerika bila
svetski najveći proizvođač hrane, sa najvećom moći nad cenama i snabdevanjem.
Vlada i trgovinske kompanije žitaricama učvršćuju tada svoje veze i to je
utemeljilo osnove predstojeće genetske revolucije. Tako započinje
planetarni proces, sa Kisindžerom kao protagonistom, a Engdal bi rekao -
"glavnim zločincem".
Kisindžer je odlučio da
je američka poljoprivredna politika "previše važna da se ostavi u
rukama ministarstva poljoprivrede", pa sam preuzima kontrolu. Svet je
neprestano potraživao žitarice, a Amerika ih je imala najviše. Shema koja je
odlučena u Vašingtonu bila je da se ta moć koristi kako bi se "radikalno
promenila svetska tržišta hrane i trgovine hrane". Veliki dobitnici su
trgovci žitaricama, poput kompanija Cargill, Archer Daniels Midland (ADM) i
Continental Grain. Njima je pomogla Kisindžerova "nova diplomatija
hrane" za stvaranje globalno poljoprivrednog tržišta, prvi put u istoriji.
Hrana sada služi "da se nagrade prijatelji i kazne neprijatelji". I
opet je tu čvrsta neraskidiva veza Vašingtona i krupnog
biznisa kao srce nove strategije.
Globalno tržište hrane
se reorganizuje, korporativni interesi povlašćuju i tako se stiže do
devedesetih, vremena kada počinje "revolucija gena". Tako Rokefeler
porodica igra tokom dvadeset godina ključnu ulogu u čitavom ovom procesu.
Izazivanje masovnih bankrota porodičnog farmerstva je poznato od vremena Niksona,
zbog plana da se "ukloni previše ljudskih
resursa". To Engdal naziva "fino prikrivenim vidom imperijalizma
hrane". Sve u cilju da Amerika postane "svetska žitnica".
Porodičnu farmu pretvaraju u "fabričku farmu", a poljoprivreda
postaje agrobiznis, kojim će vladati korporativni giganti. Dolarska devalvacija
je takođe deo plana Niksonovog novog ekonomskog plana.
Razvijene nacije su bile
cilj takođe, sa idejom da zaborave na to da budu hranom samodostatne u
žitaricama i govedini, da se oslanjaju na Ameriku za ključne namirnice, i da se
usredsrede na sitno voće, šećer i povrće za izvoz. Zarađena spoljna razmena
planirana je za kupovinu američkih proizvoda i da se ponovo plaćaju zajmovi MMF
i Svetskoj banci. To je na kraju proizvelo začarani krug dužničkog ropstva. I
GATT, i kasnije STO, koriste se uz pravila koja su nametnule te
korporacije
isključivo za svoje interese.
Rat za
hranu i mirovne studije
U vreme Kisindžera
izdaje se NSSM 200, vezan za agendu agrobiznisa koja je započela pedesetih i šezdesetih
"Zelenu revoluciju" radi kontrolisanja proizvodnje hrane u ciljanim latinoameričkim,
azijskim i afričkim zemljama. Kisindžerov plan podrazumevao je dva cilja:
obezbeđivanje novih tržišta žitarica za SAD i kontrolu stanovništva sa 13
izabranih "nesrećnih" zemalja. Među njima su bile Indija, Brazil,
Nigerija, Meksiko i Indonezija, a eksploatisanje njihovih resursa zavisilo je
od drastičnih redukovanja stanovništava, čime bi se
smanjila potražnja uzgajanja kod kuće. Shema je baš nalik Kisindžeru.
Po Engdalu je to pravi
genocid, ako se poštuje definicija UN Konvencije o sprečavanju i
kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, koja pravno definiše zločin. Ovaj
zakon kači Kisindžera jer je nastojao da zadrži hranu od "ljudi koji ne
mogu ili ne žele kontrolu rasta svog stanovništva." (Žrtve NSSM 20 su i
Brazilke. Ministarstvo zdravlja Brazila je otkrilo šokantne izveštaje da je
procenjeno da je 44 odsto svih brazilskih žena, u dobu između 14 i 55 godina,
permanentno tada sterilisano. Program je vodio niko drugi do - USAID). Autor
Engdal je proučio i kako su američke elite u kasnim tridesetim počele
planiranje američkog stoleća u posthladnoratovskom svetu, vremenu nazvanim od
geopolitičara u SAD - Pax Americana. Po tom planu glavni cilj je
nasleđivanje zalazeće Britanske imperije u globalnom vođstvu. Alatka je
njujorški Savet za spoljne poslove (CFR), koji ima Grupu za studije rata i mira
koja je predvodila taj napor. A sve finansira Rockefeller Foundation.
