Tabloid je pozvan

Insajder Magazina Tabloid analizira stanje i poslovnu politiku i rezultate i pita

Kuda ide Srbijagas

Agencija za privredne registre Republike Srbije objavila je da je treća najuspešnija kompanija u Srbiji za 2020. godinu, odmah posle EPS-a i MK grupe, JP Sbijagas. Kad neko pročita ovakav izveštaj, pomislio bi kako u ovom javnom preduzeću cvetaju ruže. Ako pitamo nekog prosečnog građanina Srbije, svako bi rekao kako je lako radnicima Srbijagasa, državna firma, beneficije, malo se radi, velike plate, Bajatović zarađuje 30.000 evra mesečno itd!! A da li je sve stvarno tako?

Insajder E-9

JP Srbijagas, sa sedištem u Novom Sadu, osnovano je 1. oktobra 2005. godine odlukom Vlade Republike Srbije. Današnji Srbijagas nastao je u procesu restrukturiranja NIS-a, iz organizacionih delova NIS-Gas, NIS-Energogas i NIS-Jugopetrol (Plinara i RJ Gas, Pančevo), koji su razvijali gasni sektor više od pedeset godina.

Trebalo je da to bude perspektivna firma koja posluje u oblasti energetike, čiji je posao bio da uveze gas iz Rusije po nižoj ceni i da ga proda po većoj ceni privrednim i fizičkim licima u Srbiji i da od te razlike obezbedi zarade svojim zaposlenim, kao i da ide u pravcu razvoja svog gasovodnog sistema, unapređenju poslovanja i sticanja novih potrošača.

Već tada se znalo da će kroz Srbiju biti građen novi gasovod koji treba da snabdeva gasom Balkan, Austriju, Italiju i Mađarsku i vrlo brzo je tadašnja Vlada Srbije na čijem čelu je bio Vojislav Koštunica u dogovoru sa vlastima Rusije i Gaspromom-a osnovala firmu Južni tok sa sedištem u Švajcarskoj.

Međutim, brojna geopolitačka dešavanja na globalnom planu, kao i svetska ekonomska kriza su odložili ovaj projekat, ali je u zadnjih nekoliko godina pokrenut i realizovan novi projekat Turski tok, izmenjenom trasom preko Turske, Crnog Mora, Bugarske, Srbije, Mađarske pa dalje prema EU.

Ovaj projekat je obezbedio Srbiji da bude energetski stabilna zemlja, tj. da ima stalno snabdevanje gasom, ali je postala i tranzitna zemlja koja će od tranzita gasa zarađivati nekih pola milijarde evra godišnje. Pored toga što će Turski tok obezbediti Srbiji dovoljne količine gasa, u planu je da se izgrade gasne elektrane u velikim gradovima - Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Pančevu, Zrenjaninu i Kragujevcu u kojima će se proizvoditi i električna i toplotna energija, pa bi na taj način Srbija obezbedila i dovoljne količine električne energije iz sopstvenih elektrana. Paralelno sa izgradnjom Turskog toka, zbog boljeg funkcionisanja i snabdevanja gasom, naš gasovodni sistem je spojen interkonektivnim gasovodom sa bugarskim gasovodnim sistemom.

Valja naglasiti da se po evropskim direktivama Srbijagas kao preduzeće koje se bavi transportom, skladištenjem, distribucijom i prodajom energenta, kao i recimo EPS, mora podeliti tako da je od pre 2-3 godine iz Srbijagasa izdvojen Transportgas.

Imajući u vidu sve ovo, jasno je da je Srbijagas najperspektivnija kompanija u Srbiji i da su odgovorni ljudi, tj. Vlada i resorno ministarstvo u našoj zemlji morali obratiti posebnu pažnju na poslovanje Srbijagasa.

A kako posluje Srbijagas?

Svaki građanin Srbije, kad se pomene Srbijagas prvo pomisli na neke stručne, ljude koji se bave svim mogućim tehničkim poslovima, projektovanjem, izgradnjom, nadzorom, polaganjem cevi, izvođenjem raznih radova, zavarivanjem, kontrolom gasovodnog sistema.

Da li je stvarno tako?

Nekada davno dok nije postojao jedinstven Srbijagas, tj. dok su postojale pojedinačne firme NIS-Gas i NIS-Energogas u sklopu NIS-a, ove firme su okupljale najveće stručnjake u zemlji, kako one sa visokom stručnom spremom, tako i one sa srednjom stručnom spremom. Složeni, zahtevni i opasan po ljude i materijalna sredstva, gasovodni sistem u našoj zemlji su gradili i održavali isključivo radnici ove dve firme.

