(H)umorna priča

O onima što vladaju ovom državom

Ludaci, lažovi i onemoćali starci

Posle svih ovih silnih kiša, neće me čuditi ni ako podbaci rod pšenice, pa ministar Dragić angažuje vrapce - znate one male sive ptičice što samo jedu i seru vam po glavi a nisu poslanici i ministri, da od seljaka otimaju svako zrno žita

Piše Neša  (čita onaj kome je još do toga ili profesori, ako im nije plavo oko očiju)

Hteo sam u ovom broju da pišem i podržim mlade ove zemlje. Međutim, došao je raspust pa đaci neće moći da mlate svoje profesore po školama, te sam tu temu ostavio za jesen. Pretpostavljam, biće više prilika za to.
I onda - neverovatno! Ovi su zreli za Ginisa. Treba ih upisati u Ginisovu knjigu rekorda po broju gluposti, lopovluka i štete koju su naneli ovoj državi. Šteti koju su naneli ovom narodu. Govorim naravno o vlasti koja je zajahala, mlati korbačem i jaše sve dalje i dalje. Neverovatno je koliko su ti ljudi ubeđeni da rade pravu stvar. Da su u pravu. Da pomažu ovom narodu, da pomažu privredi, da pomažu školstvu, da rešavaju probleme mladih iliti  dolazećih generacija, i da u školama treba da ih nauče kako se nastavnici marišu i da je to zabranjeno snimati telefonom, dakle moraju da imaju ozbiljnije sprave za snimanje. Naravno, što bude više tuča po školama, to neće biti ekskluziva, pa će samim tim opasti interesovanje za tu temu koja će se pominjati u 29. minutu Dnevnika, a pre prognoze vremena. U svakoj srednjoj školi biće otvorena po jedna stanica milicije, bar vod Žandarmerije i obavezna kancelarija istražnog sudije. Prva lekcija u istorijskim čitankama biće o hrabrosti i junaštvu  Legije, Arkana, Joce Amsterdama. Iz umetnosti će se učiti o Ceci, Goci, Seki, Dari i... ima ih još.
Što bi se reklo: čega se pametan stidi, time se lud ponosi.
Imam utisak da ludaci, lažovi i onemoćali starci vladaju ovom državom. Glasnogovornike su pronašli u mladim nevaspitanim i prepametnim članovima svoje partije, koji nam objašnjavaju šta se to događa u svetu, šta se to događa kod nas i kako, evo, oni čine sve da nam bude bolje. Hvala. Nemojte mi više objašnjavati, koliko je dobro shvatio sam i sam.
Da počnem ovako gorko ovaj tekst, naterala me je izjava ministra Rasima Ljajića. Čovek je   ministar za sve i svašta. On i ser Oliver Dulić, nesmenjivi članovi jednog klana. O Dinkiću i još nekima neću da trošim slova. Oni imaju novine koje svakodnevno pišu o njihovim uspesima.
Obožavam bivšeg ministra ekologije, sadašnjeg glavnog seljaka u vladi M.C., onog Sašu Dragina. Samo da vas podsetim: pobunili se za vreme njegovog ekološkog mandata neki pecaroši. Pocrkala riba u reci. Pošto ima vlast, a i znanje, utvrdi odmah da treba pohapsiti direktore nekih firmi, koji - zamislite! - koriste vodu za pravljenje sokova, pekmeza, rakije i šta ti znam čega još... Stade fabrika. Radnici ostadoše na ulici. Usred sezone. I umesto da kaže: dajte da pomognemo ljudima, pronađemo pare i, ako je bio u tome problem, napravimo prečistače. More, jok. Čovek potegnu za ključevima apsane (kao da je Nik Sloter iliti Ivica Dačić) i pohapsi ljude. Ispostavilo se posle toga da je vodostaj u reci bio nizak, da nije bilo kiseonika, pa se riba prevrtala i šta znam šta sve još. Ali fabrika za preradu voća ne radi. Propade sezona. Ko je nadoknadio štetu - niko.
Taj isti ministar poteže sada, u novoj setvo-kopačko-malinarkoj varijanti, inspektore protiv vlasnika hladnjača, koji kažu da rod maline ne valja i da ne mogu da ga plasiraju na tržište. I šta sada? On nema bolju ideju nego da ljude tera u gubitak i na silu nameće otkup truleži i otpada sa seljačkih njiva. Važno da ministar udovolji svojim potencijalnim glasačima, a što će u međuvremenu nekoliko firmi propasti, šta to njega briga.
Ne mogu da ne kažem nešto i o ovom problemu koji malinari imaju. Očigledno je da nešto ne valja. Ali tu je struka koju treba konsultovati na vreme, a ne sada kada letnje kiše dođu i rod ne valja. Pa onda suša, pa opet ne valja. Žao mi ljudi.
