Leskovac

 

Sve namešteno, od zapošljavanja pa do otpuštanja i Roštiljijade

 

 

Pljuvanje života i podsmevanje životu

 

Leskovac je nerazvijeno, zaostalo područje. Leskovčanani su najbolji radnici, najbolji neradnici. Gde god odu ćutljivi, crni i mračni, pod ovim leskovačkim suncem oni blistaju. Leskovac nije grad prosjaka. Leskovac tera prosjake da se bore za egzistenciju. Leskovac je inkubator što proizvodi, izvozi prosjake. Ne, niko ih ne tera. Kad vide da će umreti - pokupe se, odu, ne umru ovde pred očima sveta

 

Miodrag Milojević

 

 

Psi lutalice, užagrene oči, hodaju na tri noge, gladni. Poštapaju se četvrtom. Beže od ljudi.

Humor sa psima, humor sa šinterima, pljuvanje sa životom, podsmevanje životu. šinteri hvatali pse za Roštiljijadu!

-  šta su šinteri radeli? Kude gi odvedoše?

Dilema lebdi u vrelom vazduhu, koji kuva lišće. Da li su leskovački šinteri lovili pse lutalice za Roštiljijadu zbog mesa ili zbog Roštiljijade?

- Sabrali, tamo gi negde zatvorili zbog Roštiljijadu. Imaju neki kavez gde gi sakupljaju.

- Kuče utepaj? Tri godina, do pet godini ideš na robiju!

- Ljudi čoveka utepaju, ne idu dan robiju!

- Ja ti pričam! Utepaj kuče, nek te neki prijavi, pa će da vidiš. Ja ti kažem!

Jesu se šinteri razleteli po Leskovcu. Nisu hvatali meso za Roštiljijadu, to ne. To je kafanska priča, to je leskovački smisao za humor.

 

 

Košmar

 

Gladan narod mnogo jede. Roštiljijada - Leskovac, na političkom udaru, na udaru nevladinih organizacija. Ne jedete po evropskim merilima. Inače ste dobri. U gladovanju ste dobri. Mnogo se jede, posle se povraća. Jeste, sve je otvoreno, meso sa bukom i prašinom, pečenje pokriveno celofanom.

Glavna ulica. Pola kilometra stolica i stolova. Sto do stola. Pečenje hiljadu dinara,  prasetina, jagnjetina hiljadu i dvesta.

Beli tanjiri, beli mantili, masni, debeli prsti rade automatski, udaraju mehanički po stolu, mesu, luku, mešaju biber. Koliba zauzima prostor.  Kafana Koliba postoji u ćupriji. Baloni, lake plastične čaše u kojima pivo stoji mrtvo, ne peni se.

Bez obzira na to što ima jedan poster, muzičari su ovde nepoželjni. Iskopanog lica, profila   suvog, sparenog, prepariranog orla. U prašini, povijen nos kao bakarni kljun. Stari Rom, na njemu golubiji svileni prsluk, majstorski je odsvirao, otpevao: - Od Topole, od Topole, po na Ravne gore... Od Topole, od Topole, po na Ravne gore...

Skršio je svoju violinu, gudalo se cakli na suncu kao bela pletilja igla. Violina nestade u  crnoj, debeloj šaci. Odsvirao je, nestao je. Nije Vranje, ovo je Leskovac. Vranje ni ni daleko. Niko se, u celokupnom delu Bore Stankovića, gde se stalno pominje nekakva muzika, zurne, grneta, čočeci, nijednom se nije uhvatio za džep. Leskovac je po tom pitanju još gori,  pogotovu danas u vreme besparice. Prolaznici idu pravo, okrenu se pa napadaju na debele pljeskavice.

Otišao je Rom, gudalo odlete kao otkinuto krilo pčele, majstor zanata. Muzičari su ovde prosjaci, Leskovčani ne mare za prosjake.

Leskovac nije grad prosjaka. Objasnio je leskovački  novinar. Leskovac tera prosjake da se bore za egzistenciju. Leskovac je inkubator što proizvodi, izvozi prosjake. Ne, niko ih ne tera. Kad vide da će umreti  - pokupe se, odu, ne umru ovde pred očima sveta.

Nerazvijeno, zaostalo područje. Ko zna šta se krije iza brda. Od Niša do Leskovca - nekoliko desetina kilometara najplodnije zemlje. Izvire voda, razlivaju se mastiljava ostrva i zelene pare gušene travom. Leskovčani - najbolji radnici, najbolji neradnici. Gde god odu, ćutiljivi, crni i mračni, pod ovim leskovačkim suncem oni blistaju.

