Tik-tak
Trt-mrt,
život ili smrt
Ljubica
J. Tinska
Ah, kako je teško
ostati jak u trenutku koji nije
onaj pravi, a koji prepoznajem kao trenutak koji
bi, po svemu, mogao biti onaj
pravi samo kada bih mogla
biti prava ja.
Dajte čoveku moć i on će pokazati svoje pravo lice. U stvari iluziju moći, jer
on, takav kakav je, nikada neće okusiti moć, sem na sopstvenoj
koži. Nema pravih ljubavi, samo ljudskih slabosti.
Planove treba baciti u vetar. Taman je sve u mojoj glavi bilo
spremno za polazak, kad me je dve noći pred
put uhvatio grč u nogu, u snu. Otvorila
sam oči s užasom, jer sam
se sa noćnim grčevima tog tipa susrela samo dva
puta u životu. Ležala sam tako
otvorenih očiju i posmatrala senke
na zidu kako
blede pred svitanje. Sat je otkucao osam, obukla sam
se i sjurila niz stepenice, istrčala na ulicu,
do apoteke, po test za ustanovljavanje trudnoće. Trčala nazad, uz stepenice,
pravo na toalet i - bingo! Kao grom iz vedra
neba. Opet, po treći
put. Otkazivanje leta, posete lekaru, kašnjenje na početak
školske godine, i donošenje
odluke: trt-mrt, život ili smrt.
Ako je telo vaše, ono
pripada samo vama i kuća
je samo vašoj duši. Na vama
je da odlučite šta ćete sa
njim činiti. Ne znam da li
je ispravno odlučiti. Muškarci nikada neće spoznati vrednost žene. Njihove kuće
ne mogu udomiti ničiju dušu do njihove sopstvene. Zato su oni samo
sebe svesni, jer njihovo ograničeno
telo uslovljava njihovu ograničenu dušu i njihov ograničen
um. Oni su posmatrači. Autsajderi.
Pred put je uzbuđenje dostiglo vrhunac, jer ja
se naravno pakujem pred put, kao i
svako ko se plaši letenja,
i nadam se do poslednjeg trenutka da će nešto iskrsnuti što će me sprečiti da otputujem
ili ću zakasniti na avion. U kući punoj muškaraca
svi sede dok ja jurcam.
Dolaze moja sestra i najbolja
drugarica i uzbuđenje konačno kulminira u grupnom vikanju, sudaranju, klinja plače i
viče, tinejdžer sedi u fotelji nepomičan sa kapuljačom
koju je navukao preko očiju i
ćuti. Stvari jedva staju u kofere,
a povorka jedva staje u taksi, jer naravno, svi
me prate a i imam sedam kofera.
Na londonskom aerodromu saznajemo da avion
kasni, opuštamo se suviše uz kroasane i
kapućino u obližnjem kafeu i zamalo propuštamo avion. Pokušavam da se probijem,
ali red je dugačak i pre ulaska u bescarinsku zonu moramo na traku
da poređamo sve što imamo, uključujući i
naše cipele, koje valja prethodno
izuti, kaiševe, novčiće, ključeve... Prolaze trakom naše stvari, laptop, gitara, dečja stolica,
kolica, tašne, torbice, kesa sa
sendvičima, moj plavi šešir, cipele,
oblačimo se sa druge strane, i
trčimo kao usporen film; sve torbe smo natovarili
na kolica, moj mali sin trči
velikom brzinom, ali u suprotnom pravcu.
Utrčavamo u gejt, svi viču:
čekamo vas, zbog vas ćemo propustiti "slot", krenuli smo da
vadimo vaš bagaž iz aviona.
Moj stariji sin celim putem ne prestaje da priča
o našim koferima
koji su ostali
u Londonu, vizuelizujući ih kako
stoje izbačeni i napušteni
na pisti, i ništa
ne vredi ubeđivanje posade da su
to bile samo prazne pretnje. Po sletanju on insistira da ostane
u avionu, posmatrajući kroz prozorsko
okno nosače koji sa trake
preuzimaju kofere, među kojima konačno
i naše.
Na aerodromu haos. Javljaju mi da se izdajnik pojavio i da nas
čeka na izlazu.
Na pasoškoj kontroli pokušavam
da ubedim ljubaznu službenicu da, iako nije,
moj život jeste kao holivudski
film, i da me izdajnik povređene muške sujete, koju
vrednuje iznad svega u životu, željan osvete čeka
na izlazu spreman da mi napravi
scenu, kidnapuje dete... Objašnjavam
da sam umorna,
da imam suviše prtljaga, decu i osetljive nerve i da me puste
da izađem "na sporedni izlaz"
- ako takav postoji. No uzalud, moraću da se suočim
sa prokletnikom.
Izlazim sa decom i
stvarima, zaboravljam u panici kofer na
traci. I on je tu, meni lupa srce
trista na sat, adrenalin vrišti, prilazim
mu i progovaram kroz zube da
sam u drugom stanju i veoma
besna i da
ako išta
pokuša, zvaću policiju.
Interesantno je to kad vas neko izda,
zamalo uništi, i pošto
mu to ne pođe za rukom, ponaša se kao da ništa od toga nije
istina i da želi da
vrati stvari na prethodno stanje.
Pronalazi opravdanje za svoje ponašanje, povlači imaginarne
paralele, piše istoriju iznova, proserava se. Bitno je samo ne slušati, bitno
je, kad već prepoznate istinu, da se ne osvrnete, da nastavite, uprkos
svemu, uprkos navici, uprkos sebi.
čekao me je tek iznajmljeni stan, mlada gazdarica i njen dečko,
zaljubljeni do ušiju i lepi.
Nisam se javila prijateljima, nisam želela da
ih vidim, iako sam još
manje želela da budem sama.
šetala sam ulicama ukrug, gurajući kolica,
nesposobna da izvedem i najmanju
stvar. Niti sam kupila telefon,
niti sam kupila sijalicu. Još uvek ne zvoni telefon,
koga nema, i u sobi je još
uvek mrak. Nemam frižider, ni šporet, ni
mašinu za veš. U kuhinji je zapušena sudopera,
vodoinstalater danas nije došao, ali
se javio i obećao da
će doći sutra.
Spavali smo na podu,
na dva jorgana
koja smo stavili jedan na
drugi, u sobi svi zajedno, da
ne budemo sasvim sami među ovim
novim zvucima, kojih kao da
nije ni bilo.
Iz nas se kroz prozore bez
zavesa probijala svetlost punog meseca. Zapitala sam se: da li
je mesec kriv ili sam kriva
sama...