Ekonomija

Magična moć i prokletstvo novca: neomonetarizam, liberalizam i monetarna politika (3)

Kriminal u državi, država u kriminalu

U svojoj najnovijoj opsežnoj analizi pod naslovom "Magična moć i prokletstvo novca", naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec postavlja ključno pitanje za ekonomski opstanka građana Srbije: da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju i kojih slojeva, može li se to činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu? Drugim rečima rečeno, postavlja se pitanje, kome je to "Vođa" svojom ličnom diktaturom omogućio da dobro živi, a kome je to pravo oduzeo. Iskustvo sa njim, posle sedam godina autoritarne vladavine, govori da je nad građanima Srbije primenjen eksperiment obaranja realnih zarada zbog promene odnosa snaga rada i kapitala u korist kapitala i profita.

Prof. dr Slobodan Komazec

Hegemonija neoliberalizma kao ideologije u ovoj fazi razvoja nije praćena raznim verzijama ovog programa, već inficiranim pristupom. Trijumf neoliberalne ideologije i ortodoksije u razvijenim privredama, nametnut je i nerazvijenim „privredama u tranziciji" (bivše socijalističke zemlje). U čemu je ta „privlačnost" neoliberalizma koja se nudi kao sistem, kada se svodi na sledeće:

1) Kočenje i kontrola monetarne misije (restriktivna monetarna politika) u ovim državama,

2) Dizanje kamatne stope i cene kapitala, uz pad realnih najamnina i njihovog učešća u društvenom proizvodu,

3) Veliko sniženje poreza na najviše dohotke, odnosno krupni kapital,

4) Ukidanje kontrole nad finansijskim tokovima,

5) Povećanje stope i broja nezaposlenih, posebno u javnom sektoru,

6) Gušenje štrajkova i ograničenje moći sindikata, ali i njihovog organizovanja u privatnom sektoru,

7) Antisindikalno zakonodavstvo,

8) Redukcija socijalnih davanja, uz veliko socijalno raslojavanje društva,

9) Dominacija privatne svojine u hijerarhiji drugih oblika svojine,

10) Privatizacija kao nametnut proces u svim zemljama i dr.

Sve više se postavlja životno pitanje najvećeg broja privreda u svetu - kako se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi i strategiji i očuvati sopstveni put razvoja. Mnoge privrede su promenjujući recepte MMF i nekontrolisanu deregulaciju, privatizaciju, otvorenu (nezaštićenu) privredu i dr. doživeli debakl privrede i društva, sa ulaskom u prezaduženost i novi ekonomsko - finansijski kolonijalni položaj. To su redovne implikacije monetarističke kontroverze u svim privredama koje su je bespogovorno sledile sa izrazito kriznodeflatornim karakterom delovanja. Takav regresivni kapitalizam dovodi i do sveopšteg haosa, destrukcije i sunovrata društva, zaštitnu politiku nerazvijenom svetu, čineći ih potpuno otvorenim za prodor i destruktivno delovanje svetskih moćnika i finansijskog kapitala.

Liberalizacijom spoljne trgovine i smanjenjem carinske zaštite otvoren je put za nagli priliv inostrane jeftinije i kvalitetne robe. Zbog pada nacionalne proizvodnje i ponude domaće robe , uz porast nezaposlenosti i domaće tražnje , otvaranje inostranih banaka ili prodaja domaćih banaka inostranom kapitalu - otvorilo je prostor za priliv stranog kapitala i povećanje kupovne moći preko kreditiranja sektora stanovništva za kupovinu inostrane robe. Veštački izazvanih konjuktura i „stabilnost" izvedeni su gušenjem nacionalne proizvodnje i porastom nezaposlenosti.

Dilema inflacija ili privredni rast i inflacija i nezaposlenost

Kruta kontrakciona monetarna politika i uravnotežavajuća fiskalna politika koje preporučuje MMF, uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava države da "pritegnu kaiš", što vodi imploziji tražnje i razvoja. Može li se bez brzog rasta i dovoljne tražnje očuvati gugoročni potreban rast? Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, brz rast i očuvati stabilnost privrede? Najveći sukob kejnzijanaca i monetarista u osnovi je sukob oko koncepta prioriteta u ekonomskoj politici: stabilnost ili privredni rast, ali i inflacija ili nezaposlenost. Ne od manjeg značaja je i uloga države u privredi i razvoju.

