Evropa

Članstvo u EU je loše rešenje, odlazak iz nje još je lošiji?

Unija je na klimavim nogama

Daleko najveći broj ratova tokom ove naše civilizacije, nekih četiri hiljada godina, vođen je u Evropi. A onda je nakon onog poslednjeg velikog i pojave atomskog oružja shvaćeno da bi međusobni sukobi velikih evropskih sila doveli do samouništenja. Mir sam po sebi nije bio dovoljan i evropski narodi su odlučili da se ujedine. Odluku je bilo donekle lako doneti, napraviti prve korake, biti zadovoljan postignutim, ali sve skupa pokazalo se da je Evropu teško pripitomiti. Uspela je da se pred Bečom odbrani od otomanske sile, da istera Mure sa Iberijskog poluostrva, da kolonizira Amerike, da napravi Konkord, najbrži i najlepši putnički avion, ali je u međuvremenu zaboravila da i ono što se događa na drugoj obali Sredozemlja još uvek može da je potrese iz korena. Arapi izbeglice nisu jedini problem koje EU ne ume da reši. Britancima se nikako ne dopada da budu evropljani, a Istočna Evropa je priča za sebe, tvrdi Tabloidov urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Britanski premijer Dejvid Kameron oglasio je da će se 23. juna održati referendum o britanskom opstanu u Evropskoj Uniji. A zašto će Britanci glasati da li ostaju unutar ili napuštaju Uniju? Zato što je Kameron još 2013. rekao svojim sugrađanima da će moći odlučiti o britanskom opstanku u Evropskoj Uniji. To je uradio zato što nije više znao šta da uradi sa pritužbama protiv EU, a unutar svoje sopstvene partije. Sproveo je tu svoju odluku nakon što je izabran verujući da bi pretnja britanskog izlaska iz Unije (Bregzit) ojačati poziciju Britanije u pregovorima sa Briselom. Radi se pre svega o temama imigracije i finansijskih regulacija. Nakon što je ponovo pobedio na izborima 2015. godine, započeo je višemesečne pregovore sa Unijom da bi krajem februara bio postignut dogovor u Briselu. Došlo je vreme da sami Britanci odluče hoće li ili neće nastaviti druženje sa Evropljanima. Ukoliko oni odluče da ostanu deo Unije, moraće da zauvek učute. Ili neće?

A zašto bi Britanci hteli da napuste Evropsku Uniju? Zato što britanski evroskeptici tvrde da njihova zemlja u partnerstvu sa 28 zemalja Unije gubi dosta od svog suvereniteta. Da je predala kontrolu poreske politike, finansijsko uređenje i odluke o imigraciji. Takođe smatraju da bi Britanija imala više uticaja u svetu i jaču ekonomiju ako bi izašla iz Unije. Njima se suprotstavljaju oni koji žele da ostanu u evropskoj zajednici. Ovi pak tvrde da članstvom u Evropskoj Uniji mogu bolje da posluju što se trgovine tiče, da im je korisno slobodno kretanje radne snage i dobara, a i da zemlja ima veću stabilnost. Podvlače da EU kao celina može jače da utiče na Rusiju i Kinu, nego što bi to mogla sama Britanija. Inače, najmanje polovina parlamentaraca iz konzervativne partije zalaže se za bregzit. Isto kao i šest ministara Kameronovog kabineta, kao i gradonačelnik Londona Boris Džonson. Jedno istraživanje pokazuje i da su manje obrazovani glasači za to da Britanija izađe iz Unije.

Za ostanak je Kameron i većina njegovih ministara. Skoro svi članovi parlamenta iz opozicione laburističke partije takođe žele da ostanu u EU. Izvan Parlamenta za opstanak su i vođe velikih korporacija, najmanje polovina od 100 velikih kompanija potpisalo je pismo podržavajući Kamerona. Mlađi zaposleni sa višim obrazovanjem takođe su za Evropsku Uniju. A šta bi se dogodili ako bi Britanci otišli? Ekonomisti se ne slažu u predviđanjima na duge staze, ali svi tvrde da bi u prvom momentu efekat bregzita bio loš i za Britaniju i za EU.

