Šabac
Dilema oko koje nema dileme: neopoziva
ostavka direktorke ili kolaps Šabačke gimnazije
Neka ide Miroslava
Posle neuspešnog upisa Šabačka gimnazija
se našla na raskrsnici opstanka kao škola - nameće se zaključak: da
odgovorni beže samo od posla, ali ne i od funkcije i plate!
.....
Neuspešan upis učenika u prvi razred
gimnazije u Šapcu početkom jula ove godine (nisu upisana čak dva planirana
odeljenja) nametnuo je brojna pitanja i dileme našoj javnosti, učenicima,
roditeljima i nastavnicima ove, ranije izuzetno ugledne, škole.
Ta pitanja se još više nameću kada se zna,
da gimnazije u okruženju nisu izgubile popularnost, i da u gimnazije Beograda,
Novog Sadu, u Valjevu, Loznici i drugde, bile traženije od broja odeljenja koje
su ponudile, i da su neke morale da otvore i dodatna odeljenja. Da popularnost gimnazijskih
programa i obrazovanja nije u krizi, potvrđuju i druge gimnazije u Srbiji. Pa
šta se onda dešava u Šabačkoj gimnaziji, zašto u poslednjih nekoliko godina
broj učenika konstantno pada, zašto osmaci - budući srednjoškolci, ne žele u
Šapcu da se preko gimnazije kvalifikuju za akademsko obrazovanje, nego masovno
u okolnim gradovima to čine?
Odgovor na ovo pitanje smo najpre
potražili od direktorke ove škole, Miroslave Ivanović, ali, kako se baš
tada, na dan upisa, jednog od najvažnijih poslova u svakoj školi, direktorka
već brčkala na moru, krijući se od novinara, a možda i posla i odgovornosti -
ostali smo bez odgovora! Da ovo i nije prvo, i nije slučajno „odsustvo", doznajemo
od roditelja, učenika i nastavnika ove škole.
Primera ima mnogo i navešćemo samo
neke od njih. Pošto se direktorka skriva od javnosti, rešili smo da postavimo
javno nekoliko pitanja!
Da li se može reći da direktorka Miroslava
Ivanović sarađuje sa roditeljima učenika, za šta je po zakonu odgovorna i
nadležna, s obzirom na činjenicu da je uvek zauzeta „važnim poslovima"
kada treba da se suoči sa problemima?! Redovno ignoriše sastanke Saveta
roditelja i opravdana i „nezgodna" roditeljska pitanja prosledi
dalje pomoćniku direktora i pedagogu škole!? Da li to znači da je nesposobna da
se nosi sa svojim obavezama i dužnostima?!
Da li se može reći da direktorka uvažava
interese učenika ako se zna da nije odobrila nijednu molbu učenika da se
prostor škole koristi za školske igranke!? To je ranije bila redovna praksa. Da
li radi za interes učenika, kada filološkom odeljenju ne želi da odobri,
zakonski moguće učenje italijanskog i španskog jezika, pa čak i o trošku
roditelja!?
Da li je možda „branila" stvarne
interese učenika kada je pre godinu dana, ne prateći zakonske regulative,
primenjivala školski Pravilnik o kažnjavanju učenika daleko iznad propisanih
kazni po Zakonu o srednjoj školi?
Da li se sprečavanje svake slobode
kretanja po školi, i svake slobode mišljenja može smatrati borbom za interes
učenika? Kako će učenici u direktoru videti podršku, ako se na svako učeničko
pitanje odgovara sa: ne može, zabranjeno je, kazniću vas, dosadni ste, nemam
vremena, itd.
Na sličnu vrstu ignorisanja, netolerancije
i šikaniranja su naišli i drugi korisnici školskih prostora, koji su prosto „rasterani",
pa su drastično smanjeni prihodi škole po osnovu rentiranja hale sportova,
svečane sale, čime su umanjena i sredstva škole za renoviranje i nova
tehnološka opremanja.
Ipak, razumljivo, najveće nezadovoljstvo „radom"
direktorke, iz više razloga, oseća nastavnički kolektiv. Dok su neki nastavnici
zbog „nedostatka zareza" u zapisnicima sa odeljenjskih veća „popili"
novčane kazne ili je njihov rad ukaljan na drugi način - dotle se prijave
roditelja protiv drugih nastavnika, koje je direktorka zaposlila po svojoj
želji, vezi ili rodbinskoj liniji, drže u fioci. "ok se jednima, lojalnima,
odobrava stručno usavršavanje, za druge, nelojalne, nema para. Radnici škole su
uskraćeni za osnovne potrebe za rad: nema opremljenih kabineta za ključne
predmete, tehnika je iz prošlog veka, čak nema redovno ni fotokopir papira ili
se deli na gram i sl.