Duboki pad i velike oscilacije proizvodnje onemogućavaju sprovođenje većih socijalnih programa i apsorpciju tehnološkog i ekonomskog viška radne snage. To je neosporna činjenica. Oskudica tekućeg novca i kapitala, vodila je enormnom rastu „tržišno formiranih kamata i deflaciji. Obaranje, pa ponovno dizanje kamata samo je dokaz da se potezi čine ad hoc, da se odstupa od usvojenog programa i da taj program nije kozistentan. Takav program novim oživljavanjem inflacije se raspada "kao kula od karata". Troškovni udar u tom slučaju je neminovan, cene se pokreću naviše, kurs se odvaja od svog "stabilizatora" (evra), dohoci i javni rashodi se povećavaju (rebalansi budžeta su neminovni) i dr. Privreda se vraća na početak pre mera stabilizacije, ali uz novu izgubljenu godinu razvoja.

Dali je u takvim odnosima moguća istovremena politika stabilizacije (snižavanje i održavanje niskih cena) i oživljavanje privrednog rasta, bez plaćanja visoke cene stabilizacije padom proizvodnje, rastom nezaposlenisti, uz obaveznu nisku stopu rasta.Mada se smatra da ova dva cilja makroekonomske politike nisu komptibilna i da proces stabiliazcije i ekonomskog rasta nije zapažen ni u jednoj privredi u svetu, bar ne do sada (koje su sprovodile uspešnije stabilizacione programe), smatramo da je to moguće izvlačeći na scenu specifičan oblik „ekonomije ponude" kombinovane sa neoklasičnom ekonomijom. Postoje privrede koje su to uspešno provele preko svojih stabilizacionih programa,, što smo prikazali na kraju ovog rada. Vrlo je poučan i gotovo „zarazan" slučaj Islanda. Dobro je proučiti njihov potpuno suprotan program od preporuke svetskih finansijskih institucija (pre svega MMF-a).

Izbor odgovarajućeg programa razvoja i stabilizacije, sigurno je, mora poći od stvarnog stanja u privredi, odnosa u društvu i političkom sistemu. Orijentacija na izbor ciljeva i mera makroekonomske politike stabiliazcije (uz uklanjanje inflatornog haosa ) zavisi od toga da li privredu karakteriše:

1) Višegodišnja kriza u razvoju i negativna ili vrlo niska stopa ekonomskog rasta , uz gotovo potpuno osiromašeno robno tržište (potpuno „dopunjeno" uvoznom robom),

2) Visoka nezaposlenost i neiskorišćenost svih faktora rasta (stopa nezaposlenosti kreće se i do 30%),

3) Platno - bilansni deficit i mogućnost njegovog prilagođavanja unutrašnjim ciljevima razvoja,

4) Nedovoljna proljoprivredna proizvodnja i nepovoljan energetski bilans

5) Dostignuti nivo dohotka i standarda i mogućnosti kompresije domaće javne i lične realne potrošnje,

6) Ogroman odliv kapitala u inostranstvo (legalni i ilegalni odliv) u periodu krize i formirana „omča dugova" (uglavnom spekulativni odliv i po obavezama po eksternom dugu),

7) Visina investicija i mala raspoloživa štednja (na sceni je proces dezinvestiranja). Investicije su u stalnom realnom i to vrlo strmom padu (kao i njihovo učešće u društvenom proizvodu). Očekivani zamah privrede ne može se ostvariti u takvim odnosima političkih i ekonomskih struktura u društvu,

8) Negativni procesi u sferi produktivnosti rada , ekonomije sredstava i vrlo niske profitabilnosti - što je sve i „normalno" u inflatornoj ekonomiji pogođenoj krizom u razvoju. Lažna je dilema: „inflacija ili privredni rast", odnosno „inflacija ili visoka zaposlenost". To je potpuno nekritički prihvaćena alternativa već prevaziđene Filipsove krive, odbačene i u razvijenim privredama (u kojima se jedno vreme takva politika sprovodila u sukobu odnosa u raspodeli na relaciji najamnine - profit, odnosno profit - cene - nezaposlenost.

