Književnost

Sudbine odbačenih velikana: Rade Drainac sam protiv svih (6)

Bekstvo iz akademskih štala

U prvom eseju videli smo da je na početku Dvadesetog veka promovisan naziv u Srbiji suvišni pisci i da su se ponajbolji pisci tog vremena (Janko Veselinović, Bora Stanković, Radoje Domanović...) sporili oko toga ko spada u tu vrstu. Prva dva pisca su se prepoznala kao suvišni pisci, a treći je bio suvišan već po svojoj vokaciji neumoljivog kritičara vlasti, najvećeg koga je srpska književnost imala u svojoj istoriji. Biti suvišan znači biti odbačen od svog vremena i svog naroda kao nepotreban, nikom potreban; pisac koga progoni vlast, koji je van sistema, koji nema svoju publiku. Od srpskih pisaca prve polovine Dvadesetog veka ja za ovu titulu kandidujem Radeta Drainca.

Ivan Ivanović

Jasno je da se taj i takav Drainac morao sukobiti sa državom. To se desilo 1938. godine kad je objavio poemu „Ulis". Država je ovu Drainčevu knjigu zabranila.

Naime, tadašnja cenzura (cenzor dr Miša Mladenović, s kojim se Drainac sreo u Priboju na Limu prilikom raspadanja Kraljevine Jugoslavije, a viđao ga je pred smrt u Skadarliji u Beogradu) je zabranila Drainčevu knjigu "Ulis", „zbog skarednosti, ali i prizivanja revolucije". Drainac je napisao: Dinamitom treba razoriti ovaj bordel civilizacije, / Današnju konjušnicu kulture.

U naslovnoj pesmi Drainac, umoran od lutanja, kao da nagoveštava revoluciju. Kaže da poslednji put govori o sebi kao JA. Jer ja sam preteča sutrašnjih ognjeva, / Ja koji sam se otrovao svim nadama budućnosti!

On je još ranije nagovestio da vidi jedno novo društvo: Oni koji me smatraju satanistom i vide crn oblak na mome čelu, / Ne znaju koliko je labudovski belo moje vizionarsko gledanje u budućnost. Sad otvoreno kaže budućim pokoljenjima da je buntovnik: "Niko mi nikad ne može izbrisati iz srca buntovnika."

Drainac u potpunosti odbacuje vrednosti buržoaskog društva. Nikada ne sanjah kao ostarelo kljuse da zaglavim štalu Akademije, / Niti na srcu sazidah dom. / Umesto morala bljujem epidemije: / Bezumnici! u vašem elektricitetu ja sam grom!

Negirajući buržoasku umetnost, Drainac kao da nagoveštava proletersku revoluciju koja će izbrisati sve stare vrednosti. Maljem treba polupati sve pesničke lobanje, / koje sanjaju pakao i raj! / Stihove treba pisati u formi vešala, / U korice knjiga ukucavati klince kao u đonove. / Najbolja pesnikinja je šivaća mašina koja / ušiva šavove na vojničkim bluzama. / O, pisati pesme mitraljezima po leđima izdajnika! / Jer nijedan alkoholičar ne peva toplo kao top. / Preorati zemlje gromovima kao plugovima / Za lepše plodove budućnosti! (Drainac nije mogao da pretpostavi da će i sam biti žrtva te komunističke revolucije koju je u "Ulisu" prizivao!)

U drugom delu poeme Drainac napada crkvu kao zaštitnicu buržoaske države. Religija je ideologija. Imaginacije ludaka su im stvorile bogove / I popovi, puni buva, koji češljaju brade apokaliptičnim lopužama. (...) Sve ovo bogatstvo u stvari je brdo gnoja potlačenih. / Civilizacija je pisoar, šaren od afiša protiv veneričnih bolesti. / Veo bunila je u srcu čovečanstva kao grlić flaše u ustima alkoholičara. / Istorija se hrani rđom. / Poezija krvari kao materice histeričnih žena. / Reči su postale najveće kurve. / Sva ova politura je inferiornost religije.