Engdal i konstatuje da je korist od svega kasnije bila
"hiljadostruka".
Prvi zadatak je svetska
vojna i ekonomska dominacija. Tako su i OUN, novi okvir Breton Vudsa, MMF i
Svetska banka i GATT, koncipirani radi integrisanja sveta u razvoju u američku
dominaciju Globalnim severom. Isisavano je bogatstvo nerazvijenih u
moćne biznis interese, uglavnom američke. Predvodnik ovog koncepta je porodica
Rokefeler, a Nelson i Dejvid su bili prime movers. Nelson je, dok je
javno govorio o većoj efikasnosti i proizvodnji u ciljanim zemljama, u stvari
crtao shemu otvaranja svetskih tržišta za nesputani uvoz američkih žitarica. To
je onda prozvano "Zelenom revolucijom" (Nelson Rokefeler se
koncentrisao na Latinsku Ameriku. Tokom Drugog svetskog rata on je koordinisao
američki obaveštajni rad i tajne operacije u toj zoni i pripremao teren za
porodične interese posle rata. Rokefeleri su želeli globalne monopole, a
njihova shema je bila da u poljoprivredi rade kao u biznisu sa naftom, sa
korišćenjem hrane i poljoprivredne tehnologije kao oružja hladnog
rata).
Do 1954, plan PL480, ili
Food for Peace, uspostavio je viškove hrane kao alatku američke spoljne politike. (Prisetimo se da je i Tito
pedesetih dobijao ogromnu pomoć u hrani, i da su Amerikanci to činili kako bi
Jugoslaviju pridobili u svoj tabor. Šezdesetih je predsednik
Lindon Džonson takođe koristio hranu kao oružje. Želeo je da nacije - primaoci
pomoći budu saglasne sa američkom administracijom. To je uključivalo i obuku
naučnika iz poljoprivrede zemalja u razvoju, kao i agronome, a u Americi
naučene najnovije koncepte proizvodnje, primenjivali su kasnije u svojoj
zemlji. Ova izgrađena mreža kasnije se pokazala krucijalnom za "Rokefeler
strategiju širenja korišćenja genetski proizvedenih letina širom sveta",
koje su pomagale USAID fondovi i CIA.) Nelson Rokefeler je tih postratnih
godina koristio i svoj značajni uticaj na Stejt department. Rokefelerovi ulaze
u poljoprivredu od 1947. godine, kada je Nelson osnovao International Basic
Economy Corporation (IBEC). Tada Rokefelerovi prave savezništvo sa
gigantom u proizvodnji žitarica, Cargillom.
Latinska Amerika je
odabrana za početak revolucije u proizvodnji hrane. Cilj SAD je, po ovoj
zamisli, kontrolisanje osnovnih potreba većine svetske populacije.
Rokefeler i Harvard
"Zelena
revolucija" počela je u Meksiku i proširila se Latinskom
Amerikom tokom pedesetih i šezdesetih. Potom je ubačena u Aziju, posebno u
Indiju. To je bilo u vreme kada Amerika tvrdi da joj je cilj "pomoć svetu
kroz efikasnost slobodnog tržišta". U pozadini je ipak jedino profit
korporativnih investitora Amerike. Giganti hemije i najveći trgovci žitaricama
dobijaju ovim nova tržišta za svoje proizvode. Agrobiznis se prelio na globalnu
razinu.
Ranih sedamdesetih
proizvođači agro-biznisa kontrolišu američke isporuke hrane. Cilj je da se
"postignu veliki profiti restrukturacijom načina na koji su Amerikanci
uzgajali hranu da ishrane sebe i svet." I Regan nastavlja Karterovu
politiku i ostavlja 4-5 vodećih monopolskih kompanija da to kontrolišu. To je
dovelo do nezapamćene "koncentracije i transformacije američke
poljoprivrede" sa nezavisnim porodicama farmerima primoranim da prodaju
zemlju i da bankrotiraju, kako bi na njihove posede zasele
"efikasniji" agrobiznis giganti, sa svojim "farmama
fabrikama". Konsolidovanje američke proizvodnje hrane donosi koncentraciju
globalnih korporacija: Cargill, Archer Daniels Midland (ADM), Smithfield
Foods i ConAgra.