Pojedinačni sektori su brojali veliki broj inženjera koji su vršili planiranje, projektovanje, nadzor, izgradnju, kontrolu, održavanje kao i rukovođenje poslovima na gasovodnom sistemu, dok su tehničke službe bile popunjene sa dovoljnim brojem operativaca, opremljenih potrebnim mašinama, vozilima, i alatima za izgradnju i održavanje ovako složenog sistema. U to vreme, uprkos svim ratovima, sankcijama i drugim problemima u našoj zemlji NIS-Gas i NIS Energogas su bile apsolutno konkurentne firme na tržištu i većinu poslova u našoj zemlji, a posebno na našem gasovodu su izvodili samostalno u svakom delu i fazi projektovanja, izgradnje i održavanja.

Kompanija je u takvom stanju, kad su tehničke službe bile dobro opremljene, najbolje funkcionisala, a ključna stvar je bila ta da kad se gasovodni sistem kvalitetno gradi i održava, onda on pravi najmanje gubitaka za celu kompaniju kao i za republički budzet, dok u slučaju loše i nekvalitetne izgradnje i održavanja gasovodnog sistema, potencijalne havarije i prekidi napajanja gasom, mogu da proizvedu nesagledive štete po ljude, materijalna dobra, kao i po indusrtiju i pojedinačne potrošače.

Dakle, nije dovoljno samo izgraditi neki gasovod, koga čine čelične i plastične cevi položene u zemlju, sklone koroziji i oštećenjima, sa pripadajućim gasovodnim objektima, tehnikom i opremom koja je, takođe, sklona kvarovima i havarijama, kao i sa pripadajućim zemljišnim parcelama, nego je potrebno i tako izuzetno skup projekat, kvalitetno održavati.

Ne treba naglašavati da kod pucanja gasovoda, ispada pojedinih sistema i otkazivanja opreme mogu da ostanu celi gradovi bez snabdevanja gasom i bez grejanja, a velikim potrošačima kao što je železara u Smederevu može da nanese ogromnu štetu i nesagledive posledice. Dakle, potencijalna ulaganja i troškovi koje bi se izdvajali za unapređenje i prošitenje tehničkih službi su daleko manji od troškova koji bi nastali kao posledica eventualnih havarija, eksplozija, požara, prekida napajanja i sl. na gasovodnom sistemu.

U svakom slučaju tehničke službe i operativa su bile duša i srce cele kompanije, a sve druge službe od pravne, preko komercijalnih i finansijskih poslova, do računovodstvenih i marketinških su bile samo prateće organizacione strukture.

A kako je danas?

Od formiranja Srbijagasa, pa do danas nije raspisan nijedan konkurs za prijem novih radnika, što se može lako proveriti, a prošlo je već 16 godina, pa je Srbijagas ostao bez ogromnog broja radnika koji su otišli u druge firme zbog boljih uslova i zarada, zatim mnogi radnici su otišli u penziju i iz brojnih drugih razloga napustili firmu. Za to vreme u Srbijagas su preko brojnih rodbinskih, prijateljskih i političkih veza dolazili radnici bez konkursa i to uglavnom u sektoru finansijskih, komercijalnih i pravnih poslova, uglavnom sa diplomama privatnih fakulteta, bez nekog adekvatnog znanja i iskustva, dok u tehničke službe skoro da niko nije zapošljavan.

Danas u Srbijagasu je teško sresti radnika koji se bavi svim ovim tehničkim poslovima, obučenog u neku radnu uniformu, a da ima manje od 55-60 godina, koji treba svaki dan da putuje od severa do juga naše zemlje i da radi teške, odgovorne i opasne fizičke poslove, ali zato silikonskih lepotica sa diplomama privatnih fakulteta ćete sresti na svakom koraku.

S druge strane, rukovodioci u tehničkim službama se dovijaju na različite načine kako da sa postojećim ljudstvom i opremom zadovolje i ispoštuju potrebne standarde na praćenju i održavanju gasovodnog sistema i gasnih objekata, iako se broj radnika smanjio 3 puta, dok se dužina gasovoda, broj gasovodnih objekata, kao i njihova prosečna udaljenost udvostručila. Ako se ovoliko povećao obim posla, a smanjio broj radnika, da li se na kvalitetan način ispunjavaju svi potrebni radni zadaci u toku godine, a da ne dođe do mogućih havarija, šteta i drugih posledica po ljude i materijalna dobra? Naravno da ne može.

Da li rukovodstvo Srbijagasa zna za ovaj problem?