Bruto domaći proizvod je opterećen neelastičnim javnim rashodima (javnog sektor) i fiksnim obavezama po eksternom dugu prosečno za oko 55%. To je izrazito visoko opterećenje da je teško u tako formiranoj strukturi očekivati brzu dekompresiju privrede od takvih zahvata i opterećenja. Postoje i drugi, izrazito negativni, odnosi i tokovi u privredi, koje nije potrebno navoditi (neizgrađeni finansijski sistem prilagođen preduzećima, a ne sektorima preraspodele, finansijska kriza države, javni inflatorno „pokriveni" dugovi, slab i onesposobljen bankarski sistem i dr.), ali i kriminalizovana država i institucije i privatizovana od stranke na vlasti.

Izbor strategije stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca i kredita, obaranju ili niskim investicijama, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova" zaposlenih u privredi pogođenoj višegodišnjom krizom i velikim neto odlivom kapitala (u Srbiji u godinama krize odliv iznosi između 110 i 120 milijardi evra) smatramo promašena je i predstavlja strategiju produbljivanja krize. U takvim odnosima MMF primorava države dužnike da „pritegnu kaiš" i smanje potrošnju.

Nasuprot aktuelnom programu dezinflacije i u osnovnoj strategiji prociklički postavljenom programu stabilizacije (bez razvoja), privredi treba ponuditi odgovarajući (ali i moguć) razvojno orijentisan program. Dinamiziranje proizvodnje i ekonomskog rasta , uz privremeno obuzdavanje inflacije , da bi se efekti „otkočenog" mehanizma aktiviranja faktora razvoja što pre osetili, predstavlja dinamičan i visokoefektivan razvoj. Takav razvoj mora da sadrži i u sebi ukomponuje tehničke faktore razvoja, postepenu supstituciju faktora razvoja tipa funkcije Cobb - Douglas-a, što bi smanjilo formiranje rezervne armije rada i ogromnu nezaposlenost sa snažnim socijalnim tenzijama koje prete da sruše sve stubove ekonomije i političkog sistema.

Militantni monetarizam iskvarenog novca

Na sceni je autokratski politički sistem s brojnim frustracijama , „militantni monetarizma" koji guši privredni sektor, što sve traži novu kompoziciju makroekonomske politike u čijoj osnovi je filozofija okretanja od regulisanja tražnje ka proizvodnji i ponudi (uz širenje domaćeg tržišta). To pretpostavlja i novu politiku ulaganja u investicije i napuštanja politike regulisanja privrednog mehanizma preko kreditnog regulisanja tražnje i stranog popunjavanja domaćeg tržišta.

Na potpuno iskrivljenoj kompoziciji funkcije ukupne potrošnje i tražnje, nije moguće graditi efikasne instrumente makroekonomske politike, ali ni određivati i sprovoditi međusobno usklađene cene faktora proizvodnje (plate, kamate, kursevi štednja, amortizacija), oni se međusobno moraju poništavati ili uzajamno podsticati.

Struktura funkcije potrošnje (preraspodelama) se značajno izmenila. Potrošnja postaje sebi svrha, a posebno kada se radi o finalnoj tražnji javnog sektora koja počinje da dominira. Potrošačka tražnja nije u funkciji stvaranja dohotka i materijalnih dobara i usluga. Multiplikativni efekti da dohodak potpuno izostaju. Princip akceleracije je čak i negativan. Dominacija i rast potrošnje javnog sektora dovodi do istovremene pojave inflacije i recesije. Nastupiće era u svetu poznate stagflacije.

Osnovni cilj ovakvog koncepta stabilizacije i razvoja treba da bude: 1) Brzo izvačenje privrede i društva iz duboke krize, 2) Postepeno otklanjanje razvojnog i tehnološkog jaza u odnosu na razvijene privrede, 3) Aktiviranje domaćih faktora razvoja i mrtvih kapitala, uz relativnu stabilnost privrede.

Taj cilj mora u sebe nužno da inkorporiše: oživljavanje proizvodnje i investicija, porast zaposlenosti u „novim sektorima", postepenu izmenu strukture privrede preko novih ulaganja, uz stvaranje materijalno - finansijskih osnova za trajni rast životnog standarda , tako da se psihološki i subjektivni faktori uključe u proces stvaranja i „akumulacije bogatstva" društva i pojedinaca, a ne na strani destrukcije ili odliva svih efekata razvoja (profita) u inostranstvu što je danas vrlo izraženo.

Da li je moguć takav novi projekat? Da li je moguće učiniti generalni zaokret u odnosu na destruktivni aktuelni program stabilizacije? Sigurno je da je to moguće. Ali, tada se mora izvršiti gotovo perfektna sinhronizacija i koordinacija mera na osnovnim segmentima makroekonomske politike i dubinska reforma privrednog sistema u funkciji preduzeća, zaposlenosti i vrlo dinamičkog ekonomskog rasta (godišnja stopa od 8 - 10 odsto).

