(H)umorna priča

Vratili su se...

I tako prođe još jedna slava. Razočaravajuće malo se jelo, još uvek se može popiti - ali hrana ne.... izgleda da smo što nam je bilo namenjeno pojeli. Ali, izgleda da nismo. To nas tek čeka

Piše: Neša (ako ovo čitaš... dobro je... imaš još uvek para da kupiš novine)

Nešto su me umorili ovi silni praznici. Mi, još uvek ne dorečeni, slavimo sve i Uskrse i Božiće, Prvi maj, Novu godinu.. a da nam pruže priliku slavili bi i Dan Republike, onaj u novembru, pa 7. jul.
Proslavio sam i krsnu slavu Đurđevdan. Okuplja se uglavnom isto društvo već godinama. Posećujemo se za slave. Kad nema slava onda izmislimo nešto pa se družimo. Omatorili, oćelavili, još uvek se nešto kao držimo. Pričamo o onim vremenima i onda se uglavnom priča završava temom doktora, šećera i lipida. U sredu smo se više razočarali time što u finalu Lige šampiona nećemo gledati duel Nemanje Vidića i Baneta Ivanovića nego što je "Zvezda" izgubila od "Sevojna".
I tako prođe još jedna slava. Razočaravajuće malo se jelo, još uvek se može popiti - ali hrana ne.... izgleda da smo što nam je bilo namenjeno pojeli.
Ali, izgleda da nismo. To nas tek čeka. Za to su se pobrinuli ministri u Vladi Srbije. Brojim ih, vidim svi su na broju. Znači niko nije otpušten. Niko nije podneo ostavku. Slatka je vlast. Pazite gospodo (ima tu i dosta drugova) u godinama ste. Trebalo bi i vi posle vaših slavlja i popijenih čaša, kada se najedete kolača slave da skoknete do doktora, ili zato držite onog ministra spremnog za meksičku gripu. Za gripu smo spremni, kad dođe najebali smo.
Dakle, drugovi i gospodo, još uvek na broju, idite proverite krvnu sliku. Vlast je slast, a od slasti se dobija dijabetes. A ako se ne leči, posledice su mnogo teže. Zato mislim nešto, vreme je da se zaustave. Ali, kako? Ko da ih zaustavi? Ovi su novi, naučili su sve trikove od onih prethodnih. Novi?!
Pa ljudi, oni su se vratili.....!
O ne, zar opet ispočetka!?
Demagogije koliko hoćeš. Jedno pričaju, drugo rade. Otpočinju radove. Daju kredite. Unapređuju domaću proizvodnju. Čekam da za 7. jul i 29. novembar otvore to što su izgradili. Ta ista gospoda su, ukoliko me sećanje ne vara, već tri puta izgradili auto-put do Horgoša. Prenosila i televizija. Njihovi uspesi i danas se vide na tom putu. Na nekoj petlji - kao na primer kod Srbobrana izgrade dva puta po 500 m kolovoznih traka. Televizija pažljivo snima da se ne vide krajevi puta koji završavaju u njivama iiii.... šta i... eto ti velike radne pobede. Evo auto-puta. Evo uspeha. Evo nove pobede na izborima.
Očekujem da oni mostovi koji se grade, kao onaj kod Beške, završe u Dunavu. Što da ne?! Televizija lepo snimi kako vozila dolaze na most, a što ih dalje nosi mutna voda.... pa koga to interesuje.
Francuzi na vreme shvatili da je vrag odneo šalu. Odložili čekiće i pijuke i zbrisali glavom bez obzira. Ostadoše mostovi nezavršeni. A ko im nije platio to što su radili? Da samo jednom pogađamo, pa da znate vi to dobro. A ti isti Francuzi, kojima je ova vlast ostala dužna, zaposlili naše firme da im rade, dakle naše radnike, naša preduzeća. Naše firme ostale bez para.
I sada ta ista vlada, koja treba da se odrekne nečega, naravno ne odriče se ničega, nego tim istim preduzećima nudi pomoć u vidu kredita sa povoljnom kamatom. Pa će onda, te iste pare da im uzme kroz skuplje gorivo, telefone, TV pretplatu, poreze i.... cigarete. Gospodo drugovi i oni ostali, sada ćete mnogo skuplje da pušite. A mnogi su ovde povukli zadnji dim... Priča je došla na početak.
Tu su, vratili su se.... Znamo šta sada sledi. Poskupljenja redom, prazne police, novčanice štampane samo sa jedne strane, udarani pečati preko starih novčanica... Bože, da li sanjam? Ili se ovo stvarno događa. Zašto meni dva puta u istom životu?!
I tako se vlada potrudila da proslavimo praznike. Da ja proslavim Đurđevdan. Pa onda ko ga j....
Slavio se Đurđic, kod mog prijatelja Miroslava. Svi smo na broju (kao i ministri) pričamo, zezamo se, sećamo se kako je bilo na slavi kod ovog, kod onog i dođosmo do Race. Ljudi pa kod Race na slavi nismo bili. Kako to? - Pa znate, ja slavu ne slavim! - Kako bre Raco ne slaviš slavu? - Pa lepo, ja sam komunista. - Ne slaviš slavu, a na slave ideš? Kakav si ti komunista? - Pa, pravoslavni!!!
I tako su nam ovi komunisti pravoslavci, došli na slavu. Neka nam je Bog u pomoći!
Mislio sam da se više ne nerviram i da završim ovu umornu priču, ali stiže poštar i donese pismo od ovih komunista - pravoslavaca. Dopisom se potvrđuje zvanično da moj sin star 32 godine nema državljanstvo ove zemlje i da neće dobiti od Dinkića (ha, ha, ha....) obećanih hiljadu evra. Stavio sam prst na čelo i ozbiljno se zamislio. Možda oni nešto više znaju od mene. Moram ozbiljno da ispitam ženu.... da li je on u opšte moj sin?! Ma jessste....?!  Ma genetski je sav moj, nema kose i nema para. Ili...? Ozbiljno se zamislim.
Kako ga u opšte puštaju na glasanje. Pa on je u vojsci bio ilegalno. Ma pasoš mora da je dobio od neke druge države. On je u ovoj zemlji inkognito. A šta ako oni namerno rade, pa nam jednom po jednom oduzimaju državljanstvo i ostanu samo njihovi..... ili...
Ma, idem prvo da "objasnim" ženi neke stvari. A sa ovima na vlasti ću posle da se obračunam ...
Vratiću se i ja ......