Povodom
Da li će izborom novog
guvernera doći i do promena u politici Narodne banke Srbije
Dželat u domu za vešanje
Predlog izmena zakona o Narodnoj banci Srbije izazvao je
burna reagovanja poslaničkih grupa koje su u ranijem sazivu postavile Dejana Šoškića
za prvog čoveka centralne banke. Govornici su proricali novoj vlasti da će je
satrti međunarodna zajednica, zbog Šoškićeve smene, jer će, navodno, biti
izgubljena nezavisnost ove institucije. Koja je uloga guvernera u državama koje
su u tranziciji, i kome on i kojim interesima služi, opisali su, još 2003.
godine profesori Dragomir Sundać iz Rijeke i Tatjana Nikolovska iz Skoplja, u
svom naučnom radu "Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji",
koji je, u nastavcima, Tabloid objavio još 2008. godine. Radi boljeg
sagledavanja žala za guvernerom Šoškićem, podsećamo se šta su dvoje profesora
predvideli šta će se desiti zemlja u tranziciji, sa guvernerom poput Šoškića i
njegovih prethodnika.
Priredila: Mersiha
Hadžić
(Delovi iz Tabloidovog feljtona "Ekonomski slom zemalja u tranziciji" koji
su objavljeni u brojevima 149 - 151. Celokupan feljton nalazi se u arhivi
internet izdanja, prim. red.)
Devizni kurs predstavlja najfiniji instrument
neokolonijalizma. Slikovito rečeno, riba koja će progutati udicu u rukama je
ribara, a on odlučuje kada će je uloviti. U periodu tranzicije mnoge ekonomije
pretvorile su se u velike svetske dužnike mereno kroz bruto nacionalni budžet:
Mađarska 73 odsto, Makedonija 43 odsto, Hrvatska 44-35 odsto (zavisno od
metode), Češka 37 odsto, Poljska 36 odsto...
Paradoks deviznog kursa je najslabija tačka programa koji pledira na
stabilizaciju država u tranziciji i predstavlja tačku destrukcije čitavog
sistema. Zašto je to tako?
Strana valuta
je dopingovana visokom produktivnošću rada u uslovima visoke tehnologije i zapravo
je nerealna u odnosu na paritete kupovne snage domaće valute, koja postaje
glavni faktor diskriminacije konkurencije domaćem proizvođaču. Očigledno
da domaći proizvođač nije u mogućnosti da proizvodi u uslovima niske
produktivnosti rada.
Velike količine rada razmenjuju za male količine stranog
rada, a sve uz pomoć veštački proizvedenog domaćeg deviznog kursa. Svetska cena, kao ravnoteža cena u ekonomiji, vrlo brzo domaću
inflaciju svodi na nivo strane inflacije, ali pod uslovima teško plaćene
stabilnosti. Domaći proizvođači formiraju administrativnu cenu preko deviznog
kursa nezavisno od stvarne produktivnosti rada. Tako nastaje potrošačka
inflacija kao faktor unutrašnjeg razaranja proizvodnog sistema.
Precenjeni devizni kurs domaće valute država u tranziciji
inicira lanac retrogradnih procesa: ekspanziju uvoza, porast neproizvodne potrošnje,
dezinvestiranje, nestanak razvoja, sužavanje obima proizvodnje, pad proizvodne
sposobnosti, porast zaduženosti države, neokolonijalističku zavisnost,
kriminalizaciju društva...
Očigledno je da se preko međunarodnih finansijskih
institucija (koje su softver) povećava ekonomska zavisnost država u tranziciji.
I upravo se nameće zaključak da je virtuelna stabilnost u suštini treniranje dužničke
izdržljivosti tranzicionih zemalja.
Granice eksperimenta (stabilnosti) zapravo zavise o
blagonaklonosti finansijskih institucija. Devizni kurs, tako korišćen,
ignoriše najbanalniju ekonomsku zakonitost: ako država želi da uvozi, ona mora
i da izvozi kako bi održala ravnotežu uvozno-izvoznog trenda. Svako zaduženje
preko uvoza u funkciji je dopunske akumulacije.
Konvertibilnost finansijskih transakcija u ekonomijama država
u tranziciji argumentuje se akutnom glađu za investicijama u uslovima narušenog
kredibiliteta domaćeg finansijskog sektora.
U tom kontekstu, mogućnost oživljavanja investicionog
ciklusa direktno se vezuje za priliv neto kapitala iz inostranstva. Tako se
finansijska liberalizacija može pojaviti kao finansijska bomba stabilizacijskih
programa, koja ekonomije zemalja u tranziciji može da sruši preko noći,
uzrokujući duboku finansijsku krizu. Iskustvo Japana i južnoazijskih država
pokazuje da u savremenom svetu otpornost na finansijsku krizu nemaju ni
najrazvijenije zemlje sveta.
