Tragom vesti
Konzorcijum
za lov u mutnom, ili, kako je nasukan konsultantski dvojac bez kormilara
Staro
društvo u Novom Domu
Od poèetka ove godine bivši ministri Aleksandar
Vlahoviæ i Danko Ðuniæ se kriju u inostranstvu
iz straha od hapšenja. Jedan od razloga za njihovu
paniku je kriminalna privatizacija Novog Doma kojom je država opljaèkana za najmanje 20
miliona evra, mada bolje upuæeni tvrde da ukupna šteta prevazilazi 50 miliona evra.
Igor
Milanoviæ
Akcionarsko
društvo Novi Dom, sa
sedištem u Beogradu, poznati je
proizvoðaè i
prodavac nameštaja. Privatizovan je 21.
decembra 2006. godine. Po izveštaju Agencije za privatizaciju od 22. decembra
2006. godine, pobednik na tenderu je bio konzorcijum koji su èinili: Nelt Co d.o.o. Beograd, Kompanija Simpo
a.d. Vranje, Ataše d.o.o. Beograd i EKI Investment d.o.o.
Beograd.
Pomenuta
Agencija, kojoj je tada na èelu bio Vladimir Galiæ, morala je da da ovaj namerno pogrešan izveštaj, jer je uslov za uèešæe na tenderu bio i da
kupac mora da ima najmanje petogodišnje iskustvo u
proizvodnji nameštaja. U pobednièkom konzorcijumu jedino je Simpo iz Vranja
ispunjavao ovaj uslov, ali je generalni direktor ovog preduzeæa Dragan Tomiæ 4. decembra 2006, dakle više od dve nedelje pre
zakljuèenja tendera, obavestio Agenciju
za privatizaciju kako istupa iz konzorcijuma. Da Galiæ nije ignorisao ovaj dopis pomenuti konzorcijum ne bi ni
mogao da uèestvuje na tenderu, a kamo li da
na njemu pobedi. Takav razvoj, meðutim, nije smeo da se
dozvoli, jer je iza konzorcijuma stajao finansijski interes samog vrha
Demokratske stranke.
Vlasnici Nelta, Nebojša Šaponjiæ i Ranko Soæanac nekada su bili kolege u policiji, a zatim su devedesetih
zajahali povoljni talas privatizacije. Svoju osnovnu kompaniju Nelt Co. osnovali
su 27. februara 1992. sa trgovinom kao glavnom delatnošæu. Dobro upuæeni, meðutim, smatraju da su kumovi Šaponjiæ i Soæanac samo istureni igraèi,
a da je pravi gazda Nelta Danko Ðuniæ, Veliki brat srpske privatizacije i èovek koji sebe smatra Bogom u ovoj od njega i njegovih
ljudi opljaèkanoj zemlji. I finansiranje šverca cigareta devedesetih godina, kojim su Šaponjiæ i Soæanac stekli imetaka, na sebe je bio preuzeo Ðuniæ.
Septembra 2007. Nelt je razglasio kako želi da otkupi deonice televizijske kuæe Avala u kojoj je Ðuniæ bio veæinski vlasnik. Tom
prilikom on medijima priznaje: "Najbitnije mi je to što su ljudi iz Nelta moji prijatelji". Rešenjem Uprave za izvršenje kriviènih sankcija, Kazneno-popravni Zavod u Nišu od 2. juna
2011. broj 24-9487/2011-01/1, priznaje se da je kompanija Nelt
jedini, znaèi monopolistièki snabdevaè svih kantina u srpskim
zatvorim. U svakom trenutku u Srbiji je oko 14.000 lica lišeno slobode i svi
oni osnovne potrepštine jedino mogu da kupe od Nelta, a cene njihovih
proizvoda su najmanje za 30 odsto više od onih koje važe u prodavnicama izvan
zatvorskih zidina.
Drugi èlan konzorcijuma je Ataše doo, èiji vlasnik nije ništa manje interesantan od ljudi iz Nelta.
Veæinski vlasnik ovog preduzeæa je Unigroup, èiji je zvanièni vlasnik jedna kiparska firma nepoznate vlasnièke strukture. U Unigroupu je generalni direktor Nenad
Šarenac, za koga svi zaposleni tvrde da je pravi vlasnik preduzeæa. Šarenac je poslovnu
karijeru zapoèeo prodajom motocikala marke Vespa,
a prodajni salon mu je bio u beogradskoj ulici Maršala Birjuzova 56, gde se
danas nalazi hotel Townhouse27, u kome noæenje, u zavisnosti od apartmana, košta izmeðu 160 i 310 evra. Osim
ovog hotela, u istoj ulici Šarenac poseduje i zgrade na brojevima 50 i 51.
Svoje
prve milione Šarenac je zaradio 2006. godine i
to švercom oružja u Gruziju. Samo dve godine kasnije isto to oružje æe biti upotrebljeno za
ubijanje ruskih državljana i vojnika. Kompletan
izvoz oružja u Gruziju obavljan je preko crnogorske firme Jugoimport MONT,
a kupac za Gruzijce bila je firma Melvale Corporation, koja je
registrovana na Sejšelskim ostrvima. Vlasnik te firme je Nenad Šarenac,
ali postoji sumnja da iza nje zapravo stoji Slobodan Tešiæ, biznismen kome je,
zajedno sa Orhanom Dragašem, Savet bezbednosti UN zabranio
poslovanje, jer je svojevremeno uhvaæen u nedozvoljenom izvozu
oružja u Liberiju.
