Pre 33 godine, u avgustu 1984. godine, predsednik SAD Ronald Regan je tokom tradicionalnog subotnjeg obraćanja preko radio talasa objavio zapanjujuću vest. Izjavio je da je potpisao ukaz „o stavljanju Rusije van zakona - zauvek". Za pet minuta, prema Reganovim rečima, trebalo je da počne bombardovanje SSSR-a nuklearnim bombama...
Piše: Aleksandar Pronin
Ova nadasve glupa i opasna ludorija postala je javna, zato što Regan nije znao da je mikrofon već uključen i da se njegove reči direktno prenose. Inače, to je trebalo da bude samo šala, slučajno izrečena - provera kvaliteta zvuka. Čuvši Regana, prisutni u studiju, predsednikovi pomoćnici, novinari, tehničko osoblje, samo su se nasmejali... Ali, parafrazirajući poznatu poslovicu, može se reći: ono što pametan čovek misli, ludak - govori.
Nije slučajno SSSR veoma oštro reagovao na ove reči. U izjavi TASS-a, koja je usledila kao odgovor na „neprijatnu šalu", rečeno je: „U Sovjetskom Savezu osuđuju neviđen neprijateljski napad predsednika SAD. Ovakvo ponašanje je nespojivo sa velikom odgovornošću koju rukovodioci država, pre svega onih koje imaju nuklerano naoružanje, imaju za sudbinu sopstvenih naroda, za sudbinu čovečanstva."
Posle Reganove „šale", Oružane snage SSSR-a odmah su podigle borbenu gotovost, a već zabrinuti američki državni službenici su počeli da uveravaju Kremlj da verbalni trik njihovog predsednika „uopšte ne odražava politiku Bele kuće", i da SAD nema nikakve vojne planove prema SSSR-u... Ovo je bila sledeća laž Jenkija. U Americi je, u periodu od četrdesetih do osamdesetih godina 20. veka, bilo na desetine planova za nuklearno bombardovanje, a zatim za raketni nuklearni napad na SSSR.
Danas znamo i o relativno novom planu za uništavanje naše zemlje, koje je dobilo ime „Zagrljaj anakonde", i koji nije smešten u arhivu sa okončanjem „hladnog rata".
Njegova suština je u doslednom, sistematskom držanju u stanju opkoljenosti, prvo SSSR-a, a zatim postsovjetske Ruije, prstenom koji čine vojne baze razmeštene na teritorijama država - satelita SAD, koje ne pokazuju naklonost prema Moskvi ili pak pokazuju otvoreno neprijateljstvo, stvaranjem zone nestabilnosti duž svih ruskih granica i dosledno razvijanje u njima „hibridnih" ratova, sa perspektivom njihovog prelaska na naše susedne teritorije. Na sličan način na koji anakonda uništava svoje žrtve u čeličnom zagrljaju, tako i strategija NATO-a na Evroazijskom kontinentu jasno sledi cilj, stežući jedan po jedan prsten, svaki put sve jače, sa ciljem da se na kraju uguši Rusija...
Figurativno govoreći, rezultat „prvog zagrljaja anakonde" bilo je rušenje Varšavskog pakta. „Drugim zagrljajem" bio je likvidiran Sovjetski Savez. Sada su naši neprijatelji sasvim blizu treće etape, čiji konačni cilj (koji se, naravno, ne reklamira na sva zvona) treba da bude likvidacija Ruske Federacije kao nezavisne, suverene države u sadašnjim granicama, njena podela na niz sitnijih delova kojima je namenjena nezavidna sudbina izvora sirovina za visokotehnološki Zapad... O tome su nedavno razgovarali eksperti na okruglom stolu Međunarodne informativne agencije Rusija danas. Tema je bila: Severnoatlantska alijansa: strategija na postsovjetskom prostoru.
