Odgovor
književnika Radeta OgrenjcaIvanu Ivanoviću, na članak
objavljen u listu Tabloid pod naslovom:"DESANKINE SUZE I RADNIČKI
TALENAT"
Rade
Ogrenjac
Gospodine
Ivane Ivanoviću, izmišljeni mučeniče, lovče na glave partizanske dece
i njihove preživele, inkvizitoru-likvidatoru iz četničke bande, Golijatu,
produžetku
zatiranja srpskog naroda, bolesniče... Od koje si bolesti penzionisan, možda od
Tuđmanove - sušenje mozga, neprijatelju kog sam ja izbegavao videti i
pozdraviti, kome nisam išao na poklonjenje, jer si majstor za mučenje i
iznurivanje do
smrti, a da sve izgleda prirodno (verovatno genetsko nasleđe od oca ), majstor
si prekrajanja istine u laž i obrnuto,
đavo u gaćama, oličenje Sotone.
Fašiz,
glavoskidač, dušelok. Smatraš da samo ti imaš pravo na znanje, život i Gospoda
Boga, da smo mi svi - pogotovo zemljaci sa partizanskom pozadinom- budale, šuše,
nepismeni,
nestručni, varalice, mafijaši, nedonošci... A Ti? KO SI, OD KOGA SI? Dete iz rodbinskog braka, koji ni pop
pravoslavni nije hteo da sklopi, nego su išli kod katolika. Kidišeš na
sve koji su bolji i talentovaniji od tebe!
Koga
izazivaš na rig mafijaške umetnosti, podzemlja umetnosti, gde novac i
lukavstvo
i kičmolomci pobeđuju. Izazivaš jednog starca koji se sprema za grob, ali
ne
od bolesti tvoje kojom si umišljao da si u progonu, a progon je izmislila tvoja
četnička
družina - mafija da bi te isforsirala! I uspelo vam je! Rasturiste domovinu sa
isto
takvima iz drugih republika.
Šta
ste doneli - glad, bedu, milione nezaposlenih, pogibiju i neprijateljstvo sa
celim svetom. Ti si postao veliki, pod znakom navoda, zamenik ministra za
"kulturu" čega bi se svako pametan, nelud, stideo. Izbacio si i sklonio moje
"Kovilje"
iz biblioteka, a ja sam imao otkup knjige od Zajednice za kulturu, i moje knjige
je bilo u svakoj biblioteci širom zemlje. To si radio i dalje na omalovažavanju
i da
nemaju ljudi šta čitati. Držao si me u neprekidnom stresu i
nemoći.
Prof.
Neđo Mijušković mi jednom na Terazijama kaže: "Bio sam na jednom sastanku gde su
ti zemljaci jebali majku za sva vremena." Nije hteo više da mi kaže da
ne bi stvar došla do suda.
Prof.
dr Tode Čolak sa Filološkog fakulteta, urednik književnog časopisa "Venac" koji
je u njemu štampao osam mojih priča zaredom iz broja u broj, nekad i po dve
priče, rekao: "Dolazio mi je jedan tvoj zemljak da me pritegne da te ne štampam
više. Najurio sam ga! Ne može niko meni komandovati koga ću štampati..."
Čolak je u prvom naletu rasturanja zemlje umro "naprasno". Predavao
je
jugoslovensku književnost?!
Ambro
Marošević je na jednom sastanku kod doma JNA govorio, izviždali su ga
tako grozno rasturači zemlje i on se meni obratio: "Rade! Ovi će me ubiti!" I
poginuo je u noći na Mostaru nerazjašnjeno, pregazilo ga neko
vozilo.
Sad
si me primorao u 67. da se rvem sa tobom, kad ne moguni hodati, ni
sedeti. Eto tvoga stila iskazivanja "prijateljstva". Gde si bio kad je Desanka
Maksimović plakala, dok sam sa njom držao književne večeri u Zemunu i na drugim mestima, ..i dok su ostali plakali dok ja
čitam "Mamina stopa u blatu pored puta"? Imam i bolje stvari, ali mi ti i
tvoji niste dali da prođem.
Da
li si svestan šta si sve nalagao ljudima o meni, da mi čine odbojnost, da me
progone?!
Oni ne znaju da podležu jednoj bolesnoj staračkoj ambiciji koja sve druge vidi kao ništarije i ništavne, on, vojvodin
sin. Ti si slika i prilika njegova da upotrebiš i odbaciš zemljake.
