Novac
Monetarna
katastrofa: Rezultat logike
da investiranje u Srbiju nema više - nikakve logike
Za nama će EU lako povući vodu
Mešetari i
novokomponovani srpski tajkuni iz srpske privrede iscedili su sve što se moglo,
ostavivši za sobom pustoš, kao što to čine i skakavci kada pređu preko nekog
polja. Njihov eventualni ponovni dolazak na naše tržište Srbija više ne bi
mogla da preživi
Piše: Milan Malenović
Srpski dinar je od početka godine izgubio 8,2 odsto vrednosti, a u
poslednjih godinu dana čak 10 odsto. Onda je naglo došlo do stabilizacije
kursa. Da li je to dobra ili loša vest?
Najvažniji devizni prihod srpske države poslednjih deset godina potiče iz privatizacije.
Kada stranac ili domaći tajkun sa of-šor kompanijom i računom u nekoj
inostranoj banci kupuje domaće preduzeće, on mora svoje devize da zameni za dinare. Na taj način u Srbiju unosi svež
devizni kapital.
U našu zemlju je na taj način ušlo preko 30 milijardi evra. Zanimljivo je
da ova cifra gotovo u cent odgovara vrednosti svih srpskih tajkuna
okupljenih u klubu Privrednik. Ono što je još nepovoljnije po Srbiju
jeste činjenica da je taj kapital pristizao tokom dvodecenijske privatizacije i
da je u najvećoj meri potrošen za kupovinu socijalnog mira.
Srbiji su, međutim, najpotrebnija ulaganja u infrastrukturu i da je
pomenuta suma investirana u nju, naša zemlja bi danas bila daleko vrednije
privredno odredište. Osim toga, takve bi investicije revitalizovale srpsku
privredu i otvorile nova radna mesta ili bar sačuvala postojeća. Ovako, sve je
potrošeno za isplate penzija i plata državnih činovnika, predizborne bonuse
gladnim biračima, a veliki deo je kroz naš porozni sistem iscureo u džepove
onih na vlasti ili njima bliskih i odanih.
Pojedoše
nas kamate
Koliko je poražavajući rezultat privatizacije po srpskom modelu,
koji bi najkraće i najpreciznije mogao da se opiše sa "ne pitaj, ne
pričaj, nosi pare i ćuti", pokazuje i činjenica da je u privatizovanim
preduzećima od 2002. do 2008. godine bez posla ostalo 187.000 radnika. Ovo znači, tvrdi ministar
Rasim Ljajić, da je oko pola miliona članova njihovih porodica osetilo
"blagodet" privatizacije na svojoj koži. Njima treba pridodati još toliko njih, sa sve članovima porodica, koji
formalno imaju posao u nekom preduzeću, ali ne primaju platu.
Sada, pošto je rasprodato manje-više sve što je vredno, sledi pitanje: a
šta dalje? Dalje zaduživanje kod MMF-a i sličnih institucija ne dolazi više u
obzir, ne toliko zbog toga što smo ionako prezaduženi već zbog toga što
razvijene zemlje kapital ulažu u obnovu sopstvenih privreda, a za nas - ako
ostanu mrvice. Pretpristupni fondovi Evropske unije su ispražnjeni, pa nam još
jedino ostaje zaduživanje na slobodnom monetarnom tržištu.
Srbiji, koja već godinama živi iznad sopstvenih finansijskih mogućnosti i
gde se svaka vlada ponaša kao da posle nje dolazi smak sveta, hitno je potreban
svež kapital, a on jedino može da pristigne od daljeg zaduživanja.
Srpska vlada zato, isto kao i ogromna većina drugih vlada u svetu, izdaje
obveznice sa fiksiranom kamatom i rokom dospeća.
Na ovaj način je za poslednje tri godine u Srbiju došlo 1,8 milijardi evra.
Međutim, da bi se privukao kapital potrebno je da ove obveznice donose i visoku
dobit, posebno jer je naš kreditni rejting veoma nizak, zbog čega je kamata na
njih iznosila čak 24 odsto. Samo na osnovu kamata je tako u poslednje tri
godine plaćeno tri milijarde evra, koje su strani investitori odmah pretvorili
u devize i izneli iz Srbije. U međuvremenu je država ponovo otkupila
obveznice u vrednosti od oko 1,2 milijarde evra, dok je za realizaciju ostalo
još obveznica u vrednosti od oko 600 miliona evra.
Što bi naš
narod rekao: sreli se Ćar i Vajda, pa se
rodila Šteta. Jer je u Srbiju po ovom osnovu uneto 1,8 milijardi, a u istom
periodu je iz zemlje izneto preko četiri milijarde evra!
