Istraživanje

Prazne rupe i drugi skandali srpskih arheologa i muzeologa, na potezu od Dunava do Jadrana

 

Priča o Adamu i makadamu

 

    Kako su na mesto nekadašnjih velikih imena srpske arheologije došli njihovi daleko inferiorniji sinčići, kako se decenijama novac arči na prekopavanje hektara njiva i prikupljanje kubika natrulih koščica i zdrobljene keramike, ko je uspostavio vrlo pozitivan odnos između arheologa i osoblja ludnice u Čurugu, ko su nepostojeći radnici na nepostojećim radnim mestima, ko je bio Srejovićev potrčko

 

Piše: Stanislav Živkov

 

 

Po starom pravilu poslednjih godina pokazuje se da su nakon odlaska s arheološke scene brojne eminentne velikane zamenili daleko minorniji, a istovremeno daleko opskurniji likovi koji na svaki način kompromituju arheologiju kao nauku i bespotrebno arče novac na nebulozna istraživanja. Tako se na čitavom području Srbije, prelivši se uz to i na područje Crne Gore gotovo svakodnevno na videlo izlaze dokazi o tome da se arheologija iz dana u dan sve više sunovraćuje. Umesto da se pažnja i novac usredsrede na istraživanje kapitalnih arheoloških lokaliteta: Gamzigrada, Sirmijuma, Šarkamena, Caričinog grada, Rama, Naisusa, sve se više istražuju hektari preoranih njiva bez jednog kamena na kamenu, eventualno sa ponekom minđušom, natrulim ljudskim i životinjskim koščurinama i kubicima smrvljene keramike, a bilo je slučajeva da su se iskopavali i koproliti - za neupućene - fosilizirana govna! O tome koliko je arheologija danas postala najobičnija pomodarija najbolje svedoče gotovo svakodnevne vesti o raznim epohalnim otkrićima koja samo podižu prašinu u javnosti da bi ubrzo poput balona sapunice nestajali, a kao jedini trag tih senzacija ostaju gomile smrvljene keramike i natrulih kostiju na čiju obradu se kasnije arče ogromne sume novca.

U skladu s takvim pomodarstvom, na arheologiju kao nauku prilepila se i svojevrsna nekrofilija, u nauci zvanično poznata pod nazivom fizička antropologija, te se već decenijama, samo da bi i fizički antropolozi nešto radili, muzejski depoi zatrpavaju neverovatnim količinama kostiju čiju analizu treba posle i skupo platiti.

 Predvodnik „procvata" fizičke antropologije kod nas je izvesni Tivko Mikić, profesor Filozofskog fakulteta koji se već decenijama bavi isključivo proučavanjem raznih boleština, čiji su tragovi vidni na pronađenim kostima. Mikić je u javnosti inače poznatiji kao strastveni kolekcionar oružja sumnjivog porekla, ali je mnogo poznatiji kao muž Vjere Miranović-Mikić, prvakinje beogradske opere koja uglavnom peva jednu predstavu u sezoni. Isto kao i otac, tu je i sinčić Ilija, koji je arheologiju jedva završio, i to uz ponavljanje pojedinih ispita pred komisijama specijalno formiranim za tu prigodu po sistemu: ja tebi seradare, ti meni vojvodo, uz razne tajne dogovore i činjenje protivusluga. Mikić junior je na kraju nekako uspeo da diplomira i u poslednje vreme viđa se kako šeta unaokolo u maskirnoj uniformi koja je zaštitni znak za još neke opskurne likove naše arheologije. Tu se svakako ubraja izvesni Adam Crnobrnja, šef arheološkog odeljenja Muzeja grada Beograda koji je u taj muzej dospeo, ne zbog svojih kvaliteta, već prvenstveno kao sin eminentnog numizmatičara Nikole Crnobrnje, svojevremeno, takođe, kustosa Muzeja grada Beograda.

 

Sve je i počelo s Adamom

 

 

Adam Crnobrnja se svojevremeno „proslavio" kao jedan od predvodnika sramne kampanje šikaniranja dr Slavice Krunić, uglednog arheologa antičara u istom muzeju, koju je tokom svog retko neuspešnog direktorovanja sprovodio sada smenjeni mr Bojan Kovačević, arhitekta koji je po liniji Gorice Mojović svojedobno doveden da bude direktor Muzeja grada Beograda i kome su zaposleni jedva dočekali da vide leđa.