Postoji mišljenje da se začuđujući rast ekonomija
"azijskih tigrova" vrlo brzo može pretvoriti u duboku recesiju bez
predvidivih razmera. Zato i ne iznenađuje da već godinama ekonomski eksperti
upozoravaju na opasnosti koje nosi finansijska liberalizacija za krhke
ekonomije u tranziciji. U kontekstu ovih opomena neshvatljivo je ponašanje
vlada država u tranziciji.
One ne razmišljaju o mehanizmu za zaštitu ekonomije od
priliva kratkoročnog finansijskog kapitala koji može da prouzrokuje finansijsku
krizu. Da bi ironija bila veća, ekonomije zemalja u tranziciji ohrabruje mogućnost
ulaska inostranog kapitala, jer veruju da je to jedina mogućnost izlaska iz
krize.
Međutim, ne vide da kratkoročni priliv kapitala može da
izazove finansijsku krizu jer su same tranzicijske ekonomije za to stvorile
uslove: visoke kamatne stope na domaćem tržištu kapitala, poboljšanje
likvidnosti domaćih banaka pogoršanjem plasmana inostranih plasmana, dugoročno
domaća kreditna ulaganja u neproizvodni sektor, priliv špekulativnog kratkoročnog
kapitala čime se stimuliše uvoz, rast trgovinskog deficita i povećanje unutrašnje
zaduženosti...
Tako verovanje
u priče da priliv stranog kapitala preko noći može da napravi ekonomsko čudo uz
poznavanje globalnih finansijskih trendova, dobija sablasni prizvuk. I pored
toga, mnogi političari u državama tranzicije, da bi održali svoju izbornu bazu,
koristili su se a i sada se koriste političkim floskulama i seju iluzije o
razvoju i blagostanju i da samo još neko malo smeta pa da se krene u to
blagostanje pomoću stranog kapitala. Oni uvoz kapitala, pa i onog kratkoročnog špekulativnog,
prikazuju kao mistično sredstvo za rast izvoza, novu tehnologiju, novu
zaposlenost...
Iako većina
ekspertskih analiza pokazuje da se dešava upravo suprotno: rast zaduženosti,
nezaposlenost, socijalno raslojavanje, isisavanje kapitala iz države domaćina...
Najveće svetske
korporacije u državama tranzicije, koristeći transfer cena, prikazuju gubitak u
svom poslovanju. Time one izbegavaju plaćanje poreza u državama u kojima
posluju. Pri tome prisiljavaju zemlju domaćina na kupovinu
stranih osnovnih i obrtnih sredstava, kao i tehnologije, te tako povećavaju
njenu zaduženost u razvijenim državama (slučaj US Steell-a i Philip Moris-a
u Srbiji, prim red.)
Šta je mit a šta realnost
Kada je u pitanju mit, stvorena je slika da je ekonomski uspeh reforme država
u tranziciji direktno povezan sa implementacijom neoklasičnog modela slobodnog
tržišta.
No, realnost je nešto drugo. Osnovni uspeh tranzicije očekivao se preko
afirmacije tržišne privrede. Međutim, u svim tranzicijskim ekonomijama
manifestovala se tendencija nemogućnosti konstituisanja tržišnih odnosa. Takvo
stanje proizašlo je iz dva izvora: destruktivne uloge međunarodnog tržišta i
pogrešnog formiranja cena isključivo na bazi deviznog kursa.
Sve počinje (ali samo počinje) iz kidanja ekonomsko zakonitih veza između
bankarskog sistema i realne privrede. Neefikasna ponuda novca koja ima svoju
logičnu pozadinu u održavanju skupog cilja (devizni kurs) vrši destrukciju na
unutrašnjem tržištu podgrevajući razvoj netržišnih aktivnosti (kompenzacije),
kao i stimulišući razvoj sivog i crnog tržišta.
Destrukcija domaćeg tržišta ima svoje zaleđe u stabilnom globalnom tržištu
i u tom kontekstu je jasan trend supstitucije domaće valute sa stranom. Tako
metamorfoza tržišne privrede u država u tranziciji dobija kolonijalnu formu
trgovine između grada (centra) i sela (periferije) u okviru zajedničke nadležnosti
- program MMF-a. Tržište trancizijske ekonomije ne razvija se nego se funkcionalno
orijentiše kao potrošač robe i kapitala razvijenih država sveta.
Mit je slika da je privatizacija uslov za ekonomsku efikasnost privrednih
subjekata u tržišnim uslovima. Realnost je nešto drugo.
U okviru navedenog programa pitanje vlasništva postaje jedno od sporednih
pitanja. Važno je stanje ekonomije koja propada u kontekstu
"eksperimentalnih hipoteza". To je zato što je pozicija ekonomskog
subjekta unapred određena bez obzira na njegov vlasnički status.
