Pogled iz Amerike

Ujka Sem i njegovi sve veći problemi

Razjedinjene Američke Države

U Sjedinjenim Američkim Državama oduvek je živela podeljena nacija. Američki napori da se dođe do dogovora o odgovarajućem balansu između individualne i kolektivne slobode uvek su propadali zbog jednostavne činjenice da američko društvo nije kompaktno i jedinstveno sa jednom listom većinski prihvatljivih kulturnih normi, kao što je to slučaj u, na primer, Japanu, ili nekoj od nordijskih zemalja, ili u Mađarskoj. Amerika je federacija koju čine jedanaest regionalnih kultura od kojih su neke vekovima stare, a svaka sa drugačijim normama o individualnoj slobodi i zajedničkom dobru. Danas je Amerika više razjedinjena nego što je bila u bilo kom trenutku od vremena Građanskog rata (1861 - 1865). Danas se samo opstajanje te države dovodi se u pitanje, a u nekoliko istorijskih perioda izgledalo je da će se Amerika neminovno raspasti. Te američke razlike i nesuglasice duboko su utkane u tkivo nacije, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U ovom trenutku Sjedinjene Države su jedna od najstarijih svetskih demokratija, ali tamo razjedinjenost nacije preti opstanku sistema. Istorija nije bila naročito blaga prema državama koje su ulazile u stanje multikulturalnog haosa. Stara Atina, Rimska republika, renesansa Florensa i Venecija, i mnoge druge izabrane vlade Zapadne Evrope početkom 20. veka vremenom su se same uništile, bankrotirali ili su oborene od strane stranog osvajača.

Amerika je danas podeljena i na dva velika bloka. Najliberalniji deo stanovništva koncentrisan je u 146 od više od 3.000 postojećih srezova, na površini koja sve skupa čini samo deset odsto teritorije Amerike. Druga polovina, konzervativne „crvene države" u unutrašnjosti zemlje, je geografski, kulturološki, ekonomski, društveno i politički u sukobu sa „plavim državama" koje se uglavnom nalaze duž obe obale Amerike, obale Atlantika i Pacifika. Te dve Amerike gledaju i različite vesti, čitaju veoma različite knjige, slušaju različitu muziku i prate različite TV emisije. Efektivno, te dve Amerike sada žive u skladu sa dve različite tradicije.

Istorija nije volela multikulturalne haose, što je drugačije od višerasnih društava ujedinjenih oko jedne iste kulture.

Kako je Amerika postala toliko razjedinjena?

Počelo je neslaganjem oko mnogih pojedinačnih stvari. To mogu biti stavovi oko posedovanja oružja, oko kontracepcije, slobode govora, LGBT populacije, pitanja da li je Zemlja okrugla ili ravna, da li postoji ili ne neki Tvorac, pa sve do ekonomskih stanja pojedinaca ili grupa. Ljudi sa sličnim stavovima žive blizu jedno drugom i oni su fizički izolovani od onih koji drugačije misle. Skoro tri četvrtine glasača za republikansku partiju i onih nezavisnih koji naginju političkoj desnici vole da žive negde gde su kuće velike i dalje jedna od druge i gde škole i trgovački centri nisu blizu. S druge strane, oko 60 odsto demokratskih glasača više vole manje kuće iz kojih može da se stigne u škole i prodavnice pešice. Tokom vremena većina Amerikanaca postigla je da živi u okruženju koje njima najviše odgovara. Oni sve manje poznaju „onu drugu polovinu".