Nakon najave datuma referenduma britanska funta pala je na najniži nivo u odnosu na dolar u poslednjih sedam godina. Takođe u opasnosti se nalazi i kreditni rejting zemlje. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da tanka većina, 51 odsto, Britanaca želi da ostane u Uniji, 36 odsto bi da odu, a 13 odsto je neodlučno. Međutim, ispitivanja javnog mnenja u poslednje vreme donose „klimave" rezultate jer su ispitivanja za prošlogodišnje izbore tvrdila da će u Parlamentu biti 50-50 odsto konzervativaca i laburista. Konzervativci su pobedili komotnom većinom. Ipak, do juna ima još vremena da Britanci preispitaju svoje stavove.

Jedan od važnih faktora želje da se napusti EU je imigracija. Mnogi Britanci smatraju da politika otvorenih granica u EU je kriva zašto toliko ljudi iz Istočne Evrope traže uhlebljenje na Britanskim ostrvima. Veliki broj Poljaka i Rumuna bez sumnje izvršio je pritisak na manje obrazovane britanske radnike, ali istraživanja su pokazala da radnici-došljaci donose doprinos britanskoj ekonomiji i da ne spuštaju cenu rada kao što to tvrde evroskeptici. „Poljski vodoinstalater" postao je simbol koji evroskeptici koriste da bi promovisali svoja ubeđenja da Britanija mora izaći iz Unije. Oni krive Poljake, a i hiljade Rumuna i Bugara, da su uzeli zaposlenje britanskim radnicima.

Ali „poljski vodoinstalater" već je postao integralni deo britanskog društva i kada bi Istočno-Evropljani napustili ostrva, mnogi sektori tog društva ne bi funkcionisali. Popis stanovništva iz 2011. godine pokazuje da u Britaniji živi i radi pola miliona Poljaka, a bilo ih je 58.000 u 2001. godini. Da stvar bude gora, mnogi evroskeptici ukazuju na činjenicu da dečije dodatke koji poljski radnici dobijaju završe u Poljskoj gde su im deca. Jedan od ključnih delova pregovora koje je Kameron vodio sa EU odnosio se na dečiji dodatak. Britanski premijer uspeo je da se izbori za četvorogodišnji period tokom kojeg se novo-pridošlim radnicima iz EU ne bi isplaćivao dečiji dodatak.

Jedna ekonomska studija Londonskog koledža iz 2014. godine tvrdi da imigranti iz novo-primljenih evropskih država, kao što su Poljaci, doprinose pet milijardi funti više nego što od Britanije dobijaju kao „socijalu". Osim suvih cifara, citiraju se i izjave običnih građana Britanije koji tvrde nešto u stilu „koristimo poljske građevinare jer je njihov rad besprekoran, rade dva puta bolje od britanskog građevinara i to za duplo manju nadnicu, ljubazni su i pristojni". Takođe se ističe da su inteligentniji i obrazovaniji od britanskih građevinara, a ponosni su na svoj rad. Inače, dogovor oko dečijih dodataka i druge socijalne pomoći neće važiti ukoliko Britanija napusti EU. U svakom slučaju, dogovor bi se samo odnosio na tek pristigle imigrante. Naravno, Velika Britanije nije prihvatila nove imigrante iz Sirije, Afganistana i Iraka. Britanci misle da imaju dovoljno problema sa ljudima iz Istočne Evrope, a da se i ne spominju imigranti iz bivših britanskih kolonija. Iz zemalja članica Komonvelta. Dakle, u roku od četiri meseca Britanci će odlučiti o svojoj budućnosti koja može biti sa Evropom, ili van nje. U slučaju da se na referendumu uspostavi da većina stanovništva želi da napusti EU, šta će na to reči Škoti koji većinom žele da ostanu u Uniji.