Ne znam da li više postoji. Preduzeće se zvalo Graditelj - Leskovac. Ostale su, drhte na suncu, napuštene drvene barake u raznim gradovima. Gradili su druge gradove - u Leskovcu su napravili haos. što su nacrtali - krivo je nacrtano, što je pravo oni su iskrivili. Grade i danas, nezamenjivi su u Novom Pazaru. Gde se Leskovac visoko ceni, i obratno. Nisam uspeo  da dokučim zašto.

Stepenište, nad strelovitim kosturom autobuske stanice u izgradnji, kao da su avioni polivali urinom. Goli radnici, svlače se i presvlače u tom tunelu. Kroz uvele drvorede vetar donosi smrad, truleš, topolotu, od koje se teško diše, od koje se ne umire. Vetar donosi mirise, balon puca u samom centru, miris iznutrica.

Težak vazduh, topao narod, vrane na nebu.

 

 

Luda kuća

 

Pauk je vozilo što samo šeta po gradu, odnosi vozila, donosi pare. U Leskovcu vlada toliki kriminal, javašluk, da su prodali i Pauka. Leskovac je bankrot grad.

Vaga, četiri klimave sajle, jedan policajac sa belim opasačem, jedan vozač i još jedan. Troškovi su samo za gorivo.

 - Niški Parking servis kupio je vozilo leskovačkog Parking servisa za nešto manje od 2 miliona 150.000 dinara. Tako je JKP Parking servis u Leskovcu ostalo bez jedine imovine koju je posedovalo. Firma se nalazi u blokadi za oko 2 miliona dinara, a deo sredstava od prodaje Pauka biće uplaćen na ime izvršnih rešenja radnika po tužbama zbog neisplaćenih ličnih dohodaka, a deo na račun preduzeća. Parking servis će učestvovati na javnom konkursu za poveravanje obavljanja komunalne delatnosti održavanje javnih prostora za parkiranje koji je otvoren do 27. jula - naglašava direktor ovog preduzeća Sonja Stevanović.

Kako će Sonja učestvovati na konkursu, kad, osim dobre volje, nema ništa drugo?

Leskovac crveni od paprike, ne crveni od  kriminala, zloupotrebe vlasti. Ko je pokrao radnike i opljačkao preduzeće?

U Leskovcu najbolje žive kolporteri. Oni su vredni, poslušni, pametni i, što je najvažnije, imaju radnu naviku. Jedan je priznao da ima 20 stalnih mušterija. Na 20 stalnih ima sigurno još toliko povremenih. Sa 50 primeraka prodatih novina, kolporteri leto provode na moru: - Kad se završila školska godina, otišla sam na more, a onda sam se prijavila da prodajem novine...

- Meni roditelji stalno ponavljaju da se radna navika stiče od malena. Nakon što sam se vratila iz Budve, otišla sam do Televizije Leskovac. Sviđa mi se posao kolportera...

Kakva zarada od prodaje novina! Leskovački funkcioneri namestili posao svojoj deci.

Leskovačka politika je providna i bezobzirna. Na jedno radno mesto zapošljavaju više od deset ljudi. Sad od države traže pare za otpremnine, dovešće druge na njihova mesta.

Dvadeset ljudi besposleno šeta hodnikom jedine leskovačke firme koju sam posetio. Bili su ljubazni, nasmejani. Učinili su mi uslugu, nije fer da kažem koja je firma. 

- Treba nam hrabrost i istrajnost. Prvo za hrabro zapošljavanje, posle za hrabro otpuštanje. Jednom je rečeno: lokalna vlast proizvodi haos, podražava Kosovo. Cilj je da Leskovac bude proglašen za ugroženo, nerazvijeno područje.

- Da je ovako stanje neodrživo govori podatak da je za 1.920 radnika potrebno 95 miliona za plate. Ako se ima u vidu da je ukupan priliv u budžetu 80 miliona jasno je kakva je situacija. Stručne službe su utvrdile da grad Leskovac u ovom trenutku može da funkcioniše sa 289 radnika manje.

To su njihove reči. Ne treba biti promućuran pa utvrditi višak od preko hiljadu ljudi!

- Da bi se oni proglasili tehnološkim viškom, potrebno je obezbediti 88 miliona dinara. Potpredsednik Vlade, Dinkić, pozdravio je odlučnost, mi smo prva lokalna samouprava koja je krenula sa racionalizacijom.

Sve namešteno - prvo enormno zapošljavanje, pa otpuštanje.

Ovo je izjava Branislava đorđevića, zamenika gradonačelnika Leskovca.