Zlato (kapital) je hipnotisalo popove i pesnike, bratstvom se igraju kasiri po bankama. Idioti se zavaravaju slobodom na nebu. / Lepše je majmunsko dupe od raja. Ako je moral konj koji je crkao na maratonskim trkama, zašto onda da ne lipše pop i njegov moral? - postavlja pitanje Drainac. Šta preporučuje? I kao kanibali, nepečenu, pojesti svu aristokratiju, jer samo tako se može doći do novog čoveka. (Ne čudim se što cenzura nije mogla da svari ovakvog Drainca!)

Kao Ulis Sredozemljem, Drainac je prokrstario Evropom. U Evropi sam igrao na svim nesrećama. (...) Zarazni katran kulture natopio je sve naše pore.

Stoga Drainac sebe doživljava kao pesnika koji je svom narodu dao srce celo, bez poze i glume. U svetu kom su potrebni dobrovoljni martiri, / Ja sam svoju lekciju priložio. (...) I posmatrao sam mirno kako gavranovi strahote u mojoj / lobanji prave crna gnezda! (...) "Bio sam profet i poslednji statista u srcu jedne neviđene drame. (...) Da nikad ko drugi za sebe ne nađem grob. Sebe proglašava "prvim pesnikom balkanskim" koji je "pevao sve tragedije balkanskih polja i njiva". ("Testamentarna poezija" u zbirci "Čovek peva" 1938)

Taj i takav Drainac ušao je u četvrti rat u svom životu, Drugi svetski rat. Kao vojnik jedne propale vojske, suprotstavio se silama fašizma i bio poražen u Priboju na Limu, odakle počinju njegovi „Crni dani". Ne razumem zašto se, već teško bolestan, Drainac odazvao vojnom pozivu i dodatno skratio svoj život.

Iz Priboja je upravljačka elita Srbije pohitala u Beograd da se pridruži novim vlastima (među njima i Drainčev cenzor), a Rade se zaputio u Toplicu, gde je jedino još imao azil. Okupacione vlasti su ga zarobile u Vrnjačkoj Banji i internirale u logor na Crvenom krstu u Nišu, odakle je izišao uz pomoć bugarskog prijatelja operskog pevača iz Sofije. (Drainac je u nekoliko navrata boravio u Sofiji, gde se sprijateljio sa mnogim značajnim Bugarima, a sa najvećom bugarskom pesnikinjom Jelisavetom Bagrjanom imao ljubavnu romansu. No zbog projekta o balkanskoj kulturi došao je u sukob sa šovinstima na obe strane, još jednom ostao sam protiv svih.)

U Toplici su ga dočekala dva ustanka, Pećančev četnički i Ćićkov partizanski, koji će ubrzo da uđu u građanski rat. Obe strane bi htele čuvenog pesnika u svojim redovima, nude mu mesto šefa Pres-biroa. Drainac uzaludno pokušava da pomiri zaraćene strane i spreči bratoubilački rat. Na kraju je, u prvoj polovini 1942. godine, pobegao iz Toplice, gde mu je pretila smrtna opasnost, u Beograd, gde ga je prihvatila i lečila Nedićeva vlast. Jedno vreme je boravio u Soko Banji, gde i Ivo Andrić, koji je uživao naklonost okupacionog režima kao sudeonik u potpisivanju Trojnog pakta 25. marta 1941. godine. Umro je od tada neizlečive tuberkuloze ("žute gošće") u Gradskoj bolnici Beograda 1. maja 1943. godine.

(Sve ovo što sam ovde ispričao našlo je mesta u mom romanu „Crni dani Rake Drainca", zato sam preko toga pretrčao. Nastavak priče o Draincu u ovom radu počinje sa oslobođenjem, kad su saveznici instalirali komuniste na vlast.)

Dolaskom komunista na vlast, Rade Drainac je bio praktično izbačen iz srpske literature, odnosno postao je suvišan u njoj. Nadrealisti (Marko Ristić, Oskar Davičo, Koča Popović...), s kojima se Drainac tukao, postali su novi gospodari srpske književnosti i iz nje prognali najvećeg srpskog modernog pesnika. Oni su paktirali sa komunistima i prihvatili sovjetski model socijalističkog realizma kao jedinog ispravnog pravca u književnosti. Taj pravac imao je da veliča i slavi „novog čoveka", da se oduševljava njegovim uspesima u izgradnji socijalizma kao „novog društva". Buntovni Drainac, sklon anarhiji, skandalima, nedoslednostima, uvek ličan i samosvojan, iznad svega iskren - nikako nije odgovarao novim književnim komesarima. Novi umetnik je „inženjer ljudske duše" a ne „bandit" ili „vagabund".

