Postdemokratija

SKIM SI ONAKI SI

Odavno je poznato da je Srbija duboko podeljena, ali problem je što su te podele svakodnevno sve veće i dublje. Stvoreno je tako dva-tri srpska sveta, potpuno odvojena, kao da ne živimo svi u istoj državi, pa čak ni na istoj planeti. Živimo u strogo omeđenim komunama i sektama, kao Amiši ili zaraćena plemena u džunglama. Jedni su bezuslovno za vlast, ma šta i ma kako ona radila, drugi apsolutno protiv i kad uradi nešto dobro. Najbrojniji su oni treći, zbunjeni i uplašeni ćutolozi, koji se prave da ih se to ne tiče, jer tobož gledaju svoja posla. I jedni i drugi i treći žive u nekakvom svom svetu, druže se i sarađuju uglavnom sa istim takvima i svakim danom postaju sve istiji, sve zatupljeniji i isključuviji, sve udaljeniji od stvarnosti i normalnog života, zaključuje kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Pošto mi je oluja oduvala dobar deo kućnog krova, zbog troškova za popravke nisam platio Total TV, pa sam desetak dana bio i bez takozvanih slobodnih televizija na koje sam se bio navikao gotovo do zavisnosti. U početku mi je veoma nedostajalo, imao sam osećaj da sam na mom brdu potpuno odsečen od sveta, ali brzo sam se i na to počeo navikavati. Nekoliko prvih dana sam se nervirao gledajući vesti i razne prostačke budalaštine na televizijama pod državnom kontrolom, preko kablovske koju sam nedavno prihvatio samo zbog Arena sport kanala i domaćih liga. A, onda sam shvatio da unapred mogu da predvidim njihova tumačenja aktuelnih događaja u zemlji i svetu, baš kao i ona druga na televizijama koje privremeno nisam mogao da gledam. Sa novom penzijom vratio sam i te programe, najviše zbog Sport kluba, na kojem jedino mogu da se prate Zvezda i Partizan u nadmetanju sa najboljim košarkaškim ekipama Evrope. Eto, i preko sporta se može videti kako su i distributeri podeljeni na one samo za domaću upotrebu i one za takozvane evropske vrednosti.

Kada sam ponovo počeo da gledam N1 i novu TV, ustanovio sam da ništa nisam propustio, da sam se zapravo odmorio od neprestanog ponavljanja jednog te istog. Ista TV lica i isti gosti u bezbrojnim a veoma sličnim emisijama sa čampras divanima o politici, i sa unapred poznatim stavovima. Najbolja potvrda za to je bila reklama za novi broj novine „nova", u kojoj se najavljuje intervju sa Natašom Miljković, u čijim jutarnjim emisijama na N1 najčešće gostuju novinari istih tih novina. Ruka ruku mije.

To je u stvari i povod za ovaj tekst, ta pojava karakteristična za oba medijska klana, a koju je narod odavno prepoznao i definisao izrekama kao što su „svaka ptica svome jatu leti", „ja tebi serdare, ti meni vojvodo" ili „skim si onaki si", zbog čega se verovatno većina građana i drži uzdržano, jer ne želi da se identifikuje i svrstava ni u jedan od rovova.

Na N1 i novoj TV ponovo sam zatekao, kao da nisu ni odlazili, kolege Dražu Petrovića iz „Danas"-a, Ćulibrka iz NIN-a, Filipa Švarma iz „Vreme"-na, Pivljanina iz „nove", ili jednosmerne analitičare poput Bobana Stojanovića i profesora i političara u penziji, Žarka Koraća. Sve je isto samo njega nema, Krleta, Šešelja, Bokana, Vučićevića, Ace Lukasa i sličnih spodoba, koji ne izlaze iz studija sa druge strane fronta, Pinka, Hepija i nekih nikad čuo TV kanala kao što su „Kurir", „Vesti", „Red". I dok Vučićev režim tvrdi da vodi nesvrstanu politiku, u Srbiji se vodi pravi rat u kojem učestvuju samo svrstani.

Što se meni inače simpatične Nataše Miljković tiče, tim intervjuom u istoplemenskim novinama pokazala je da nije isto kad novinar postavlja pitanja i kad počne da daje odgovore. Videla je kako njeni gosti, naštelovani samo na jednu frekvenciju, sa lakoćom odgovaraju na njena pitanja, pa pomislila da i ona to može i treba. Narod bi rekao, videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu.