Odakle kreće racionalizacija? Od pozorišta: - Zahvaljujući hrabrosti i odlučnosti direktora ove ustanove, pozorište je pilot-projekat u rešavanju viška zaposlenih. Na spisku za otpuštanje nema nijednog glumca, uglavnom je to pomoćno osoblje. Za otpremnine i zaostale plate potrebno je ukupno 4,5 miliona dinara. Imamo informaciju da će sindikat pozorišta dati pozitivno mišljenje. Jedan od radnika izrazio je želju da samostalno napusti pozorište. Reč je o Draganu Saviću, koji je najavio da želi da uzme otpremninu.

Odakle zamenik gradonačelnika lično poznaje portira u pozorištu, imenom, prezimenom?

Iz saopštenja DSS-a vidi da su svi prekobrojni članove ove stranke. Demokratska stranka će na njihova mesta dovesti svoje ljude.

Višak radnika šalju na prinudni odmor: - Najbitniji je psihološki efekat kojim bismo stavili do znanja da zaista imamo višak radnika.

Leskovac je luda kuća. Ceo budžet nedovoljan je za plate.

Ovih dana u medijima se pojavila informacija da radnicima koji su radili na određeno neće biti produženi ugovori o radu: - I tu će se pristupati selektivno. Radnicima sa određenim kvalifikacijama, koji su se pokazali u pozitivnom smislu, biće produženi ugovori, a onima koji su zapošljavani po čisto partijskoj liniji, bez potrebnog znanja i kvalifikacija, neće biti produženi ugovori.

Kako su se zaposlili bez kvalifikacija? Kvalifikacija je partijska knjižica. Tuđe otpuštaju, svoje raspoređuju na njihova mesta.

 

 

Tračanje

 

Kafana u Leskovcu ima dva ulaza, dvoja vrata, ima četiri stola. Neko je, ko zna kad, spojio tri stola, četvrti u uglu je moj. Crni tavan iznad moje glave. Visoka, obučena u crno, Zorica, konobarica, brzo krči put. Lomi se duga crna suknja. Dolazi obazbeđenje đurašković, u kombinezonu. živnula je bakarna Goga šinterka:

- Eve ga obezbeđenje. Obezbeđenje stiglo. Imaš problema - samo kažeš obezbeđenju...

Sedeo je Milenko Kec, stiže obezbeđenje. Najmlađi je Mali Mrav, vojnik po ugovoru. trenutno bez posla. Nama više od trideset godina. Na sto stavlja papire. Milenko Kec čita: - Tehnička škola, Metalac, Leskovac, ulica Dimitrija Tucovića bb.

- šta će ti to? Da budeš profesor?

Zaplet je počeo kad je Goga šinterka ponovila: - Obezbeđenje. Ja čim je neki problem, ja imam njegov broj, on se pojavi. Samo viknem: Sekjuriti! Beše jedna tuča u grad. Uvati ga ovako za gušu, uvati ga takoj ko da će ga veša, taj sekjuriti, obezbeđenje.

Radnik obezbeđenja je nije primetio. Skromno kaže: - Mora nešto da se radi. Ja ne idem u Dimitrija Tucovića bb.

Ali Goga... ona kaže: - Al' zato imaš platu šesto evra. šesto, možda neka više od šesto.

Milenko Kec je čist, crven i izbrijan. Nije kafanski čovek, vodio je glavnu reč: - Je l' ima još pivo? On pije bez čašu? Ima još?

Goga šinterka stalno dobacuje: - Mož' da nestane. Al' za starog mušteriju, šleperi će da lete.

Milenko Kec nije kafanski čovek, upisao je sina u školu, ukazala se šansa. Poveo je suprugu da pokaže kako Milenko Kec ume u kafani. Uplašena što sedi u kafani, samo je ćutala. Milenko Kec poštuje kuću: - Ja prvo imam poštovanje. Zoričin pokojni muž, sas mojega zeta komšije. Sa Picka sam uvek bio mnogo dobar.

Milenko Kec povede drugi razgovor: - Javili za kišu. Javili. Večeras će da budu pljuskovi.

- će budu. Ja sam gledala kad su rekli: će budu pljuskovi - reče Goga.

- Kod kuma Midu sam gledala. Jedan je bio pijan. Kad jedan sekjuriti dođe, kad ga vati   jedan ovakav, izvuče ga...

Zorica koriguje prijateljicu, toplu, svu u znoju: - šta ako je gost pijan? što mene briga ako je pio? Kad me ništa ne dira, ja njega ne diram. Neka plati i popije...

