Postdemokratija

ZAŠTO DA NE

U svojoj 42.godini, 6. juna 1968, ubijen je mlađi brat Džona Kenedija i najozbiljniji kandidat za novog predsednika Amerike, Robert Bobi Kenedi (da li ga se još iko seća?), koji je voleo da kaže: „Ljudi vide kako stvari stoje i pitaju se Zašto?" Ja vidim kako stvari stoje kako ne treba i pitam se, Zašto da ne? Zaista, ako se epidemija smiri, zašto da ne izađemo na izbore i pobrkamo račune i siledžiskoj vlasti i zabunjenoj opoziciji? Bojkotaši su definitivno pokazali da ne znaju šta hoće, a na listama će biti, naročito ponegde u lokalu, dovoljno zanimljivih kandidata koji se mogu podržati bez straha da će izneveriti. Naprotiv, moglo bi biti iznenađenja, a i to je već nekakav pomak, smatra kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

U retkim prilikama kada sam bio u mogućnosti da uspavljujem svoju decu, pričao sam im uvek jednu te istu priču o dva miša koji su upali u kacu sa mlekom. Kako se jedan udavio, a drugi koprcao toliko da se mleko zgrušalo i on po tako otvrdloj površini izašao napolje. To je, naravno, imalo sasvim suprotan efekat od uspavljivanja, jer bi se smejali čim počnem dobro poznatu priču, što je podsvesno i bila moja namera, kako bi se duže družili. Ali i poruka je shvaćena i zapamćena. E, tako nekako mi se danas čini razlika između bojkotaša i opozicionara koji ipak izlaze na izbore. Sve sam bliže stavu da treba pomoći davljenicima koji se koprcaju.

Inače, od početka sam bio skeptičan prema bojkotu, pre svega zbog toga što je konačna odluka o tome doneta, potpuno besmisleno, skoro godinu dana pre izbora. Smatrao sam da je bojkot samo sredstvo, dakle da je svrsishodan samo kao pretnja da bi se došlo do boljih izbornih uslova, ali kad je odluka već doneta to je svršen čin i nije više pretnja, tako da vlast nema ni jedan razlog za popuštanje jer oni neće, pa neće.

Vremenom, a godina je đavolski duga, situacija se menjala, naročito za vreme pandemije i vanrednog stanja, a bojkotaši tvrdoglavo ostaju pri svojoj odluci pokušavajući da uvere, sebe pre svega, da je u pitanju doslednost. Shvatili su, naime, a to je javno i priznao Jeremić, da im narod ne veruju, pa misle da će na taj način steći poverenje građana kao ljudi od reči.

Čak je optužio Boška Obradovića da štrajkom glađu nudi Vučiću izgovor da izigravajući humanistu, kako reče, milosrdnim gestom ponovo odloži izbore zbog njegovog zdravlja, ali da Savez za Srbiju ni u tom slučaju neće izaći. Pa zar niste baš to tražili, odlaganje? Šta zapravo hoćete?

Ispada da je Vučić u pravu kad kaže da bi oni da im se vlast jednostavno preda, bez borbe, bez izbora.

Nije baš tako, ali je slično. Več sam pisao o tome nekoliko puta, Đilas i Jeremić, svesni su dve ključne stvari. Prvo, da na izborima nemaju nikakve šanse, i drugo, da će se ovaj režim urušti i kad tad pasti, pa su odlučili da čekaju da se to dogodi, a oni budu jedina preostala opcija.

Ne bi se moglo reći alternativa jer oni to nisu. Treći partner, Boško Obradović, koji je pokušavao da se predstavi kao drugačiji, kao borac spreman na žrtvovanje, upravo je prokockao poverenje koje je time mogao da stekne, čak i kod mene, tako što je odustao od štrajka glađu bez ijednog ispunjenog zahteva, dok je još bio u odličnom fizičkom stanju. I sad se hvali kako su ga za vreme štrajka podržali brojni neistomišljenici, ne pitajući se zašto? I da li ga sad, pošto je odustao bez ikakvih rezultata i razloga, još podržavaju. Pošto sam i sam bio među njima, sa priličnom uverenošću mogu da tvrdim da je kod tih neistomišljenika potpuno ugasio. Za sva vremena.

Dakle, pošto Đilas i Jeremić nikad neće steći poverenje većeg broja građana, a sad ni Obradović, njihovim izlaskom na izbore bila bi stavljena tačka na zabludu ove trojke da može biti nekakva alternativa. Zato se drže bojkota ko pijan plota. Još gore stoje stvari sa Demokratskom strankom, koja se po ko zna koji put ponovo raspada. Fingirajući predsednik Lutovac na jednu stranu, Čomićka na drugu, Balša Božović na treću, Jerkovka na četvrtu, Nataša Vučković na petu, a Mićunovića nigde. Koga onda da čekamo da dođe kad ovi padnu?

U takvoj situaciji, Zašto da ne! Zašto na ovim izborima ne bismo pokušali da izbacimo nešto novo, nešto drugačije od ovakve jalove i kompromitivane opozicije. Neće se time mnogo okrnjiti Vučićev režim, ali će se sprečiti njegov pokušaj da inauguriše svoju omiljenu opoziciju kao jedinu opoziciju. I pripremiti teren i neki čisti ljudi sa dignitetom, za istinsku alternativu koja bi mogla preuzeti vlast kad on, ovako ili onako, padne. Da se bar eliminiše već klasično stanje stvari kada se, uz konstataciju da ovaj ne valja, postavlja nimalo retoričko pitanje: A koga umesto njega? I izgovor demokratske javnosti koja ne izlazi na izbore jer nema za koga da glasa. Nije bog zna šta, ali ima. I nikad se ne zna kad će neko da iskoči.