Evo kako sam ja to prikazao u dramskoj hronici „Crni dani Rake Drainca"...

Beograd, kafana Madera, kancelarija Agitpropa. 25. maj 1947. godine. Grad je sav okićen zastavama, ukrašen sijalicama, sa zvučnika trešte borbene revolucionarne pesme. Omladina iz unutrašnjosti je doputovala u svečanim odelima, ulice su pune naroda. Slavi se po treći put rođendan maršala Tita.

U kancelariji Agitpropa Marko Ristić, književni kritičar i estetičar (43 godine), sređuje nekakve papire. Sprema se na put u Pariz gde je postavljen za ambasadora FNRJ. Dolazi pesnik Tanasije Mladenović (32 godine).

TANASIJE MLADENOVIĆ: Druže Marko, pre no odeš za Pariz, hteo bih da čujem tvoje mišljenje o Draincu... Šta ćemo sa Draincem?

MARKO RISTIĆ: Kakvo mišljenje? Književno ili političko?

TANASIJE MLADENOVIĆ: I jedno i drugo. Više drugo. Hoću da znam šta ti misliš: treba li objavljivati Drainca?

MARKO RISTIĆ: Nisi se obratio na prvu adresu, druže Taso! Samim tim što odlazim u diplomatiju, znači da se sklanjam sa književnog poprišta. Moje mišljenje u stvarima književnosti više neće biti oficijelno... A pogotovo ne želim da se bavim Draincem! Taj čovek me je između dva rata napadao gde je stigao! Protiv mene je pisao pamflete! Ja sam ga se klonio koliko sam mogao, čak nisam ni učestvovao u onoj tuči kad su ga nadrealisti prebili! Ali on se okomio na mene kao bik na crvenu maramu... A šta misliš zašto?

TANASIJE MLADENOVIĆ: Negativno si pisao o njegovoj poeziji?

MARKO RISTIĆ: Nije to u pitanju... Mnogi su negativno mislili o njegovim stihovima, pa ih nije toliko mrzeo! Za mene je govorio da sam suptilni frazer, pobornik iracionalnog u poeziji, neuspeli advokat Andre Bretona u našoj sredini, dosadni nadrealistički teoretičar i analitičar, da tražim pijacu pokvarenoj francuskoj robi misleći da se na Orijentu sve može prošvercovati... Pisao je da bi Marko Ristić postao proziran kao staklo kada bi književna levica nešto znala... Da poturam poetski bagaž, jednu starudiju vešto lakiranu... Čak me je nazvao lažovom, prevarantom, bukačom... Za njega sam ja bio građanin kome je revolucija u ustima a koji sa njom nema nikakve veze.... da sam psihopata taman toliko koliko Frojdovi pacijenti i da sam u literaturu uneo bolest, delirijum, šizofreniju... Za mene građanskog intelektualca radnička klasa ima da posluži samo kao materijal za eksperimentisanje... Ukratko, da u marksizam poturam nadrealistički bagaž, Frojdovu teoriju podsvesnog... A sve to samo zato što smo mi nadrealisti zbrisali sa književne scene sve druge izme, i dadaizam, i zenitizam, i njegov hipnizam... Da li sti ti, Taso, poznavao Drainca?

TANASIJE MLADENOVIĆ: Ne. Ja sam pripadao socijalnoj literaturi, a on je bio boem... Nigde se nismo sreli...

MARKO RISTIĆ: Bolje! Nema toga s kim Drainac u Srbiji nije ratovao, sem sa Hrvatima!

