Nova klasa
Đilas, Pajtić i Šaper:
trojica jahača srpske političke i privredne apokalipse
Dok četvrti ne sjaše
Jedan bauk kruži Srbijom. To je bauk manjine u čijim rukama su novac i moć.
Dragan Đilas, Srđan Šaper i Bojan Pajtić danas predstavljaju
sinonim za odnarođenu grupu licemera koja je pretvorena u vladajuću oligarhiju,
dovoljnu sebi samoj. Što je njihov konto veći, to je razdaljina
između stvarnog života i života kojim oni žive sve veća. Na sceni je svojevrsni aparthejd. Kako se
osloboditi njih, a istovremeno osloboditi nas?
M. Grabež
Nedavno je predsednik
Srbije našao
za potrebno da pozove tajkune na novi patriotizam, tako što će svako od njih
sagraditi po jednu zadužbinu, baš kao što su
to nekada radili najbogatiji ljudi između dva svetska rata. Snašli su
se brzo i srpski tajkuni, pa su mu hitro odgovorili da je, zbog zuluma koje
sprovodi država
nad njihovim imperijama, život postao nemoguć, te
da mnogi od njih moraju da uzimaju kredite kako bi isplaćivali obaveze prema
zaposlenima. Jadni tajkuni, našalio bi se narod, ali
problem je znatno dublji nego što izgleda, ako je
notorna istina da je te multimilionere stvorila ista ova korumpirana državno-politička
birokratija, koja bi sad da ih smakne i koja je odjednom ljubomorna, te bi da
im nešto
otme i na taj način pribavi sebi još neku godinicu, uvek
slatke vlasti.
Ali, ako je većini ovdašnjih
multimilionera postalo teško da održavaju
svoje kompanije, pa mnogi od njih pokušavaju na razne načine da
sačuvaju ono što
su stekli, postoje i oni čiji novac i moć niko ne može da sabere a još manje
da oduzme...
Ubitačnom kombinacijom
političke i finansijske moći, oni danas predstavljaju opasnu grupu
potencijalnih zaverenika protiv partijskih oligarhija koje su ih i dovele na
vrh piramide. Opasni su i zato što tolikom količinom
novca i uticajem na funkcionisanje države (koja barem zvanično
stremi slobodnom protoku robe, ljudi i kapitala) predstavljaju, prema svim
merilima zapadnih demokratija, opasnost po nacionalnu bezbednost.
Sa takvom količinom
novca moguće je likvidirati (ili postaviti na presto) svaku vlast ili istaknutu
ličnost, moguća je kupovina ljudi, čitavih stranaka, birača, medija, kompanija,
pa čak i stranih diplomata (a bilo ih je u poslednjoj deceniji koji su dobro
zaradili na kurvanju sa lokalnim prekupcima moći i uticaja)...
Neverovatni
apetiti
Trojica vlasnika
nedodirljivog kapitala i političke moći (do granica potpune superiornosti),
Dragan Đilas, Srđan Šaper i Bojan Pajtić, nisu samo puki sinonimi za
apsolutnu vlast nego je reč o grupi "nezavisnih talenata", koji
deluju po liniji do sada neviđene subverzije. Prva dvojica, Đilas i Šaper,
raspolažu
stotinama miliona evra, što na računima i u
poslovima sopstvenih kompanija, što u takozvanim državnim
poslovima, od kojih uvek dobro može da se zaradi. Upućeni
tvrde da toliko novca imaju u kešu!
"Zadužićemo
Beograd do gornje granice", uskliknuo je nedavno Dragan Đilas,
gradonačelnik Beograda, prvi tajkun prestonice, čovek koji je slavu stekao
rekavši
Slobodanu Miloševiću
svojevremeno da podnese ostavku. Ali, čak ni taj zločesti vladar,
koji je umro ne stigavši da vidi kako bivši režimski
oponenti haraju nasleđenom imovinom, nije mogao ni da sanja kakvi su apetiti te
tadašnje
omladine. I ne samo apetiti, nego i neverovatan talenat za pljačku pokrivenu
demagoškom
retorikom o svetim interesima naroda i države, u ime kojih je sve
moguće, pa čak i zgrtanje kriminalno velikog bogatstva koje prevazilazi sve što je
prosečan Srbin do juče mogao da zamisli.