Posle svih ovih silnih kiša, neće me čuditi ni ako podbaci rod pšenice, pa ministar Dragić angažuje vrapce - znate one male sive ptičice što samo jedu i seru vam po glavi a nisu poslanici i ministri - da od seljaka otimaju svako zrno žita. A što mu Dačić pohapsi inspektore za vađenje šljunka i peska, o tome se ne oglašava. To je roba koja je ionako stigla iz inostranstva, donela ih voda rekom, pa šteta da propadne. A vađenjem šljunka i peska u ovoj zemlji zna se ko može i pošto da se bavi. Potražite ranije brojeve Tabloida. Sve tamo piše.
A sada o izjavi Rasima Ljajića. Prenosim vam vest u celini.
- Od početka godine još šezdeset hiljada ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva - izjavio je ministar Rasim Ljajić. Ekonomska kriza je doprinela porastu broja ljudi u Srbiji koji žive ispod granice siromaštva, izjavio je ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić na skupu o ulozi Narodne skupštine u borbi protiv siromaštva.
On je dodao da su na taj porast uticale i loše privatizacije. Najugroženije kategorije su nezaposleni, deca, stariji od 65 godina, osobe sa invaliditetom, Romi, izbeglice i interno raseljena lica, žene, ruralna staračka domaćinstva i višečlana domaćinstva.
Ja ne znam zašto Ljajić upozorava nas, možda da se to svima nama sprema? Nijednom rečju ne pominje da je on vlast, a ne opozicija, i da ne treba da upozorava nego da radi, da preduzme nešto da do ovoga ne dođe. A šta su preduzeli - ništa. Gospodine ministre, kako mislite da rešite problem siromašnih? Imate li plan, preduzimate li neke mere ili samo pravite statistiku koliko ljudi danas nema šta da jede.
Ministre, ako ne možete ništa da preduzmete, ne znate ili nećete - podnesite ostavku. 
A koga ovim pričama vi upozoravate?
Je l' mene?
Rasim Ljajić govori i o tome da su na porast broja siromašnih uticale i loše privatizacije. Ne, gospodine ministre, ne loše privatizacije, već otimačina koja je sprovođena svih ovih godina. A ko je učestvovao u svemu tome? Zna se dobro ko je rasprodavao, pravio mafije, skupljao pare, reketirao... Nažalost, socijalno odgovorna vlada se i danas tako ponaša. Niko ostavku podneo nije. Zemlja se sve više zadužuje. Krenuli su čupači brkova. Budžet mora da se namakne. U ovoj zemlji neće biti preduzeća, neće biti radnika, neće biti seljaka, neće biti učenika, neće biti male dece i mladosti, neće biti ničega. Ali biće Naroda skupština, Vlada i njeni resori, agencije, ministri i njihovi inspektori, policija, zatvori... i banke.
Ništa nije važno - ni siromašni, ni gladni... važni su budžet i kamata.
Krenuće uskoro i dužničko ropstvo, pa su smislili: zatvori su puni, a zatvorenike treba hraniti. Nema posla ni za one napolju, a kamoli za one koji su unutra, mislim u zatvoru. Ajde da od svake kuće napravimo zatvor. Zatvoreniku okačimo narukvicu oko ruke sa elektronskom kontrolom i odredimo kućni pritvor. Nemamo troška, a zatvore ne moramo da gradimo i od cele države napravimo jedan veliki zatvor. Sa ovim specijalitetom možemo ući u tu vašu Evropsku uniju, koja jedva čeka nas da nam udeli pare, po koje su naši ministri opet krenuli svetom kucajući i zvoneći na sva vrata. A gde god se pojave, svi redom spuštaju roletne i zatvaraju šalukatre.
Benzin je ponovo poskupeo, zejtin više ne možete da kupite ni po novoj ceni, jer ima još novija; poskupelo brašno, sad će i šećer. Pijaca se standardno drži... sve je skupo. Što vam ja to pišem, vidite i sami.
Lupali smo u šerpe i lonce, duvali u pištaljke. Borili se za ovakvu vladu, koja je, eto, i sada zauzeta drugim stvarima, jer počinje kraj sveta za njih. Treba se obezbediti i za onaj svet, treba što više poneti sobom kad pođeš.
Vreme je za promene. Konačno neko treba da podnese ostavku!
A mi koji smo lupali, duvali i zviždali, sad je došlo vreme i da prdnemo, i to u čabar.