Neefikasno makroekonomsko okruženje koje afirmiše scenarija gubitka i
uspostavljanja statusa ekonomskog subjekta kao prezaduženog neće se izmeniti
promenom vlasničke strukture.
Monetarni fenomen neokolonijalizma
Posmatrano mitski, stabilizacija cena je osnovni preduslov za "tejk
of". Ekonomija sa stabilnim cenama je spremna za otvaranje investicionog
ciklusa i ostvarenje ekonomskog rasta. No, u realnosti stabilizacija cena je
samo jedan od vrlo kvalitetnih instrumenata i preduslova za početak
investicionog ciklusa. Međutim, to je samo jedan od mnogobrojnih kvalitetnih
uslova investiranja.
Priča o privrednom razvoju na bazi jednog modela umesto diverzifikovanog
mehanizma makroekonomskog instrumentarijuma upravljanja privredom u državama
tranzicije i uslovima globalizacije, najvulgarnija je ekonomska fikcija današnjice.
Jedan od mitova je i taj da liberalizacija tranzicijskih ekonomija otvara put
njihovoj integraciji ka globalnom svetskom procesu (globalizacija).
Realno, liberalizacija zasnovana na programskoj orijentaciji međunarodnih
finansijskih institucija uz pokroviteljstvo MMF-a predstavlja osnovu
neokolonijalističke podele sveta na centar i periferiju. Tranzicijske ekonomije
pretvaraju se u regionalnu ekonomsku periferiju. U uslovima savremenih
ekonomskih zakonitosti politika inflacijskog sidra pomoću deviznog kursa
postaje najfiniji instrument marginalizacije država u tranziciji.
Monetarna strategija sa strateškim ciljem - održavanje jake nacionalne
valute - uništava autohtonu razvojnu strategiju država u tranziciji. Ona
zatvara razvojnu perspektivu i vodi u destrukciju, način proizvodnje kroz
ekonomsku asimilaciju. Liberalizacija tako postaje sinonim otvorene trke ka
dnu, pri čemu će plata i socijalni uslovi u zemlji padati do dramatičnih
razmera.
Provokacije preko guvernera centralnih banaka
Da cinizam bude još veći, patogena struktura uvozne potrošnje dobija svoju
podršku preko kredita MMF-a i Svetske banke, kao i posebnih aranžmana preko
kojih se sprovodi finansijska i strukturna rekonstrukcija privrede i banaka.
Gotovo neznatan iznos ovih kredita upotrebljava se za razvoj, dok je najveći
deo kredita u funkciji saniranja dubioza u bilansu tekućih transakcija.
Tako zakonite provokacije prema potrošnji jeftinog novca (deviza) preko
uvozne ekspanzije dobijaju doping kroz intervenciju narodne banke. Istovremeno,
narodna banka iz deviznih rezervi interveniše da bi održala fiksni kurs!
Naravno da onda iz Svetske banke i MMF-a stižu sve pohvale guvernerima
narodnih banaka država u tranziciji, te ih svetski monetarni sistem ohrabruje u
sve većem prelivanju bogatstva bogatim, a siromaštva siromašnim.
Žrtvovanje
Najveći svetski eksperti su upozoravali da izlaženje na svetsko tržište bez
prethodno utvrđenih vlastitih komparativnih prednosti predstavlja diktat
razvijenih nad nerazvijenim. Ukoliko bi se upotrebio ekonomski rezon u
modeliranju strategije liberalizacije, onda se nameće zaključak da se delom
evropske i svetske privrede ne postaje ukidanjem ekonomskih barijera, već putem
politike etapnog prilagođavanja ekonomskom okruženju i svetskoj konkurenciji.
Kako je privreda država u tranziciji dugo bila zatvorena, ukidanje
carinskih i drugih zaštita znači žrtvovanje država u tranziciji na oltaru
svetskih cena. Neodmerena liberalizacija država u tranziciji pri nerealnom
deviznom kursu metoda je kapitulacije domaće privrede pred produktivnijom
svetskom ekonomijom
Kulturni model kao smetnja
Mit je i objašnjenje da neuspeh ekonomskih reformi u zemljama tranzicije
dolazi zbog socijalno patoloških razloga, jer je u tim državama ponašanje
određeno sklonostima ka: korupciji, kriminalu i kleptokratiji, kao deo
"kulturnog modela" bivših socijalističkih društava.
Realnost je da je problem u konfuziji razumevanja normalnog toka procesa,
kao i uzročno-posledičnoj povezanosti ekonomskih i socijalnih pojava. Socijalno
ponašanje društva čini jedinstven entitet sa ekonomskim uslovima. Nasleđeni
"kulturni model" iz bivšeg sistema trpi značajne transformacije pod
uticajem radikalnih primena u sistemu. Radikalne promene ekonomskog sistema
posledica su monetarnog koncepta ekonomske politike (zar se ljudi sa Zapada ne
ponašaju kao oni sa Istoka kada žive i rade u zemljama tranzicije).
