Epizoda (5)

Nismo mi od juče

Zoran Milojević

   Vreme prošlo, Sveti Ilija 1944. godine. U crkvi Svetog Ilije u Mirijevu traje služb, koju služi starešina crkve prota Velimir Stojanović. Pored njega stoji njegov sinovac Dragomir, maturant VI muške gimnazije, i dodaje epitrahilj svom stricu. Poslednji put za crkveni praznik službu vrši prota Velimir Stojanović. Već 18. avgusta, dan po maturiranju, Dragomir odlazi u selo Brajiće, podno Ravne gore, u vojno-diplomatsku školu. Dva "oslobodioca" 23. oktobra 1944. godine dolaze u portu crkve i sa ručka odvode protu Velimira. Isleđuje ga kapetan Nestorović.
"Pope, optužujemo te da si bio sveštenik Avalskog Ravnogorskog korpusa, da si blagosiljao izdajnike i koljače, to znači, pope, da je tebi smrtna nalivena"! "Biće kako Bog voli," mirno odgovara prota. Za to vreme, profesor Bogoslovskog fakulteta Stevan Dimitrijević ide kod Ivana Ribara, koji je poznavao protu. Ribar ga vodi Milovanu Đilasu, a ovaj im kaže: "Za izdajnike milosti nema, taj pop mora biti streljan!" I već iste noći, kapetan Nestorović, bez suđenja i presude, odvodi protu Velimira i zverski ga ubija nožem. Dragomir preživljava golgotu i 1951. godine, kao predavač, odlazi u Kosovsku Mitrovicu. Tu upoznaje Leposavu, bankarskog službenika. Na jednom banketu u banci razbaškareni major, koji sedi preko puta Dragomira, priča: "Ej, kolega, ma ja sam bio tata-mata za bandu, zaklao sam jednom popa u Mirijevu, ripao ja kao pevac! Dragomir ustaje, uzima viljušku i baca je pred majora, uzviknuvši: "Krvavi banditu, ti si zaklao moga strica!"
Vreme sadašnje, 27. jula 2009. godine.
Sedim nekoliko desetina metara daleko od mosta na Ibru, u severnoj Kosovskoj Mitrovici. Gledam u most. Tu je nekada bio gvozdeni most, preko koga je Dragomir svakoga dana  sedam godina išao sa Baira, krajnjeg juga Mitrovice, ka tehničkoj školi na krajnjem severu Mitrovice. I ja sam često stajao na mostu, gledao Ibar, a tu desno, dole, igrao fudbal, jer je moja škola "Svetozar Marković", bila stotinak metara južno od Ibra.
Sećanje za sećanjem uzima svoj danak. Sam tugujem, sam se tešim! Do zuba naoružani francuski vojnici pričaju između sebe. Oni stoje kao još jedan srpski spomenik Francuskoj. Onim spomenikom u Beogradu zahvaljujemo im što su nas spasavali, kad ih je bilo sramota što kasne sa spasavanjem. Ovim drugim, živim spomenikom, spasavaju nas od naših grobalja, od naše crkve, od našeg grada.
Sto metara iza njih maše mi moje detinjstvo. Mašu mi moji drugovi, rasuti ko zna gde. Svakog minuta ustajem da krenem preko mosta, a Nebojša viče: "Sedi gde si, ubiće te neko!"
Ustajem. Nebojša i ja krećemo ka njegovom stanu da nastavimo sinoćne bratske razgovore. Opraštamo se od mosta. Ali, to i nije onaj most. Mog mosta nema. Jednom smo se rastali zauvek.
Sedim u bratovljevom stanu i ćutim. Obrazi mi suvi, ali osećam krvave suze koje teku kroz mene. Muškarci ne plaču, oni se stide suza. Sinovi srpski nemaju pravo na suze. Njihove su suze krvave. Sinovi srpski imaju unutrašnje krvarenje. Kosovski sinovi su osuđeni bez krivice.
Ujutru pred polazak, još jednom pogledah u pravcu mosta. Pust i nem, beživotan. Tamo iza mosta kao da se pomalja Dragomirova figura, malo pogurena, sa cigaretom u ustima, žuri nekoj generaciji u susret, da joj tumači Kosovski zavet. Kao da me ne primećuje prolazi pokraj mene i gubi se u daljini. Mogao bih se zakleti da čujem šta je izgovorio, prelazeći preko mosta. MI ĆEMO VAM SE VRATITI! Čujem glas. On nikada nije ništa uzalud izgovorio.
Na ovom svetu, najveći krivac je rođen na Kosovu. On je krivac po svom rođenju. Kriv je što priznaje gde je rođen. Kriv je što ima pretke na porušenim grobljima. On krivicu priznaje i ne stidi se nje. Krivci se otimaju za tu krivicu. Imaju samo jednu želju: da budu proglašeni krivima!
Biti Srbin sa Kosova i biti zbog toga kriv, čast je srpska najsvetlija. Srećan sam što ovo znam i osećam. Srećan sam što stojim u redu s onima koji treba da prime krivicu i odu na izdržavanje kazne.