Što se samog Adama Crnobrnje tiče, ostalo je zabeleženo da je prilikom saradnje s istraživačkom stanicom Petnica unaokolo paradirao obučen u maskirnu uniformu i da se prema studentima ponašao kao prema regrutima. Uzgred, potvrdilo se da je Crnobrnja svoja ekstremna desničarska politička ubeđenja, osim kao kandidat za odbornika na listi DSS-a pokazivao aktivno pišući na klerofašističkom sajtu www.rasonalisti.net gde je razglabao o nagom grčkom rvanju. Inače, čini se da je Crnobrnja u arheologiji formirao pravi pravcati obrenovački lobi s kojim vrlo tesno sarađuje i čak ima i jednog pravog epigona! U pitanju je izvesni notorni skinhed koji okolo šeta u prljavoj maskirnoj uniformi i bakanžama. Reč je o sinu dr Miroslava Lazića iz opskurnog Centra za arheološka istraživanja na Filozofskom fakultetu, jednom od nekoliko tamošnjih nepostojećih radnika na nepostojećim radnim mestima.

Poput Lazića seniora, Lazić junior je nedavno diplomirao arheologiju, a veoma blisko sarađuje sa Crnobrnjom.

 

Smrt alkoholu, no, međutim

 

 

Samo postojanje ovog Centra za arheološka istraživanja na Filozofskom fakultetu ima zanimljivu predistoriju. Naime, u javnosti je malo poznato da je ovaj Centar, prvobitno nazvan Arheološkom zbirkom svojevremeno osnovao proslavljeni arheolog dr Dragoslav Srejović, ali kao prateću službu za pranje, razvrstavanje, konzervaciju i lepljenje razbijenih artefakata sa Srejovićevih istraživanja. Vremenom je saradnicima Arheološke zbirke proradio apetit te su osamdesetih godina XX veka naprasno rešili da se pozabave naučnim radom, što samo po sebi u bilo kojoj normalnoj državi uopšte ne bi bilo loše. Međutim, pokazalo se da u slučaju Centra za arheološka istraživanja Filozofskog fakulteta ima i finansijskih "alhemija".

Naime, prema sistematizaciji radnih mesta Fakulteta, ne postoji nijedno radno mesto a da se novac za isplatu plata za ta nepostojeća radna mesta ne namiče nezakonitim i nenamenskim prepumpavanjem  doznačenog novca sa drugih budžetskih pozicija Filozofskog fakulteta za naučno-istraživačke projekte. Ukratko, to je jedno otimanje od drugih kolega čiji su budžeti na taj način znatno umanjeni!

Inače, u stručnoj a i široj javnosti odavno je poznato da se u rečenom Centru vrlo često razni arheolozi mogu videti kako sprovode "trezvenjačku" kampanju: smrt alkoholu! Dakle, rad tog opskurnog Centra u potpunosti može da se opiše kao samovolja jer su neki njegovi nepostojeći radnici na nepostojećim radnim mestima protivzakonito učestvovali u izvođenju nastave na Odeljenju za arheologiju iako uopšte nisu imali nastavna zvanja propisana zakonom, a tek je jednom ranijom odlukom dekana Fakulteta najzad onemogućeno učešće ove nezakonite glasačke mašine u izbornim procedurama na Odeljenju za arheologiju!

To "eminentno" društvance iz Centra za arheološka istrativanja izuzetno blisko sarađuje sa podjednako "eminentnim" likovima iz drugih, daleko uglednijih institucija, o čemu najbolje svedoči slučaj arheoloških istraživanja nalazišta Stari Vinogradi kod Čuruga koje predstavlja najidealniji primer beskonačnih i besmislenih istraživanja koja se u nedostatku pametnijeg posla uveliko sprovode samo kako bi se muzejski depoi napunili svim i svačim, a pojedincima po svaku cenu omogućilo da zaobilaznim putem vrše istraživanja koja ne mogu da rade u okviru ustanove u kojoj su zaposleni. Time postaje jasno zašto se kao formalni nosilac projekta istraživanja ovog lokaliteta i korisnik sredstava pojavljuju Filozofski fakultet u Beogradu i Srpsko arheološko društvo, iako je rukovodilac projekta izvesni Stanko Trifunović iz Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.