Koreni priče sežu
dekadama unazad, ali Engdal tumači nauku "biološke i genetske
modifikacije biljaka i drugih oblika života najpre", kao nešto
proizašlo
iz američkih istraživačkih laboratorija sedamdesetih, kada to niko nije
zapazio.
No, uskoro je ipak
primećeno, jer je Reganova administracija odlučila da postane dominantna na
ovom izranjajućem planu nauke. Biotek agrobiznis industrija je bila
privilegovana, pa su se kompanije utrkivale da razviju GMO biljke, stoku i
lekove za životinje na bazi GMO. Vašington je taj posao olakšavao
svim sredstvima, u "biznis prijateljskoj klimi", pa su to nastavile i
potonje demokratske administracije na vlasti.
Razmotrimo sadašnju
situaciju sa UN Food and Agriculture Organization (FAO) koja izveštava o
znatno višim
cenama hrane, uz opasne nestašice. FAO je 2007.
upozorio da je ovo stanje ekstremno, bez presedana, i da preti milijardama
ljudi izgladnjivanjem. Cene su 2007. godine bile 40 odsto više,
posle devet odsto skoka u 2006. godini. To je nateralo zemlje u razvoju
da plate 25 odsto više za uvezenu hranu i da budu nesposobne da priušte
dovoljno hrane za stanovništvo. Za ovo se navodi više objašnjenja:
povećana potražnja, veći troškovi oko goriva i transporta, spekulacija hranom,
korišćenje kukuruza za etanol (trećina letine se uzima i to je više nego
što
se izvozi za hranu), i ekstremne vremenske prilike. Samo se ne govori o
ključnim parametrima prouzrokovane krize: o moći agrobiznisa da manipuliše
snabdevanje za veće profite, i da se "probere krdo" u ciljanim
zemljama Trećeg sveta.
Kada je profit u
pitanju, sigurnost hrane i javno zdravlje su uvek u Americi potisnuti. Tako je
čitavo američko stanovništvo najpre bilo korišćeno kao laboratorijski zamorčić
za ove nove, netestirane i potencijalno opasne proizvode. A vodeća firma u ovim
rabotama je ona koja ima "dugu tradiciju prevara, tajnih akcija i
tradicije podmićivanja", Monsanto. Kasnije su se upustili i u
proizvodnju hemijskih proizvoda, plastike, i najzad svetski poznatog agent
orange za trovanje vijetnamskih džungli šezdesetih i sedamdesetih, što je
izlagalo stotine hiljada ljudi, ali i američkih vojnika, smrtonosnom dioksinu.
Uz sve ovo, Monsanto je i sramotni zagađivač sredine. Firma je tajno
ubacivala smrtonosne supstance u vodu i tlo, čak i u Velikoj Britaniji, i
nikada njeni vlasnici nisu istinski odgovarali niti približno nadoknadili štete
žrtvama. Danas sebe predstavljaju kao "agrikulturnu kompaniju koja
primenjuje inovaciju i tehnologiju kako bi pomogla farmerima širom
sveta da budu uspešni, da proizvode zdraviju hranu, bolju
životinjsku hranu i više vlakana, dok istovremeno smanjuju uticaj poljoprivrede
na okolinu".
Monsanto i ostali veliki
agro-trovači na bazi GMO raspojasali su se pošto je Džordž Buš
Stariji
postao predsednik SAD 1989. On im je otvorio široko polje novih
mogućnosti, a zakon ih više nije obavezivao da ne krše pravila o rizicima i
mogućim ugrožavanjima zdravlja građana. Ovde govorimo zapravo o neverovatnom
odsustvu odgovornosti lidera Amerike, predstavnika krupnog kapitala, koji bez
griže savesti otvaraju vrata civilizacijskom užasu GMO novosveta. U toj
monsturoznoj simbolici, Monsanto bira za prvi GMO proizvod - mleko.
Ono je, naravno, genetski manipulisano, uz kombinaciju hormona rasta za stoku
(rBGH), a marketira ga kao posilac.
Zločinima protiv
čovečnosti pridružuje se na ovom planu 1993. i Klinton, kada njegova
administracija proglašava ovaj proizvod sigurnim za
komercijalizovanje.
Danas se takvo mleko
prodaje širom SAD i reklamira kao način kako krave mogu da proizvedu čak 30
odsto više mleka nego prirodnim putem. No, američki farmeri uskoro počinju da
se žale na razne zdravstvene probleme svoje stoke, na ozbiljne infekcije, na
otežano hodanje stoke, na mastitis kod krava, na deformacije kod teladi. Demokratska
Amerika, njene vlasti, ovo maksimalno informativno prikrivaju, pa većina
potrošača to ne zna i mirno pije GMO mleko. Nije važno vlastima što ubačeni GMO
hormon izaziva pri tom leukemiju i tumor kod zamorčića u laboratorijama, i što
je Evropska komisija zaključila da pijenje ovog mleka izaziva rak dojke i
prostate.
