Do koske

Šta čeka onoga ko je preuzeo odgovornost da sastavi srpsku vladu, i kome će da polaže račune

Haos u septembru

Srbija nije sama na svetu, pa je, prirodno, i ona deo opšte međunarodne ekonomske krize. Ali, kriza je u Srbiji postala način života, sa njom se pomirio i narod a svaka vlast je koristila kao izgovor za svoje lopovske projekte. Dokle će to trajati? Za dva meseca, sve će izgledati drukčije. Možda ne kao "arapsko proleće", ali, sasvim moguće, kao "srpska jesen". To je vreme kad ovde mrak na oči brže pada, a računi brže pristižu…

Nikola Vlahović

Istinu o bankrotu države više niko ne može da sakrije. Za manje od dva meseca Srbiju čeka još neviđena socijalna drama. Vladi Ivice Dačića neće pasti sa nebesa 4 milijarde evra koje bi dobro došle samo za "prvu pomoć" u događajima koji slede. Fondovi su prazni, nijedna privredna grana ne funkcioniše, dugovi se gomilaju, narod se snalazi kako zna i ume. Godišnja rupa u penzionom fondu je u proseku oko 250 milijardi dinara, pa čak i kad bi država odlučila da proda sve se banje u Srbiji a novac da u fond PIO, to ne bi bila ni trećina jednog godišnjeg penzionog fonda! Takođe, čak i kad bi prodala Telekom, to je još uvek manje od jednogodišnjih potreba fonda PIO. 

Uz ogromnu korupciju u javnim nabavkama i još nesabranim manjkom u penzionom fondu, ne postoji vlast koja može ovo da reši osim one koja je spremna da reši makar deo problema,  i to radikalnim obračunom protiv prebogatih bandita srpske tranzicije, privremenim podržavljenjem nekih velikih kompanija, hrabrim razlazom sa nekim predrasudama (recimo, sa onom o auto-industriji), hitnim otkazivanjem štetnih ugovora sa nekim stranim investitorima kojima ova država obilato finansijski pomaže, i, ubrzanim pravljenjem nove privredne strategije, orjentisane na resurse koje Srbija zaista ima. Pre svega na poljoprivredu i  masovnu proizvodnju hrane  sa orjentacijom na izvoz (istovremenim progonom brutalnih uvozničkih grupacija i odlučnom, državnom sečom marži)…

   U septembru i oktobru mesecu, Srbija će se suočiti sa činjenicom da fond PIO više neće moći da isplaćuje penzije, jer osiromašene firme već sada duguju preko jedne milijarde evra! Taj novac više niko nema, pa ni fond PIO koji je u međuvremenu dobio obavezu da plaća i ogromne sudske troškove za parnice koje su vojni penzioneri pokrenuli protiv upokojenog vojnog fonda, koji je, nečijom suludom odlukom, stavljen na teret svim građanima Srbije. 

Takođe, para u kasi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO),  već dugo vremena nema, niti će ih skoro imati, jer više od 15.000 firmi i pojedinačnih osiguranika nema čime da plati svoje osiguranje, a dugovi fonda i još neistražene kriminalne radnje, čine ovaj slučaj još težim.

   Bolnice su bez opreme i materijala, nestašica je lekova (sve ih je manje, pa će u septembru I taj problem dodatno dramatizovati opšte stanje u državi). Uzgred, ne treba zaboraviti, Srbija je u dužem vremenskom periodu za zdravstvo izdvajala jedva 260 evra po jednom stanovniku, što je, eto sramote, najniže u region!

   I ne samo to, nego, uprkos višestrukim eksperimentima sa reformama u zdravstvu, Srbija ni dan-danas nema jasnu definiciju šta je to paket osnovnih zdravstvenih usluga!

Dosadašnji ministar zdravlja  Zoran Stanković došao je na jednu "centralističku" ideju, da hitnom promenom zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, kao i reorganizacijom RFZO, sve fondove objedini i stavi pod kontrolu Ministarstva zdravlja! Ovakva boljševička ideja (verovatno sa petogodišnjim planom!), možda bi i imala smisla kad bi narod imao poverenja u svoje resorne ministre, koji su, pokazalo se na slučaju onoga koji je najduže trajao (Tomice Milosavljevića), obične "koze u kupusu" u koje niko ne može da ima poverenja.

Pred kraj 2009. godine, bivša ministarka finansija Dijana Dragutinović, "otkrila" je da joj u budžetu nedostaje, ni manje ni više, nego 150 milijardi dinara! Onda je počela da traga za tim novcem pa je ustanovila da je neupućena u svoj posao!

Naime, kad se malo bolje okrenula oko sebe, shvatila je  da postoji preko 50 agencija, fondova i direktorata koji su van budžetske kontrole! Ovo "otkriće", i to što ga je "podelila" sa srpskom javnošću, ubrzo je koštalo smene sa ministarske funkcije. Jer, onaj ko u Srbiji krene nedokučivim putevima birokratske pljačke, lako može da se izgubi i još lakše da bude proglašen ludakom i osobenjakom, a u nekim slučajevima i državnim neprijateljem. Uzroci masovne bede u Srbiji nalaze se upravo tu, u tom kriminalnom, lopovskom gnezdu, koje nema mere kad otima, niti ima meru kad troši tuđe!

Ovih dana, ugledni američki list "Njujork Tajms", objavio je poveliku priču o "srpskoj sirotinji" koja prodaje svoje vitalne organe, odlazeći  na operacije u Bugarsku, gde (u zavisnosti od onog dela tela koje su prodali), mogu da zarade između 20 i 50 hiljada evra. Sve je opisano kao simtom neopisivog siromaštva koje vlada u zemlji koja je na samom ekonomskom dnu Balkana.

Ali, ko ne veruje "Njujork Tajmsu", poverovaće realnom stanju u svome džepu! Septembar i oktobar mesec pokazaće  svu ekonomsku bedu Srbije, ali i svu nemoć političke birokratije da tu bedi razreši ozbiljnim sukobom sa onom odnarođnom klasom u čijim rukama se nalazi istinska upravljačka moć.

Zbog nenormalno zgrnutog bogatstva u najkraćem mogućem roku, uz pomoć državnog kriminala, ta klasa je danas postala teret cele generacije. Ko je spreman da ga zbaci sa sebe, ako ne klasa opljačkanih? U tome može da je spreči samo jedino vlast koja bi stala na stranu nove finansijske plutokratije. I, upravo od toga zavisi budućnost Srbije: na čiju stranu će stati "izabrani predstavnici naroda"! Budu li pogrešno odabrali, platiće skuplju cenu od kriminalizovane klase bogataša. Oni su ionako sposobni da se snađu u svakoj situaciji…