Mada je skraćeni kurs iz
ekspresnog bogaćenja Dragana Đilasa i Srđana Šapera uglavnom poznat,
količina novca kojom raspolažu ove dve perjanice
najvećeg demokratskog preduzeća, sasvim je nepoznat najširoj javnosti.
Samo tokom 2008. godine,
Dragan Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije
povećan je skoro 50 odsto za samo jednu kalendarsku godinu. Kad je odlučio da
krene u trku za mesto gradonačelnika Beograda, nakon zaludnog ministrovanja
(bez portfelja) i nikad umrle želje da bude predsednik
srpske vlade, već je bio prebogat čovek, kome je visoka državna i
partijska funkcija mogla samo da pomogne u munjevitoj multiplikaciji stečenog
bogatstva.
Sa druge strane, ono što je
sam Đilas pre nekoliko godina ponudio kao "imovinsku kartu", treba
smatrati nedovoljnom informacijom. Jer, Đilas, zvanično, poseduje stan na
Vračaru veličine 110 kvadratnih metara, ušteđevinu od ( ...evra!)
i oko milion dinara, automobil saab iz 2003. i vlasništvo u
firmama Multikom (50 odsto), BBDO Sarajevo (48
odsto), MDI internacional Prag (28 odsto). Njegova supruga ima
kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil sitroen C3. Koliki je taj
njegov udeo u firmama koje je spomenuo?
Rijaliti
šou, ali realan
Ovde treba podsetiti da je 2001. godine
građanin Dragan Đilas osnovao firmu Dajrekt medija, koja je bila
nastavljač poslova marketinške agencije Ovejšn, sa kojom je i ušao u
reklamni prostor medija u Srbiji koristeći svoj "prvoborački status",
blagonaklonost nekoliko interesnih grupa i makar jednu od brojnih stranih
"obaveštajnih
zajednica". Nije Đilas imao novac, nego je imao dar za matematiku. Taj dar
prepoznali su njegovi tadašnji (spoljno)politički
mentori. Kako bi drukčije od osnivačkog uloga na računu svoje prve agencije, ne
većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih
ljudi u Srbiji?
Ili, ako je zdrobljena država
bila toliko zaposednuta družinom novih osvajača, a
on toliko talentovan, onda je takođe reč o retkoj vrsti, jer, nesumnjivo, nije
bio jedini u tom klubu sa impresivnim apetitom.
Već 2005. godine, kad je bio prilično
"overen" i na menadžerskom terenu, osnovao
je takozvani poslovni sistem, kompaniju Multikom Group, sa
osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 odsto vlasništva. U
sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt
medija i firma Emoušnprodakšn, koja ima licencu za
sve "rijaliti-šou" programe vodećih srpskih televizija.
Multikom group je osnovan 2005. godine,
a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko
1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200.000 evra. Multikom
group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ulazi
među nekoliko najprofitabilnijih firmi u državi, a Dragan Đilas
postaje jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji! Odatle pa do apsolutne vladavine
medijskim i političkim tržištem "iz
senke", bio je samo jedan korak.
Istina, Multikom
group nije ni krio od javnosti da je 2006. godine zaradio 55 milion
evra, pa je čak obznanio i da je Đilasova Dajrekt medija u istom
periodu imala ukupan prihod oko 43 miliona evra!
Šta znači fatalan
zagrljaj političke moći i uticaja sa državnog vrha, najbolje
govori i spisak komintenata koje u medijima promoviše i zastupa Dajrekt
medija Dragana Đilasa. Tu su se odmah našle velike kompanije
poput Telenora, Henkela, Bajersdorf Hamburga, Apatinske pivare, Bambija,
Nektara, Loreala, Knjaza Miloša, Podravke, Štarka,
Kraftfudsa, Delte DMD, Frikoma, Imleka, Banke Inteze, Efes Vajferta, EFG
Eurobanke, Džonson i Džonsona i brojnih drugih. Da je
Dragan Đilas danas neprikosoveni gazda (zajedno sa Šaperom) najvećeg dela
medijskog prostora u Srbiji, govori i podatak da je u pitanju 55 odsto celokupnog
reklamnog tržišta!
