Nazadovanje

 

Zašto srpska policija, zajedno sa ostalim državnim institucijama, nema standarde koje je nekada imala

 

 

Njih dvojica, ja i babo sami

 

Ni poređenjem današnjeg rada srpske policije sa nekadašnjim, nije lako sagledati razmere njenog kadrovskog, metodološkog i svakog drugog propadanja. U širem osvrtu na sve aspekte primitivizma, improvizacije i pukog neznanja koji danas vladaju u ovoj državnoj instituciji, Tabloidov urednik Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a, dao je celovit pregled primera iz prakse koji rečito govore o težini problema.

 

Josip Bogić

 

 

 Sve policije sveta rade na isti ili sličan način. Epohalnih inovacija u ovoj oblasti, sem tehničkih dostignuća, nema. Takav je slučaj i sa srpskom policijom bio u prošlosti. Nekada je jugoslovenska a prema tome i srpska policija bila u korak sa policijama u svetu po rešavanju slučajeva, kako u oblasti klasičnog kriminala, tako i oblasti finansijskog kriminala.

 

Nekada je samo beogradska policija bila u samom vrhu na svetskom nivou kada je u pitanju klasičan kriminal. Nekada je srpsku i jugoslovensku policiju na spektakularan način predstavljao legendarni policajac Jovan Bulj, odeven od glave do pete u belu uniformu, sa belim rukavicama, regulišući saobraćaj na trgovima u Tokiju i Londonu na način koji mu je obezbedio nezapamćenu medijsku slavu. Počeo je na beogradskoj raskrsnici kod kafane London, kao najpopularniji policajac prestonice, a završio u svetskim medijima kao najbolja reklama uspešnosti svoje domovine. Gde su danas takvi policajci, gde je danas takva policija?      Nekada su u Srbiju dolazili eksperti iz sveta da preuzmu naša iskustva u suzbijanju kriminala, a danas nam dolaze penzionisani policajci iz raznih država da drže predavanja o stvarima koje je svaki polaznik srednje policijske škole iz Sremske Kamenice imao u malom prstu.

 

Kakav je utisak ostavljala policija (ondašnja slavna narodna milicija) govori i podatak da je jedan od glavnih opozicionih lidera u više navrata izjavljivao kako Slobodan Milošević vlada putem policijskog režima koji broji preko 300.000 policajaca. Međutim, kada je prva demokratska koalicija preuzela državu, videlo se da sveukupan broj uniformisanih policajaca, operativni sastav kriminalističke policije i ostali deo policije ne broje više od 45.000 zaposlenih! Ova činjenica pokazuje da je policija bila efikasna i da se sistematičnije radilo. Danas kada su mnoge specijalizovane službe za sve i svašta osnovane, kada ima više policije nego u vreme Slobodana Miloševića, efekti rada nisu ni izdaleka takvi kao nekada.

 

 

Osuđivano lice, poželjno lice

 

 

Kakav haos u državi je napravila reforma policije govori i sledeće poređenje. Nekada su poreska krivična dela otkrivali inspektori MUP-a, zajedno sa radnicima finansijske policije ili SDK. Obično su u provere odlazila dva operativca policije, a kada bi ustanovili da se radi o krivičnom delu izbegavanja poreza i doprinosa, tada su uključivali radnike finansijske policije ili SDK i to po pravilu dva radnika da samo izračunaju visinu izbegnute obaveze prema "državnoj kasi".

Ceo posao se odvijao unutar firme ili ustanove bez dizanja tenzija, bez pravljenja cirkusa kakav se sada odvija. Nije bilo zaustavljanja saobraćaja niti zabrana ulaska radnicima u radne prostorije. Kada bi se oduzimala poslovna dokumentacija, uredno je izdavana potvrda o privremeno oduzetim predmetima, pretresanje se odvijalo uz prisustvo starešine organa ili direktora firme.

 Po tadašnjem zakonu privremeno oduzeta dokumentacija nije smela da se nalazi u posedu policije duže od 30 dana, osim kada se podnosila krivična prijava uz koju je priložena i originalna dokumentacija. Pri tome nije oduzimana kompletna dokumentacija preduzeća jer takvu i toliku dokumentaciju može da oduzima samo "budala" i neko ko nema pojma sa poslom koji obavlja. Raniji smisao kontrola bio je taj da se "određena negativna ponašanja" koriguju, a ne kao sada da se gase određena preduzeća, da se uklanja konkurencija, da se gase mediji na jedan brutalan način...