Milenko Kec, on sve zna: - Kafana je za ljudi. Ako oćeš da imaš kafanu za trezni, ti bolje poslastičaru napravi.

- Ej, sad donese čovek iz Bambicu, šljivovica, domaća, za probu. Gorak joj ukus, probaj...

Milenko Kec neće da proba, omalovažava: - čim on kazuje za reklamu - dobra je ona.

- Obezbeđenje. Sto deset, sto petnaest kila, kad je jednoga izbacio kod kuma Midu.

- Ti ga meriš?

- Vidi se, na masu, da ga ima. Pristojan.

Najmlađi, najviše je zapostavljen vojnik po ugovoru: - Nema toj veze što ona meri, Zorice, imaš ti ljudi koji imaju šeset kila. Znaš li... Prošle, pretprošle godine naiđe na Roštiljijadu Krstavče od Niš, mafioza... Posuv od mene. I izvuče se na jedan astal. Izvuče se na sred astal. Nikoj ne smede da mu priđe...

Goga šinterka se sad nije uzbudila. Razmišljala je - obezbeđenje, to je po zakonu, mafija je van zakona:  - Krastavče? Koji?

- Iz Niš, neki. Jedan Krastavče iz Niš. Kad ga pogledaš na oko, nikaki on frajer nije... Da ga duneš... Al' odavde vadi... Odma prangija... Puca...

Upis đaka u školu. Crveni Milenko Kec, besprekorno začešljana seda kosa, opet okreće na domaćinske razgovore: - Za moje dobro ja se ne borim. Ja se borim za njegovo dobro. Ja sam moje probleme rešio načisto.

Vojnik po ugovoru je šiljat, gola leđa su u znoju: - Bato, biraj, radi ono što voliš. Ja kad sam radeo u vojsku... Poštujem vojnika. Dvesta vojnika je treba da znam, da im uđem u psihu... I ostalo.

 

 

Roštiljijada

 

 

Razgovor o psima, šinterima. Milenko Kec, čovek sa periferije, i njegovi psi: - Imam kući šuglju i Cigu. Stariji sin kaže, ne sme da bude šuglja - vodi se čapa, pod onaj čip, što se piše. Al' on je šuglja. Beše malecko jedno, buve ga napale, samo se češe, da l' će da preživi ili ne.  Zovi ga kako oćeš - samo se odaziva na šuglja. Kad šuglja dođe kod mene, ja ga udarim, on ne ume da bega, ne ume se brani...

Goga je mislila na muškarce, znoj, na parfeme: - Al' mu dade nadimak? što mu ne dade nadimak Lepotane, Mirišljavko, nego šuglja?

- Moj šuglja vredniji od bilo koga... Misliš da ne? A, bre, čekaj! Je l' ovo kafana? Ako je biblioteka, onda druga stvar.

šta je na Roštiljijadu?

- Danas su Zvezde Granda. Njih mož' da gledamo na televizor... Ali u pet sati ima folklor.

Ko je pomenuo - folklor? Tužno je Milenko Kec razmišljao o folkloru: - Ja ne umem da mrdam. Merak mi ostao na taj folklor. Taman sam počeo da učim bugarku, vlasinku, kola da igram, zajebancije. Tatko mi, u šesnaes godini, umreo, izgubio sam volju. Toj muzika, što čuješ preko radija, sad mož' da bude bugarka, šumadinka, isto je to. Mož' da je malo razlika, pokreti, prelazi... Merak mi ostao na taj folklor. Moj stariji sin, ja ga upišem na folklor, on koj neka stara baba. Ja plaćam taj folklor! Ja ti davam, ti bacaš! Ja ti davam, ti bacaš! E, pa nema više. Jer, toj me u srce udarilo! Ne teram ga silom. Muzika počinje na radio, televizor, niko ti neće brani... Ožeži!

- šta još ima na Roštiljijadu?

Milenko Kec je prošao ispod balona. Muziku nije gledao: - Ima ubave žene. To sam danas video. Jedna danas prošla, nosi bele gaće, to sam video. Uzela neko suknjiče, uterivala se na biciklu... Ja gledam, da je moja ćerka, dvajes godini, dvajes šes godini... Nikad više biciklu ne bi videla... kamoli kratko sukne...

On je u obezbeđenju. Priča malo. Uniforma govori. Milenko Kec o pedagogiji: - Toj ti  kažem. Do 18 godini ja sam dužan da mu dam. Posle nisam dužan, al' oću mu pružim da ima. Tam lepo piše: viša škola, fakultet, univerzitet. Znači, drugare, biraj! Mož da teraš dokle oćeš do 25 godine. čekaj, radiš u obezbeđenje? Ako nije tajna, kolika je plata? Radiš celu noć...

