Do koske

 

Mada izgleda kao da Predsednik Srbije vlada na svim frontovima, ili je…

 

Gospodar ničega

 

 

Tadićev sistem vladanja nije ni predsednički ni parlamentarni, nego je reč o promociji samoljublja u svrhe održavanja mandata. Ovakvih primera je bilo u istoriji srednjevekovnih vladara, pa su ti umišljeni i narcisoidni vladari sebi davali prideve "Lepi", "Visoki", i slično...

Slično su i završavali, zatvoreni u odajama prepunim ogledala, verujući u svom ludilu da su oni isto što država. Ni njihov kraj nije bio veseo.

 

Milica Grabež

 

 

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić teško je optužen i od prijatelja i od neprijatelja da vlada neustavno.

On je i predsednik svoje stranke, i predsednik države i predsednik Vlade i njen portparol...

On, i samo on, ministruje u svim resorima, bavi se manjinskim pitanjima i većinskim paketima akcija, donosi odluke i sugeriše dekrete, "popravlja" vojvođanski statut i tumači, prema svojim potrebama tu svetu knjigu svake pravne države koja se zove Ustav Srbije.

Čega je, u stvari, Boris Tadić u ovom trenutku gospodar?

Može li on da pokrene ekonomiju, može li on da smeni nesmenjive ministre, može li da pohapsi građevinsku mafiju u Beogradu i Novom Sadu, može li da konačno smakne političko-kriminalnu organizaciju pod nazivom G-17 Plus koja već punih osam godina u potpunosti drži svu finansijsku vlast u Srbiji, bez obzira što je reč o maloj, mizernoj stranci čiji je realan uticaj kod birača ravan nekom lokalnom ekološkom pokretu...?

U prilog tvrdnji da Boris Tadić nije gospodar ničega u ovoj zemlji, lako je dodati i još ponešto. Recimo, da u dobroj meri nije ni gospodar sopstvenog predsedničkog mandata, jer ga teškom mukom koristi, i kad ga koristi, to ne čini ni na pravim mestima, ni u pravo vreme.

Nije ni gospodar sopstvene stranke jer u njoj haraju pljačkaši, gori od onih iz režima Slobodana Miloševića. Njegov odnos prema nasleđenoj politici Zorana Đinđića više je nego jasan. Naime, bivši Đinđićevi protivnici u samoj Demokratskoj stranci poput nekog  Dragoslava Kopčalića, bivšeg predsednika opštine Zvezdara je više nego blagonaklon prema njemu i njegovim otimačinama. Na drugoj strani, uhapsio je Đinđićevog kuma, predsednika opštine Zrenjanin, čoveka čija će se eventualna krivica morati tek dokazivati.

Nije Boris Tadić ničega u ovoj zemlji gospodar utoliko što mu svim značajnijim polugama vlasti upravljaju ljudi bez radnog i životnog iskustva, jedna pionirska organizacija lepo raspoređena po kabinetima ministara u Vladi Srbije u vidu savetnike i šefova kabineta, a još lepše u upravnim odborima javnih preduzeća. Njegov primer poslušali su i drugi u tužnoj "kućnoj zajednici" koju zovemo koalicijom na vlasti.

Zbog bezumne politike koju Boris Tadić vodi, dešavaju se slučajevi poput slučaja Bojana Krišta, golobradog i neiskusnog početnika, koji je niotkuda došao na mesto direktora "Lutrije", pa kasnije na mesto direktora Aerodroma, deleći sebi nenormalno velike plate. Krišto jeste otišao, i to tek posle hajke dnevne štampe na njega, a ne nakon Tadićeve intervencije. Tadić je pročitao u novinama pa tek onda reagovao, ali je isto tako velika je verovatnoća da su mu pročitali, jer postoji sasvim realna sumnja da ništa i ne čita!

Jer, da je Tadić gospodar svog predsedničkog mandata kao što nije, svakako bi se potrudio da putem ustavnih ovlašćenja (kojih ima dovoljno) utiče na institucije sistema kako bi rešavale slučajeve protivzakonitih isplata u javnim preduzećima. Ne bi mu se onda dešavalo da mu nedorasli i nadobudni Branko Radujko bude direktor "Telekoma", niti bi taj Tadićev pionir išao umesto njega na svetski ekonomski samit u švajcarsku vazdušnu banju Davos.

Ali, srpski predsednik je očigledno ozbiljno odsutan iz svega u čemu treba da bude prisutan. A prisutan je tamo gde ga nikako ne bi trebalo biti. Građani to vide, a da li vide i njegovi savetnici  i krojači njegovih lažnih odela, da li je neko od njih spreman da kaže kako je "car go"?

Srpski predsednik nema ni znanja, ni moći, ni uticaja, a nema ni prijatelje među moćnim svetskim državnicima koji bi mu pomogli da Srbiju preporodi iznutra kako bi naredne generacije imale državu po meri čoveka.

U sadašnjim okolnostima, kad Tadića napadaju i njegovi dojučerašnji politički istomišljenici, njemu zaista nije ostalo ništa drugo nego da se do kraja mandata drži svoje uobičajene promocije, da se druži sa zaslužnim sportistima, da prima povremeno u zvaničnu posetu ponekog zalutalog državnika i da Boga moli da ruska investicija u srpski energetski kompleks što pre donese rezultate. Jer, u suprotnom, bude li i dalje pozivao ministre na "brifinge" i sprdao se sa ulogom predsednika Vlade Mirka Cvetkovića, može mu se desiti da mandat završi znatno ranije. Recimo, ukoliko rezultati predstojećih izbora u skupštinu dovedu većinu onih koji bi glasali za njegov opoziv.

Konačno, srpski predsednik, osim što ne vlada ni svojom strankom, niti svojim bivšim đacima, ne vlada ni budućim političkim i ekonomskim događajima u Srbiji. Ako već krši Ustav zavodeći ovde predsednički sistem kao u Americi, direktno rušeći kakvu-takvu parlamentarnu demokratiju, čudno je što te pučističke namere ne iskoristi pa smeni, recimo, Mlađana Dinkića, čoveka koji je direktni krivac što će bes kragujevačkih radnika uskoro doći na ulice Beograda. Čudno je, utoliko, što je dozvolio da ga taj Dinkić šeta kao dvorsku budalu vlasnika torinskog "Fiata".

Neko ko je predsednik države, a nema viziju niti prepoznaje politički trenutak u kome treba da deluje ili da se povuče, sledi brzi pad. Pitanje je okolnosti hoće li to biti pad na tvrdo ili nagli pad u zaborav.

Predsednik pokušava da bude Gospodar Srbije, koju inače ne poznaje na pravi način. Rođen je u Sarajevu, otac mu je Crnogorac, iz Pive, majka iz Bjeljine, od Francetića. Verovatno iz tih razloga Gospodar pokušava da od Srbije odvoji i Vojvodinu. Naravno, Evropa ne želi Vojvodinu u Evropskoj uniji, isto kao što ne želi ni Srbiju, čiju kandidaturu za članstvo, i pored učtive molbe Oli Rena da to ne čini, predsednik uporno ističe.

Omražen na Zapadu, neubedljiv i nesiguran za Istok, nepoželjan u Evropi, Gospodar Srbije više ne putuju. Uvedene su mu sankcije, i on se šepuri po zemlji Srbiji. Put kojim se kreće, nije posut cvećem, već trnjem. Ubošće ga. A on je i onako kilav, sa dušom u nosu. Kao što piše naš kolumnista Branko Dragaš, Gospodar Boris je tigar, ali od hartije. Gospodar ničega.