Naime, Muzej Vojvodine kao matična muzejska ustanova Vojvodine finansira se iz budžeta Pokrajine i o raspodeli tih sredstava odlučuje uprava Muzeja koja s pravom nije želela da troši dragocene resurse na prekopavanje najobičnijeg iskopa ciglane radi prikupljanja koščica i bezvrednih capara keramike.

 Ovo doživotno istraživanje u Čurugu predstavlja naidealniji primer kako je zloupotrebljen ugled Srpskog arheološkog društva radi ispunjavanja opskurnih želja još opskurnijih članova tog društva, a sve to iz svojih džepova plaćaju poreski obveznici!

 

Drugarske večeri na grupnoj terapiji

 

Tako je već pomenuti Stanko Trifunović već dugi niz godina u stalnom sukobu interesa jer, iako je kustos u Muzeju Vojvodine, čitavo finansiranje projekta uopšte ne ide preko ustanove u kojoj je zaposlen već preko Srpskog arheološkog društva i Filozofskog fakulteta u Beogradu. U Čurugu se inače vrše beskonačna i besmislena arheološka istraživanja bez ikakvih značajnih naučnih rezultata, a kamoli monografije, a istovremeno se pere novac kroz poslovno-tehničku saradnju s upravom ludnice u Čurugu, gde je organizovan smeštaj i ishrana članova ekipe uz "druženje" s osobljem i pacijentima ludnice. Štaviše, na samom sajtu ludnice navodi se kako je "tokom tako dugog druženja i sjajnog gostoprimstva izmedu arheološke ekipe i zaposlenih u Domu stvoren vrlo pozitivan odnos".

S obzirom na to da je odavno poznato da su arheološka iskopavanja Trifunovića i bulumente njegovih epigona idealna prilika za beskonačno terevenčenje pošto se novac štedi tako što se ne isplaćuju dnevnice saradnicima i organizovanjem smeštaja arheološke ekipe u kojekakvim napuštenim štalama, i školama uz neizbežnu kupovinu rashodovanih vojničkih kreveta i madraca.

Tako je Stanko Trifunović arheološku ekipu smeštao najpre u školu uz logističku pomoć ludnice u Čurugu, koja predstavlja njihovu višegodišnju logističku bazu. Od samog početka zaštitnih iskopavanja, avgusta 1997. godine arheološku ekipu pomogli su Dom za duševno obolela lica iz Čuruga i OŠ Đura Jakšić, iz Čuruga.

Arheologe prvobitno smeštene u staroj zgradi škole, Dom je ubrzo prihvatio po pitanju kompletne ishrane, a pored toga je redovno pomagao i sredstvima za ličnu i kolektivnu higijenu, dušecima i ćebadima za spavanje, kao i održavanjem alata za kopanje.

Arheološka ekipa je gostovala u Domu od 1997. do 2004. godine s izuzetkom 1993. i 2003. godine, u ukupnom trajanju od približno 16 meseci, a to je sve platio neko drugi! O tome šta se dešavalo u ludnici govore i brojni očevici koji su u više navrata zaticali arheologe i lekare kako zajedno žderu i piju tokom drugarskih večeri, organizovanih pod prozaičnim nazivom "grupne terapije", a u znak zahvalnosti Trifunović je, umesto da kompletan materijal odnese u Vojvođanski muzej i obradi ga, dobar deo poklonio ludnici u Čurugu kako bi se bolje scenografski dekorisala direktorova kancelarija i pravila prigodna arheološka zbirka u prostorijama ludnice!

Naravno, nikome ni najmanje nije smetao ovaj svojevrsan drugi Trifunovićev sukob interesa odnosno činjenica da se pronađeni materijal uopšte ne prenosi u celini u nadležni muzej. Tako, na primer, Trifunović optužuje nadležne službe da spasavanje ovog otkrića nije išlo regularnim tokom te da nadležne institucije nisu bile spremne da zaista zaštite ovaj dragulj na bisernom nizu arheoloških nalazišta u Vojvodini. U nastupu samosažaljenja Trifunović je sebe i svoje sledbenike proglasio nadljudima jer su se istraživači već na početku našli pred sudbonosnom dilemom: ulaziti u bitku s vremenom i ogromnim poslom koji je značio vanredna i prosto neverovatna fizička i profesionalna naprezanja ili ne.