Neadekvatne cene razvojnih resursa: kapitala, investicija, imovine zemlje,
rada i sl. ruše profesionalni kodeks i etiku ponašanja u ekonomiji.
Vrednosti sistema jedne države sa razvojnom strategijom temelji se na činjenici
koja se ogleda u tome da čovek može da preživi i dobro živi samo ako: radi,
proizvodi u otvorenom međunarodnom okruženju, izvozi robu i usluge da bi
osigurao resurse za finansiranje uvoza dobara koja njegova država ne proizvodi.
Na tim temeljima gradi se strategija angažovanja vlastitih razvojnih
potencijala. Razvija se osećaj ekonomije i poslovne etike zasnovan na intenzitetu
i produktivnosti rada kao osnove napretka ekonomije. Takva orijentacija ima
svoju sistemsku osnovu koja dolazi putem signala - cena na svetskom tržištu. U
slučaju kada su cene takve da ne štite vlastite resurse i da tržište ne
vrednuje produktivnost, inventivnost i kreativnost, već ih dovodi u
diskriminisanu poziciju, rad gubi značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu
gubi se etičnost. Takvo stanje postaje osnova gušenja ekonomskih i etičkih
principa, a društvo se degeneriše u pravcu špekulativnog bogaćenja i u
negovanju potrošnje bez razmišljanja o radu.
Akumulirano bogatstvo u navedenim uslovima troši sa na neproduktivan i
iracionalan način ili se iznosi izvan granica jer je investiranje u domaću
privredu "igra sa gubitkom".
Druga strana te moralne dekadencije je sloj stanovništva koji je po sili
pogrešne ekonomske politike izbačen iz proizvodnog pogona i stavljen u poziciju
egzistencijalne borbe. Tako sistem u ekonomskom propadanju dobija
"kulturni model ponašanja" koji sve više razvija socijalne tenzije i
koje postaju izvorište moralne dekadencije.
Lažni
gubitaši
Najveće svetske korporacije u državama tranzicije, koristeći transfer cena,
prikazuju gubitak u svom poslovanju. Time one izbegavaju plaćanje poreza u državama
u kojima posluju. Pri tome prisiljavaju zemlju domaćina
na kupovinu stranih osnovnih i obrtnih sredstava, kao i tehnologije, te tako
povećavaju njenu zaduženost u razvijenim državama (slučaj US Steell-a i
Philip Moris-a u Srbiji, prim red.)
Đelićev
učitelj, svetski mučitelj
Glavni zagovornik brzih
ekonomskih reformi, Džefri Saks,
svoju teoriju lansirao je nakon zaustavljanja bolivijske inflacije od 25.000
odsto. Nakon toga Saks je lekciju držao latinoameričkim državama, a devedesetih
godina prošlog veka preselio se u tranzicijski deo Evrope, gde je savetovao
vlade nacionalnih ekonomija o "stabilizacijskoj formuli" u zemljama
tranzicije. To je dovelo do toga da tranzicijski "mudraci" (političari)
u stvari nisu imali šta da misle (jedan od tih Saksovih mudraca u Srbiji je i Božidar Đelić, prim. red.)
Kad
bi Amerika poslovala sa MMF-om
Politika MMF-a može se
ilustrovati jednim primerom iz Sjedinjenih Država. Na primer, 2000. godine SAD
su imale veliki deficit tekućeg računa (tekući račun predstavlja spoljnu
trgovinu plus druge neinvesticijske međunarodne transakcije), koji je iznosio
4,5 odsto, a bio je ravan onom što je Brazil imao 1997. godine kada je MMF
predložio mere štednje u Brazilu, kao uslov za davanje zajma.
Da su Sjedinjene Države klijent MMF-a, rešile bi trgovinski deficit na
sledeći način: Nacionalna banka SAD bi podigla kamatne stope na nultu visinu
kako bi bacila ekonomiju u recesiju. Američka ekonomija bi se smanjila, dok bi
zajmovi za stambenu izgradnju i druge velike kupovine naglo padali, ljudima bi
se davali otkazi, a investicijsko poslovanje redukovalo. Potrošnja bi naglo
opala, a isto bi bilo i sa kupovinom uvoza, pa bi se trgovinski balans
Sjedinjenih Država popravio.
Iz Svetske banke i MMF-a stižu sve pohvale guvernerima narodnih banaka država
u tranziciji, te ih svetski monetarni sistem ohrabruje u prelivanju bogatstva
bogatim, a siromaštva siromašnim.