Značajan događaj koji, u poslednje vreme, ukazuje na jasne smernice ove strategije, predstavlja nedavna poseta Ukrajini delegacije koju je predvodio generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, posvećena dvadesetogodišnjici potpisivanja, u Madridu, Povelje o posebnom partnerstvu između Ukrajine i Severnoatlantske alijanse, a koja se „na čudan način" poklopila sa posetom Kijevu državnog sekretara SAD, Reksa Tilersona.
Kao što je poznato, rukovodstvo Ukrajine aktivno lobira za pristupanje NATO-u. Postavljen je i cilj, da se do 2020. godine sektori bezbednosti i odbrane dovedu na standarde Severnoatlantskog bloka. Stanovništvu se uporno prikazuje „svetla" strana ideje: da će članstvo u Alijansi navodno pomoći da se reše svi problemi u zemlji. A iako većina stručnjaka smatra da Kijev ne može da pretenduje na članstvo u Alijansi u naredne dve decenije, vojna ekspanzija Alijanse u Ukrajini je u punom zamahu. Naravno, NATO ne može odmah da primi Ukrajinu u svoje redove zbog nekompatibilnosti ove zemlje sa zahtevima svog Ustava - kako zbog vojno-tehničkih i finansijski problema Ukrajine, tako i zbog postojećeg teritorijalnog spora sa Rusijom. Iako, po mišljenju specijalista, ove prepreke nisu u velikoj meri principijelne, već čisto tehničke prirode, na primer, tačku o odsustvu pograničnih sporova nije tako teško izbaciti iz Ustava (to bi bila volja Vašingtona!).
Postoji i drugi put za zaobilaženje prepreka. Na primer, može se primeniti tzv. pridruženo članstvo, koje podrazumeva da se na teritoriji Ukrajine izgradi kompletna infrastruktura za NATO vojne baze, čime bi se zaobišla formalna ograničenja. „Materijalno partnerstvo" Ukrajine sa NATO-om, o kome se govori u Kijevu, u stvari znači da su Porošenko i njegovi najbliži saradnici spremni praktično na bilo koju varijantu u odnosima sa Alijasnom.
Što se tiče infrastrukture NATO u Ukrajini, u budućnosti se ona, bez sumnje, može iskoristiti kako za pripremu i vođenje „hibridnog" rata protiv Ruske Federacije, tako i za gušenje mogućih protesta stanovništva u slučaju da dođe do novog „Majdana". Uzgred, postavivši za „specijalnog predstavnika za Donbas" pristrasnog Kurta Vokera i predloživši da posreduje između Moskve i Kijeva, Bela kuća je faktički proglasila Rusiju za stranu u unutarukrajinskom konfliktu. Pritom je Moskva, smatraju stručnjaci, očigledno „počela da gubi spoljnopolitičku incijativu" kada je o Ukrajini reč.
Ali, da li će Ukrajina u bližoj budućnosti postati punopravni ili jednostavno „pridruženi" član NATO, po mišljenju zamenika direktora Instituta za proučavanje članica Zajednice nezavisnih država Vladimira Žarihina, u kontekstu uspostavljenih tesnih kontakata Kijeva i Vašingtona, uopšte nema odučujuću važnost, zato što izgleda da SAD već smatraju tu suverenu zemlju dodatkom svojoj vojnoj mašineriji i potpuno mogu da krenu u zaključivanje bilateralnog savezničkog dogovora sa sadašnjim kijevskim režimom, po ugledu na one koji su odavno zaključeni sa Japanom i Južnom Korejom, sa svim njihovim atributima, npr. postavljanjem američkih vojnih baza na teritoriji saveznika. Tim pre je to moguće u uslovima kada su Francuska i Nemačka faktički odbile da budu posrednici u rešavanju konflikta u Donbasu... Uostalom, Ukrajina još od početka 2000-ih godina učestvuje u operacijama NATO: u početku u sastavu mirovnog kontingenta na Kosovu, zatim u Iraku, pa u Avganistanu. Sada je na redu njena potpuna transformacija u organizaciju NATO.