Evroskeptici takođe tvrde da iako je Velika Britanija jedna od većih ekonomskih sila na svetu i da poseduje najjaču vojsku u Evropi, nije u situaciji da u potpunosti kontroliše svoje granice i da ne može da samostalno sklapa trgovinske ugovore. U očima miliona britanskih evroskeptika Evropska Unija se transformisala u nedemokratsku i nedodirljivu federalnu super-državu koja guši suverenitet država članica. Takođe se dodaje da bi Britanija bila bolji saveznik Sjedinjenih Država ukoliko bi izašla iz Unije. A što se Amerike tiče, ona je još od kraja Drugog svetskog rata podržavala evropske integracije. Od 1989. insistirala ja da i države Istočne Evrope uđu u EU. Sjedinjene Države i dalje podržavaju članstvo Britanije u Evropskoj Uniji između ostalog i zato što London u EU uglavnom zastupa američke poglede. Veza između Amerike i Britanije zasniva se na britanskoj anglo-saksonskoj filozofiji ekonomije, na zajedničkom jeziku i jakim istorijskim u kulturnim vezama. Poslednjih godina Britanija je uvek podržavala, osim u slučaju intervencije u Siriji, američke vojne pohode. Britanija je, na kraju, transatlantski most između Amerike i Evrope. Kako sada stvari stoje, tvrde eksperti, Sjedinjenim Državama bi više odgovaralo da Britanija ostane u Evropskoj Uniji.

A kako bi se bregzit odrazio na samu Uniju? U Britaniji, među podeljenim glasačima, samo se diskutuje kako bi ostanak ili odlazak uticao na njihov život i nema zainteresovanih kako bi izlazak afektirao Evropsku Uniju. Na kontinentu opšte je mišljenje da bi bregzit naneo velike štete EU. A da li je to baš tako? Kako je pobornicima izlaska u Britaniji jedino važno da njihova zemlja povrati puni suverenitet, na njih ako odluka referenduma bude za ostanak u Uniji ništa neće značiti. Oni će i dalje biti za napuštanje Unije. Neće se smanjiti neprijateljstvo onih koji su izgubili na referendumu. Koristiće drugačiju strategiju da Britaniju izvuku iz Unije. Možda strategiju „trojanskog konja". Sve vreme će raditi na sabotiranju EU, a blok evroskeptika je jak i uticajan u toj ostrvskoj zemlji.

Neki analitičari s toga smatraju da bi bilo bolje ako bi Britanija napustila Uniju koja bi mogla da sačuva svoju koheziju. Britanija bi onda morala da započne pregovore o ekonomskoj saradnji, ali bi imala manje aduta u rukama. Evropska Unija bi mogla da uspostavi odnose sa Britanijom koji se ne bi mnogo razlikovali od sadašnjih kada je Britanija član Unije, s tim što London ne bi više imao uticaj na odluke Brisela.

Iz svog ugla bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis misli da bi Britanija trebalo da ostane u Uniji, iako smatra da se EU nalazi u stanju raspada. On tvrdi da je Britancima dojadio Brisel i da mogu ostati u EU samo zbog straha šta bi se dogodilo kad bi je napustili. Varufakis kaže da jedino što može Evropu izvući iz problema sa kojima se suočava je jačanje demokratije koja bi vratila nadu Evropi. Tvrdi da je evropski Ustav potpuni promašaj: „..Naravno da je ustavni sporazum bio katastrofa. Propali francuski predsednik uzeo je da sam napiše poglavlje o pravima kapitala. To nije način da se piše Ustav. Pravi Ustav, kao što je Ustav Sjedinjenih Država, vodi računa o pravima muškaraca i žena". Za Britaniju je još rekao da im izlaz nije ni povlačenje u jamu nacije-države, niti predavanju ne-demokratskoj Evropskoj Uniji.

Varufakis tvrdi da Britanija mora izabrati treću mogućnost: „da glasa da ostane u Evropskoj Uniji tako da bi mogla da grize i grebe po anti-demokratskim institucijama Unije". Takođe je dodao da se EU u celosti nalazi u poodmaklom stanju raspadanja.