TANASIJE MLADENOVIĆ: Kao urednik jednog književnog lista morao bih da znam šta Partija misli o Draincu i njegovoj poeziji... Dok sam boravio u Pustoj Reci, na Jugu Srbije, upoznao sam njegovog sestrića... Ime mu je Dragoje Ignjatović, mislim da radi u Ozni... On mi je ispričao da je Drainac vodio nekakav dnevnik 41. i 42. godine dok je bio u Toplici... Kaže da su ga sakrili u Drainčevoj rodnoj kući u selu Trbunju kraj Blaca... u jednoj drvenoj kačici za kajmak zakopali ga ispod ognjišta... Radozano sam da vidim šta je Drainac pisao... Možda bi to bacilo novu svetlost na ovog pesnika... A ja računam da bi se mladima svidela Drainčeva buntovna lirika...

MARKO RISTIĆ: A šta se tebi dopada u Drainčevoj poeziji?

TANASIJE MLADENOVIĆ: Pre svega pobuna! I to pobuna kako protiv konvencionalnih stega i svega onoga što ugrožava slobodu čoveka, tako i konkretno protiv buržoazije. Njegova je deviza bila da zgražava svojim postupcima buržuja! Zato je sebe proglašavao banditom, gusarom, psovačem, anarhistom... Osim toga, njega je zaneo Jesenjin, kako poezijom tako i ličnim životom, bujnim elementarnim talentom, iskrenom ispovešću, toplinom lirike, ekspanzivnom prirodom... Kao i Jesenjin, Drainac se rastrzao između zavičaja i širokog sveta, između seljačkih nagona i gradske narkoze života. Računam da sve to ne može biti daleko od našeg poimanja slobode... I sovjetska vlast je prihvatila Jesenjina...

MARKO RISTIĆ: Kad smo kod toga, druže Taso, našim novim pesnicima ne može biti uzor Jesenjin nego Majakovski! U tom smislu, mi smo već dobili našeg Majakovskog, a to je Radovan Zogović! Njegova poema „Biografija o Titu" dostiže vrednost poeme Majakovskog „Lenjin". I kako je samo Zogović suštinski shvatio Titov značaj...! „Mašino, mašinko moja, piši!" Zogović je poistovetio Tita sa narodom, sa borcima za novo društvo... Svi smo mi u njemu „viši za ljudsku glavu"! To je poezija novog doba, a ne Jesenjinove dekadentne brljotine...!

TANASIJE MLADENOVIĆ: Mislio sam da bi za čitaoce bio interesantan Drainčev dnevnik sa početka rata...

MARKO RISTIĆ: Moguće je da se Drainac sudario sa surovom stvarnošću u svojoj Toplici... i da je hteo da igra neku ulogu u njoj... On je uvek sebe doživljavao kao martira, kao nekog koji je poneo krst ispaštanja... „Deset godina pljuju na mene književni megalomani i jezive neznalice!", pisao je Drainac u svoju odbranu. Zato se tukao, što više nije mogao da podnosi te napade i s desna i s leva! „Kad književni psi zalaju na ponekog koji ne ume da se brani, onda i komične salonske pudlice, koje spavaju sa gospođama pod jorganima, pokazuju svoje odvratne i žute zubiće!" I eto njega, Rake Drainca, kome je dodijalo to neskrupulozno i bezobzinro književno lajanje, da uzme motku - i bez obzira da li su u pitanju „buldozi sa Topčiderskog brda, olinjali crnogorski rundovi, dorćolske džukele što se podmuklo šunjaju oko sinagoge, degenerisani vučjaci ili obične položare koje čuče iza klanice kao autentični strvinari" - i udari po njihovim gnusnim i prljavim njuškama! Niko kod Drainca nije dobro prošao, ni modernisti, ni dadaisti, ni zenitisti, ni nadrealisti, ni pripadnici socijalne literature... ne vidim zašto bi komunisti? A spisak pisaca koje je ovaj književni vagabund napao pogolem je i sve su to danas naši drugovi koji zauzimaju značajne položaje u novom društvu i dobijaju vidno mesto u novoj literaturi: Radovan Zogović, Jovan Popović, Oskar Davičo, August Cesarec, Aleksandar Vučo, Đorđe Jovanović, Velibor Gligorić... Sve je to za njega beogradski nepotizam koji bazdi kao strvina! Samo je on čist!

TANASIJE MLADENOVIĆ: Ipak je Drainac pisao pohvalno o Krleži!