Zna, ali se mnogo ne sekiraju! Većina njih je u firmi na vodećim pozicijama zadnjih 15 godina, sa par izuzetaka i svi oni su imali sasvim dovoljno vremena da se upoznaju sa problemima funkcionisanja kompanije. Većina rukovodilaca, od najniže do najviše pozicije u firmi, ima neku svoju privatnu firmu, koja se vodi na ženu, strinu, kuma ili slično i te firme učestvuju na svim mogućim javnim nabavkama, tenderima koje raspisuje Srbijagas, a tiču se svih mogućih poslova od projektovanja, nadzora, izgradnje, rekonstrukcije, održavanja, i servisiranja opreme, izrade sajtova, nabavki opreme i materijala i raznih drugih sredstava.

Većina tih rukovodilaca učestvuje u komisijama koje vrše izbor najboljeg ponuđača i u većini slučajeva budu izabrane upravo te njihove firme ili firme njima bliskih “poslovnih” partnera. Svaki put, po sistemu vrana vrani oči ne vadi, svi oni nađu model kako i kad će neko od njih završiti kombinaciju i koliki je deo kolača svakoga od njih, te na taj način istina nikad ne ispliva na površinu, nego se nastavlja dalje po istom sistemu.

Nije redak slučaj da čak neki od šefova i direktora Srbijagasa, čija je “bratska” firma dobila posao, za taj isti posao angažuje radnike Srbijagasa kojima je nadređen pomenuti direktor i da oni sa tehnikom Srbijagasa završe taj posao, zloupotrebljavajući na taj način i svoje radno vreme i raspoloživu tehniku i alate Srbijagasa.

Dešava se i da angažuju inženjere Srbijagasa na nekim visokostručnim poslovima izvođenja, projektovanja i slično, dok se kao izvođač svuda pojavljuje ta “bratska” firma, pri čemu najveći deo kolača uzima, upravo, “bratska” firma. Onda se postavlja pitanje, a zašto sam Srbijagas ne odradi taj posao, ako su već radnici Srbijagasa sami odradili posao? Odgovor je jasan - u tom slučaju direktori i šefovi rade samo za platu, a u ovom slučaju dobijaju deo preko “bratske” firme.

Nadalje, u Srbijagasu radi i jedan broj ljudi koji su zaposleni preko uslužnih firmi kao što je novosadska firma Revnost, a obavljaju iste poslove kao stalno zaposleni, imaju istu odgovornost i obaveze, a Srbijagas ih plaća kao da imaju ugovor za stalno, ali podfirma preko koje je radnik angažovan uzima bar jednu trećinu novca, koju opet deli sa nekim direktorom iz Srbijagasa koji je “gura”.

Ovo je samo nekoliko primera kako se u poslednjih petnaestak godina uništava Srbijagas i kakav je odnos rukovodstva prema kompaniji.

Treba naglasiti i to da su dolaskom Bajatovića na mesto generalnog direktora u Srbijagas došli bivši pripadnici BIA-e, neki zaposleni na neodređeno, a neki na ugovor o delu, svi sa velikim platama (Dragaš, Savić, Staničić...), a čiji je zadatak bio pre svega bezbednost u firmi i ispitivanje, praćenje, provera i kontrola rada i poslovanja svih radnih jedinica i pojedinačno svih zaposlenih i za 13 godina nisu pronašli nijednu koruptivnu radnju i nisu ustanovili nijednu neregularnost, niti su kaznili ijednog zaposlenog.

Poslednjih godina svuda po Srbiji se rade novi gasovodni objekti, ali na svim tim gradilištima nigde nema radnika i tehnike Srbijagasa, nego sve te poslove preuzimaju neke privatne firme, kao što je Milenijum tim, DM Invest, Gas Teh, Konvar i brojne druge kompanije. Kada bi Srbijagas radio u punom kapacitetu i kada bi zaposlio dovoljan broj radnika koji bi mogli da izvode ove radove, Srbijagasu, budzetu Srbije kao i građanima Srbije bi ostajalo više novca, tj. izgradnja novih gasovoda bi koštala manje, nego kad za sve te radove izvode privatne firme koje uzimaju svoj deo kolača, kao i neki direktor koji je pomogao oko angažmana te firme.

Da ne pričamo samo o gradnji novih gasovooda, nabavci potrebne opreme, i drugih sredstava i dobara za rad, gde u većini slučajeva postoji neko ko “gura” nekog ponuđača, u poslednje vreme se svuda guraju i neke private firme, laboratorije, servisi i sl. da oni učestvuju u pregledu, kontrolisanju i održavanju gasovodnih objekata, pored već postojećih tehničkih službi Srbijagasa, koje su to radile uspešno svih ovih godina, a za koje već znamo da su desetkovane brojem ljudi i sredstava.