I ti prihodi, od obveznica, takođe su otišli u neproduktivne investicije - za kupovinu socijalnog mira i biračke naklonosti - tako
da privreda nije imala nikakve koristi. Kao, uostalom, dugoročno
posmatrano ni celo srpsko društvo.
Odbrana
dinara nemoguća
Kao sporedni efekat prodaje obveznica od
strane stranih investitora pojavio se i dalji pad dinara u odnosu na evro. Kao
što je dinar stagnirao ili čak beležio blagi rast u vremenu kada su investitori
menjali svoje evre za dinare, kako bi kupili obveznice srpske države, tako on
beleži vrtoglav pad u vremenu njegove zamene za devize, koje će da se iznose iz
zemlje.
Kako bi sprečila prevelike dnevne oscilacije (čitaj: sunovrat) kursa
dinara, Narodna banka Srbije je samo u prvom polugodištu potrošila 1,4
milijardi evra. Da podsetimo: od prodatih obveznica stranci su iz zemlje izneli
1,2 milijarde evra, što će reći za nekih 200 miliona manje od sume koju je
spiskala NBS.
Već iz ovog primera je svima jasno da kapital panično napušta Srbiju, jer
da ozbiljni strani investitori (o domaćim tajkunima da ni ne govorimo) vide
imalo poslovne logike, oni bi novac od prodaje obveznica investirali u srpsku
privredu. Žalosna je i poražavajuća istina da nema nikakve logike
investirati u Srbiji.
"Najvažniji razlog sadašnjeg slabljenja dinara su mali kapitalni
prilivi," smatra ekonomista Goran Nikolić, i dodaje: "Zatim kriza poverenja investitora u ceo ovaj region usled
situacije u Grčkoj, zbog čega su manje spremni da ulažu u hartije od vrednosti
i drugde, kao i manja ulaganja u trezorske zapise. Naravno, ne pomaže ni to što
referentna kamatna stopa ide nadole."
Sa druge strane, saradnik Instituta za tržišna istraživanja Saša Đogović
upozorava da NBS prebrzo troši devizne rezerve za odbranu kursa dinara, koji, jednostavno, nema nikakvo uporište u rezultatima
srpske privrede. Zbog toga lako može da nam se dogodi grčki scenario
državnog stečaja, s tom razlikom što će EU Srbiju rado i lako da pusti niz
vodu.
Kapital beži iz Srbije i pored saveta analitičara francuske banke BNP
Paribas investitorima od početka marta da kupuju srpski dinar dok je slab,
prognozirajući da će evro u Srbiji dostići vrednost od 105 dinara, da će srpska
valuta do kraja 2010. godine ojačati i da će početkom 2011. evro vredeti oko 90
dinara.
Blaga nezainteresovanost špekulanata u ulaganja u dinar može čak da bude i
povoljna po Srbiju, smatraju pojedini analitičari. Zbog plitkosti srpskog
finansijskog tržišta i slabe, gotovo zamrle privrede dinar je skoro nemoguće
braniti sredstvima koje ima NBS.
Iz tog razloga bi nagla rasprodaja dinara u trenutku kada špekulanti
procene da im se više isplati da investiraju negde drugde, mogla u bližoj
budućnosti da izazove potpuni finansijski krah Srbije. Zamislite kako bi to
izgledalo kada bi investitori sada poslušali Paribas i kupili, recimo, dinare u
vrednosti od dve milijarde evra?
Ovakvom akcijom za trenutak bi se stabilizovao, a zatim ojačao kurs dinara.
Posle izvesnog vremena najveći investitori bi procenili da nema više potrebe da
drže dinare, već da je povoljan trenutak da ih prodaju i novac ponovo iznesu iz
zemlje. Za velikim investitorima uvek trče oni manji, tako da bi se u kratkom
periodu na tržištu pojavila za nekih 15 odsto vrednija suma dinara nekoć uzetih
za dve milijarde evra.
Useljavanje
grčkog slučaja
Kako NBS ne raspolaže količinama deviza koje mogu trenutno da se mobilišu
za odbranu od ovakvog udara, dinar bi posle nekoliko dana trgovanja otišao u
bunar iz koga ga više nije moguće izvaditi, a domaći špekulanti koji ne bi
poruku shvatili na vreme ostali bi da leže na gomili bezvrednih papirića.
Uz sve to treba uzeti u obzir i činjenicu da bi u periodu dok špekulanti
drže dinare na svojim računima njegova količina na tržištu bila ista, s tim što
bi on sada više vredeo. Ovo dolazi otud što se novac ne drži u nekom trezoru Baje Patka već se stalno investira. Novac koji uložite
na svoj štedni račun, banka investira kako bi zaradila kamatu koju treba da vam
isplati.