Iz navedenih razloga , godinama zagovaramo kontrolu inflacije i smirivanje raspodele, uz istovremeno finansijsko - razvojno osposobljavanje privrede privrede, dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima „strukturnog prilagođavanja", uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervatizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate , precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta , slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku. To je kreditno - proizvodni model deficitarnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranja akumulacije za aktiviranje faktora razvoja, koji su u stanju da pokrenu i održe kao autonoman proces privredi životno potreban ekspanzivni dugoročno održivi ekonomski rast.

To je istovremeno i proces pretvaranja novca u kapital, ali bez izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao i makroekonomska politika još nisu uspele da „otkriju", a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučeni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i formiranja neravnoteženog deviznog kursa. Dakle, potpuno kontarindicirano željenim ciljevima.

Magična moć i prokletstvo savremenog novca

Magnetizam novca (finansijskog kapitala) postala je najveća privlačna snaga u savremenim društvima. Svojom snagom on čini osnovubrojnih interesa i stvaranja društvenih grupa koje mogu razorno (destimulativno) delovati na ekonomiju i razvoj, uz kriminalizaciju i neproizvodnu upotrebu novca i kapitala, ali može i svesnom državnom intervencijom, upravljanjem novcem i kreditom i na tome zasnovanom ekonomskom politikom, da postane motorna snaga dinamičnog ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti. Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu - opšta destrukcija i kriminal ili razvoj , blagostanje i veću socijalnu ravnotežu.

Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijenta je najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotreba kredita i međunarodnih dugova, privatizaciju, odliv kapitala u inostranstvo i dr.)

Nova alternativna strategija stabilizacije i razvoja normalno je , traži prethodno dobijanje jasne slike o položaju, karakteru i mogućnostima privrede, posebno privrednog sektora. To je osnovna pretpostavka izrade i primene svakog novog modela razvoja.

Produbljivanje ekonomske krize se i dalje nastavlja. Pad industrijske proizvodnje nije ništa neočekivano za objektivnu ekonomsku misao - to je logična posledica pogrešno koncipirane i privrednoj stvarnosti neprilagođene makroekonomske politike. Svi makroindikatori su dosta niskih stopa rasta, uz stalno pogoršanje opšte poslovne klime i zdravstvenog stanja privrede. Neizvesnost stalno raste , što je praćeno izostankom programa razvoja, izostankom mogućnosti neto priliva svežeg kapitala iz inostranstva (uz istovremeni veliki odliv kapitala), čime je blokiran nužni proces oživljavanja investicija (bez kojih nema procesa „strukturnog prilagođavanja" i brže izmene strukture privrede).

Osnovni faktori razvoja su blokirani, uz već nastali proces njihovog međusobnog isključivanja. Prostor za alternativnu makroekonomsku politiku o strategiju „supstitucije faktora razvoja", na bazi ovakve filozofije „razvoja" i stabilizacije koje nude dosadašnje vlade naglo se sužava i gotovo nestaje. Privreda tone u sve dublju krizu. Sve češće se ističe dolazeći privredni slom , u čemu je privreda na svaku terapiju postala rezistentna.

Stanovništvo u sve većim masama kreće u socijalni bezizlaz (ali i sve otvoreniji bunt protiv svega što se nudi kao „supstitut" razvoju i ostvarenju demokratije liberalizma, umesto „društva i države blagostanja", te na toj osnovi i društvenog preporoda). Ekonomska misao vrlo teško opterećena regionalizmom, dnevno - političkim suprotnostima, izgubila se u nemoći da obavlja svoju vizionarsku funkciju, da nudi izlaze iz krize. Politikanti, koji misle da znaju ekonomiju, nude nove iluzije i stvarno duhovno i ekonomsko siromašenje i odvajanje od razvijenog sveta.

Može li se u takvim odnosima ponuditi odgovarajući alternativni program razvoja i revitalizacije privrede uz otpočinjanje procesa društvenog preporoda i uvlačenje u krug srednje razvijenih privreda (s dinamičnim razvojem)? Mogu li se aktivirati mrtvi kapital u procesu razvoja i brojni sekundarni faktori razvoja? Moguće je, ali ne na bazi dosadašnjih neoliberalnih koncepcija koje se stalno nude i uporno sprovode , bez obzira na upravo katastrofalne rezultate.