Ako je tačno da „ne može se mrzeti neko čiju priču poznaješ", onda to fizičko razdvajanje postaje sve izraženije. Jedni ulaze u kafiće u kojima očekuju da ugledaju ljude slične njima po političkim i kulturnim idejama. Drugi ulaze u kafane u kojima uglavnom sede njihovi istomišljenici. Retko se događa da čovek u čizmama i mamuzama sedne u urbani kafić i naruči espreso. Uostalom, nikad ne pije espreso. U ovim sitnim detaljima prepoznaju se krupne kulturno-političke razlike. Kada se sve svede na kraju na političke izbore, onda nije ni čudno da te dve Amerike pevaju dve različite pesme. Te dve Amerike ne gledaju u oči jedna drugoj, osim kada se fizički sukobe na nekim demonstracijama. A do tih sukoba dolazi jer dve strane dobijaju različite informacije. Odnosno, ne radi se o informacijama, već o interpretacijama istih. Ne radi se više o tome šta pojedinac zna već o tome ko je on. Primer bi bio „globalno zagrevanje", kod tog problema važnije je šta ljudi veruju, nego šta oni znaju o toj temi. Opredeljenje po tom pitanju promene klime više nije bazirano na poznavanju činjenica, već na „izražavanju verovanja svakog pojedinca". Radi se o kulturnim identitetima. Isto kao kada se vodi debata o posedovanju oružja. Ne radi se o oružju već o tome ko je ko i vrednosti koje predstavlja. Radi se o „ko sam ja, a ko ja nisam". Više ni pištolj ni puška nisu u priči; u priči su kulturološke vrednosti.

Sve te razlike mogle bi da proizvedu odlične teme za diskusiju, ali to u Americi nije slučaj. Dva velika američka tabora počeli su sve više da mrze jedno drugo. Takva osećanja mogu da razore zemlju. Primera radi, Kalifornija svakim danom sve više ističe da bi se veoma rado odvojila iz Unije. To nije samo zato što je Kalifornija najbogatija među 50 američkih država, čak ni zato što je među najbogatijom teritorijom na svetu, već je to pre svega što neće da im neko u Vašingtonu, neko koji nije po njihovom ukusu „soli pamet". Kalifornija bi mogla sasvim lepo da se slaže sa Danskom ili Švedskom, ali ne ide im baš najbolje sa Montanom ili Ohajom. Tamo negde 2004. godine u svom govoru na konvenciji Demokratske partije tada senator Obama je pričao da „ne postoji liberalna Amerika i konzervativna Amerika... Da nema crne Amerike i bele Amerike ili latino Amerike ili azijske Amerike; samo postoje Sjedinjene Američke Države". To je bilo pogrešno, najverovatnije dobronamerno, ali netačno.

Itekako postoje više Amerika.

Jedno nedavno istraživanje javnog mnenja Pju istraživačkog centra zaključilo je da je današnje razdvajanje po partijskim linijama postiglo rekordni nivo, nakon što je u vreme Obame već bilo na svom dotadašnjem najvišem nivou. Rekordni broj, 77 odsto, Amerikanaca smatra da je zemlja razjedinjena, tvrdi Galupovo istraživanje. U jednoj stvari Amerikanci se slažu: oko 60 odsto njih tvrdi da ni jedna od dve velike političke partije ne predstavljaju više njihov stav. Jedno 67 odsto Amerikanaca veruje da Demokratska partija nije u toku sa stavovima većine ljudi. Drugih 62 odsto misle to isto kada je u pitanju Republikanska partija. Nije iznenađenje onda kad oko 60 odsto Amerikanaca misle da je potrebna neka treća velika partija. Inače, registrovani kao „nezavisni" brojčano su premašili obe velike partije. Nekih 82 odsto stanovništa veruje da bogati imaju isuviše uticaja u Vašingtonu, dok 69 odsto to isto veruje za velike biznise. Skoro 70 odsto Amerikanaca smatra da je ekonomska nejednakost „preterano velika" ili „dosta velika".

Građanski rat se delom vodio i zbog toga da se pokaže da pojedinačne države ne mogu da budu važnije od federacije. U tom ratu živote je izgubilo 600.000 ljudi. Sjedinjene Države se tada nisu raspale, a nisu ni od 1929. do 1939. u vreme Velike depresije. Raspad je bio blizu i u šesdesetim godinama prošlog veka kada su ulični nemiri bili svakodnevnica.