Ne treba biti previše pametan da se ne može zaključiti da je i tu neko od direktora Srbijagasa video svoju šansu da uništi sve tehničke službe, a da nakon toga ubaci neku privatnu firmu da radi taj posao, a da on uzima procenat od tog posla. Naravno, kada bi bila angažovana privatna firma da obavlja ovakve poslove u slučaju havarija i nesreća niko od direktora koji ih je doveo ne bi imao nikakvu odgovornost kao posledica svojih odluka, dok su svih ovih godina rukovodstvo i stručni ljudi u tehničkim službama Srbijagasa bili odgovorni za sve svoje radnje i postupke u vršenju ovih složenih i opasnih zadataka.

Ne treba da se priča da u Srbijagasu rade Vesna Radusinović, sin Milorada Vučelića, supruga Frenkija Simatovića, jedno vreme i sin Tome Nikolića i još mnogi ljudi iz sveta politike i šoubiznisa, primaju astronomske plate koje podižu prosek plata zaposlenih u Srbijagasu, a da ih nikad niko nije video u firmi, na radnom mestu.

Jedan od velikih problema kompanije je i to što je firma u raspodeli vladajućih stranaka pripala SPS-u, pa je, svih ovih godina, generalni direktor kompanije Dušan Bajatović kao i većina članova menadzmenta., odnosno izvršnih direktora, članovi SPS-a, dok je zamenica generalnog direktora Blaženka Mandić i nekoliko novih direktora iz SNS-a. U kompaniji postoji stalni sukob između ove dve struje, a to je posebno izraženo kod zapošljavanja novih radnika, tako što jedni drugima ne dozvoljavaju da zaposle članove svojih stranaka, a u tom sukobu najviše strada sama kompanija.

Ako bi nastavili da nabrajamo sva ova nepočinstva koja sprovodi rukovodstvo Srbijagasa, otišlo bi se u nedogled. Ne treba ponavljati da je ista, gotovo identična situacija i drugoj firmi, koja se odvojila od Srbijagasa, tj u Transportgasu.

Hajde da pričamo šta bi u ovom trenutku trebalo da se uradi da firma krene napred.

Pre svega, potrebno je raspisati konkurse za prijem novih radnika i zaposliti barem 100 novih mladih, radnika i inženjera, najpre u tehničke službe, a koji ne moraju imati neko veliko početno znanje i iskustvo, nego samo volju da rade i da uče i da se usavršavaju, bez obzira imaju li člansku knjižicu neke stranke ili ne, pa bi vrlo brzo od starih, iskusnih kolega ispekli zanat. Ovo ima smisla samo ako se uradi u narednih godinu dana, pre nego što većina starijih kolega ne odu u penziju, jer posle toga nemoguće je samostalno naučiti i shvatiti kako funkcioniše ovako složen sistem.

Zatim, bilo bi važno izvršiti provere poslovanja svih radnih jedinica i ustanoviti da li se na pravilan, odgovoran i prema važećim zakonima i propisima ispravan način obavljaju svi ti visokorizični poslovi, te ustanoviti da li se pri sadašnjem sastavu ljudstva i tehnike ispunjavaju sve zadate radne norme i obaveze i da li se na taj način ugrožava bezbednost i funkcionalnost gasovodnog sistema.

Potrebno je izvršiti detaljnu kontrolu poslovanja unutar kompanije i ustanoviti sve moguće nepravilnosti, zloupotrebe i malverzacije i procesuirati korumpirane pojedince.

Proveriti poslovanja svih privatnih firmi koje na bilo koji način sarađuju sa Srbijagasom i ustanoviti da li je bilo neophodno da im Srbijagas prepusti da obavljaju sve te poslove ili ih je Srbijagas mogao izvoditi samostalno, bez učešća svih tih podfirmi.

Važno bi bilo promeniti pojedine direktore kompanije i od novog poslovodstva tražiti rezulatate u poslovanju kompanije, kao i zahtevati od same kompanije nastupe na svim mogućim tenderima o izgradnji novih gasovoda i gasovodnih objekata, kako bi sama kompanija pobedila na tim tenderima i bila u prilici da izvodi te poslove.

Ne treba napominjati da je potrebna nabavka adekvatnih alata, tehnike, vozila, opreme i drugih potrebnih sredstava za rad.

Kada bi se krenulo u ovom pravcu, Srbijagas i Transportgas bi vrlo brzo krenuli krupnim koracima unapred, pa bi verovatno, sav onaj kapital koji zvlače iz Srbijagasa brojne “bratske” kompanije i podfirme koje sarađuju sa Srbijagasom, mogao da pokrije plate svih novozaposlenih radnika, nove opreme i svih drugih investivija i da kompanija posluje u debelom plusu.