 

Svemu ovome je kumovao ministar koji je za poreska krivična dela svojevremeno izdejstvovao konstituisanje poreske policije. Nije vodio računa da se tim istim policajcima daju ovlašćenja koja imaju pripadnici redovne policije (MUP-a).

Naime, poreski policajci imaju sva ovlašćenja MUP-a osim da legitimišu, vrše pretresanja prostorija, da ograničavaju kretanja i da hapse. Za takve radnje potrebna im je pomoć redovne policije, da im "drže strah".

Sve ovo je moglo elegantno da se uradi izmenom nekoliko članova ZKP-a po kojima bi se inspektorima poreske policije dala ovlašćenja redovne policije. Na taj način se i desilo da posao koji su nekada obavljala četiri radnika MUP-a i finansijske policije, danas radi preko pedeset policajaca MUP-a i poreske policije (slučaj sa listovima Kurir, Grom...). Zaista deluje tužno i jadno gledati razračunavanja između neistomišljenika u kome jedan od njih zloupotrebljava državni aparat zbog ličnih interesa.

 

Nekada, prilikom zapošljavanja u policiji, objavljivani su konkursi za upražnjena mesta, za kandidate su vršene detaljne provere, čak i provere šire i uže porodice koje su trajale po nekoliko meseci, vršeni su detaljni lekarski pregledi kao i ozbiljni razgovori sa kandidatima.

Nakon prijema u policiju pripravnici su bili "u prolazu" kroz sve organizacione jedinice kako bi se upoznali sa svim službama i to je trajalo godinu dana. Kasnije se prema afinitetima vršio raspored po organizacionim jedinicama.

 Pri tome je kadrovska služba bila veoma važan segment. Vodilo se računa o tome da je otprilike trećinu kadrova činio sastav operativaca koji su bili nosioci posla, trećinu operativaca koji su se obučavali da zamene kasnije ove nosioce posla i trećinu operativaca koji su bili pred penzijom iz čijih redova su se regrutovali rukovodioci. Postojao je jedan kontinuitet kojeg danas nažalost nema. U policiju tada nije mogao da bude primljen kandidat koji je imao dosije u policiji, da je osuđivan ili prekršajno kažnjavan. Za upražnjena mesta se najpre objavljivao interni konkurs, pa ukoliko ni je bilo kandidata tada je objavljivan eksterni konkurs.

 

Od demokratskih promena naovamo u policiji nije, koliko mi je poznato, objavljen ni interni ni eksterni konkurs, već se zapošljavaju isključivo partijski kadrovi, kadrovi koji imaju podebele dosijee, pa čak i postaju ministri, iako su bili osuđivani za umišljajna krivična dela! Načelnici postaju operativci sa nekoliko godina staža, neadekvatni kadrovi koji ne znaju ni šta je krivično delo a kamoli da znaju šta je to dokaz u krivično pravnom smislu i gde da traže takve dokaze. U nedostatku pameti i struke koristi se fizička snaga i druge metode kojima se obezbeđuju i pronalaze dokazi. Naravno, kada takvi dokazi "padnu na sudu", kriv je ili tužilac ili sudija koji su korumpirani ili ne znaju posao. 

 

 

Trema u političkom pozorištu

   

 

Sunovrat srpske policije usledio je od momenta kada je režim Slobodana Miloševića počeo da favorizuje uniformisani deo policije i većinu novca odvajao za naoružanje i opremanje ovog sastava, kao i sastav DB-a koji je tada bio u okviru MUP-a.

 Kriminalistička policija bila je na "sporednom koloseku" tako da su operativci i kriminalistička policija svedeni na to da svoj posao obavljaju "štapom i kanapom". Nije bilo ni osnovnih sredstava ni materijala kojima bi se uzimali materijali sa lica mesta i tragovi sa lica mesta. Mnogi uniformisani kadrovi postavljani su za rukovodioce u kriminalističkoj policiji koji su regrutovani "po sportskoj liniji" da li po "džudo", "karate", "šahovskoj", "fudbalskoj", "teniskoj" ili nekoj sličnoj kategorizaciji.

 

Definitivan stručni sunovrat je usledio posle "demokratskih promena" kada je najvažniji kriterijum bio partijska pripadnost ili "simpatije" prema određenoj partiji. Tako je uništen stručni, kriminalistički deo policije, čija obnova će da traje jako dugo.