Posebno me je zaitrigirala izjavom kojom je i reklamiran tad novi broj „nove", da za nju Skupština nije ogledalo društva!? Doduše, sa posebnim naglaskom je i dodala: Moje nije". Kako nije, pobogu!? To što ona ne vidi i sebe u tom ogledalu samo je dokaz da joj pogled nije najbistriji, jer zaslepljena reflektorima u studiju u kojem provodi život samo sa sebi sličnima.

Skupština itekako jeste ogledalo čitavog društva, jer je u njoj isto kao u rijalitiju u kojem živimo i kao u onom koji narod najradije gleda na televiziji i strastveno učestvuje u njemu. I taj naš Parlament je prepun naturščika, prostaka i primitivaca, a ima i režiranih i pravih svađa, psovki, pretnji, podmetanja nogu, seksizma i lažnih ljubavi, kao i fingiranih i pravih tuča. I u Skupštini su, kao i u društvu, u većini oni koji ćute i glasaju kako im se kaže. I u njoj glavnu reč imaju najprimitivniji i najbestidniji navijači Vučićevog lika i dela, i sa druge strane najekstremniji protivnici njegove politike, sa desnice ali i iz demokratskih redova. I u Skupštini, kao i u društvu, ima i glasova razuma, ali toliko su malobrojni da ih niko ne čuje i ne ferma. Mnogo je više budala i lažova, prevrtljivih i korumpiranih, a najviše zbunjenih i uplašenih, koji zadovoljni sinekurom koju imaju ne žele da talasuju da ne bi i to izgubili, baš kao i u ovom iracionalnom društvu koje gubi tlo pod nogama. Kako da nije ogledalo, majku mu?

Kada bi samozadovoljna voditeljka malo izašla iz studija bez slušalica preko kojih joj iz režije daju uputstva, dakle, kada bi izašla iz svog sveta, na ulici bi srela na hiljade istih takvih ljudi kao što su oni koji sede u Skupštini i čula iste priče koje se i u njoj pričaju, istim jezikom i sa istim ostrašćenim argumentima, zasnovanim na mržnj i preziru onih drugih.

Kad smo već kod analize televizija koje se predstavljaju kao profesionalne, objektivne i nezavisne, ne mogu da zaobiđem njihove samoreklame kojima se i sami kompromituju vrlo neprofesionalnim predstavljanjem. U napadnoj želji da budu izuzetni, ne retko preteruju robujući stilu i formi, umesto sadržaju i suštini. Tako i jedna od najboljih među njima, Jelena Obućina, u reklami svog TV Dnevnika, koji inače vrlo dobro uređuje i vodi, mrtva ladna saopštava: „Mi pravimo vesti"! Nije tačno koleginice, novinari ne prave vesti, vesti prave događaji, a novinari ih samo prenose i eventualno tumače i komentarišu. Doduše, u ovoj zemlji vesti pravi i Aleksandar Vučić, ali niste vi valjda isti kao on i njegovi medijski klonovi. Ako ste već hteli da budete intrigantni i dvosmisleni, što je sasvim OK za reklamu, onda bi mnogo tačnije i efektnije bilo da kažete „Mi čitamo vesti". Pa, nek svako isčitava tu poruku kako ume, ali je tačna, i u bukvalnom i u prenosnom značenju.

I Maja Nikolić, koja vrlo solidno vodi emisiju sa zanimljivim i provokativnim naslovom „Među nama", robujući tom atraktivnom naslovu, u reklami za tu svoju emisiju ističe da će u njoj biti rečeno sve što treba za istinito i objektivno informisanje i posebno naglašava „ali neka to ostane među nama"!? Nipošto, koleginice!

To što bude izrečeno u neposrednom razgovoru, kao među nama, nikako ne treba da ostane među nama, nije to smisao televizije. Naprotiv, istinu do koje se u emisiji dođe treba što više širiti i prenositi dalje, a njen odličan naslov treba ostaviti da na svoj intrigantan način govori sam za sebe. Ovako izrečena, ta njena poruka me neodoljivo podseća na vic u kojem, sami u kupeu, vozom putuju Lala i gospođa kojoj se omaklo da prdne. Jao, molim vas da to ostane među nama, zavapi postiđena gospođa, a Lala će ljubazno: Ne, gospođo, molim vas da otvorimo prozor, da to izađe napolje!