Javnosti su postale poznate činjenice o „čudnim slučajnostima" sporadičnih naleta aktivnosti ukrajinskih nacionalističkih formacija (bataljona Azov i dr.) u ratu u Donbasu, kojima su prethodila saopštenja o misterioznim pojavljivanjima u Javorovskom centru za obuku Oružanih snaga Ukrajine nekih američkih „specijalista vojno-medicinske službe". Prema zvaničnoj verziji, Jenkiji su se tamo tobože bavili bezopasnom „medicinskom pripremom" učesnika u antiterorističkim operacijama. Da li verujete u to?
U korist verzije o već uspostavljenoj tesnoj (iako za sada tajnoj!) vojnoj saradnji SAD i njihovog novog satelita, govori i nedavno saopštenje o tome da je počela ubrzana izgradnja, u bazi ukrajinske mornarice u Očakovu, operativnog centra američke mornarice. Ako tome dodamo nedavne preporuke Pentagona Beloj kući o tome da bi trebalo da „započnu sa isporukama visokotehnoloških protivtenkovskih raketa Ukrajini", i nameru vladajućih krugova SAD da u bliskoj budućnosti isprovociraju veliki vojni konflikt između susednih istočnoevropskih država, sve postaje prilično očigledno...
Prema mišljenju dopisnog člana Ruske akademije raketnih i artiljerijskih nauka K. Sivkova, Ukrajini je dodeljena sasvim posebna i u nekom smislu čak i globalna uloga u realizaciji treće etape plana „Zagrljaj anakonde". Pre svega zato što ona ima najdužu granicu u Evropi sa Rusijom (1.500 km), zbog čega treba da bude pouzdano uporište za „izvoz revolucije" na našu teritoriju, a zatim i za korišćenje aktivista ultradesničarskih paramilitarnih organizacija (bojevika-nacionalista) u ulozi naprednog ešalona invazije.
Nije slučajno ni to što se u Crnom moru redovno sprovode zajedničke vežbe NATO i Ukrajine „Sea Breeze" („Morski povetarac"), na kojima se uvežbavaju zajedničke metode „otpora" prema Rusiji.
Po oceni člana Komiteta Saveta Ruske Federacije za odbranu i bezbednost Alekseja Kondratjeva, tenzije u odnosima Rusije i NATO uočene su ne samo u Ukrajini i u crnomorskom regionu, već i na severozapadnim granicama Rusije. Konkretno, rukovodstvo Severnoatlantske alijanse je kardinalno promenilo svoje pristupe u sprovođenju vojnih vežbi „Baltops" koje se jednom godinšnje održavaju na Baltičkom moru. Do 2015. godine njihovi zvanični ciljevi bili su obezbeđenje transporta robe i borba protiv pirata. Ipak, 2016-2017. prioriteti su se drastično promenili. Prvo je bio određen zadatak prebacivanja vojske zemalja NATO na teritoriju Pribalitka, tačnije u Estoniju. Posebno zabrinjava to što je tokom tih vežbi vršeno prebacivanje aviona strateške avijacije SAD - nosača nuklearnog oružja, na teritoriju Velike Britanije.
Povećanje morskih i vazdušnih udarnih komponenti dešava se istovremeno sa razmeštanjem kopnenih jedinica na teritoriji Poljske i Litvanije. Neki brodovi koji su učestvovali na „Baltops" vežbama opremljeni su krstarećim raketama čiji domet obuhvata Lenjingradsku oblast i Sankt Peterburg...
„Planovi Alijanse utiču i na Kalinjingradsku oblast. Stratezi NATO razmatraju varijante nanošenja udara po toj enklavi i uspostavljanja kontrole nad Suvalkskim koridorom, kuda prolazi granica Poljske i Litvanije", rekao je A. Kondratjev. Tokom vežbi u Pribaltiku, prema njegovim rečima, razrađivano je i „sasvim specifično" pitanje, tehnike, metoda i načina „rasplamsavanja sukoba stanovništva i državnih vlasti" u Kalinjingradskoj oblasti. Ovaj stručnjak je podsetio na poznatu basnu Krilova, uporedivši Rusiju sa jagnjetom koje pokušava da „vodi dijalog" sa vukom, koji je namerio da ga pojede.