Znači, ni onih dve milijarde evra u
dinarima ne bi isparilo sa tržišta, već bi
se i dalje obrtalo. U trenutku kada strani investitori daju naloge za prodaju,
računi mnogih domaćih banaka bili bi do kraja ispražnjeni, što bi dovelo i do
stečaja u nekima od njih. Najcrnji mogući scenario.
Koliko god da je crn, on nije i nemoguć. U to smo se već uverili
posmatrajući okolna tržišta. Zato je čak i dobro da u ovom trenutku većina
investitora nije voljna da ulaže u dinar.
Kakvo je stanje u privredi, isto je i u bankarskom sektoru. Sa izuzetkom
nekolicine, gotovo sve srpske banke su na izdisaju, ma šta ministar Mlađan
Dinkić i njegovi nazovieksperti tvrdili.
Jedna od retkih domaćih banaka sa dobrim bonitetom i na stranim tržištima
je AIK Banka AD iz Niša. Samo za prvih pola godine ova banka ostvarila
je prihod od 28 miliona evra, što govori o njenoj snazi. Najveći pojedinačni
akcionar ovde je grčka ATE banka. Krajem jula ove godine menadžment ATE objavio je nameru da prikupi između 243 i 500 miliona
evra kako bi ova banka mogla da izdrži krizne udare u slučaju oštrijih
ekonomskih problema.
Zajedničkom misijom MMF-a, Evropske komisije i Evropske centralne banke
(ECB) grčkoj državi, koja poseduje 77 odsto akcija ATE banke, odobreno je da
učestvuje u dokapitalizaciji,
koja bi, u slučaju emisije akcija vredne 243 miliona evra, morala da obezbedi
sredstva od 185 miliona evra. S druge strane, eksperti ECB-a predložili su ATE
banci da proda svoje manjinske i većinske udele u bankama u Srbiji, Rumuniji i
u grčkoj FB Bank, dok je menadžment izjavio da će uraditi sve što je potrebno
kako bi ojačao tržišnu poziciju.
Najviša istorijska cena jedne akcije AIKB bila je u periodu kada su Grci u
nju ulazili i iznosila je 15.820 dinara. U to vreme akcije su kupovali i mnogi
novokomponovani biznismeni (pominju se imena Đorđa Nicovića, Jovice
Stefanovića Ninija, nezaobilaznog Danka Đunića i mnogih drugih iz
polusveta kriminala, biznisa i politike), pa ko nije na vreme prodao beleži
samo gubitke na ovoj hartiji čija se današnja vrednost na Beogradskoj berzi
vrti ispod 3.000 dinara.
Kada je ovakvo stanje u jednoj od najboljih i najjačih srpskih banaka,
kakvo li je tek u ostalima?
Isisavanje
para jedini moto
Primera radi, Nova kreditna banka Maribor (NKBM), koja je svojevremeno od
srpske vlade otkupila većinski paket akcija Kredi Banke iz Kragujevca, planira da otpusti 300 radnika svoje nove članice.
Predsednik Uprave Matjaž Kovačič je kazao da se već počelo sa smanjenjem
broja radnika jer, kako je kazao, banka ne može da posluje pozitivno sa više od
700 zaposlenih.
Član Uprave Andrej Plos je istovremeno istakao da Kredi banka
planira povećanje bilansne sume za tri do četiri godine sa sadašnjih 80 na 350
miliona evra i procenio da će do 2012. ona početi da posluje pozitivno. A to je
tek za dve godine!
Da ne bude zabune: najveći deo plasmana ove banke, oko 80 miliona evra, odnosno
vrednost celokupne bilansne sume, otišao je kao kredit slovenačkim
preduzećima koja posluju u Srbiji.
Da para nema ni tamo gde bi po prirodi stvari trebalo da ih bude, pokazuje
i slučaj Privredne banke (PB) iz Beograda. Ova kanta od banke uspela je u prvom
kvartalu ove godine da ostvari dobit od celih 33.000 evra, odnosno 3.246.000
dinara. Toliko ostvari i prosečna tezga na beogradskoj Kalenićevoj pijaci. Da
nešto sa ovom nazovibankom nije u redu i da ona služi samo za bogaćenje
pojedinih iz njenog vrha, shvatili su u međuvremenu i slovenački investitori
koji se ubrzano iz nje povlače.