"Mili
moji, kud koji, a ja sam kuda znam." To su reči tvog oca koji je ostavio
stotinak četnika zemljaka na cedilu i otišao od njih, a njima je preostalo da iz
Bosne putuju pešice, bez hrane, bez znanja za Srbiju i svoj dom. Znaš li koliko
se nije vratilo? Ja sam sa povratnicima
radio godinama i znam celu priču i istoriju njihovog povratka do Žitnog Potoka.
Znam i tvoja putovanja gde si dobijao premije, pogotke na konjskim
trkama. Nije nego!
A
sada počnimo sa analiziranjem tvojih laži o meni u Tabloidu "Suze
Desankine i radnički talenat".
Metnuo
si me i napao u novinarskom listu koji je protiv mafije - ja tebi kažem
da
tim gestom pokazao si da si i mafijaš i bolesnik. Shvatio si da u životu nisi
uspeo kao pisac, da te niko ne čita sem kad
mora. Nemaju prođu izmišljene laži i daj udri po slabijem Radetu Ogrenjcu
(meni) koji neće da saginje glavu i aminuje, da hvali tvoje ludosti i da se
pokori "velikom" piscu.
I
ovde po tvom prepredenom lukavstvu počinješ o mom žalosnom detinjstvu, sa
sažaljenjem prema meni kao i ranije, kao i kasnije. "Znate, i nemam ja ništa
protiv njega"- pa okreneš sa blaćenjem i omalovažavanjem moje ličnosti čak i
tamo gde prisustvujem ja. Pokušavate da me prikažete nepismenim, budalom,
lažljivcem, a da pojma nemate šta sam napisao, gde i kako provodio život i
koliko me drugi cene i poštuju.
Ako
sam nenaučen, za to je kriva tvoja majka koja me je učila koliko je i sama znala
i davala mi ocene iz pismenih zadataka - zadatak originalan, rukopis slab, vrlo
dobar 4/5. To su moje ocene konstantno bile kod nje. Ja sam je izlečio od
bolesti ruku. Kazao sam joj lek i kako se ta bolest leči. Izlečila se i pitala
me kako neko tako mlad toliko o tome zna. "Iz iskustva" - odgovorio sam kratko.
Poštovala me i cenila doživotno. Imala je poverenje u mene i žalila mi se u svi
susretima na tvoje bahato ponašanje prema njoj. Tako si sa potcenjivanjem
postupao prema meni. Jednoga dana si mi pred grupom pisaca rekao da sam ja
oženio neku kurvu. Sećaš se sigurno da je ta grupa posle otišla sa mnom, a ti si
ostao sam?! Rekao sam tada tvojoj majci šta je bilo i da prema njoj možeš da se
ponašaš kako hoćeš, majka ti je, ali prema meni ne jer ćemo se fizički
obračunati!...
Lažete
da sam dobio status deteta palog borca, jer su me tvoji četniko-partizani proglasili za dete četnika, oni koji su
prešli partizanima 1943. godine kad se već znalo koja će strana pobediti
i onih što su po "zadatku" biti u četnicima.
Moj
otac je prvoborac i ne ide im u prilog "Sinđelić" jer su ga oni vijali kao
partizana
do 1943. godine, kad su ga uhvatili, mobilisali i ubili Bregovinčani.
Godine
1941. su nam četnici zapalili kuću, opljačkali sve, a mater moju gurnuli u vatru
zajedno sa mnom u utrobi njenoj. To je uradio Jova Vlasinac Đorđević sa njegovom
kaznenom ekspedicijom. Prema toma nikakve beneficije boračke nije bilo.
Prošao
sam gore od četničkih sinova jer oni su dobijati mogućnost upisa i u vojne
škole, a ja ne! Za mene je bilo tvoj je otac poginuo u četnicima, a četnici ga
ubili
pa ispleli drugačiju priču. A za ove žive četnike, za njihovu decu - može. Šta
ima
veze što je bio tamo, on je sada lojalan. I otišli su i kasnije bili
oficiri.
Lažeš
da sam upropastio sliku Bože Ilića? Kako sam mogao uništeno da uništim?! I to nije rad Bože Iiića nego
Galičanca. Potpis Galičanac jedino je stajao čitav. Nisu imali druge boje
sem polikolora. Ja sam popunio šupljine od bombardovanja i nisam mogao umrlo da rodim. Bio
je dogovor da se zastakli, ali to nije ispunjeno. U ono vreme sem moje kuće i
Dušana Đokića niko i nije primao tog popa, jer vladalo je i sada vlada
bezbožništvo.