Da često nespremna dolazi na nastavnička
veća, pa posle predloženog dnevnog reda odlaže predložene tačke za sledeća
veća, već je poznata praksa direktorke Miroslave Ivanović.
Nastavnici ove škole ne pamte kada je neki
bivši direktor, u poslednjih trideset godina, otpuštao zaposlene nastavnike ove
škole zbog nedostatka odeljenja i fondova časova! Pitanje je dana kada će ovo
početi da se dešava u Šabačkoj gimnaziji i po kojim kriterijumima će se
formirati tehnološki viškovi s obzirom da se direktorka uglavno ne obazire na
Zakon.
Da nekim nastavnicima, kojih se boji,
toleriše bahato i nasilničko ponašanje, kašnjenje na časove i stalno odsustvo
sa nastavničkih veća, može da potvrdi i učenička, roditeljska, i nastavnička
javnost.
Nastavnici ove škole se ne sećaju nijednog
izveštaja direktorke, u zadnje tri godine, sa sastanaka Zajednice gimnazija
Srbije. Šabačku gimnaziju, nažalost, niko ne predstavlja. Odsečeni od
informacija od šireg značaja za reforme gimnazija Srbije, škola trpi posledice
zbog opšte neinformisanosti. Nije to, naravno, zakonska obaveza direktora, kao
što nije zakonska obaveza da se pojavite na lokalnoj televiziji i javnosti
objašnjavate razloge lošeg upisa i opšteg stanja u školi, već je to moralni
čin. Vrhunac, da li je pristojno da domaćin ne bude na svojoj slavi, kao što
direktorka nije bila na školskoj slavi, Savindan?! Baš tada je zauzeta, i ima
važnije poslove, iako kao direktor škole ima obavezu da lomi slavski kolač sa
učenicima i nastavnicima svoje škole?
I kako to da je po ko zna koji put,
odsutna sa onih sastanaka gde bi joj po svakoj logici direktorskog posla bilo
mesto?
Sigurno ne zbog zadovoljstva, već zbog
osećanja odgovornosti, pomoćnik direktorke je odmah posle neuspešno obavljenog
upisa, ozbiljno uzevši pozive sa Nastavničkog veća škole da se podnese ostavka,
to i uradila.
Direktorka to još nije učinila, pa nas
zanima samo, kako će pričom, o tome da nema dovoljno dece, opravdati neuspeh na
upisu u prvi razred koji škola ne pamti sigurno preko tri decenije. Porazna je
činjenica da je od 95 neupisanih mesta srednjih škola u Šapcu, 56 nije upisano
u Šabačku gimnaziju! Iako su javnosti zamazane oči da su sva odeljenja upisana,
ona ne broje po 30 učenika kao nekad, već broje po 20 i 17 učenika. Očigledno
je da plan upisa nije ostvaren i da je sam upis protekao u potpunom rasulu kako
tvrde mnogi: nije se znalo ni koja dokumenta su potrebna za upis ni koji se
strani jezik može upisati? Direkorka ima „opravdan razlog" što nije bila
prisutna (brčkanje u moru), a krivac je neobavešten pomoćnik direktora!
Nije predviđeno Školskim razvojnim planom
Šabačke gimnazije, ni bilo kojim drugim aktom škole smanjenje broja odeljenja u
školi, smanjenje fondova časova, smanjenje učeničkog potencijala...Pa kako će,
još uvek direktorka, Miroslava Ivanović, podnošenjem Izveštaja o radu škole u
prošloj školskoj godini članovima Školskog odbora opravdati svoj (ne)rad? Ali,
možda to još i prođe kod onog bahatog člana Školskog odbora, koji, sedi u
upravnom odboru Gimnazije, neplaćen, skoro dvadeset godina, i čija se
ostavka tražila na nastavničkom veću škole.
Postavljena za direktora škole, u
nedostatku protivkandidata na konkursu, "ni kriva ni dužna",
Miroslava Ivanović želi, i smatra da može da mirno sačeka penziju. Ipak, da li
je baš posao direktora škole jednak mirnom, potpuno pasivnom čekanju
penzije, ili zahteva malo znanja, angažovanja i požrtvovanosti?! Jedno je
sigurno, a za neke nastavnike neće biti nimalo smešno: neće li cenu toga
čekanja koju će platiti nastavnici i učenici ove škole biti veoma visoka?
Na kraju, možda bi sledeća formula mogla
da objasni početna pitanja o nezainteresovanosti učenika za upis u Šabačku
gimnaziju: nestručan, nesposoban i nezainteresovan menadžer, plus bahati
nastavnici "na kvadrat", jednako je neuspešan upis plus tehnološki
višak zaposlenih!