Janis Varufakis, koji se krajem februara nalazio u Madridu, rekao je da su „tehnokrati u Briselu i Frankfurtu oni isti koji nisu predvideli ekonomsku krizu 2008. godine, oni isti koji su tada umirali od straha, a zatim besno udarali po najslabijim državama". Inače, Varufakis je bio u Madridu na konferenciji inicijative Plan B. Ta inicijativa okuplja aktiviste, stranke i uopšte građane koji se zalažu za alternativu „nametnutim merama štednje". Varufakis je objasnio da je njegov cilj „okupiti snage bez obzira na njihovu ideologiju, nacionalnost ili stranačku pripadnost kako bi izvukli Evropu iz mraka. Evropa odumire, počelo je njeno raspadanje".

On je, takođe, predložio da se sastanci evropskih ministara finansija prenose na televiziji da bi građani mogli da vide šta se njihovi predstavnici dogovaraju. Univerzitetski profesor ekonomije, Varufakis, tvrdi da se na tim sastancima favorizuju interesi banaka i finansijske zajednice i to na štetu građana: „Nemaju pojma. Njihov nivo poznavanja finansija, ekonomije... je nikakav. Da su moji studenti odmah bih ih srušio. Ti ljudi tamo nisu tehnokrati, oni su potpuno nekompetentni za posao koji obavljaju". Još je dodao da je „u vladi SAD nakon krize bilo toliko nezaposlenih kao u Evropi, čitava vlada bi pala, birokrati bi dobili otkaze".

A kako stoje stvari sa multikulturnim konceptom evropske politike? Ne baš najbolje. Prošlogodišnji masakri u Parizu (prvo napad na satirične novine Šarli Ebdo i jevrejsku bakalnicu, potom masovna ubistva od 13. novembra) bili su prelomna tačka za Francuze, a potom i ostatak Evrope, kada je shvaćeno da nekontrolisana imigracija može voditi u građanski rat. Potom se dogodila „božićna kriza" na Korzici gde su mladi muslimani podmetali požare i potom napadali vatrogasce. Tako nešto se tamo događalo godinama, ali ovog puta su etnički Korzikanci tokom četiri dana harali po muslimanskim naseljima. Vikali su Arabi Fora! (Izbacite Arape! Na korzikanskom.) Potom se odigrala novogodišnja kriza u Nemačkoj i nekim drugim nordiskim zemljama gde su na hiljade muslimana napastovali i pljačkali žene i devojke misleći da su to inače lake ženske. Ti su se napadi dogodili u gradovima kao što je Hamburg, Frankfurt i Štutgart, a isto tako i u Stokholmu i Kalmari u Švedskoj i Helsinkiju u Finskoj. I toga puta lokalno stanovništvo je na nasilje odgovorilo nasiljem. Krajnja desnica organizovala je proteste širom Evrope, ali i liberalno nastrojeni građani nisu bili manje kategorični.

Šengenski režim, koji dozvoljava slobodan prelazak bez vize i pasoša iz jedne zemlje u drugu u većem broju država EU, tiho se suspenduje. Svaka vlada u Evropi polako postavlja granične patrole. Čak i Švedska, u kojoj je trenutno na vlasti najliberalniji levičarski režim, steže svoje zakone o imigraciji i azilu. A francuski socijalistički predsednik Fransoa Oland namerava da nelojalnim imigrantima sa dvojnim državljanstvom oduzme francusko. Takođe zapošljava nove policajce i vojnike, a razmišlja i o stvaranju narodne milicije. Angela Merkel je izjavila u Nemačkoj da će imigranti koji ne poštuju zakon biti deportovani. Većina Evropljana, pokazuju istraživanja, slaže se s takvim potezima i očekuje još drastičnije mere. Istovremeno, Evropa se sprema za veliku humanitarnu krizu u Grčkoj, zemlji koja je pred slomom zbog broja emigranata s Bliskog istoka. Ministri unutrašnjih poslova evropskih zemalja sastali su se 25. februara u Briselu da bi se dogovarali o zajedničkoj politici prema imigrantima. Na tom je mitingu izbio sukob između Grčkih i Austrijskih predstavnika. Austrija, navodno, vodi kampanju da se zatvori granica između Makedonije i Grčke i u tom bi slučaju Grčka bila preplavljena imigrantima. Atina je povukla svog ambasadora iz Beča pozvavši ga „na konsultacije". Potom je Grčka odbila gostoprimstvo austrijskoj ministarki unutrašnjih poslova čija je poseta bila ranije najavljena.