Može li Amerika i danas da preživi? Ako je 1966. godine 65 odsto ljudi verovalo da Vlada donosi korisne odluke, a danas to mišljenje deli samo 20 odsto stanovništva, prethodno pitanje je sasvim umesno. Populacija više ne veruje državnom vrhu, ali ne veruje ni izvorima informacija, uključujući i društvene medije. Čini se da su „društveni mediji" odavno izašli iz okvira „društvenog", pozdravljanje, deljenje slika, čestitanje i pesmice, i zašli duboko u sferu politike i filozofije. To samo po sebi ne bi predstavljao nikakav problem, ali dobar deo ljudi u potpunosti veruje u ono što pročita i to uglavnom ukoliko se ta informacija slaže sa njegovim ličnim stavom. Ili, s druge strane, ne veruje baš ništa. Sve više ljudi čitaju sve više vesti sa društvenih mreža.

Fejsbuk je daleko najveća socijalna internet mreža i stiže do 67 odsto punoletnih Amerikanaca. Odatle 44 odsto generalne populacije dobija vesti. Klasični mediji sve više koriste društvene medije da bi stigli do čitalaca. Ne sve vesti su „stvarne vesti". Dok mejnstrim mediji primenjuju visoke novinarske standarde, to nije slučaj sa mnogima koji namerno ili slučajno šire neproverene glasine i nameču mišljenja oformljena da nekome specifično budu od koristi.

Nikada ranije Amerikanci nisu javno više iznosili svoja mišljenja nego što je to slučaj danas sa društvenim medijima. Deo stanovništva, što je normalno, ne voli da se upliće u konflikte, ali drugi deo u tome „uživa". Naprosto, mnogi vole konflikte i to je prisutno na društvenim mrežama. Možda je najinteresantnije što se vek vesti ubrzano skraćuje. Ono što je bila vest ujutru, vest od značaja, već popodne zamenila je neka druga „vest od značaja".

Na kraju velika većina ljudi više ne zna na šta da se koncentriše. Slučaj Fejbuka je interesantan jer tamo svako bira svoje „prijatelje" i u većini slučajeva opozicione strane ne stupaju u kontakt. Jedni sviraju na violini, drugi na kontrabasu i svi imaju predstavu da ceo svet ima iste kriterije jer nikada ne čuju onaj drugi instrument. Jednostavno: socijalni mediji danas stoje u centru neke vrste brzih promena koje ljudi teško da razumeju i tu se otvara prostor za manipulacije svih vrsta.

Te socijalne medije stvorili su ljudi koji su imali tehničkog znanja da to ostvare i koji su osim znanja imali neku viziju, ali, možda najvažnije, koji su znali da na taj način mogu da zgrnu milijarde. Da li su oni znali kakvi sve problemi mogu da proiziđu iz njihovih izuma, veliko je pitanje. Možda su i znali, na primer ono o privatnosti ličnosti, ali novac u igri je veći nego ikad u istoriji. U svakom slučaju, to su sve veoma pametni ljudi, a naročito kada se radi o tehničkoj inteligenciji. Sasvim je druga stvar da li su oni uopšte pametni kada se o nekim drugim stvarima radi.

Matematika, inženjerstvo i kompjuterske nauke se predivne discipline - intelektualno zahtevne. Ali, usavršavanjem tih disciplina malo šta se nauči o društvu ili o istoriji i uopšte o društvenim naukama. Na kraju stoji zaključak da su „novi majstori univerzuma" polu-obrazovani. Ne shvataju važnost humanitarnih disciplina. Ne pridaju važnost psihologiji, osim ako se ne radi o psihologiji potrošača. Može se reči da su društvene mreže, kao i dobar deo masovnih medija, „tiranija većine". Sve na prvi pogled liči na demokratiju gde svaki glas nosi istu težinu i istu popularnost, ali se to ne bazira na inteligenciji i dubljem razmišljanju o nekom specifičnom problemu.

Bilo kako bilo, Amerika je ove 2017. godine više podeljena nego što je ikad bila, a ovakvu tvrdnju podržavaju mnoga ispitivanja javnog mnenja. Današnje razlike u stavovima po političkim linijama mnogo su izraženije nego što je to bio slučaj 1994. godine.

