Rusija

Šta se nalazi iza odstranjivanja ruskih sportista sa Olimpijskih igara u Brazilu

Doping za hladni rat

Ekonomske sankcije, politički pritisak, vojne pretnje, „rat" informacijama - američki „jastrebovi" i njihovi vazali sa raznih strana napadaju Rusiju. Ovoga puta na njihovom nišanu je sport. Konkretan cilj: ne pustiti SVE ruske atletičare u Rio. Kada je postalo jasno da će ruski tim, mada u okrnjenom sastavu, ipak doći na OI 2016, „jastrebovi" su pobesneli i udarili na najbolnije mesto - lišili su invalide prava da učestvuju na Paraolimpijadi...Da li hladni rat ulazi u završnu fazu, pita se dopisnik Magazina Tabloid iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Sa votkom je bolje!

Iskreno govoreći, ne kopa mi se previše po đubretu koje su Amerikanci i zapadni „borci protiv dopinga" svalili na ruske sportske strukture. Zato ću se ograničiti samo na glavne optužbe protiv ruskih sportista, u suštini protiv Rusije.

Optužbe su ispadale kao iz roga izobilja u novembru 2015. godine, malo manje od godinu dana pre Olimpijade u Riju. Godinu dana pre Olimpijade zapadni svet je saznao da se navodno u ovoj zemlji, na državnom nivou (gotovo pa pod pokroviteljstvom samog predsednika Putina) razvija i primenjuje program dopingovanja sportista. U to su uključeni ne samo doktori i državni službenici, već i specijalni agenti državne bezbednosti (FSB).

Tako su neki vatreni istražitelji potpuno ozbiljno tvrdili da su na zimskoj Olimpijadi u Sočiju 2014. godine agenti FSB menjali bočice sa urinom ruskih sportista, a u nekim slučajevima otvarali bočice sa lošim urinom i sipali u njih kvalitetan urin, verovatno uzet od beba. Istina, ovi pakosni kritičari nisu umeli da sastave kraj s krajem. Utvrdili su da su na bočicama u kojima se čuvaju analize otkrili male ogrebotine. Otuda su zaključili da je sadržaj bočica zamenjen. Ko je to uradio - tajna je Svetske antidoping agencije (SAA, engleski WADA). Ali, stvar nije toliko u toj tajni.

U kompaniji Berlinger koja proizvodi bočice smatraju da je bočice sa urinom nemoguće otvoriti. Ako je to moguće, onda to verovatno ne rade samo u Rusiji, zar ne? Pogledajte na kartu (koju je napravila SAA), iz koje proizilazi da se 2014. godine Rusija na spisku „najprljavijih" zemalja nalazi na 19. mestu, a ispred nje se nalaze države poput Belgije, Francuske, Norveške, Španije... Zanimljivo je i to da su doping testove 2014. godine više od Rusa radili samo Kinezi. A Amerikanci su radili analize skoro dva puta ređe od Rusa. Tu postoji mnogo materijala za razmišljanje.

Evo još jednog bisera. Ispada da su mnogi ruski sportisti pravili koktele. Kako bi obmanuli antidoping službenike, oni su doping stavljali u... viski. Ali, gospodo, zar viski u Rusiji!? Verodostojnije bi bilo da su rekli da su pravili doping koktele sa votkom. I delovalo bi patriotskije!

Reč prevaranta

Zdrav čovek koji je pročitao, čuo ili video sve optužbe kojima su američki i zapadni mediji zapljusnuli javnost, nevoljno mora da pita: a gde su vam činjenice, gde su vam dokazi za to da ruski sportisti ni korak ne mogu da učine bez dopinga raznih vrsta? I tu dolazimo do onog najinteresantnijeg.