Gopodin Đilas je, samo na monopolu, i
partijskom uticaju, zaradio stotine miliona evra, a da nije uložio ni
dinar u isplatu zarada zaposlenima, koji se mogu na prste nabrojati. Bez
ikakvog rada, znanja i talenta, gospodin Đilas je postao milioner. Sa
neoporezovanim novcem.
Svejedno
je da li je glupost ili namera
Srđan Šaper, sin slavnog
Radomira Šapera,
praoca jugoslovenske i srpske košarke, i bivši član
bivše
muzičke grupe "Idoli", našao se na na vrhu
političke piramide istovremeno kad je i Demokratska stranka preuzela sve
ključne funkcije u državi. Nekadašnji epizodni glumac u
kultnom filmu Slobodana Šijana, "Davitelj
protiv davitelja", sa ulogom frustriranog epigona jednog velegradskog
manijaka (Spiridon Kopicl), postaće, mnogo godina kasnije, takođe epigon današnjem
neprikosnovenom vođi Borisu Tadiću, a njegova moć i uticaj na čoveka broj 1
biće od presudnog značaja za celokupnu spoljnu i unutrašnju kalvariju koja se
upravo dešava
pred nemoćnim i detaljno očerupanim građanima Srbije.
Da je to zaista tako,
postalo je jasno mnogo ranije, ali je počelo da "bode oči" tek kad je
Šaper
počeo da radi stvari koje su štetne po ovu državu.
Kao i sve štetočinske
rabote, i ova je imala oznaku "državne tajne", a
kolika je "tajna" bila u pitanju najbolje govori to što je usred Skupštine
Srbije, celu priču ispričala Vesna Pešić, verujući, očito, da
je reč o gluposti a ne o zloj nameri. Naime, tražeći od Vlade Srbije da
obznani detalje ugovora koji je potpisan sa jednom lobističkom firmom iz
Čikaga, koji je oštetio
srpske poreske obveznike više miliona dolara,
postavila je i pitanje da li je Vlada Srbije imala opravdanog osnova da stavi
oznaku "strogo poverljivo" na takav ugovor, ali je, istovremeno, i
prozvala koga treba:
"Rekla sam
ambasadoru u Vašingtonu Vladimiru Petroviću da neće moći
ništa da rešava preko Bele kuće, već
mora sve da ide preko Stejt departmenta, ali oni, ipak, idu posredstvom
lobista, što je politika kako je zamišlja mali Đokica.
Lobiranje za poboljšanje imidža
(čijeg imidža, primedba autora) je besmisleno,
ukoliko imate takvu spoljnu politiku koja na svakom koraku radi kontra
sopstvenog dobrog imidža. Šta
vredi plaćati lobiste, ukoliko glasate protiv rezolucije EU o kršenju
ljudskih prava u Iranu? Glavni problem u celoj priči je što
javnost nije obaveštena o tome šta
rade ljudi koji su izabrani da nas vode. Od kada to sekretarka Vlade može
da potpiše jedan takav netransparentan dokument za koji svi ministri
tvrde da ga, navodno, nisu u životu videli?"
Na tom mestu i tom
prilikom, pomenut je i Srđan Šaper kao ključni
pregovarač sa tom lobističkom firmom, pa je prvi put u Skupštini
Srbije rečeno ono što je čaršija već odavno znala, da
"Šaper vodi spoljnu politiku umesto Borisa Tadića".
Jedan od onih koji znaju šta je
lobiranje i ko upravlja njime, tih dana je objasnio da nigde u svetu niko ne
lobira tajno, da svi zakoni koji regulišu tu oblast, a imaju ih
sve ozbiljne države,
govore o tome da se uvek mora znati ko i za koga lobira, u kojim oblastima,
koji su ciljevi, da mora biti poznato i koje aktivnosti lobiranje obuhvata,
koliko sve to košta,
da je svaki lobista dužan da državnim organima na tri
meseca dostavlja izveštaje o rezultatima svoga rada
i ciljevima koje je postigao, te da ga nekoliko subjekata u državi
mora stalno kontrolisati...