Na čelu upravnog odbora PB-a je izvesni Vuk Mrvić, istovremeno i
suvlasnik Rubicon-Investa iz Beograda, gde je većinski, drugi, član Rubicon-Investa
Beratungs AG iz austrijskog Klagenfurta, za koga vezuju više nego
kontroverznog Gintera Štridingera.
Protiv pomenutog Štridingera već se duže vreme vodi istraga zbog sumnje da
je hrvatskim političarima, na prvom mestu Ivi Sanaderu i Božidaru Kalmeti,
davao mito kako bi njegova Hypo Alpe Adria Banka bila privilegovana na
hrvatskom tržištu.
Sam Mrvić se ranije pojavljivao kao direktor projekta Blok 67, a i Rubicon
je preduzeće za razvoj projekata o nekretninama, kako stoji u podacima iz
Agencije za privredne registre. Zašto bi onda bilo čudno da isti taj Mrvić
preko svoje firme Rubicon nabavi zgradu u beogradskom Bulevaru kralja
Aleksandra, a potom je odmah u lizing preda Privrednoj banci, koja je i ranije tu bila, a gde je Mrvić predsednik UO?
Ni dva od tri člana izvršnog
odbora ove finansijske olupine nikako ne mogu da budu garanti dobrog
poslovanja. Predsednik IO je Čedo Petrović, koga ranije nalazimo u
Odboru za bankarstvo PK Jugoslavije i u Eksim banci, preko koje je išlo
pranje para za Nacionalnu štedionicu. Uz Čedu se nekako stalno mota drugi član
IO - Mirjana Laković.
Mirjana je, istina, bila šef kabineta predsednika Beobanke, ali pošto
talenat nije zarazna bolest to joj saradnja sa Borkom Vučić nije
naročito proširila vidike. Posle izvesnog vremena je Čedo prebacuje u Eksim
banku odakle zajedno sa njim prelazi u Privrednu banku.
S obzirom na to da Privredna banka nema većinskog vlasnika, a da je najveći
pojedinačni akcionar srpska država sa 19,4 odsto vlasništva, jasno je da ona
služi za isisavanje para i njihovo prebacivanje u džepove onih odabranih
mahera i hohštaplera.
Konačni zbir je da iz srpske privrede više ni Kraljević Marko ne bi imao
šta da iscedi, jer je sve pootimano i netragom nestalo put egzotičnih ostrva.
Na kraju, žrtve ovakvog nedomaćinskog poslovanja postali su i mnogi domaći
tajkuni koji nisu shvatili kada je pravi trenutak da prestanu sa igranjem mudrih
privrednika.
Trenutna stabilizacija kursa dinara zato može da bude dobar signal jedino
ako se radi o efektu realnih investicija, a ne špekulativnog kupovanja dinara,
koje srednjoročno može da nas gurne u još goru krizu od ove. Kako nam
pokazatelji sa Beogradske berze govore, teško da je reč o povratku investitora,
jer na Berzi vlada neviđena apatija. Pojedini analitičari su čak spremni da se
zakunu kako je komunistička zabran berzanskih špekulacija bolja od ove
neizvesnosti kroz koju Srbija trenutno prolazi.
Unapred hvala bankroterima
Pogođen činjenicom da je
pola miliona ljudi tokom privatizacije ostalo bez prihoda, na tripartitnom
sastanku predstavnika sindikata, biznismena i Vlade Srbije, ministar Rasim
Ljajić predložio je da se, po umekšanom "Putinovom modelu", oni koji
su imali najveću korist od države tokom privatizacije sada oduže - tako što će
ove godine investirati u Srbiji.
Na Ljajićevu ideju,
međutim, politički vrh je reagovao iskazivanjem bojazni da bi bilo
"politički nepopularno" praviti bilo kakav dogovor te vrste, dok su
tajkuni saopštili u kakvom su problemu: prezaduženi su, uzeli su kredite pre
globalne ekonomske krize, sada ne mogu da ih servisiraju, pa nemaju pare za
investiranje u Srbiji.
Kako su naši najuspešniji
biznismeni siromašni, sve se svelo na ponudu da besplatno "pozajme"
svoje menadžere najugroženijim preduzećima. Tako će bankroti da nas savetuju
kako da se izvučemo iz krize!
Ima li svrhe otkrivanje kriminala
Dušan Belanović, direktor
sektora za komunikacije u Agenciji za privatizaciju, kaže da je agencija u
okviru svojih nadležnosti od 2003. godine do danas obavila 8.323 kontrole
poštovanja ugovornih obaveza u prodatim preduzećima.
