Kontranapad
London naših nadanja,
zabluda i (ne)odgovornosti
Olimp(i)jada
Velike nade, najave zvaničnika i očekivanja nacije da će brojna
delegacija srpskih sportista na tridesetim letnjim Olimpijskim igrama u Londonu
doneti pregršt medalja, pokazala su se neosnovanim. Da li su četiri medalje
koje su doneli naši olimpijci uspeh ili neuspeh? Da li su odgovorni samo takmičari
i treneri ili je odgovornost i na nosiocima funkcija? Kakva odgovornost je u
pitanju - verbalna ili stvarna? Kako se ona nosi?
Miroslav
Vislavski
Četiri
medalje sa Olimpijade ne mogu biti merilo uspešnosti našeg sporta. On će biti
plodonosan i vredan tada kada bude imao svoj sistem koji će krunisati talenat,
stručni rad i ambicije po kojima je naš sport prepoznatljiv. Podsetimo se samo da
je do pre par meseci bivša ministarka sporta i omladine Snežana Marković Samardžić
bila puna hvale o velikom napretku srpskog sporta. Uveravala nas je u preporod,
umesto da je gradila sistem koji je primeren potencijalima i njihovoj iskorišćenosti
u srpskom sportu! Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, Vlade Divac je u
intervjuu pred London, izgovorio da imamo sistem koji je profunkcionisao! Nije
ga objašnjavao, a rezultati "sistema koji je profunkcionisao" su
izbacili olimpijsku normu koja je bila i na prethodnim Olimpijadama unazad
dvadeset godina. Četiri medalje! Pojednostavljeno, to pokazuje da je
"novi" sistem onakav kakav je funkcionisao protekle dve decenije
Predvodnici
srpskog sporta - nikako da se da u pamet! Sistem podrazumeva da se uspostave
mehanizmi u kojima će sve funkcionisati po horizontali i vertikali
organizovanja u kome će svi činioci imati šansu, a svoje individualne vrednosti
da stave na raspolaganje opštem interesu. Ne može se smatrati sistemom ako je učinjen
napredak u finansiranju reprezentativnih programa i stimulacija vrhunskih
ostvarenja. Sistem bi morao da zaokruži proces dolaska do kvaliteta koji
izbacuje vrhunske rezultate i na međunarodnom planu. Da li su svesni odgovorni
u sportu da su klubovi na izdisaju, da je ubijen entuzijazam, da su u
nedostatku sistema devalvirane mnoge vrednosti i, posebno kriterijumi kadrovske
politike, pa nam klubove često predvode kojekakve bitange i šuše koje misle da
je njihova plitka pamet merilo za upravljanje sportom ili njegovim
institucijama!
Status
masovnog sporta i njegovih oblika organizovanja - klubova i strukovnih saveza,
uprkos mnogo hvaljenom Zakonu o sportu nije rešen! Sport u osnovi svog
organizovanja, danas je lešina u raspadanju! Istovremeno, relativizirana su
ovlašćenja i uloga Sportskog saveza Srbije, koji u sistemu organizovanja treba
da je vrh srpskog sporta i stvarni partner Ministarstvu, a ne servis
Olimpijskom komitetu Srbije. Prenaglašenost uloge Olimpijskog komiteta Srbije u
sistemu organizovanja sporta u državi destimulativno deluje na instituciju
Sportskog saveza Srbije i iskrivljuje svest kod učesnika o hijerarhiji u našem
sportu.
Optimizmom do zablude
Nastup
srpskog tima sa 115 takmičara u Londonu na minuloj Olimpijadi, može se svrstati
među najbrojnije naše ekspedicije u istoriji modernih Igara. Brojnije sastavi
Jugoslovenskih timova bili su samo u Moskvi, Seulu, Los Anđelesu, Minhenu i
Rimu. Možda je ta razvila nerealni optimizam zvaničnika koji su najavljivali
pregršt medalja. Na žalost, kvantitet nije merilo kvaliteta.