Rekli su da za šta je trebalo hrabrosti iako su bili prepušteni samima sebi u borbi s ljudskim neznanjem, ravnodušnošću, nekulturom i povremeno bahatošću. Te ljudske osobine ostavile su rane i na Starim vinogradima u vidu uništenih i bespovratno izgubljenih delova nalazišta! Neki su zamerili na neprofesionalnosti zbog volonterskog rada sa studentima. Ali u jednom urušenom društvu gde se vrednosti često sagledavaju u negativu to je moglo i da se očekuje.

 

Kapitalne gluposti na iskrčenom terenu

 

Šira i neupućena javnost bi se na ovom mestu s pravom zapitala kakve su to kapitalne artefakte pronašli Trifunović i bulumenta. Da li je pronađena neka palata, tvrđava, vladarska grobnica, veliki grad, raskošni hram? Da li takozvani objekti mogu postati turistička atrakcija i zamajac za privredni razvoj Čuruga?

Istina je daleko bolnija jer u Čurugu na čitavom istraženom području od 1,5 hektara nije pronađeno ama baš ništa pažnje vredno, osim iskrčenih temelja najmanje 600 koliba, nekoliko kubika zdrobljene najprimitivnije keramike odnosno, kako Trifunović navodi, grnčarije rađene bez upotrebe vitla, zaboravljajući pri tome da se pod grnčarijom danas podrazumevaju razne saksije, crepulje i hranilice za živinu! Postavlja se pitanje zbog čega se takva opskurna istraživanja uopšte onda vrše? Trifunović navodi da se lokalitet Stari Vinogradi prostire na najmanje 50 do 100 hektara.

Ako je na površini od hektara i po pronađeno 600 tragova koliba, znači li to da bi trebalo iskopavati najmanje 40.000 koliba pa da Trifunović bude zadovoljan. Međutim, to čeprkanje po Starim Vinogradima i Trifunovićevo zaključivanje najviše podseća na masovne histerije sedamdesetih godina XX veka izazvane knjigama Eriha von Denikena, osamdesetih na Troju u Gabeli Roberta Salinasa Prajsa i nedavnu histeriju povodom nadrinaučnih otkrića piramida u Visokom izvesnog Semira Osmanagića.

 O opskurnosti samih nalaza i zaključaka najbolje svedoči Trifunovićeva izjava da je nalazište višeslojno sa horizontalnom stratigrafijom i da u sebi krije arheološke tragove kultura od kamenog doba pa sve do arheoloških celina s početka XVIII veka.

Ipak, pravi biser je konstatacija da postepene i nagle promene u njenom izgledu (keramika), kakve se zapažaju i u izgledu staništa i načinu spremanja hrane (pec - ognjište), ukazuju, s jedne strane, na trajanje domorodačkog stanovništva, a s druge, na doseljavanje nosilaca njima srodne ali donekle različite kulture iz severnih i zapadnih predela Panonije.

 To je upravo epoha obrazovanja etničke slike savremene Evrope. Naseobinski nalazi ukazuju na mogućnost konačnog dokazivanja postojanja kontinuiteta Slovena u Podunavlju! Dakle, iz svega toga proizlazi da se dokazivanje kontinuiteta postojanja Slovena u Podunavlju, kao Trifunovićev najosnovniji arheološki i politički cilj dokazuje samo na osnovu promena u izgledu capara zdrobljene keramike.

 Izgleda da se takav kontinuitet podjednako dobro, a uz daleko manje troškove, mogao proučavati samo prikupljanjem, prebrojavanjem i statističkom obradom škarta iz savremenih radionica saksija i crepulja! Sve u svemu, dugogodišnje Trifunovićevo teoretisanje nedavno je kulminiralo afericom povodom njegovog doktorata, koji je svojevremeno trebalo da brani kod profesora Aleksandra Jovanovića, kod koga je mogao da diplomira i doktorira ko god je hteo!