Sličnu grešku pravi i njihova koleginica Rada Đurić u emisiji sa metaforičnim naslovom „Da sam ja neko", jer na kraju vrlo zanimljivih i poučnih razgovora, uporno ponavlja taj naslov kao pitanje svim sagovornicima, što je potpuno suvišno, pa i neumesno, a može biti i uvredljivo, jer svi su oni neko. Postoji bar desetak načina da navede sagovornike da odgovore i na pitanje postavljeno u naslovu emisije, što oni mahom i učine spontano i pre nego što im se direktno postavi to pitanje, pa i samim pristajanjem da u učestvuju u emisiji sa takvim naslovom. Nema potrebe i iritantno je toliko ga ponavljati, jer vređa inteligenciju i gledalaca.

Zanimljivo je, međutim, da su sve tri pomenute novinarke na N1 i nova TV došle posle poduže uspešne karijere na RTS-u, dakle u službi režima, ovog ili nekog prethodnog, svejedno, tako da se sve to može shvatiti i kao njihova potreba za dokazivanjem, da ne kažem vađenjem. Otud, verovatno, i sva preterivanja u navijačkom novinarstvu pod firmom objektivnog i nezavisnog. Međutim, time se stvara sumnja u sve što poručuju, kompromituje istinski samostalno, istinito i objektivno informisanje i stvara nedoumica kod građana, koji onda zaista ne znaju kome da veruju. Stoga ne treba da čudi što mnogi odlučuju da veruju Vučiću i njegovim navijačima, jer ne vide razliku?.

Mnogo je bolje i poštenije praviti opozicione medije, kao što je to otvoreno ovaj magazin, zbog čega ga preziru i pokušavaju omalovažiti i režimski i tobož nezavisni novinari. Činjenica da ga i Vučić uredno proziva kao najveće medijsko zlo, najbolje govori o ulozi „Tabloida", ali i većine novinara koji ga se tobož gade. Kad ga svi mrze, biće da tu ima i neke istine koja ih sve žulja, neke zato što otkriva njihove laži, a neke zato što nisu umeli, nisu hteli ili nisu smeli da to otkriju i javno saopšte.

Zbog svega što napisah, mnogi čitaoci će mi zameriti što kritikujem i ono malo medija koji zaista saopštavaju sve što se ne može čuti i videti na državnim i prorežimskim. Ali ja kritikujem samo ono što vredi i ono što se može popraviti, jer ono što ne vredi, ne vredi ni kritikovati.

A priča o problemima novinara koji su promenom firme promenili i stranu, pa imaju naglašenu potrebu da to demonstriraju, što često proizvodi i kontraefekte, univerzalna je pojava, koju je narod odavno definisao izrekom kako su poturice gore od turčina ili kako neko želi da bude „veći katolik od pape".

Za nas, danas i ovde, to je značajno i zbog toga što od te bolesti boluje i čovek koji odlučuje o našim sudbinama, predsednik svega postojećeg u Srbiji, Aleksandar Vučić. I on, prerurašavajući se u proevropskog demokratu, ima potrebu da se vadi za sve izgubljene ratove, zbog čega neprestano mora da ponavlja kako je za mir i stabilnost.

Za izgubljeno Kosovo, zbog čega po hiljadu puta mora da ponovi kako ga nikad neće priznati. Kao đavo krsta se boji sankcija, jer sankcije su uništile našu privredu devedesetih, uz njegovo učešće u vlasti koja nam ih je donela. Zato sad neprstano priča o ekonomiji kao najvažnijem faktoru opstanka. I, naravno, u svemu preteruje, pa je pobrkao i prioritete.

Sad više ne zna šta je važnije, šta je uzrok a šta posledica. I šta mu je činiti. Sad su mu Socijalisti krivlji od opozicije, za šta objektivno ima ličnih razloga, jer sve ono za šta sad pokušava da se vadi uradio je pod njihovim pokroviteljstvom. Zato ih je i šlepao sve vreme, zato je Dačića i poturio da potpiše Briselski sporazum, da bi sa njima podelio odgovornost i na kraju na njih prebacio svu krivicu. Istu ulogu ima i sirota Ana Brnabić, kojoj će podmetnuti da potpiše konačnu kapitulaciju.