Evropa zabranjuje taj
proizvod, ali Amerika ne. Engdala je za njegove kritike ovih monstruoznih
shvatanja proizvodnje hrane najpre 1999. godine napala 300 godina stara
britanska institucija British Royal Society, navodno za lošu analizu i netačne
zaključke. To se desilo zbog prethodne Pustai afere, koju je Engdal
denuncirao javnosti, što je alarmiralo britanske proizvođače GMO, po
istom osnovu kao američke.
Pustai afera znači da se posle pet
godina od njenog izbijanja, nekoliko srčanih napada i uništene karijere, saznalo šta se
stvarno dogodilo. Pustai je pokazao da je Monsanto zločinačka kompanija.
Ona se svojim metapolitičkim kanalima požalila Klintonu, ovaj to preneo
britanskom, prema SAD vrlo poslušnom premijeru Toniju
Bleru, koji je još jednom poslušao naređenje i sugerisao da se Pustai
diskredituje u javnosti. Međutim, naučnik je odgovorio uz pomoć britanskog
naučnog časopisa The Lancet. Iako je Kraljevsko društvo pretilo, urednik je
objavio članak, posle čega se Društvu u napadu na časopis pridružila i
biotehnološka
industrija Velike Britanije. Uz Mađara Pustaija i njegovu suprugu, propatio je
i ko-autor, profesor Stenli Iven. Izgubio je posao na Univerzitetu Aberdin,
naravno uz intervencije pogođenih industrijalaca.
Besramna Blerova vlada
je išla
i dalje. Iznajmila je privatnu firmu Grainseed da vodi trogodišnju
studiju kako bi dokazala GMO bezbednost hrane. Londonski dnevnik Observer
domogao se dokumenata ministarstva poljoprivrede koji su pokazivali
zabrinjavajuće testove. Videlo se da je barem jedan istraživač ove firme
manipulisao podacima kako bi pokazao da su testovi bolji no što
jesu. I pored toga, ministarstvo je preporučilo GMO varijetet kukuruza za
sertifikaciju.
Blerova vlada izdala je
novi kodeks ponašanja
kojim "svaki zaposleni u državnom istraživačkom institutu koji se usudi da
progovori o otkrićima u GMO biljkama može da se suoči sa otpuštanjem, da mu se
sudi zbog prekršaja
ugovora, ili da se suoči sa sudskim nalogom". Ne sme da se progovori, čak
ni kada je očito u pitanju javno zdravlje.
Genetsko zagađivanje
Genetski modifikovani
organizmi (GMO) su novi organizmi koji bez sumnje zahtevaju jedno novo pravo.
Osobenost GMO jeste da će zagađenje koje izazivaju nastaviti da se vrši izvan
izvora, čak i ako se zaustavi proizvodnja GMO. Gen prenesen drugim organizmima
nastaviće da zagađuje. To je takozvani problem automultiplikacije. Drugi
problem je da se definiše šta je šteta po životnu okolinu, počev od kog praga
se smatra da postoji šteta. Uočeno je da oko japanskih luka danas ima GM uljane
repice, mada se ova vrsta ne uzgaja u Japanu. Je li to neka pričinjena
šteta? GM tehnologiju je nemoguće kontrolisati, priznaju savesni naučnici.
Afera sa kukuruzom tipa syngenta BT 10 to pokazuje. Trebalo je
četiri godine da se zapazi da je nedozvoljeni varijetet kukuruza BT 10
onaj koji je komercijalizovan pod imenom BT11 (dozvoljen).
Savremena biotehnologija
je scena uzimanja gena od jedne vrste i ubacivanja u druge vrste. Najčešća
hrana na tržištu koja se preinačuje jeste kukuruz, soja, kanola i krompir.