 Nakon Jovanovićeve smrti Trifunović je doktorat prebacio kod dr Miroslava Vujovića Vujketa, koji je nasledio Jovanovića na katedri za Stari vek i kao takav uopšte nije kompetentan za arheologiju seobe naroda i slovensku arheologiju uopšte.

Inače, Vujović je tipičan primer kako je na Filozofskom fakultetu prilikom zapošljavanja uvek bilo daleko važnije poreklo od istinskih naučnih kvaliteteta.

 

Nervoza u gradu mimosa

Naime, Vujović je na Fakultet dospeo kao sin izvesnog Branka Vujovića, istoričara umetnosti i bivšeg dekana Univerziteta umetnosti i arheološkinje Gordane Marjanović-Vujović, nekada kustoskinje Narodnog Muzeja. Ova vesela družina ima i svog punopravnog člana iz uvoza. Reč je o izvesnom Đorđu Ćapinu, kako se čini doživotnom direktoru Zavičajnog muzeja u Herceg Novom. Ćapinovo štetočinstvo traje skoro 20 godina, a jedan od najvećih skandala u njegovoj režiji bila je organizacija arheoloških istraživanja na Prevlaci započetih 1997. godine u organizacijiCrnogorsko-primorske mitropolije, Odbora za obnovu Prevlačkog svetilišta, Filozofskog fakulteta iz Beograda i Centra za arheološka istraživanja iz Podgorice. Istraživanja su započeta praktično kao privatni poduhvat finansiran sredstvima Mitropolije i brojnih dobrotvora, dakle od samog početka bez ikakve zvanične podrške kao sastavni deo pisanja lažne istorije Crne Gore.

 Kako bi lakše dokazao svoje teorije i bolje se dodvorio SPC, na početku radova Đorđe Ćapin i ostrašćena bulumenta sa Filozofskog fakulteta u Beogradu upali su u muzejsku zbirku u Tivtu, neovlašćeno odneli sav arheološki materijal sa Prevlake i predali ga manastirskom bratstvu za njihovu zbirku.

Inače, Ćapin je već tada napravio neviđen eksces time što je uselio čitavu arheološku ekipu u zatvoren hotel, izbacio desetine kreveta na terasu, gde se ekipa studenata arheologije nakon završenog rada svakodnevno opijala.

Sledeći Ćapinov eksces bila je nepotrebna i skandalozna politizacija iskopavanja na Malim Rosama, gde su radovi okončani, jer nalazi nisu odgovarali političkim očekivanjima direktora Hercegnovskog muzeja koji je arheologiju uveliko zloupotrebio, stavljajući nauku u službu političkog programa SNS. Ubrzo je usledila nova arheološka afera kada su se sukobile struka i politika, a jedan od njenih glavnih aktera opet je bio Đorđe

Ćapin, daleko poznatiji po eksesima i ekstremizmu, a ne po svojim arheološki kvalitetima! Sve je započelo sazivanjem osnivačke skupštine Društva arheologa Crne Gore u Baru, a završilo se Ćapinovim demonstrativnim napuštanjem skupa.

Naime, posle skoro desetogodišnje neaktivnosti, u Baru su se sastali crnogorski arheolozi da bi preregistrovali Društvo arheologa (osnovano 1974. godine). Jedan, kako se očekivalo, protokolarni skup, počeo je incidentom. Predlogu da se Đorđe Ćapin, direktor Hercegnovskog muzeja i galerije, arheolog izabere za člana Suda časti usprotivio se magistar arheologije u penziji i doajen crnogorske arheologije Ilija Pušić koji je reagovao na skupu u Baru, baš zato što je politika počela da se upliće u rad arheologa i u želji da se struka sačuva od dnevnopolitičkih uticaja.

Ćapin je pokušao da se izvadi izjavljujući kako se uvek rukovodio isključivo strukom i nikada nije trpeo pritiske u interesu dnevne politike ili stranačkih interesa, pa dalje: "Otkad sam direktor Muzeja i Galerije, politika je izbačena iz ove ustanove. Moje političke izjave su moja privatna stvar i nemaju veze i uticaja na moj rad u Muzeju i Galeriji".