Kako je bilo moguće da oznaku državne
tajne dobije nešto
što
bi po prirodi stvari, i prema zakonskim rešenjima svih
civilizovanih zemalja, trebalo da bude poznato - narodnim poslanicima makar,
ako je narod već oguglao na pljačku i na samovolju svake vrste? Odgovor treba
potražiti
u lopovskom duhu koji je potpuno zavladao među domaćim vlastodršcima
ovoga vremena. Toliko ličnih interesa, privatnih firmi, toliko selektivne
primene zakona, bahatosti i samoljublja, stvorilo je jedan sektaški
odnos ovih "samostalnih talenata", prema svemu i svakome ko im nije
makar približno
ravan u milionima dolara i evra.
Nova vrsta nebeskih Srba priznaje samo
nebesko bogatstvo, a tu im je, izgleda stvarno, samo nebo granica.
Počelo
od kokošarske naknade
Ako u Beogradu "drmaju" Đilas i Šaper,
u Novom Sadu i celoj Vojvodini rođen je novi kult ličnosti koji se ne zove
Nenad Čanak, nego Bojan Pajtić. Svi Pajtićevi prethodnici su apsolutni amateri
za njega u pogledu sticanja milionskih dobara. Za razliku od Đilasa i Šapera,
Pajtić sebe nije obogatio raznim advertajzing firmama nego je krenuo direktno
da vrši
sistemsku korupciju, smenjujući i postavljajući (zadužujući one koje postavlja
da mu budu slepo odani).
Čim je Pajtić svog starog poznanika sa
Novosadskog univerziteta, Dragoslava Petrovića, postavio za sekretara za nauku
i tehnologiju Vojvodine, bilo je jasno da će krenuti "novi investicioni
ciklus" prepun nepodopština, bezakonja, urbanističkog
haosa, otimačine i neuhvatljivih puteva novca. Naime, Petrović je u tom smislu
bio i ostao autoritet za Pajtića. Čuvene su njegove provizije za razne usluge,
pa je tako svojevremeno uspeo da istera iz džepa jednu "kokošarsku
nadoknadu" od 100.000 evra iz džepa profesora
Radovanovića iz Sremske Kamenice, kao garanciju da će biti čuvan i sačuvan kao
"doživotni
direktor".
Ali, kako je Pajtić, do tada nedovoljno
poznat i bez harizme, imao takođe nesagledivo velike ambicije, sklonio je
Petrovića iz blata amaterske otimačine i smestio ga na najbolju moguću poziciju
u Vojvodini, kao ključnog čoveka Fonda za kapitalna ulaganja. Od tada do današnjih
dana, suštinski
gazda ove vreće prepune para postao je Bojan Pajtić, a njegova politička
igranka traje skoro sedam godina i kraj joj se ne vidi. Oko njega se dešavao
neopisivi kriminal (samo pljačka vojvođanskog Fonda RZZO bila je dovoljna makar
za njegovo političko smaknuće). Poslednji finansijski cirkus jeste izgradnja
megalomanskog Kliničkog centra Vojvodine, koji je do te mere grandiozan i
opremljen najsavremenijom tehnikom, da će proći dugo vremena dok u njemu bude
popunjena i polovina potrebnog lekarskog osoblja, specijalizanata, medicinskih
sestara, pa čak i obučenih nemedicinskih radnika. Izgradnja vojvođanskog KC koštala
je građane Vojvodine 3,7 milijardi dinara, a sam Pajtić se hvalio kako je
"vojvođanska vlada" (ne kaže poreski obveznici,
narod, građani, nego kaže "mi iz vojvođanske vlade"!), za pet
godina u zdravstvo uložila blizu 13 milijardi dinara. Lako je
izračunati da je Pajtićeva družina potrošila
najmanje dvadesetak milijardi dinara za razne izgradnje, obnove, rekonstrukcije
samo u zdravstvu. Ko su i kakvi su bili izvođači, podizvođači, ko je tu
zarađivao i ko se bogatio u okolnostima kad samo jedan čovek, Bojan Pajtić,
vodi autokratsku politiku, ni to nije teško zaključiti. Teror
Pajtićeve Demokratske stranke na terenu u Vojvodini teško je spoznati dok ga
čovek ne oseti na svojoj koži. Širom Vojvodine
raspoređene su njegove gazde i gazdice koji imaju monopol na život i
za to plaćaju uredne provizije, rekete i donacije, što u novcu što u
naturi. Da li je Pajtić lično bogat čovek? Ovaj podatak bi lako utvrdio neki
nezavisni tužilac,
ali takvih danas i ovde nema. Novac kojim Pajtić raspolaže iz kase Fonda za
kapitalna ulaganja najčvršća je garancija da se takav neko neće pojaviti.