MARKO RISTIĆ: Matoš, Tin Ujević, Krleža... dakle Hrvati... to su bili njegovi favoriti! Sve oni koji mu nisu stajali na putu a koje nije mogao ni slučajno da dosegne! Isticao je Krležu kao buntovnika, kao revolucionara, razotkrivača, ismejivača, prijatelja plebsa, širokih narodnih masa, jer je sve to on hteo da bude u srpskoj literaturi! Krleža ga je oduševio što je udario na čitavu jednu koteriju, što je i on hteo u srbijanskoj sredini. Za jednog pisca nema većeg uspeha nego kad udari u srce jedne društvene truleži! Drainac bi hteo da bude pandan Krleži u srpskoj literaturi, zato se divi hrvatskom piscu! Drainac se hvališe da je postao slavan pesnik i postigao najveću popularnost za najkraće vreme, jer je u novinama izašlo ciglo 372 napada protiv njega! Hvali se: bilo bi nelogično da je u jednoj armiji jugoslovenskih piskarala doživeo neko priznanje! Njegova vrednost je dotle dok vidi čitavu jugoslovensku literaturu protiv sebe!

TANASIJE MLADENOVIĆ: Miroslav Krleža je naše prostore doživljavao kao „balkansku krčmu"... Zar nije nešto slično mislio i Drainac?

MARKO RISTIĆ: Možda je Drainac najiskreniji bio kad je pisao da su se oni iz Evrope vratili u domovinu kao klovnovi i akrobate, glumci trećeg reda! Evropa se nije zaustavila kod nas, a mi nju nismo mogli da stignemo! Mislim da tu leže koreni njegovog anarhizma: minirati i baciti u vazduh ovu demodiranu planetu! Najbolje je okarakterisao Drainca Otokar Keršovani...

TANASIJE MLADENOVIĆ: Ako sam te dobro razumeo, druže Marko, Draincu nema mesta u novoj literaturi! On ne može biti saputnik komunizma!

MARKO RISTIĆ: Naša Partija se odrekla cenzure, iako je cenzura zadržana u Sovjetskom Savezu... Na urednicima je da sami ocenjuju podobnost literature... Svima nama komunistima je zajednički cilj izgradnja novog društva. Mislim da svaku stvar treba ocenjivati sa tog aspekta, koliko doprinosi progresu... A ti sam odluči, druže Tanasije, da li se sa jednim dekadentnim pesnikom, kakav je besumnje Rade Drainac, ostvaruje taj cilj?

TANASIJE MLADENOVIĆ: Onda, znači, druže Marko, Drainac je za nas zabranjeni pesnik!

MARKO RISTIĆ: To nisam rekao. Ali treba da znaš, druže Taso, da mi Srbi imamo veliki kompleks pred drugim narodima Jugoslavije. Mi smo uzeli obavezu da se obračunamo sa sopstvenim zlom. Treba li da te podsetim da je drug Koča Popović još na Velikoj antifašističkoj skupštini, održanoj novembra 1944. u slobodnom Beogradu, rekao da „srpski narod mora da spere ljagu koju su na njega pokušali da bace koljači, hegemonisti Draže Mihailovića". A drug Aleksandar Ranković je rekao da je „srpski narod odlučno počeo da čisti i uklanja iz svojih redova izdajničke hegemonističke elemente". Ako se dobro sećam, ja sam još 5. novembra 1944. godine u Politici pisao da su četnici krivi za genocid nad Hrvatima. Dakle, mi komunisti moramo da se do kraja obračunamo sa narodnim neprijateljima.

TANASIJE MLADENOVIĆ: Ali, druže Marko, ne vidim kakve veze ima Rade Drainac sa tim?

MARKO RISTIĆ: Nisam rekao da ima. Činjenica je da je u Toplici 1941. godine nešto petljao sa vojvodom Kostom Pećancem. To ispituje Ozna. Ako se utvrdi da je Drainac sarađivao s ovim zlotvorom, onda ima da podeli sudbinu Jovana Dučića, Sime Pandurovića... Ako to ne bude tačno, lako ćemo ga štampati. Samo, druže Taso, da znaš, da srpska poezija može bez Drainca!