Srabilizacija cena , privremeno ostvarena, kroz dosadašnju deflaciju i precenjeni devizni kurs u stvari, predstavlja i samo „prisilno" uspostavljanje unutrašnje i spoljne finansijske ravnoteže, koja ne rešava probleme privrednog rasta , nezaposlenosti i strukturno usklađivanje. Takva stabilizacija daje samo relativno stabilno okruženje za sprovođenje potrebnih stvarnih dubokih strukturnih promena posebno u upravljanju kapitalom, formiranjem novog kapitala za razvoj, profitnim motivima, pretvaranju mrtvih kapitala u mobilan (novčan) oblik kapitala, akcionarski sistemi tržište kapitala i dr. Ekonomska politika je usmerena upravo finansijskom osiromašenju privrede.

Osnovni cilj svakog programa treba da bude ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta, stabilna privreda, ostvarivanje „pune zaposlenosti", odgovarajuća (i podređena razvoju i internoj stabilnosti) ravnoteža u platnom bilansu. Ovim osnovnim makroekonomskim ciljevima, posebno poznatom „triptihu ciljeva" u ovoj poststabilizacionoj fazi treba dodati i popravljanje konkurentnosti privrede, stvaranje povoljnih uslova za nove onvesticije, uz istovremeno finansijsko osposobljavanje privrede i banaka. Veliki problem nastaje kada se ciljevi razvoja zamene s instrumentima i potrebnim merama za njihovo ostvarivanje , što se često događa u makroekonomskoj politici kod nas. Ovo se posebno odnosi na problem pogrešne privatizacije društvenog kapitala , novu gotovo magičnu snagu tržišta kakvu ne poznaje kapitalizam danas, ekonomsku dinamiku proizvođača i privatnog sektora , slobodnu privatnu inicijativu i dr. Odatle i stalna disfunkcija svih podsistema, stalne neravnoteže, međusobno poništavanje mera ekonomske politike , brzi „sfingovi" u ponašanju nosilaca ekonomske politike, redovno otkazivanje mera ili njihovo nesprovođenje.

Ortodoksnom monetarnom šok - terapijom uspeva se, uglavnom, samo površinski suzbiti inflaciju, dok izostaju dublji zahvati u privredi, pri čemu se odnosi osnovnih makroagregata u privredi u glavnom pogoršavaju, što stalno preti novom eksplozijom cena i novom dodatnom emisijom novca.

„Kvantitativno popuštanje" u monetarnoj politici centralnih banaka

Monetarizam kao osnova neoliberalnog koncepta, sa ostalim njegovim delovima, najveći broj država odveo je u deflacioni šok. Ne kruži svetom ,u poslednje vreme „bauk inflacije", već pravi „bauk deflacije". Niske cene, mala tražnja, nesigurnost i neizvesnost, sustezanje od potrošnje iz dohotka, uz potpuni oslonac na kredit, odveli su stanovništvo u visoku kreditnu zaduženost i veštački povećani standard i potrošnju (anticipacije). Bekstvo i odliv finansijskog kapitala u besomučnoj trci za profitom, ogolilo je privredu s „viškom kapitala" i ugrozilo (oborilo) privredni rast. Na sceni je čudna kombinacija deflacije i dugoročne stagnacije. Države na bazi nemonetarizma i liberalizma ne nalazi izlaz iz ove krize. Novi „životni dah" privredama traže u dodatnoj masovnoj emisiji i „stvaranje „ bankarskog i „nebankarskog" (fiktivnog , virtuelnog) novca. Životno je postalo važno upumpati dodatnu likvidnost i tražnju i omogućiti lakše pretvaranje realnih dobara i kapitala u novčano - finansijski kapital. Jer, postojeći model kapitalizma „bez duše" i pljačkaškog spekulativnog (nekontrolisanog) kapitala - dovodi do razaranja ovog tipa kapitalizma. „Umiranje krupnog kapitala" pokušava se sprečiti enormnom emisijom novca. Poučeni iskustvom Japana koji pati od višedecenijske deflacije ( i niske stope rasta), koji se prvi okrenuo tzv."kvantitativnom monetarskom popuštanju" (od 2001.godine) i emitovao 4,5 biliona dolara u spasavanju ekonomije bez pokretanja inflacije, većina razvijenih privreda se okrenula istom metodu.