Nekada su pripravnici kao azbuku naučili koji su redosledi poteza kada se "obrađuje" neko lice. Nije se moglo desiti da se privede lice a da se ne izvrši njegovo pretresanje, a kamoli da se sprovede do pritvora sa oružjem, kakvih slučajeva je bilo u novijoj istoriji. Isto tako, pre nego što bi se neko lice privodilo ili bi se "obrađivalo" proveravano je da li "prolazi" kroz kaznene evidencije, da li je možda povratnik, da li postoji za istim potraga i sl. Bez ovakvih provera nije se počinjala obrada. Sada su zabeleženi slučajevi da se pozove određeno lice, da se sa njim obave razgovori, i da bude pušteno a za istim postoji potraga.

 

Nisam siguran koliki broj operativaca zna kako se vodi operativna obrada, kako se vode dosijei saradnika i informatora. Nekada je policija imala saradnike u "podzemlju", koji su radili za policiju a ne obrnuto, kao što su zabeleženi slučajevi u novijoj istoriji gde kriminalni krugovi vode i kadrovsku politiku MUP-a.

Kada je svojevremeno, devedesetih godina, stavljena primedba tadašnjih rukovodilaca da nam je saradnička mreža loša, napravio sam probu tako što sam registrovao kao saradnika lice koje je bilo blisko tim istim rukovodiocima. Nakon nekoliko dana saradnik je bio prebijen. Od tada, nikada do kraja karijere nisam registrovao pravog saradnika.

 

Nekada su javne skupove, utakmice, priredbe, razne dočeke i sl. obezbeđivali radnici policije zaduženi za javni red i mir uz pomoć radnika kriminalističke policije. Tadašnje utakmice koje su bile, naročito kada su igrali timovi "velike četvorke", mnogo rizičnije, kojima je prisustvovalo preko sto hiljada ljudi, obezbeđivane su bez nekog većeg problema.

 Ali, tada se radilo mnogo temeljitije, vršene su temeljne pripreme i preventivan rad sa određenim navijačkim grupama. Danas kada je fudbal postao smešan, ne može ni najobičnija utakmica sa nekoliko hiljada navijača da se obezbedi bez velike pompe i problema.

Nekada je policija imala evidencije svih kriminalnih grupa, navijačkih grupa, pojedinaca sklonih kriminalu, pratila njihov rad, a danas za policiju predstavlja problem da se pronađu imena članova pojedinih organija kapitulirala pred huliganima tako što nije bila sposobna da obezbedi skup gej populacije što je u mnogim civilizovanim zemljama rutinski posao i drugim izazovima koje donosi savremeno vreme. Ako se u prošlosti policiji oduzme politička konotacija u koju je pre svega spadala DB, koja je u to vreme bila u sastavu MUP-a, ispada da je tadašnji rad policije bio mnogo efikasniji, stručniji i sistematičniji. Siguran sam da bi zacija i grupa kojima je glavni argument "topuz". Današnjoj policiji treba nekoliko dana da pronađe pripadnike određenih kriminalnih grupa i da ih privede pravdi. Danas izostaje preventivni rad policije kakav je nekada postojao. Kada dođe do represije, tada je već kasno.

 Danas čelnici BIA izjavljuju da imaju tremu pred Odborom za bezbednost Skupštine Srbije! Kome takvi ljudi da uliju poverenje da su bezbedni kada imaju tremu od svojih sunarodnika. Kakva li ih tek panika hvata kada treba da se na terenu suoče sa iskusnim operativcima CIA, FBI-ja, KGB-a i drugih službi?

 

Da zlo bude veće, neko pametan se našao da ukine srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici, koja je stvorila mnoge poznate policajce i mnoge generacije policajaca koji su proslavili ime Srbije u svetu. Sada se za pripadnike policije regrutuju kandidati koji prolaze kojekakve kurseve, kao da se taj zanat uči za nekoliko meseci. Taj neko nije bio svestan šta radi. Ili je možda to namerno uradio? Nakon sigurno planiranog upropaštavanja srpske policije, nude nam razne belosvetske eksperte da nam obučavaju kadrove, kao da smo juče sišli sa drveta. Naravno i ništa nije besplatno. Pri tome, mnoga imena srpske policije, koja bi i te kako imala šta da prenesu mladim generacijama, doslovno su isterana iz službe, penzionisana ili skrenuta na sporedne poslove.

I zbog svega toga, uprkos činjenici da većina zapadneovropskih i američkih medija jedva čeka da se nešto loše desi u Srbiji, logično je nakon svega što je u svet otišla poruka da srpska policija nije sposobna čak ni za borbu protiv uličnog huligastva.