Promena taktike i strategije NATO-a prirodno će dovesti do smanjivanja „tampon zona" u Evropi. Uzgred, te zone imaju ogromnu, ponekad i odlučujuću ulogu u vojnoj strategiji.
Prema tvrdnjama istoričara, tvorci hitlerovskog blickriga 1941. nisu uspeli da zauzmu Moskvu i Lenjingrad, umnogome i zato što je Staljin blagovremeno (1939-40.) pomerio istočnu granicu SSSR-a na rastojanje koje je omogućilo da se dobije na vremenu neophodnom za potpuno raspoređivanje sovjetskih oružanih snaga. Takve „vazdušne jastuke" savremena Rusija, nažalost, nema.
Stalni napredak NATO-a na istok, stvaranje oko ruskih granica pojasa nenaklonjenih, pa i otvoreno neprijateljskih država, to, u suštini, nije ništa drugo do učenje lekcija iz iskustva Drugog svetskog rata. Jer, ono predstavlja sistematsko i dosledno smanjenje i likvidaciju tih „vazdušnih jastuka" koji su neophodni za obezbeđivanje bezbednosti ne samo Moskve i Peterburga, već i industrijskih centara na Uralu. Da pojasnimo: domet američkih Tomahavk raketa je 1.500 km, krstareće rakete sa B-52 mogu da pogode objekte na udaljenosti od 800 km. Zar je onda slučajno što su tokom poslednjih NATO vojnih vežbi „Baltops", školske bombe korišćenje za uvežbavanje bombardovanja izlazaka iz Baltijska, luke glavne baze Baltičke flote, na samo 50km udaljenosti? Da li su to miroljubivi planovi?
Zauzvrat, „igre moći" ne mogu a da ne eskaliraju antiruskom histerijom. Nisu slučajno na NATO vežbama počeli da razrađuju dejstvovanje vojnih jedinica po uspostavljanju kontrole nad pribaltičkim mestima ruskog govornog područja. Za „vežbanje" se uzimaju predstavnici zemalja Istočne Evrope koji dobro vladaju ruskim jezikom. K. Sivkov smatra da ovo govori o nepromenjenoj strategiji NATO, koja je usmerena na slabljenje i raspad Ruske Federacije u budućnosti, a takođe i o tome da u Briselu razmatraju vojnu intervenciju na teritoriju Rusije kao prihvatljive i potpuno moguće varijante. To je jedna od utvrđenih konstanti strategije Pentagona, koja se ne menja više od 50 godina i predstavlja organski deo plana „Zagrljaj anakonde". NATO stratezi sada se bave konsolidacijom ranije dostignutih granica i izviđanjem budućeg prostora vojnih dejstava.
Reč je o tome da u budućnosti to ne bi bilo pitanje odbrane, već napada, podrazumeva se - iznenadnog. Učesnici-eksperti na okruglom stolu u agenciji Rusija danas, saglasili su se da do invazije može doći u slučaju ozbiljne destabilizacije unutrašnjih prilika u Rusiji, da li kao rezultat daljeg pooštravanja sankcija i uspostavljanja ekonomske blokade, da li tokom „hibridnog rata" koji bi povela, na primer, upravo ukrajinska vrhuška. U svakom slučaju, NATO intervenciji treba da prethodi dezorganizacija upravljanja strateškim nuklearnim silama i faktički gubitak vođstva nad njima od strane najvišeg ruskog rukovodstva.
Uz svo bacanje u oči takvog fantastičnog apokaliptičkog scenarija, nemoguće je ne videti da su snage liberalnog fronta, koje pevaju u glas sa Zapadom, i koje su već počele bobru za Kremlj, u Rusiji potencijalno veoma uticajne... I kako da se ovde ne prisetimo čuvenih reči koje je izrekao zakleti „ prijatelj" Rusije, Zbignjev Bžežinski, još 2005. godine: „Vaša elita u našim bankama čuva 500 milijardi dolara. Pa čija je onda to elita - vaša ili naša?"