Kupljen je svako ko nešto znači. Konačno je mirna Bačka. Ali, koliko
dugo, to je već druga priča...
Kad bi, konačno, jedan takav nezavisni tužilac
istražio
poslovanje samo Pajtića, Đilasa i Šapera, trojice jahača
ovdašnje
Apokalipse, bio bi to posao epohe. Četvrtog jahača mogao bi sam, na bazi
slobodne procene, da izabere. Kandidata ima dovoljno, ali predsednik države
uvek nudi najviše.
U Americi je prošle
decenije nezavisni tužilac Kenet Star doslovno skinuo gaće tadašnjem
predsedniku Klintonu. Ovde je sve drukčije, a opet demokratski, pa nije jasno
da li su ovdašnji
tužioci
toliko sramežljivi
ili su srpskom predsedniku gaće same spale.
I dok mi u Miškovića, Beka, Drakulića i
druge vlasnike kompanija gledamo kao na pljačkaše, politički mešetari
iz vrha Demokratske stranke, bez firmi, bez objekata, fabrika, bez hiljade
zaposlenih radnika, bez ogromnih kredita, gotovim novcem stežu omču
oko Srbije.
Kada je Boris Tadić pozvao tajkune da
postanu zadužbinari,
Milan Beko mu je odgovorio da su on i njegove kompanije zadužene do
guše.
Tadićeve stranačke pajtose ne more ti problemi. Onu uzimaju keš, bez
uloženog
truda. I sve su agresivniji i pohlepniji.
Mit o jahačima Apokalipse
Prvi
konjanik je jahao na belom konju. Nosio je luk, a na glavi mu je bio venac. On
je osvajač i pobednik. Prvi jahač se
često smatra antihristom. On je imitator Hrista, koji bi takođe trebalo da dođe
na belom konju. Iako ga često vezuju za antihrista, u Otkrovenju Jovanovom nije
pomenut pod tim nazivom.
Drugi
konjanik je jahao crvenog konja. Crvena boja simbolizuje krv koja se proliva u
ratovima. Jahač je imao veliki mač. Za njega se kaže da će oduzeti mir sa zemlje i naterati ljude da se
međusobno ubijaju. On ukazuje na strašne ratove do kojih će
doći pred kraj sveta.
Treći
konjanik jaše crnog konja i nosi vagu u ruci. On predstavlja glad, jer
se spominju male količine pšenice i ječma. Doći će do nestašice hrane, verovatno kao posledica ratova do kojih će
dovesti drugi jahač.
Četvrti
konj je bledunjav. U originalnom tekstu se navodi da je zelene boje, čime se
ukazuje na boju teško bolesnih i nedavno umrlih ljudi. Ipak,
u većini biblijskih prevoda upotrebljava se izraz bled da bi se označio
truljenje. Poslednji jahač je jedini imenovan - njegovo ime je smrt. Neobično
je da ga prati pagansko božanstvo starih Grka, Had, koji simbolizuje
pakao. Ovaj jahač je kao spoj prethodnih. On ubija ratom, glađu, bolešću i
divljim zverima.
Teror Pajtićeve Demokratske stranke na terenu, u Vojvodini,
teško je spoznati dok ga čovek ne oseti na svojoj koži.
Ubitačnom kombinacijom političke i finansijske moći, oni
danas predstavljaju opasnu grupu potencijalnih zaverenika, a prema merilima
zapadnih demokratija - opasnost po nacionalnu bezbednost.
Bez ikakvog rada, znanja i talenta, gospodin Đilas je postao
milioner. Sa neoporezovanim novcem.
Kako od osnivačkog uloga ne većeg od nekoliko hiljada evra
na računu prve agencije, za nekoliko godina postati jedan od najbogatijih ljudi
u Srbiji?