Ćapin je, naravno, zaboravio da kaže da je politički veoma aktivan kao član SNP, partije koja je u Herceg Novom na vlasti. Inače, javna je tajna da je zahvaljujući Ćapinovom štetočinstvu, Zavičajni muzej u Herceg Novom do kraja ispolitizovan o čemu svedoci činjenica da je Ćapin svojevremeno potrošio pozamašnu svotu muzejskog novca samo kako bi kompromitovao Muzej objavljivanjem opksurne knjige svojih sabranih prepucavanja preko interneta sa žiteljima Konavala!

Još jedan Ćapinov biser sigurno je bila i skaredna izložba Prevlaka svetog arhangela Mihaila koju je u Klubu Vojske Jugoslavije u Herceg Novom organizovao Zavičajni muzej Herceg Novi, uz svesrdnu pomoć haškog optuženika, tadašnjeg načelnika generalštaba Nebojše Pavkovića.

Ćapin se proslavio i miniranjem 37. hercegnovskog zimskog salona 2004. godine, i to tako što je samovoljno skratio tekst selektora za umetnike iz Srbije mr Branislava Dimitrijevića koji je zbog toga odustao od svoje selekcije jer nije želeo da dopusti da preko njegovih leđa Đorđe Ćapin drži politički miting! 

Selekciju je zatim povukla iz profesionalnih i moralnih razloga i istoričar umetnosti Mirjana Dabović iz Podgorice. Svojevremeno veliko finale ove blamaže bilo je samo spektakularno hapšenje Đorđa Ćapina na radnom mestu u Herceg Novom, jer je kao odbornik SNS odbijao da prijavi imovinu, a osim toga sve više je bivalo jasno da je Ćapin u potpunosti uzurpirao zavičajni muzej u Herceg Novom i pretvorio ga u ekspozituru nadriarheologije u Crnoj Gori.

O tome da se ugled Muzeja uveliko urušio najbolje govori činjenica da ga godišnje poseti jedva 1.000 posetilaca koliko Pomorski kotorski muzej za nedelju dana!

Podsećanja radi, nekada, u vreme SFRJ, tokom leta je u Novi iz Dubrovnika dolazilo i po pet autobusa sa turistima da posete Muzej.

 

 

 

 

 

 

Konzervirana rupa

 

 

O tome da se kod nas arheologija sve više urušava najbolje govori i primer senzacionalističkog otkrića iskrčenih temelja nekakve crkvice od koje nije ostao ni kamen na kamenu. Najpre se napamet i bez ikakvih dokaza saopštilo da je crkva bila pravoslavna, da bi se tokom nastavka radova pokazalo da je i datacija crkve i okolnih grobova bila sasvim pogrešna.

Ne obaziruci se na to, istraživač crkve, izvesni "Dorotej" Vojsavljević, smatrao je tada da se kao prioritetno postavlja pitanje zaštite nalazišta i ostataka temelja crkve, odnosno njihova konzervacija i restauracija... Štaviše, insistirao je da taj posao preuzmu nadležne ustanove zaštite, odnosno nadležni Zavod za zaštitu spomenika kulture kao i da se u dogledno vreme ovaj objekat uvrsti u kulturno-turističku ponudu oblasti, što je gotovo ustaljena praksa u nekim susednim zemljama, nakon završetka arheoloških iskopavanja. Samo je zaboravio da pojasni kako se može konzervirati i restaurirati iskopana rupa u zemljiIpak nadležni Zavod za urnisanje spomenika kulture iskrčene temelje proglasio je za kulturno dobro od izuzetnog značaja, kao još jednu crnu rupu u mraku propasti srpske arheologije!

 

 

 

 

 

Porodična manufaktura srpske arheologije

 

 

O sunovratu dela srpske arheologije najbolje svedoči sadašnje stanje u ostacima Srpskog arheološkog društva gde je za novog predsednika izabran izvesni Duško Mihajlović, nekada poznatiji kao Srejovićev potrčko, inače tvorac svojevrsne porodišne manufakture pošto je njegova žena Bojana zaposlena u Narodnom Muzeju nekada kod njega prijavila doktorat, a kćerki, takođe arheologu nakon studija na Odeljenju za arheologiju gde joj je, pored ostalih tatica bio profesor, sada se kao najurgentnija stvar traži posao unutar začaranog sveta nepotizma na relaciji Filozofski fakultet - Centar za arheološka istraživanja-Srpsko Arheološko društvo - arheološki institut.