"U tom periodu
raskinuta su 572 ugovora, od toga samo 29 sa stranim kupcem. Ova godina je
rekordna. Do sada je pravosnažno okončan postupak raskida ugovora za 160
preduzeća, svi su okončani u korist Agencije za privatizaciju, a na štetu
tuženih kupaca. Mi nismo ovlašćeni da se bavimo poreklom kapitala, ali u
kontrolama svašta utvrdimo i mnogo puta smo se obratili MUP-u i tužilaštvu jer
su krivična dela u njihovoj nadležnosti", objašnjava Belanović.
Najnoviji slučaj koji je
uzburkao javnost jeste hapšenje Tomislava Đorđevića i njegove mlađe ćerke
Dubravke. O Đorđeviću i njegovim mahinacijama prilikom kupovine hotela Prag
već smo pisali.
Zanimljivost u ovoj aferi
je to da starija Tomislavljeva ćerka Tijana Đorđević ima 70 odsto vlasništva
Zavoda za sudska veštačenja iz Novog Sada, dok DTD Ribarstvo, u
vlasništvu porodice Đorđević, ima još 6,5 odsto akcija. U mnogim slučajevima u
kojima je učestvovao Tomislav, kao veštaci su se pojavljivali "stručnjaci" ovog zavoda, onako kako smo pisali u
prethodnim brojevima.
Jedna od takvih mućki bila
je procena potraživanja jedne Tomislavjeve firme od Agroživa, na osnovu čega je tadašnji vlasnik
Miroslav Živanov završio u istražnom zatvoru. Ovo veštačenje preuzele su po
ovlašćenju Zavoda, a za potrebe većinskog vlasnika Zavoda i jednog od učesnika
u sporu, osobe koje pre toga nikada nisu veštačile i koje čak nisu bile ni
prijavljene u Ministarstvu pravde kao sudski veštaci.
Advokati pritvorenog
Živanova podneli su prošle godine Okružnom sudu u Zrenjaninu dokaze o ovoj
zloupotrebi, ali se na tome i stalo. Ništa nisu pomogla ni pisanja našeg lista
koji je prvi razotkrio ovu aferu.
Metalizirani poslovi
O Metals banci ovaj list je
pisao u pretprošlom broju. Njena sudbina pokazuje sa kakvom bezobzirnošću
sadašnja vlast otima ono malo para što je ostalo u srpskom bankarstvu.
Avgusta 2008. ova banka je
uvrštena na A listing Beogradske berze. Pre nje to nijednoj našoj banci nije
pošlo za rukom. Svega dva meseca kasnije dolazi do povlačenja depozita najvećih
depozitara, pre svega: budžeta AP Vojvodine, Fonda za kapitalna ulaganja AP
Vojvodine, Fonda za razvoj AP Vojvodine i Garancijskog fonda AP Vojvodine.
Zahtev za povlačenje tih depozita poklapao se sa datumom (10. oktobar) kada je,
uz tekuća plaćanja, počeo da se plaća i akumulirani PDV prema državnom budžetu,
što je predstavljalo dodatni udar na likvidnost banke. Tom scenariju prethodilo
je i nepoštovanje sporazuma Izvršnog veća AP Vojvodine i banke, po kome je
Izvršno veće AP Vojvodine bilo obavezno da dodatne dve milijarde dinara stavi u
depozit banke. Umesto toga, Izvršno veće smanjilo je iznos deponovanih
sredstava, odnosno povuklo oko dve milijarde dinara depozita tokom drugog i
trećeg kvartala 2008. godine, baš u vreme kada je Srđan Popović bio direktor
Sektora za korporativne poslove.
Raniji direktor Metals
banke, Ananije Pavićević, beži iz zemlje, jer je izgubio dotadašnju podršku
pokrajinskog vrha, a banka dolazi
pod prinudnu upravu gde je jedan od dva koupravnika postao pomenuti Srđan
Popović. Pod njegovom dirigentskom palicom banka zatim počinje da pere pare za
potrebe srpskih kriminalaca i lica sa poternica.
Među onima čiji je novac stigao na
pranje, bio je i predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke Dušan Elezović. Direktor kome je ovaj
nalog stigao, izvesni Mihailović, nije znao ko stoji iza
naloga teškog 21 milion evra, pa je
odbio da izvrši Elezovićevu transakciju zbog čega je smenjen po kratkom
postupku.
Koupravnik Popović nije bio toliko oprezan, pa kada sve afere sa pranjem novca preko Metals
banke nisu više mogle da budu sakrivene
od javnosti, na red je došla i njegova smena. O
Elezovićevih 21 milion se, međutim, više nikada nije raspravljalo.
Možda je čak i dobro što u
ovom trenutku većina investitora nije voljna da ulaže u dinar.