Na sreću, vremena se menjaju, pa ni komunisti nisu mogli da zaustave ovaj prirodni zakon. Kako je vreme teklo, tako je njihova dogma slabila, otvarao se prostor za zabranjene pisce. Desetak godina kasnije, poinovo se otvorio slučaj Drainac. Ponovo smo u mom romanu „Crni dani Rake Drainca".

Beograd, kafana Dardaneli u Skadarliji. 3. maj 1956. godine. U uglu sede književnik i prevodilac Miodrag M. Pešić i novinar Siniša Paunović. Obojica su bili veliki prijatelji Radeta Drainca.. Miodrag Pešić se od pesnika oprostio na sahrani na Novom groblju. Siniša Paunović (50 godina), novinar i predratne i sadašnje Politike, sa Draincem je drugovao u Sofiji, gde su obojica bili dopisnici svojih listova.

MIODRAG PEŠIĆ: Pa, Siniša, šta ima novo? Dokle si stigao sa skupljanjem priloga za Drainčev spomenik?

SINIŠA PAUNOVIĆ: Ide teže nego što sam mislio. Udba je odigrala svoje, ljudi se plaše Drainca. Nametnuto je da je sarađivao sa četnicima. Moraćemo da podignemo skromniji spomenik nego što smo nameravali.

MIODRAG PEŠIĆ: Niste stigli za godišnjicu...

SINIŠA PAUNOVIĆ: Možda bih i stigao, da mi plan nisu poremetila dva mladića.

MIODRAG PEŠIĆ: Šta su uradili?

SINIŠA PAUNOVIĆ: Pre desetak dana su prekopali Drainčev grob!

MIODRAG PEŠIĆ: Prekopali grob! Šta su tražili, ne valjda zlato! Pa Drainac je bio najsiromašniji srpski pesnik!

SINIŠA PAUNOVIĆ: Čuvar ih je video kad su ušli u groblje, ali im nije pridao nikakav značaj. Jedino mu je pažnju privuklo to što su bili neuredni, delovali su kao anarhisti. Po groblju se muva svakakav svet! Mladići su se sakrili u groblju i preko noći raskopali Drainčev grob. Iz njega su izneli Drainčeve kosti i svuda ih razbacali po Aleji velikana. Tu Aleju su ustanovili komunsti da bi sebe i mrtve izdvojili od običnih ljudi. Malo im što su opljačkali Dedinje! Mladići su na praznom grobu ostavili poruku.

MIODRAG PEŠIĆ: Kakvu poruku?

SINIŠA PAUNOVIĆ: Mora da su i sami pesnici, tek napisali su na jednoj cedulji da su to učinili u znak protesta što "jednom takvom pesniku niko do sada nije digao spomenik i što njegove kosti nisu zvanično prenesene u Aleju velikana, gde im je mesto pre nego svima drugima". Bogati, tri dana smo sakupljali Drainčeve kosti da ih vratimo u grobnicu.

MIODRAG PEŠIĆ: Slušaj, imam i ja novosti za tebe. Izgleda da će se Drainac sam odbraniti, nisu mu potrbni advokati.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Slušam te, Mijo.

MIODRAG PEŠIĆ: Pre izvesnog vremena je kod mene, na Vračaru, došao jedan mladić po imenu Miloš Kaličanin. Rodom je iz Blaca, gimnaziju je završio u Prokuplju. Bio je na Golom otoku! Upravo je završio studije književnosti, ali ne može da nađe posao. I sam piše po omladinskoj štampi, jedan prijatelj ga je doveo kod mene, ako možemo da mu pomognemo.

SINIŠA PAUNOVIĆ: On ne zna da je i tebi potrebna pomoć!

MIODRAG PEŠIĆ: Čim sam čuo da je iz Blaca, poslao sam ga u zavičaj da izvrši jedan zadatak. Sakupili smo novac za put.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Kakav zadatak?

PEŠIĆ: Poslao sam ga u rodni grad da traga za Drainčevim rukopisima, pogotovo za ratnim spisom o kojem se ovde nagađa. Pre izvesnog vremena Miloš Kaličanin se vratio it Toplice.