Lažeš
da me Boža Ilić optužio, on je bio i ostao bezbožnik. Ja sam kod njega boravio
sedam godina neprekidno. Bio sam mu desna ruka, uši i noge, bio sam mu
trčkaralo. Tek kad se oženio služavkom Mariolom rekao mi je da mu ne dolazim
više jer mu je mlada žena te će se
zaljubiti u mene...
Ovde
si, Ivane Ivanoviću, pokazao svu svoju sposobnost da laž podmetneš kao
istinu
i istinu izvrneš u laž. Iskazao si sve svoje antipatije prema meni. Ti mene
organski ne podnosiš kao i druge zemljake koji su veći od tebe!
Ti
nemaš u sebi najvažnije, umetnički dar. Nije ti dala mržnja da nešto
naučiš.
Precenio si sebe!
Ne
pominješ kako si "Kovilje" pročitao za jednu noć. Pričaš da bi me omalovažio kako je štampano. Prvi deo romana je
štampan parama mojih drugova. Gde god sam se kretao bio sam omiljen, sem
za tebe i komšije Žitnopotočane četnički
nastrojene. Ponosan sam što sam iz radničke klase, što nisam gulikoža.
Nisam vojvoda ni vojvode sin da drugima radim podmukle radnje i da ih iznuravam da bi ih terao u sigurnu, kao prirodnu,
smrt. Svud si me predstavljao kao ništavnog, ali ti nije svuda uspevalo. To su
prihvatali samo tvoji, i to oni prosti, ti kod njih i pališ!
Desanka
Maksimović je plakala nad mojom sudbinom, i mnogi drugi su plakali koji
su čitali moje priče. Ti nisi plakao i tvoji posilni. Vi ste ih uništavali gde
god ste mogli, kao i mene!
Zar
nisi?! Smeš li ići u crkvu i svećom se zakleti da nisi?! Ti si moj provereni
zatirač.
Ispod časti mi je da polemišem sa tobom, ali sam primoran jer si me gurnuo kao mafijaša na internetu! Celog života sam zbog
tebe majstore izmišljanja laži za stres, pod stresom. Primoravaš me da budem
ubica. Uvlačiš našu decu u dalji rat!
Zašto
si nagovarao moga tasta da me ubiju kao budalu i zapali rukopise?! Radi gomile rukopisa, za njega hartije, njemu je
sinulo na šta ciljaš i pokazao te meni.
Karikiraš
kako sam primljen u udruženje književnika i ko je kako plakao. Plakali
su jer su čitali moje štampana i neštampana dela, a nisu prihvatili cinizam tvoj
i tvoje bande dok ste gore sa balkona i pisci i nepisci glasali protiv i brojali
se glasovi mangupa odnosno mafijaša.
Pričaš
i popuješ o lekturi i korekturi, o gramatičkim greškama. U svim zemljama sveta
postoje lektori i korektori koji se brinu o tome i primaju platu za to. Mnogi pisci svetskog glasa bili su nesposobni za
lektorisanje svojih rukopisa pa su ostali slavni, a pismeni profesori nisu svi
pisci, ni pesnici, ni slikari, ni umetnici.
Mojim
radovima su se oduševljavali, u moje vreme i pisci, i pesnici, i slikari-Desanka
Maksimović, Vera Obrenović Delibašić, Žigon, Šuica, Milo Milunović, Slobodan Marković, Davičo, Danilo Kiš, Boža
Ilić, Brana Petrović itd.
Profesor
Čolak, urednik "Venca", štampao me zaredom. Na stotinu pisaca, pesnika,
umetnika, glumaca bili su moji intimni prijatelji i bio sam za njih klasa,
samo
za tebe, Ivanoviću, ostao sam budala. Meni su se radovali, a od tebe "velikane"
bežali jer nisu voleti izmišljenog mučenika.
Tvoj
otac ganjao je moga oca 1941. godine. Uhvatili su moga oca, predali tvom, a on
Bugarima, da bude čiste ruke. Bugari su oca i njegovog strica, invalida i
solunca, pretukli po bugarskom. Dva meseca
su lečili tureve ovčijim kožama.
Mozaik
Bože Ilića je falsifikat jer sam svedok i učesnik rada na prvobitnoj verziji
koja se zvala "Sloboda", a ne "Stara Srbija". Ona je imala dva konjanika,
muškarca u drugom planu, iza žene, vojnika partizana i još ljudi i dece u
pozadini. Boža je govorio: "Sloboda uvek dolazi sa Istoka." Koji ste vi to
crtež, skicu, kopiju našli,
i kada i gde nije mi jasno? Ja sam predugo boravio sa Božom da ne bi znao za
nju!