Od svih onih koji su najavili ulazak u krajnje neravnopravnu izbornu trku, najviše mi na promenu liče mladi iz grupe "Jedan od 5 miliona", ako uspeju da se okupe i organizuju. Nešto novo bi svakako mogao biti i PSG na čelu sa nepredvidivim Sergejem Trifunovićem, naročito ako bi on u kampanji, umesto političkih govora recitovao „Probudi se nešto se dešava i tvoja se sudbina rešava", kao što sam mu sugerisao u prošlom broju.

Obećavajuća je i koalcija sa ubedljivo najboljim sloganom „ Nek padnu maske", sa Zelenom strankom koja je svojom čistotom dala zeleno svetlo i za „stari kadar artiljerija" Zorana Živkovića, koji je, uprkos svim zamerkama, jedini pokazao doslednost i uz iskustvo neophodnu energiju. Ako su oni koji se najviše, zapravo jedini, bore protiv zagađenja životne sredine svake vrste, odabrali Živkovićevu „Novu stranku" za koalicionog partnera, treba im verovati da i oni koji nisu ni malo zeleni mogu da posluže u ozelenjavanju presušene političke baruštine.

Na lokalnom nivou još je više politički zelenih boraca protiv zelenaša, koji obećavaju i koji bi mogli biti vesnici promena i na državnom nivou. Pored već poznatih grupa građana u Šapcu i Paraćinu, ili ove nove koalicije na Vračaru, u kombinaciji mladosti i iskustva, u kojoj nevinost od Tadića, kao veterana dva najstarija zanata, može da nauči staru poruku iskusne prostitutke mladoj koleginici, kako od tog posla treba odustati kad u njemu počne da uživa.

Među njima sigurno ima i onih za koje još nismo čuli ali koje dobro poznaju građani u tim opštinama. Njihovi eventualni uspesi na ovim izborima bili bi dobar temelj za neke naredne, pa i predsedničke, koji će biti prva prilika da se tako potkopan režim sruši pre nego što se sad čini mogućim.

Ako im pomognemo, svi oni koji uspeju da pobede na lokanim izborima i preuzmu vlast u nekim gradovima i opštinama, pa i oni koji uđu u republičku Skupštinu, postali bi primer i dokaz da su promene moguće, a te oaze slobode biće odskočna daska za nove visine. Osim doprinosa koji svako od njih treba da da svekolikom razvoju, podizanju životnih i demokratskih standarda u svojoj sredini i u Narodnoj Skupštini, njihov prevashodni zadatak bi bio da se ujedine u jednoj stvari.

Da pronađu i jedinstveno stanu iza predsedničkog kandidata, koji bi mogao da pobedi Vučića, čime bi se srušio i ceo režim. I onda odmah idemo na prave, fer i demokratske izbore, a oni koji zaslužuju pred lice pravde. Ljudi su u ovoj zemlji gladni pravde jednako kao i slobode.

Nije pristojno, a ni zahvalno, licitirati sa imanima, ko bi to mogao biti, taj zajednički predsednički kandidat, ali usudiću se da dam njegov kroki. Najidealniji bi bio lik napravljen od kombinacija osobina koje imaju mudri i rečiti profesor u penziji Miodrag Zec i najpopularniji i u svetu priznati vrhunski sportista i poliglota Novak Đoković.

Teško da ćemo takvog naći, ali važno je voditi računa o nekoliko najvažnijih karakteristika ove dvojice. Najpre da su dobri i sasvim svoji ljudi, što znači da su vrhunski u svom poslu i da ne pripadaju ni jednoj stranci i ni od koga ne zavise. Samo takve osobine garantuju da će takav kandidat biti zaista predsednik svih građana, objektivan i pravedan, odan demokratiji i pravnoj državi, koji će da poštuje i brani njene institucije. Zatim, da zna znanje, da razume i zna svima razumljivo da objasni sve društvene procese, kao dr Zec, a onda i da je popularan, da poštuje fer-plej, a borben i pun pozitivne enrgije, kao Đoković.

Sve u svemu, prilika je ovo da se načini prvi korak u pravcu osnovne tendencije onih masovnih protesta iz prošle godine, koja je izražena u sloganu "Da ovi odu, a da se oni ne vrate". Setimo se samo da su ti protesti počeli da jenjavaju kada su se pobunjenim građanima priključili bojkot opzicionari, koji su svojim nametanjem odlučujuće doprineli i bojkotu protestnih šetnji.

Dakle, njihov bojkot, koji je već propao, mogao bi biti i njihov kraj, što bi definitivno eliminisalo strah mnogih birača da bi mogli da se vrate. To je u poslednji čas shvatio najiskusniji među njima, Boris Tadić, koji sad pokušava da priključujući se lokalnim izborima stavi nogu u vrata koja mu se pred nosom zatvaraju.

Neka ga, nek pomogne koliko može, bar svojim primerom, važno je da se on ne kandiduje, a za eventualni uspeh na Vračaru lovorike će pokupiti Sergejev Pokret slobodnih građana, Živkovićeva "Nova stranka" i naročito Zeleni, koji im svojim čistunstvom daju legitimitet, i koji će i u Srbiji biti sve značajji faktor posle tragičnih iskustava sa pandemijom, do koje je došlo pre svega zbog zagađenja prirodne i društvene sredine. Zašto da ne probamo?