SINIŠA PAUNOVIĆ: I, šta je doneo?

MIODRAG PEŠIĆ: Mnogo toga. Nego da idem redom.. Čim je prispeo u Blace, Miloš se preko nekih rođaka povezao sa Dragojem Ignjatovićem, Drainčevim sestrićem iz Gornje Draguše, koji je posle rata radio u Ozni. Drakče - tako tog čoveka zovu u Toplici - potvrdio je Milošu postojanje Drainčevog spisa. Odmah po završetku rata on je rukopis iskopao sa mesta gde ga je u ratu zakopao sa ujakom, tojest ispod ognjišta u Drainčevoj udžerici. Radi se o Drainčevom dnevniku pod naslovom "Crni dani". Drakče je rukopis predao Ozni.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Znači li to da će "Crni dani" ostati nepristupačni javnosti, odnosno da će biti pohranjeni u arhivu Udbe narednih pedeset godina?

MIODRAG PEŠIĆ: Ne. Drainčev sestrić je odveo Miloša u Udbu i tamo su saznali da je rukopis u partijskom Komitetu. Sekretar Opštinskog komiteta, izvesni Bane Vuksanović, bio je prema Milošu izrazito nepoverljiv, s obzirom na njegovu golootočku prošlost. Ali, direktor osnovne škole u Blacu, Mihajlo Milojević, uspeo je da pribavi za Miloša dva odlomka iz Drainčevog spisa.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Bogati! Pa to je neverovatno.

MIODRAG PEŠIĆ: Po povratku u Beograd, Kaličanin je odlomke odneo u časopis Delo, Oskaru Daviču. Davičo je odbio da štampa Drainčev rukopis i rekao Milošu da to dok je on urednik neće biti štampano.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Bojim se da je Davičo vrhovni arbitar...

MIODRAG PEŠIĆ: A ne, život režira događaje. U želji da nekako pomognem Milošu, odveo sam mladića u Udruženje književnika, sekretaru Aleksandru Vuču. Sasvim slučajno, gosti Udruženja su tog dana bili književnici iz Splita, Cvito Visković, Jure Franičević Pločar, Živko Jeličić i Slobodan Novak, urednici književnog časopisa Mogućnosti. Pošto redakcija nije imala sekretara, došli su na ideju da Kaličanina povedu u Split. Nezaposleni profesor se nijednog časa nije dvoumio i već uveče je sa njima otputovao u Dalmaciju. Razume se da je poneo sa sobom i ona dva odlomka iz „Crnih dana". I, samo nekoliko dana kasnije, u Mogućnostima se pojavio Drainac. Evo, doneo sam ti broj.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Pitaću urednika da napravim belešku o tome u Politici...

MIODRAG PEŠIĆ: Vidiš, Miloš Kaličanin je napisao i komentar o „Crnim danima". A koliko juče, izašao je i drugi odlomak u titogradskom Stvaranju, s čijim urednicima Čedom Vukovićem i Božom Bulatovićem je Miloš zajedno studirao.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Onda, moramo što pre da postavimo spomenik...

MIODRAG PEŠIĆ: Juče sam sreo pesnika Tanasija Mladenovića. Titov skojevac, partizan. Rekao mi je da su u analitičkom odeljenju Udbe pažljivo proučeni „Crni dani" i da spis predstavlja alibi za Drainca. Tasa postaje urednik Književnih novina i odmah će krenuti sa objavljivanjem Drainca. Jedan drugi pesnik, ne znam da li si čuo za njega, Stevan Raičković, dobio je zaduženje od Prosvete da pripremi za nju izbor iz Drainčeve poezije.

SINIŠA PAUNOVIĆ: Znači, Drainac ante portas!

MIODRAG PEŠIĆ: Tasa mi je rekao da će doći do demokratizacije u Komunističkoj partiji. Pored Drainca, u književnost će se vratiti i Miloš Crnjanski. Tasa mi je rekao da on radi da se Crnjanski vrati iz emigracije. To znači da će srpska poezija ponovo da se zasniva na svoja dva najjača stuba, Radeta Drainca i Miloša Crnjanskog.

(Nastavak u sledećem broju)