A na današnji dan, „skromnu" sumu sredstava nekih „nepoznatih" Rusa, deponovanu u zapadnim bankama, treba, po oceni K. Sivkova, „pomnožiti mininum sa pet".
U Rusiji su, svakako, jake i pozicije onih koji smatraju da naša ministarstva spoljnih poslova i odbrane „veoma preteruju" kada ocenjuju sadašnje prebacivanje vojske iz Zapadne Evrope i SAD na ruske granice kao „samo četiri bataljona", kada su očigledni dokazi da se radi o pripremi novog „blickriga". Nije slučajno zaključke K. Sivkova i njegovih kolega na okruglom stolu osporio direktor Međunarodnog instituta za nove države Aleksej Martinov. On, na primer, smatra da pojačana aktivnost NATO-a u blizini ruskih granica „uglavnom ima psihološki efekat" i ne dokazuje da se radi o pripremi za vojna dejstva. „Vojna logika „atlantista" veoma se razlikuje od njihove političke prakse", kaže ovaj stručnjak. „Slični scenario bio bi moguć kada mi sami ne bismo preuzimali nikakve akcije i sedeli skrštenih ruku." U vezi sa tim, A. Martinov ističe da „reforma Oružanih snaga koja je sprovedena u Rusiji svedoči o efikasnosti i pripremljenosti ruske armije za odgovore na spoljnopolitičke izazove. Kao dobar primer može poslužiti učešće Vojno-kosmičkih snaga Rusije u borbi protiv terorizma na teritoriji Sirije..."
Bilo bi moguće zadovoljiti se takvim, reklo bi se, nespornim argumentom, kada ne bi bilo jedne činjenice.
Namerno ili iz nepoznavanja elementarnih operativnih istina, prećutkuje se da su preseljeni kontingenti delovi jedinica koje su dvostruko zasnovane i koje lako iz bataljona mogu da se preobraze u brigade, a one u armijske korpuse koji broje 40-50 hiljada ljudi.
Glavno je - stvoriti neophodnu infrastrukturu u mestima nove dislokacije, čime će se baviti „mnogobrojni" bataljoni. Odnosno, planirano je svrsishodno stvaranje za budućnost, nekih rezervi od globalne važnosti...
U tu strategiju organski se uklapa stvaranje pozicioniranih oblasti američke protivraketne odbrane u Istočnoj Evropi i u Južnoj Koreji, kako je sada postalo jasno, sa idejom da se u perspektivi ostvari cilj smanjivanja „na nulu" raketno-nuklearnih potencijala Rusije i Kine.
Veoma je simptomatično i to što je Pentagon (nejasno je na kom osnovu i sa kojim ciljem) sada uključio u sistem materijalno-tehničkog obezbeđivanja 7. flote SAD u Tihom okeanu i ruske dalekoistočne luke Vladivostok, Nahodka, Boljšoj Kamenj... Šta je to - predviđanje budućnosti, izviđanje budućih mesta za baze sa ciljem ponavljanja dalekoistočnog scenarija od pre sto godina, kada su Jenkiji takođe došli da nam usađuju „demokratiju"?
Ne može da nas ne brine to što „duga nestabilnosti" oko Rusije, na kojoj SAD sa svojim saveznicima aktivno radi više od jedne decenije, okružuje praktično sve naše granice. Iz dana u dan rastu tenzije u Azijsko-tihookeanskom regionu, koje uzajamnom razmenom strašnih pretnji podgrevaju Vašington i Pjongjang, što takođe liči na deo posebnog scenarija čija je oštrica usmerena i protiv Rusije.
„Zagrljaj anakonde" u postsovjetskom periodu dobio je još jedan zabrinjavajući aspekt. Od 1990-ih godina Pentagon namerno traži u Kazahstanu i nekim drugim republikama koje su postale samostalne države, uzorke vrsta sovjetskog biološkog oružja, tajno stvara u njima specijalizovane laboratorije, privlači za saradnju lokalne stručnjake odgovarajućeg profila - virusologe, bakteriologe, zavodeći ih novcem i američkim državljanstvom...