Ispada da su svi dokazi zasnovani na pričama i člancima jednog čoveka - bivšeg direktora „Moskovske antidoping laboratorije" Grigorija Rodčenkova. Sam Grigorije je u prošlosti bio sportista, kao i njegova rođena sestra Marina. Ipak, o njihovoj sportskoj prošlosti ne mogu da govorim: ona je pala u senku sadašnjeg trenutka koji je, avaj, kriminalan. Pre nekoliko godina trostruka svetska šampionka u trčanju Marina Rodčenkova proglašena je krivom prema članu zakona koji se odnosi na „nezakonit promet jakih ili otrovnih materija u cilju prodaje". Reč je o dopinzima kojima je trgovala bivša rekorderka. A njen rođeni brat? Istražni organi su ustanovili da je G. Rodčenkov nezakonito kupovao zabranjene medicinske preparate (doping) u SAD i prodavao ih ruskim sportistima. Prodajući „lekove", moćnik je obećavao klijentima da će sakriti činjenice o korišćenju zabranjenih sredstava. Istražni organi imaju razloga da veruju da je Rodčenkov ne samo izvršilac, već i autor i organizator kriminalne šeme. Istražitelji takođe imaju i informaciju da je on uništavao doping testove ruskih atletičara.

Štaviše, upravo je Svetska antidoping agencija prva optužila G. Rodčenkova za uništavanje 1417 doping testova. Na osnovu ovih podataka iz 2011.godine, istražitelji moskovske Uprave za narkotike su se i zainteresovali za ovaj slučaj.

Policija je istraživala delovanje grupe trgovaca doping sredstvima koje je predvodio pomenuti Rodčenkov, ali je zahvaljujući svojim vezama sam Rodčenkov uspeo da izbegne odgovornost. Evo kako su se odvijali događaji. Saglasno materijalima krivičnog postupka br. 672536, prestupnici su trgovali zabranjenim preparatima i garantovali sportistima „čiste" testove, jer analize doping testova stižu u centar na čijem je čelu bio Rodčenkov. Godine 2011. optužili su ga po tački 3, član 234 Krivičnog zakona Ruske Federacije za „nezakonit promet velikih količina jakih ili otvornih materija u cilju prodaje od strane organizovane grupe". Da bi izbegao kaznu, Rodčenkov je počeo da se pretvara da je psihički oboleo (neuračunljiv). Od aprila 2011. do maja 2012. godine nekoliko puta je, posle pokušaja samoubistva, bio u psihijatrijskoj klinici na posmatranju. Lekari su sudu dostavili dopis u kome je kao dijagnoza naveden „šizofreni poremećaj ličnosti"...

Dalja „karijera" Rodčenkova izgleda ovako: pobegao je u SAD, a od januara 2016. godine nalazi se na dužnosti doušnika upravo Svetske antidoping agencije koja ga je optužila za prevaru.

Dokazi nisu potrebni

Kao tužioci se pojavljuju i ruska atletičarka, srednjeprugašica, Julija Stepanova i njen muž Vitalij, koji su bili podređeni direktoru RUSADA (Ruska antidoping agencija) Rodčenkovu. Poštovana sportistkinja je bila uhvaćena u dopingu i diskvalifikovana. U februaru 2015. godine, kada je istekla dvogodišnja diskvalifikacija zbog dopingovanja, Stepanova je ispričala komisiji SAA o tome da je dobivši pozitivan rezultat na antidoping testu tokom Prvenstva Rusije u atletici u Saransku u julu 2010. godine, odmah (prema njenom priznanju) platila 30.000 rubalja (500 dolara) direktoru Moskovskog antidoping centra G. Rodčenkovu za prikrivanje rezultata testova. Stepanova je postala heroina - uzbunjivač i borac za čist sport, zahvaljujući nemačkom tv novinaru sa kanala ARD, Hajo Zepeltu. Ne znam zašto, ali taj čovek tako mrzi Ruse, da je spreman da se bije čak i sa ženom, samo ako je ona iz Moskve. Od takvog njegovog besa zamalo nije nastradala moja koleginica sa tv kanala Rusija 1, Olga Skabejeva. Zašto? Zato što ga je Olga zamolila da pokaže dokumente koji potvrđuju njegove navode u filmu o dopingu u Rusiji. Zepelt je odgovorio da ih trenutno nema kod sebe i da uopšte protiv Rusa nisu ni potrebni nikakvi dokazi. Još je i optužio Oglu za patriotizam i preteranu ljubav prema Rusiji. Primetio je, takođe, da u njegove radne principe pojam kao što je patriotizam uopšte ne ulazi.