Sledeće,
u našoj ekspediciji bili su aktuelni nosioci naslova sa svetskih i evropskih
prvenstava (vaterpolo, odbojka, rukomet, tenis, plivanje, streljaštvo,
atletika, veslanje, kajak...), što je takođe ulivalo optimizam kod zvaničnika i
ljubitelja sporta. Ali pokazalo se da ova činjenica nije čvrsta garancija stvarnoj
vrednosti, koja po nekad ume da nadmaši svoje granice, pa se nađe na mestu koje
donosi zabludu.
Da
li su ove činjenice rukovodile legendarnog Vladu Divca da nesmotreno, pa i
neodgovorno, umesto podstaknutog optimizma, povede sve nas u zabludu! Ako jesu,
onda je Divac ispoljio površnost u proceni realnih mogućnosti naših sportista.
Poveo se kao navijač, nekritički sudeći naše vrednosti i potencijale u žestokoj
konkurenciji svetskog kvaliteta. Nije bio svestan težine i značaja javno
iznetih reči kada je izjavljivao da "imamo potencijal za DESET
medalja", a da to nije argumentovao. Šta više, zaveo je i predsednika
Srbije Tomislava Nikolića koji je, da li zbog patriotizma ili zbog poštovanja
jednog od najvećih košarkaških autoriteta, ponovio njegovu prognozu bez
utemeljenja.
Nakon
"podbačaja" nacija je razočarana. Novinari pokazuju neprimerenu gnev
prema onima koje su pre početka takmičenja neprofesionalno proglašavali
olimpijskim laureatima, umesto da su istraživali nekontrolisani optimizam zvaničnika.
Pod utiskom ovakvih prognoza, podbačaje nekih naših velikana od kojih smo očekivali
"sigurne" medalje kao na primer od Đokovića (i to zlatnu!!!), Čavića,
Šekarićke ili odbojkaša, doživljavamo kao tragediju. Istovremeno smo skloni da
odmah bacimo pod noge sva prethodna ostvarenja sa kojima su nas bezbroj puta
obradovali.
Iluzija ili odgovornost
Ovih
dana sam se podsetio kazivanja Zdravka Mutina, najuspešnijeg predsednika
Jugoslovenskog Olimpijskog komiteta (1983 - 1986) koji je evocirajući uspomene
iz svog mandata u kome su organizovane Zimske Olimpijske igre u Sarajevu 1984.
godine i osvojen najveći broj medalja na svim olimpijadama na kojima su učestvovali
naši sportisti (Los Anđelesa 1984) rekao i sledeće:
- Mi smo radili analitičku procenu mogućnosti naših
sportista i zaključili da na Igrama u SAD osvajamo 19 medalja! To je bila
smela, ali odgovorna prognoza, utemeljena na stručnim analizama strukovnih
saveza i ekipe stručnjaka oko Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Povratak iz
Los Anđelesa je bio na nivou prognoza! "Podbacili" smo za jednu
medalju i doneli u Jugoslaviju 18 odličja od kojih je 7 zlatnih, 4 srebrne i 7
bronzanih medalja!
Hoće
li Olimpijski komitet Srbije konačno ozbiljno da analizira prilike i stanje u
našem vrhunskom sportu, stvarne uzroke dvodecenijskog skromnog učinka na
Olimpijskim igrama i realno ceniti mogućnosti našeg vrhunskog sporta ili će i
dalje da nam servira iluzije o njegovoj vrednosti i konkurentnosti na globalnom
planu? Hoće li prema tome pokazati
elementarnu odgovornost?
Zar
Divcu i njegovim saradnicima nije upozorenje da smo od raspada SFRJ sa
Olimpijada donosili po tri ili dve medalje? Izuzetak je Atlanta, u kojoj je
predvodio naš košarkaški tim na putu do srebra, naše poslednje košarkaške
medalje na Igrama do danas. Tada su odbojkaši osvojili bronzu, svoju prvu
medalju na Olimpijadi, a strelkinja Aleksandra Ivošev je "upucala"
dve - zlatnu i bronzanu!