Nije se nikad dogodilo da jedna članica EU povuče svog ambasadora iz druge zemlje Unije. Na mitingu u Briselu grčki ministar za imigraciju, Janis Mozalas, rekao je da „veliki broj učesnika ovde pokušavali su da razgovaraju o humanitarnoj krizi u Grčkoj koju oni sami stvaraju". Austrija je izazvala bes u Grčkoj, kao i u Nemačkoj i u Evropskoj komisiji kada je objavila da ograničava prijem imigranata na 80 dnevno. Potom je Austrija samoinicijativno organizovala sastanak deset balkanskih zemalja da bi s njima dogovorila zaustavljanje izbeglica i njihovo vračanje u Grčku. Tada Beč nije pozvao ni Nemački ni Grčku na taj sastanak. Nemačka kancelarka Angela Merkel insistirala je na specijalni samit sa Turskom 7. marta, nadajući se da može da nagovori Tursku da zaustavi talas imigranata a za uzvrat bi Nemačka prihvatila stotine hiljada imigranata direktno iz Turske.

Za sada je Merkelova izolovana u EU gde većina zemalja ne bi pristala da direktno dovodi imigrante sa turske teritorije, ali se takođe sumnja da bi Turska pristala na takav dogovor. U svakom slučaju, širom Evrope donose se unilateralne odluke, a samo u poslednjoj nedelji februara Mađarska, Austrija i Belgija preuzele su korake da zaustave imigrante na svojim granicama. Pariz se šokirao kada su Belgijanci na svojoj granici postavili pasošku kontrolu.

Osim masovne imigracije, terorizma i pretnji napuštanja Evropske Unije još jedan problem potresa Stari kontinent - socijalna nejednakost. Visoka stopa nezaposlenosti podriva sisteme u Grčkoj, Portugalu, Italiji i Španiji. Stopa rasta evropskih zemalja takođe nije na zadovoljavajućem nivou. Ali, društva ne cvetaju samo na osnovu ekonomskog rasta. Ona propadaju i kada siromašni ne vide nikakav izlaz iz siromaštva. Lepo je kad u društvima bankari dobro zarađuju, ali problem takvog društva je što samo malobrojni zaista dobro žive, a većina jedva sastavlja kraj s krajem. Na kraju krajeva, nikome nije potrebna Evropska Unija u kojoj obični radnici ne žive pristojno od svoje zarade, ili gde uopšte nema posla.

A 1. Šta nakon Pax Americana?

Zapadni liberalni poredak vlada od kraja Drugog svetskog rata i bazira se na globalnoj hegemoniji Sjedinjenih Država. Amerika je jedina istinska globalna super-sila i taj status zasniva se ne samo na njenoj vojnoj moći već i ekonomskoj i finansijskoj. Tome se mora dodati i široka lepeza „meke moći": jezik, kultura, diplomatija, masovni mediji, informatika, tehnologija, sport i moda.

Međutim, Pax Americana koja osigurava dobar deo globalne stabilnosti je počela da se topi. Pre svega na Bliskom istoku, ali i na Korejskom poluostrvu. Sjedinjene Države su još uvek vojno najjača svetska sila, ali više nema volje da igra ulogu svetskog policajca. Ne želi da podnosi žrtve da bi se održao mir. Neka će država morati da preuzme deo „američkog posla".

Kinesko vođstvo nema velike šanse jer je ta zemlja okrenuta samoj sebi i rešavanju svojih problema. Takođe, nema razvijenu „meku moć". Teško da bi američku ulogu mogla da preuzme Evropa u kojoj je porast uticaja krajnje desnice nesumnjiv. Šta ako bi Marin Le Pen postala predsednik Francuske!? Šta ako Merkelova izgubi vlast zbog njene politike imigracije? Šta ako Velika Britanija napusti Evropsku Uniju?

Na sva ova pitanja u ovom trenutku teško je dati ozbiljne odgovore.