Nakon toga se kritički obrušio na novinarku zbog toga što štiti svoju zemlju. Tokom razgovora on je, kritikujući rusku novinarku, primetio da ona nije dužna da štiti svoju zemlju. Dalje je sve delovalo kao da je nemački novinar pušten s lanca. Bacio je mikrofon Skabejeve iza vrata hotelske sobe, uzeo je stativ kamere i zahtevao da se izbriše snimljeni materijal. Posle toga je grubo izgurao novinarku i kamermana iz sobe, udarao po kameri i pretio da će zvati policiju. Ali, i nakon toga Hajo se nije smirio i još pola sata je proganjao tv ekipu na ulici.

Da li je ovde potreban bilo kakav komentar? Blago govoreći, jasno je da njegova pozicija nije sasvim uverljiva. Ali, dođavola s njim, ostavimo to njegovoj savesti, koju, nažalost, verovatno i nema. Mene više zabrinjava nešto drugo.

Udri slabijeg!

Uopšte ne smatram da su svi ruski sportisti čisti i nevini. Naravno, kao i u drugim zemljama, postoje čudovišta (teško ih je nekako drugačije nazvati), koji ne zbog greške, slučajno, već namerno pune sebe nedozvoljenim susptancama kako bi dobili nekakve privilegije, pa i po cenu sopstvenog zdravlja. Ne da mi mira sledeće pitanje: zašto zbog crnih ovaca stradaju nevini sportisti (i to samo ruski) koji ne znaju ni za d od dopinga? Zašto se samo prema Rusima primenjuje pravilo kolektivne, a ne individualne odgovornosti? Zašto treba kazniti rusku skakačicu s motkom Elenu Isinbajevu ili trkača na 110 metara s preponama Sergeja Šubenkova ili druge atletičare? Moja pitanja su glas u pustinji. A odgovor je u tome da su opet počeli da se boje Rusije, ali ne obični građani Evrope i Amerike, već oni koji vladaju tim zemljama. Ko bi mogao da skoči više od Lenočke Isinbajeve? U Londonu je podigla lestvicu na 5 metara i 6 centimetara. Pogled odozdo na tu visinu već je sam po sebi strašan - vrat da polomiš. Ona je bez premca - o tome se radi. Kako je pobediti? Nikako, osim da je ne pustite da se takmiči.

Nemoguće je pobediti i američkog plivača Majkla Felpsa, koji je osvojio veliki broj zlatnih olimpijskih medalja. Zanimljivo je da Felpsa ne smatraju čovekom, već delfinom, mutantom. Ali, niko od službenika međunarodnih sportskih tela, pa i onih koji se bore protiv dopinga u sprotu, ni ne pomišljaju da provere zlatnog sportistu. On je iz SAD, a ta zemlja hrani i poji praktično sve međunarodne sportske organizacije. Ne iskljućujući ni SAA (WADA). Pa i glavna kancelarija ove organizacije nalazi se u Njujorku. Tu, kako se kaže, ko plaća i pesmu naručuje. U krajnjem slučaju, poznato je da službenici SAA iz drugih zemalja nemaju prava da rade antidoping testove američkim sportistima. Njih rade samo američki specijalisti. Dobro smišljeno!

Činjenica da se ruskih sportista veoma boje na zapadu i u Americi posebno je primetna na primeru udaljavanja paraolimpijske ekipe. Da bi se to shvatilo, dovoljno je pogledati spisak pobednika sa Olimpijade u Londonu.