Streljaštvo
je marginalizovan sport koji ima počasno mesto u udarnim rubrikama i emisijama
samo u vreme Olimpijskih igara. Bez obzira što su doneli polovinu od ukupno
osvojenih medalja sa minulih šest Olimpijada (ukupno devet!), kažu da ih RTS
uporno odbija u želji da se bolje medijski pozicioniraju. Odbija i ponudu međunarodne
streljačke organizacije i njene televizije koja stavlja na raspolaganje
besplatne prenose sa najznačajnijih takmičenja strelaca. Vaterpolisti su na
proteklih pet Olimpijada izborili četiri medalje! Mada već pola veka redovno
donose olimpijske medalje još uvek se takmiče u nekoliko starih bazena, sagrađenih
u vreme Socijalističke Jugoslavije! Odbojka se poput vaterpola odupire
marginalizaciji rezultata na reprezentativnom nivou, ali je i dalje na
najsiromašnijim jaslama…
Kolektivni krah
Odavno
je vreme da se umesto sleganja ramenima i objašnjenja o "ljudskim
pravima" i "slobodnom tržištu" zbog kojih ostajemo bez talenata
i kvaliteta, kao i onih o "smanjenoj državi" i "nedostatku
konkurencije" preduzimaju mere za postepeno rešavanje pitanja položaja
kolektivnih sportova koji su izuzev vaterpola, doživeli veliki pad. Mora se
objasniti opipljivijim argumentima zašto na primer košarka, koja je donosila
medalje od 1968. u Meksiku do 1996. u Atlanti (sa izuzetkom 1972 u Minhenu), već
na četiri Olimpijade nema medalje. Šta više, nije se ni plasirala na turnir u
Londonu! A i dalje se tvrdi da imamo ponajbolje evropske i svetske stručnjake i
vanserijske igrače koji igraju u inostranim klubovima.
Uz
to, na čelu Olimpijskog komiteta je Vlade Divac, a prvi čovek Košarkaškog
saveza Srbije je Dragan Đilas, za koga tvrde da je privatizovao KSS! Doduše
kada se radi o finasijskom profitu, uspešniji je u svojim kompanijama. U KSS
nije dovukao ni kapital, ni rezultat! Međutim, što se tiče odstranjivanja onih
koji nisu po njegovoj meri, jednako je efikasan kao da je KSS njegovo vlasništvo.
Dakle, hoće li uslediti objašnjenja zašto košarkaške selekcije nisu ni došle do
Londona, kada se pojedini kritičari drvljem i kamenjem ostrviše na odbojkaše
ili rukometaše? Hoće li se otvoriti pitanje odnosa Fudbalskog saveza Srbije
prema olimpijskom programu i ciljevima našeg sporta. Zar zlatna medalja iz Rima
1960, tri srebrne i jedna bronzana medalja sa Olimpijskih igara ne obavezuju
današnje činioce u srpskom fudbalu? Hoće li fudbalska organizacija i dalje da
marginalizuje i dezavuiše tradiciju i rezultate koje smo sa fudbalom imali na
Olimpijadama?
Postoji
li još nečija odgovornost zašto se olako primila odluka Ivana Miljkovića, pa i
Nikole Grbića da napuste reprezentaciju pre Londona. Nije li vreme za odgovor o
razlozima zašto srpska odbojka sve sigurnije gubi poziciju u hijerarhiji
svetske i evropske odbojke? Konačno, da li je stanje i bahatost pojedinaca u
rvanju, džudou ili boksu nekada trofejnim olimpijskim sportovima unutrašnje
pitanje granskog saveza ili sporta u celini, kao i nadležnih državnih
institucija?
Na
potezu je Vlade Divac! Sa njime i Aleksandar Šoštar kao predsednik Sportskog
saveza Srbije. Možda bi damin gambit Alise Marić bilo najbolje otvaranje, sa šah
mat situacijom za sve one koji predstavljaju višak u Rio de Žaneiru 2016.
godine!