Na samitu agencije Rusija danas, ekspert K. Sivkov je podsetio da Rusija znatno zaostaje za NATO po količini kopnenih veza i delova, tenkova, aviona i brodova. On je naveo sledeće cifre.
NATO (uključujući i armiju SAD) ima oko 10.000 tenkova, dok mi na zapadnom pravcu imamo samo 910 tenkova, kada je o artiljeriji reč, NATO ima 10.000 cevi, a mi - svega 1200, po pitanju avijacije, oni imaju oko 4.000, a mi oko 200 jedinica.
Pritom, redovno sprovodeći velike vojne vežbe u Istočnoj Evropi sa razrađivanjem svih mogućih scenarija vojnog sukoba sa Rusijom, povećavajući vojne kontingente i aktivnosti u blizini ruskih granica pod vidom „zaštite od ruske agresije", Zapad je otpočeo informativni rat velikih razmera protiv naše zemlje. Odbrambeni odgovori Ruske Federacije usmereni na prevenciju pojave novih pretnji, u javnom mnenju Zapada se predstavljaju kao isključivo agresivna dejstva usmerena na stvaranje strateške prednosti. Tipičan primer je nestabilnost u baltičkoj zoni, do kojeg nije došlo našom krivicom. Naši „partneri" iz NATO uporno odbijaju da sa Rusijom razgovaraju o putevima prevazilaženja ove krize, npr. o neophodnosti da vojna avijacija leti iznad Baltika sa uključenim transponderima (za praćenje leta)...
U Moskvi su više puta isticali da težimo miru u odnosima sa susedima i nema nikakvih planova za osvajanje bilo kakvih teritorija, ali svi naši argumenti odlaze u prazno. Bez obzira na to, ruska strana nastavlja da se zalaže za obnovu dijaloga sa NATO, predlaže da se postojeći problemi rešavaju diplomatskim sredstvima, ne snižavaju, već upravo suprotno, podižu nivo međusobnog predstavljanja na nivo ambasadora, kao što je bilo i pre.
Razlog NATO „gluvoće", kako smatra docent na katedri za zemlje bivšeg SSSR-a Ruskog državnog univerziteta za humanističke nauke, ekspert Ruskog saveta za međunarodne odnose, Aleksandar Gušćin, nalazi se u tome što vladajući krugovi na Zapadu u ovoj etapi uopšte nisu zainteresovani za stvaranje konsenzusa sa Rusijom kada je reč o aktuelnoj spoljnopolitičkoj situaciji (iako se iz usta, npr. generalnog sekretara NATO Stoltenberga kao refren čuju uveravanja u korisnost obnavljanja dijaloga sa Moskvom).
Nisu ispunjena očekivanja da postsovjetski prostor neće biti (nejasno je zašto) među prioritetima administracije predsednika Trampa. U njegovom okruženju, kao i ranije u Obaminom, jake pozicije zauzimaju jastrebovi koji prema Rusiji gaje patološku mržnju.
Zato se i prognoze politikologa, koji su tvrdili da će administracija novog predsednika SAD sprovoditi uravnoteženiju politiku u zoni dejstava ruskih interesa, ne ostvaruju...
Osim toga, sam Tramp je postao talac unutrašnje političke situacije i zato nije samostalan u izboru rešenja, što se videlo, na primer, prilikom donošenja zakona o pooštravanju antiruskih sankcija.
...Kao što je poznato, u martu 1983. godine Ronald Regan je SSSR nazvao „imperijom zla". Tokom godina svog predsednikovanja, uz pratnju glasnih fraza kolege Mihaila Gorbačova o „prioritetu univerzalnih vrednosti", on je uradio sve što je od njega zavisilo da bi tu „imperiju", kroz samo osam godina, ugušio i sahranio. Reganovi duhovni naslednici, po svemu sudeći, spremaju takvo finale za postsovjetsku demokratsku Rusiju, uporno, korak po korak, realizujući plan „Zagrljaj anakonde".