Šta dobijaju druge zemlje od toga što se ruski invalidi neće takmičiti u Riju? O tome govori trener i predavač najviše kategorije, zaslužni trener Rusije, Viktor Slobodčikov:

- Kod paraolimpijaca je sistem sledeći - da bi učestvovali, neophodno je da se dve godine pre Paraolimpijade ispune određene norme, na osnovu kojih se dozvoljava učešće određenom broju sportista iz raznih vrsta sporta. Naši sportisti su izborili većinu kvota i sada će naše kvote da se raspodele sportistima iz drugih država. Najviše će dobiti Amerikanci. Jasno je da te kvote dobijaju sportisti koji su po rejtingu mnogo slabiji. Profitirala je i Velika Britanija, koja je takođe dobila „ruske" kvote.

Meni jedino ostaje da ovim rečima dodam nekoliko primedbi. Izbacivanje ruskih invalida iz Rija 2016. podseća me na udaranje slabijeg. Ne znam kako je u Americi i na Zapadu, ali mene su od detinjstva učili da se ne tučem, tačnije da ne prebijam slabije. A ovde je sve obrnuto. (U ruskom timu nema sportista koji su se dopingovali. Čak i oni sportisti-invalidi čiji testovi su navodno ranije nestali, nisu ni ušli u tim za Rio). Prvi su se gromoglasno pohvalili da se raduju dobijanju 22 „ruske" kvote. A azerbejdžanski paraolimpijci su se odrekli takvih kvota, smatrajući da je to ružno i bogohulno.

Ne žalim državne službenike

Do dana kada je ruskim paraolimpijcima bilo zabranjeno da putuju u Rio, nadao sam se da je zapadna birokratska sportska mašinerija naletela na istu takvu rusku birokratsku mašineriju. Mislio sam, kao i mnogi Rusi, da naše službenike ne treba mnogo žaliti što ne mogu da putuju u Evropu i SAD. Sportisti i obični ruski građani su ravnodušni prema tome. Mnogi Rusi nisu mnogo žalili one službenike koji su potpali pod ekonomske sankcije Zapada. Neki Rusi su se čak i obradovali: to je značilo da državni službenici kojima je bio zabranjen ulazak u SAD i Evropu neće izneti iz Rusije kapital. Kada su zabranili ruskim invalidima odlazak u Rio 2016. Shvatio sam: državni službenici nisu krivi. Skandal sa dopingom je još jedan korak ka hladnom ratu koji je, kako se činilo, bio završen nakon raspada SSSR-a. Ne, ne žele na Zapadu i u SAD da ga završe. Jasno je i zašto ne žele: nikome od njih, posebno SAD, nije potrebna jaka Rusija. Ona treba da bude slaba. I u ekonomiji, i u politici, i u svemiru, i na zemlji, moru... Nisu potrebni ni jaki sportisti, čak ni jaki invalidi nisu potrebni. Razmislite samo. Zapadna propaganda trubi da se u Rusiji prema invalidima odnose kao prema ljudima drugog, petog reda, a oni dolaze i postižu rekorde na Paraolimpijadi! Cela propaganda pada u vodu!

Sa gorčinom primećujem da zaista birokratska mašinerija koja organizuje progon ruskih sportista ne poznaje nikakve etičke norme i pravila. Bukvalno nedavno službenici Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), verovatno na osnovu dopisa iz SAA, oduzeli su srebrnu medalju sa Olimpijade u Londonu ruskom sportisti Besiku Kudusovu, navodno zato što je u njegovom testu, prilikom ponovne provere, pronađen zabranjeni preparat. I sve bi to bilo u redu da nije sledeće činjenice: Besik Kudusov je već nekoliko godina mrtav, poginuo je u avionskoj nesreći. Ali, hvala Bogu, nisu svi tako cinični i bezosećajni, kao „borci za čist sport". Indijski rvač slobodnim stilom Jogešvar Dat, koji je dobio bronzanu medalju na Olimpijadi u Londonu, želi da srebrna olimpijska medalja Besika Kudusova ostane u porodici ruskog sportiste.

A što se tiče ruskih paraolimpijaca, oni će se na dan otvaranja Paraolimpijade u Rio de Žaneiru (7. septembra) boriti za šampionske titule u Podmoskovlju. Priča se da će doći i neki sportisti-invalidi iz drugih zemalja.

Nadam se da će Magazin Tabloid uporediti sportske rezultate iz Rija i Podmoskovlja.