Opet Goga odgovara: - Hiljadu evra. Hiljadu evra i jače...

- Dobro. Nije moje. Neka mu je. Al' kuj je prvi, prvi si ti. Kuj ti garantuje za bilo šta? -  Niko.

Bele košulje i dosada na Roštiljijadi. Crni klarinet, truba boje limuna, iskrivljene ivice, harmonika. Pokušali su, zabavili se oko jednog stola. Ništa. Muzičari beže sa instrumentima iza ugla.

Leskovac je grad pun iskrenosti, i to bez razloga. Bogi Ciganin. On je za svojom za tezgom. - Imam divnu lepoticu, ne bi je dao za sve žene, verujte.

Osmeh. Kao pčela polete zlatan zub.

- Vidiš, sad ne bi dao lepoticu. Ona mu namignula!

- Nisam ni pogledala, šta ti je? On mene ne dava, nikome.

- Dobro. Da se nasmejemo malo. Volimo da se šalimo. Da prodate, da ništa ne ostane doveče.

- Nek ste živi i zdravi!

Nikad se nisu videli, sreli su se prvi put, slučajno, za tezgom.

Pored Bogija je beli starac bez kose, crvena, glatka glava kao u zaklanog petla: - Ovaj Bogi, Bogi, on poklanja za pare!

Kafana je bila druga, u stvari ista. šta me interesuje policija? Policajac je spustio radio-stanicu na sto do mog. Radio govori: - šta je sa taj audi? Kasetofon otuđen. Postupi, postupi  po mom naređenju. - Dobro, dobro druže.

Konobarica je pevušila uz radio. Onda uzdahnu: - Ej, kuku...

- Ne pričaj nikome da sam ti ja reko. Ja znam slučaj. Bio sam u dežurnu. Nijednom kolegi nisam pomenuo ništa.

- što mi pričamo, to između nas ostane. To ne čuje niko, nemo da zajebavaš i ti.

- On je otišo u ofsajd, sto posto. Bili smo pre dve godine na teren. Skoči, traži pušku, da nas pobije u san. Samo što ja mnogo lako spavam.

- Vidi se. Dolazi u kafanu neispavan, nervozan...

Dva policajca, dva brata i otac koji prima penziju: - Icepala mu košulju. Došla, kao, cveće neko da obiđe, zalije. On je uzeo pa pomerio te saksije, pošto otac star, ne vidi. Ona počela da histeriše, što su saksije pomerene, uniformu, košulju mu iscepala.

- Znaš šta? On tu nema problema sa snajom, nego s bratom.

- A znaš šta je tu problem? Problem je penzija. Stari otac ima veliku penziju, tuđu negu.

- Neka ga čuva!

-  Tu penziju su oni primali na ruke. Sad je otac pomerio. Penziju mu poštar donosi kući.

- Ona je gledala da ona i prima penziju, ovi da ga čuvaju. Nije otišo na teren?

- Nije. Odreko. što ne reče meni za teren. Ja molim teren, tražim teren... Taman bi mi pare legle na teren.

Konobarica je stala, zamislila se: - Jebo te, dođe tako idiot. Ako se ne iskontrolišeš, ako se ne koncentrišeš, utepaš kuče... Odgovaraš ko za čoveka...

Leskovac, venac paprike drhti na suncu, nejednako su udarale bele ploče iznemoglog konja. Ceo grad govori u jedan glas, stotine, hiljade ljudi u živom razgovoru. Ovde niko nije sam. Neki umiveni, tuđi ljudi šetali su glavnom ulicom gde je Roštiljijada.

Neke moderne frizure, prosto  su stvorene, nacrtane za velike leskovačke glave. Stanjenih uglova, biznismen iz Leskovca, sa srebrnim džipom, osmatra šta se dešava. Crna majica, crne bermude. Pore njega, na visokoj stolici... drvo miriše na lak... sedi njegov drug, savetnik, telohranitelj. Pod rukavom tetovirane štrafte, kao zmije. Bela, crvena boja. Isto su obučeni. Selili su se iz bašte u baštu, osmatrali.

Poglede bacaju daleko, preko stolova, preko pljeskavica, preko zemljanih činija sa kupusom - 200 dinara!

Pod lakim, zeleno-belim šatorom, kao za svadbe, jedan sto i stolice. Piše - policija. Sedi policija.

Opet pauk šeta po Leskovcu. Pauk je pozajmljen iz Beograda, samo za Roštiljijadu.