Ta hrana preinačuje se kako bi se učinila otpornijom na pesticide, i danas već
možemo da verujemo kako su GM elementi već uneseni u gen mnogih vrsta ljudske
hrane. Međutim, i dalje ne postoje dugoročni testovi o efektima genetski
inženjerisane hrane po ljudsko zdravlje ili po okolinu. Većinu kratkoročnih
testova obavile su korporacije koje profitiraju iz eksperimenata, pa
logično zapostavljaju naučnu istinu iz svojih interesa. Zato je savremena
biotehnologija ekstremno kontroverzna oblast koja mnoge deli u svetu, i
naučnike, i vlade. Na susretu Biosafety Protocol, održanom januara 2000. u
Montrealu, zemlje poput Kanade, SAD, Argentine i Čilea, vodile su bitku protiv
ostatka sveta, posebno sa EU i zemljama u razvoju, u korist genetski
modifikovanih organizama. Ovaj skup činilo je 135 nacija, koje su nastojale da
dođu do konsenzusa o tome kako da se postave prema temama koje se odnose na
GMO, a najvažnije teme su doslovno trgovane među nacijama...
Mračni zaključak može da
bude: čovečanstvo je ušlo u domen ireverzibilnog, sa novim pitanjima pred
sobom. Prvo je što
genetsko zagađivanje, za razliku od drugih zagađenja, predstavlja jedino koje
je eksponencijalno. Znači da se samoodržava i samopovećava. Ne samo da je
pređašnje stanje zauvek izgubljeno, već će to zagađenje samo prouzrokovati niz
zagađivanja. Može se ići samo ka eksploziji genetskog zagađenja, i nikako ka
nekoj regresiji. To je nešto sasvim novo u nauci.
U svetu je inače vidno odsutan naučni princip utvrđivanja je li neškodljiva
praksa uvođenja GMO. Zato se vrše pritisci javnosti da istraživači to utvrde. U
međuvremenu, genetska zagađenja se progresivno javljaju.
Najveći
podelili među sobom
Meru totalne kontrole hrane koju su nametnule velike
agro-biznis korporacije, uglavnom američke, možemo da jasno pojmimo surovom
statistikom. Na primer, do 2004. četiri najveća pakera govedine u SAD već
kontroliše 84 odsto tog tržišta - Tyson, Cargill, Swift i National
Beef Packing.
Četiri giganta kontrolišu i 64 odsto proizvodnje svinja: Smithfield
Foods, Tyson, Swift i Hormel.
Tri kompanije kontrolišu 71 odsto tržišta soje: Cargill,
ADM i Bunge.
Tri giganta kontrolišu 63 odsto svih mlinova
brašna, a pet kompanija kontroliše 90 odsto globalnog tržišta žita.
Četiri kompanije kontroliše 89 odsto tržišta cerealija za
doručak: Kellogg, General Mills, Kraft Foods i Quaker Oats. Cargill
od 1998. godine kontroliše 40 odsto nacionalnih silosa.
Četiri agro-hemijska i semenska giganta kontroliše 75 odsto
prodaje semena kukuruza u Americi, kao i 60 odsto soje, a imaju i najveći deo
poljoprivrednog hemijskog tržišta: Monsanto, Novartis, Dow Chemical, DuPont.
Monsanto i DuPont kontrolišu 60 odsto američkog tržišta kukuruza i
soje - i sve patentirano kao seme GM. Šest kompanija kontroliše tri četvrtine
globalnog tržišta pesticida. Deset trgovaca na malo hranom kontroliše 649 milijardi dolara globalne prodaje 2002, a 30 vodećih
prodavaca hrane na malo pokriva trećinu globalnih prodaja kolonijalne robe.
Rađanje "agroceutike"
Industrija hrane je druga najprofitabilnija grana američke
privrede, odmah posle farmaceutike. Domaća godišnja prodaja hrane u SAD donosi
preko 400 milijardi dolara. Ipak, sledeći veliki cilj američkih giganata jeste mešanje
velikih proizvođača hrane i lekova. Tu leže, procenjuje se, još mnogo veće
pare u
budućnosti. Hrana se smatra "strategijskim
oružjem u arsenalu svetske jedine supersile". Ali, po ogromnu cenu za
potrošače širom sveta, naravno, što alave vlasnike agrobiznis korporacija
ne uzbuđuje previše. Vlada SAD subvencioniše desetinama milijardi
dolara godišnje svoj agrobiznis. Genska revolucija je integrisana u
agrobiznis na način kako je harvardski profesor Rej Goldberg svojevremeno
zamislio. Čitavi novi sektori će se stvarati iz genetskog inženjeringa. To će
uključivati i GM lekove iz GM biljaka u novom "agroceutičkom sistemu"
(agri-ceutical system). Goldberg je predvideo "genetsku revoluciju (kroz)
industrijsku konvergenciju hrane, zdravlja, medicine, vlakna i biznisa
energije" - na totalno neregulisanom tržištu.