Danas prosečna razlika u stavovima između nekog ko podržava Demokrate i drugog iz republikanskog tabora iznosi 36 odsto, dok je ta razlika bila 15 odsto 1994. godine. Kada su u pitanju rasne teme, razlika je još veća. Na primer, 41 odsto kažu da je radikalna diskriminacija razlog zašto crnci slabije uspevaju u životu, a 49 odsto tvrdi da su crnci sami za to krivi. To je danas, svih 50 odsto. U 1994. razlika je iznosila samo 13 odsto, a već 2009. ona je bila 19 odsto. Slično je i kada su u pitanju stavovi oko imigracije. Amerikanci danas imaju mnogo negativnije mišljenje o nekome ko podržava suprotnu političku opciju. Danas 44 odsto Demokrata imaju veoma negativno mišljenje o Republikancima, a 45 odsto Republikanaca i nezavisnih naklonjenih republikancima ni malo ne cene glasaće Demokratske partije.

Neki su mišljenja da ove političke razlike nisu od presudnog značaja jer „ipak se radi samo o politici". Tvrdnje da američka nije jedna nacija, već njih 11, već su ozbiljniji problem.

U svojoj čuvenoj knjizi „Američke nacije: istorija jedanaest suprotstavljenih regionalnih kultura u Severnoj Americi" Kolin Vudard, knjiga koja se bazira na naučnim istraživanjima, objavio je i mapu na kojoj su obeležene te kulture. Po autoru svaka od tih „nacija" ima sopstveni skup ideja vodilja i verovanja koja vuku korene još iz doba dok je kontinent bio prvobitno naseljavan. Iz vremena kolonija i istraživača. Na primer, kultura „Duboki jug" bila je oformljena od strane engleskih robovlasnika. Oni su tada zastupali stav da se odupiru federalnoj vladi i visokim porezima za bogate, kao i svoju sopstvenu verziju demokratije u kojoj manji broj ljudi upravlja nad velikim brojem.

Takvi kulturni postulati, čini se bez obzira na broj prvobitnih doseljenika, ostali su na snazi do dana današnjeg. Ti regioni nasledili su način razmišljanja kulturološkim uticajem, a ne genetskim, mada i genetsko nasledstvo ima nekog uticaja jer su se ljudi ženili i razmnožavali sa ljudima istih ili veoma sličnih pogleda na svet.

Njujork, na primer, još uvek ima određene karakteristike nasleđene iz Zlatnog doba Amsterdama, iako deo ljudi koji se izjašnjavaju holandskog porekla čini samo 0,2 odsto stanovništva tog grada. Suština je u tome što se kultura uči i nasleđuje iz generacije u generaciju.

Današnja genetska slika Amerike takođe odražava reproduktivnu izolaciju prvobitnih doseljenika. Čak i kada je „suparnički tabor" živeo blizu, u istoj državi, bračne veze su se održavale u okviru iste kulture. Partner je bio povezan sa geografijom, politikom, religijom, ratnim događanjima... i sve je to danas primetno među ljudima koji koračaju ulicama čak i tako velikih gradova kao što je Njujork. Granice tih kultura su veoma stvarne kada je u pitanju reprodukcija. Čak i kasniji mešoviti brakovi, raznih kultura, religija i političkih ubeđenja, nisu mnogo razblažili uticaj prvobitnih „pravila igre".

Nije nikada bila tajna da su se brakovi u nekim delovima Amerike sklapali unutar veoma bliskih rođačkih veza. Danas obuhvatnija istraživanja samo pokazuju nešto što je već bilo poznato. Uostalom, takozvani američki akcenat ne postoji, ali postoji teksaški, kalifornijski, majamijski ili njujorški. Reči mogu da se izgovaraju isto širom Amerike, različito od britanskog izgovora, ali je akcentiranje tih reči različito.

Da li je to dovoljno da se Sjedinjene Države raspadnu? Nije, ali ukoliko bi Kalifornija odlučila da se na neki način, recimo u formi konfederacije, odvoji od ostatka zemlje, u takvom poduhvatu Teksas ne bi časio časa. Postoje razni razlozi zašto se zemlja sa toliko različitih kultura još drži zajedno. Prvo je ekonomska zavisnost jedne države od druge, drugo, ekonomska snaga celokupne zemlje, zajednička vojna odbrana (i napad) i za sada nedovoljno razloga da svako ode svojim putem.