Najinteresantniji èlan konzorcijuma, meðutim, predstavlja preduzeæe Eki
investment koje je tada imalo tri vlasnika. Prvi je bio Danko
Ðuniæ, od 1997. do 1998. godine, potpredsednik Savezne vlade i
ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i prvi èovek revizorske kuæe Deloitte doo
koja je upetljana u skoro svaku sumnjivu privatizaciju u Srbiji. Drugi vlasnik
je bio Aleksandar Vlahoviæ, nekadašnji ministar za privatizaciju u vladi Srbije i visoki
funkcioner Demokratske stranke, a treæi vlasnik sa najmanjim
udelom (Ðuniæ i
Vlahoviæ su imali po 40 odsto) bio je Dragan
Lazareviæ.
U suštini iza celokupnog posla otimanja Novog Doma stajali su Ðuniæ i Vlahoviæ koji su se u meðuvremenu poslovno razveli
i podelili imovinu, a zbog straha od hapšenja obojica su u
inostranstvu još od poèetka avgusta 2012. godine.
Zbog
toga nije èudno što je Agencija za privatizaciju prenebegla pismo Dragana
Tomiæa kojim je on Simpo izveo
iz konzorcijuma kupaca Novog Doma, jer je kupovina ovog nekadašnjeg giganta bio izuzetno unosan posao. Novi Dom
je prodat po ceni od 17.154.232 evra uz obavezno investiranje od tri miliona
evra, što æe
reæi za jedva nešto više od 20 miliona evra. Konsultant agencije (u javnosti
nema dostupnog ugovora o ovom poslu), bila je konsultantska kuæa Bi-Si konsalting, koja nigde ne navodi
kako je i kada utvrðena vrednost društvenog kapitala i da li je ona realna, veæ u prospektu na osam strana daje najobièniji prikaz šta Novi Dom ima od
imovine i kakav je bilans poslovanja bio na kraju 2005. godine?!
U
trenutku prodaje Novi Dom je imao 36.433 kvadratna metra poslovnog
prostora, od èega 29.487 kvm u Beogradu. Prema
nalazu Agencije, jedan kvadratni metar poslovnog prostora kojim je raspolagao
Novi Dom vredeo je svega 525 evra, a konzorcijum ga je platio 470 evra. Mali
akcionari su sa svoje strane isticali kako je prava vrednost Novog Doma
80 miliona evra, odnosno èetiri puta više od onoga što su Ðuniæ i Vlahoviæ sa svojim pajtosima zaista platili!
Odmah
nakon kupovine celog preduzeæa, konzorcijum tajno
prodaje plac od 2,5 hektara u beogradskoj ulici Vojvode Stepe i to za 18 miliona
evra.
Samo
vrednost graðevina Novog Doma nije bila
ispod 60 miliona evra. Kada se saberu svi otkupi akcija koje je sproveo
konzorcijum od privatizacije do danas, za celokupni Novi Dom zajedno sa
sumnjivo sprovedenim obaveznim investicijama, plaæeno
je oko 30 miliona evra, tako da je najmanja zarada iznosila 100 odsto, odnosno
30 miliona evra. Od rentiranja svojih objekata Novi Dom je godišnje
mogao da zaradi sasvim pristojnu svotu, a mali akcionari su svojevremeno
upozoravali da je upravo to i raðeno: umesto da nastavi
primarnu delatnost proizvodnje i prodaje nameštaja,
konzorcijum je poèeo da izdaje poslovni prostor.
Kupci Novog
Doma radnicima odmah predlažu da napuste preduzeæe i to uz otpremninu od 150 evra po godini staža, iako je socijalnim programom bilo zagarantovano 250
evra po godini. Pošto u ovoj zemlji ne postoji
instanca kojoj može da se žali na ponašanje Ðuniæa, Vlahoviæa i njihovih praporaca, dosta radnika je pristalo na ovo
poniženje, pa od nekadašnjih 377 zaposlenih danas u Novom Domu radi svega
njih 84.
U Meðuvremenu je Eki investment na volšeban naèin otkupio još 15 odsto akcija koje je u Novom Domu imala država, a zatim i akcije od manjinskih akcionara koji su
procenili da je bolje da dobiju išta nego da èekaju da bahati veæinski vlasnici sve
rasprodaju i upropaste, pa da im akcije nemaju nikakvu vrednost. Dosegavši 95 odsto vlasništva nad Novim Domom otkupom
akcija i od dojuèerašnjih
partnera, Vlahoviæ i Ðuniæ su krenuli u prinudni otkup svih deonica kako bi konaèno sa Novim Domom mogli da rade šta hoæe, mada ni do tada nisu
imali mnogo obzira ni prema zakonu, a ni prema moralu.