Koliko god da Americi ne ide toliko dobro kao što im je išlo, još su daleko od „katastrofalne situacije". A da li su? U petak, prvog decembra, jedna grupa monitora Ujedinjenih Nacija krenula je od „obale do obale" Amerike da bi ispitala „najbogatiju zemlju na svetu" i njeno (ne)činjenje u cilju zaštite ekonomski najslabijih građana. Ta tura monitora ispitaće stanje u četiri države, plus u Vašingtonu i prekomorskoj teritoriji Portorika. Proučiće stanje beskučnika u Kaliforniji i rasnu diskriminaciju na Dubokom Jugu, kao i razloge zašto nestaju industrijska radna mesta u Zapadnoj Virdžiniji. Sa 41 milionom Amerikanaca koji se zvanično nalaze u siromaštvu (neki drugi podaci govore o još većem broju), misija UN želi da demonstrira da bilo koja zemlja, bez obzira koliko je bogata, nije imuna od ljudskih patnji zbog ekonomskih nejednakosti.

Kao ni da se bilo koja nacija, bez obzira koliko je moćna, nalazi izvan dometa Povelje o ljudskim pravima. Ta poruka koja dolazi iz UN nije naišla na dobrodošao prijem u Vašingtonu, ali kako je misija već bila dogovorena sa prethodnom američkom administracijom, sadašnja se našla pred svršenim činom. Nalazi komisije UN biće preliminarno objavljeni u Vašingtonu sledećeg 15. decembra, a potom će kompletan izveštaj biti predstavljen u UN telu za ljudska prava u Ženevi sledećeg juna. Isto tako, Stanfordski centar o siromaštvu i nejednakosti već je postavio Sjedinjene Države na dno od 10 najbogatijih nacija na svetu kada su u pitanju primanja i nejednakost bogatstva. Taj Centar takođe je istakao da se SAD nalazi na nezavidnoj poziciji kada je u pitanju preventivna zaštita siromašnih familija i njihove mogućnosti da se iskobeljaju iz tog siromaštva.

Amerika je specijalno težak subjekat za komisuju UN jer je to jedina visoko razvijena država koja odbija da prizna osnovna socijalna i ekonomska prava svojih stanovnika, kao što je pravo na zdravstvenu zaštitu, krov nad glavom i hranu na stolu. Vašington odbija da se pridruži bogatim zemljama ou tom pogledu tvrdeći da su to stvari koje je najbolje ostaviti svakoj od država Unije.

A 1. Amerika podeljena oko slobode govora

Amerikanci se između sebe ne slažu čak i kada se radi o pitanju slobode govora. Solidna većina Amerikanaca smatra da je „politička korektnost" suzila mogućnost da se govori otvoreno o problemima s kojim se društvo suočava. To su potvrdila nova ispitivanja javnog mnjenja. U ciframa, 71 odsto stanovništva veruje da je politička korektnost ućutala važne diskusije koje su društvu potrebne. Nekih 58 odsto kažu da se plaše da diskutuju svoja politička ubeđenja sa drugima. Blizu 60 odsto građana veruju da bi svakom trebalo biti omogućeno da javno iskaže „nepopularne stavove", čak ako se neki zbog tih stavova uvrede.

Većina Afro-Amerikanaca (59 odsto), Hispanaca (77 odsto) i belaca (87 odsto) slažu se da bi bilo teško da se zabrani govor mržnje već kako nema široko prihvaćenih definicija šta je govor mržnje. Skoro dve-trećine Afro-Amerikanaca smatra da kada se izjavi nešto rasistički to je isto tako loše kao i biti rasista. To isto misli 61 odsto Hispanaca i 34 odsto belaca. Tri-četvrtine crnaca smatraju da je govor mržnje akt nasilja. To isto misli 72 odsto Hispanaca i 46 odsto belaca.

Sve tri grupe se slažu u velikom broju da „sloboda govora je garant da će istina na kraju trijumfovati". Sa tim se slaže 68 odsto crnaca, 70 odsto Hispanaca i 66 odsto belaca.