Klot-frket

 

Ni tamo ni ovamo

 

Naime, tada, sredinom devedesetih, kada niko nije imao leba da jede, ti su samozvani akademici u Sava centru prezentovali najniži oblik male seoske priredbe. šepureći se kao ćurani, imitirajući poput paorskih osnovaca kalifornijsku paradu dodele Oskara koja je već i sama prerasla u vlastitu parodiju, oni su, njih nekoliko, njima nekolicini, uvek iznova dodeljivali nekakve staklene piramide koje su iz nepoznatih razloga nazivali kristalnim prizmama. Dakle, njih nekolicina Udbinih instalanata su naizmenično jedni drugima dodeljivali nekakva priznanja, pokušavajući tom somnambulnom kretenoidno-glamuroidnom paradom da ubede izgladnele gledaoce Vučelićeve televizije da u Miloševićevom režimu postoji nekakav sistem vrednosti, a da su oni kruna tog skandaloznog poretka.

 

Piše: Isidora Bjelica

 

 

Sećam se... ne želim da evociram omiljeni film svih jugoslovenskih pa tako i srpskih pretendenata na festivalske nagrade, nad kojim je krovni američki Oskar iza kojeg stoje Američki filmski institut i tamošnja Akademija, ma šta pod tim antičkim pojmom Amerikanci podrazumevali. Hoću samo da kažem da se sećam da se u vreme najteže srpske decenije, s kraja prošlog veka, ovde pojavila nekakva fantomska ustanova koja se samoproklamovala u akademiju i da je pamtimo po najstravičnijem i najsarkastičnijem kiču čiji je jedini smisao bio u izazivanju histeričnog animoziteta kod običnih ljudi prema ionako devalviranom filmadžijskom esnafu.

Naime, tada, sredinom devedesetih, kada niko nije imao leba da jede, ti su samozvani akademici u Sava centru prezentovali najniži oblik male seoske priredbe. šepureći se kao ćurani, imitirajući poput paorskih osnovaca kalifornijsku paradu dodele Oskara koja je već i sama prerasla u vlastitu parodiju, oni su, njih nekoliko, njima nekolicini, uvek iznova dodeljivali nekakve staklene piramide koje su iz nepoznatih razloga nazivali kristalnim prizmama. Dakle, njih nekolicina Udbinih instalanata su naizmenično jedni drugima dodeljivali nekakva priznanja pokušavajući tom somnambulnom kretenoidno glamuroidnom paradom da ubede izgladnele gledaoce Vučelićeve televizije da u Miloševićevom režimu postoji nekakav sistem vrednosti, a da su oni kruna tog skandaloznog poretka. Svi ti Volkovi, Milojevići, Paskaljevići, Dragojevići, Bajići i njihovi tonci i njihovi fotografi, glumci, svi su oni glumili da je reč o legitimnom poretku, da je legitimno da drugi gladuju, a da oni slave. Pokriće za te kreveljujuće priredbe je bio demagoški okvir da je reč o nekakvim kandidatima za nekakva svetska priznanja, htelo se reći da su to sve nadolazeće Kusturice iliti Kusturice nad Kusturicom, sve budući oskarovci. Ali, uprkos činjenici da se iz tog ništa nije ispilelo, da je u međuvremenu neki Tanović, koristeći magijski bekgraund Bosne, pokupio Oskara diskvalifikujući tako Kusturicu u samo srbijanskog autora prestižnog u okolišu Mokre Gore, jer emir mora da bude nad emirima, Miloševićevi da ne kažem čiji akademici i dalje uporno jure Oskare. Ako se ovako nastavi, očekujem da će uskoro Paskaljević, Dragojević i Marković jedan drugom da dodeljuju Amidžića. Bolje i debilan Oskar nego nikakav.

Kako inače da se razume ovo permanentno mahnitanje sa nominovanjem nikog za ništa koje nas prati još iz onih davnih vremena u kojim je Ljubiša Samardžić u Manjinoj Našoj borbi, da ne bude zabune, fotografisan u kecelji, protestovao zbog toga što mu se izmiče avionska karta za El-Ej. Ni tada a ni posle se nije diskutovalo oko toga kojim novcem, kojim primarnim emisijama se fabrikuju pare za te budalaste filmove kojima se kroz još budalastije priredbe proizvodi privid kulturnih produkata svih tih posttitovskih nakaradnih režima, čija su dela u najtransparentnijem šekspirijanskom smislu odražavala nakaradnost poredaka koji su glorifikovani.

Kroz te režime su delioci piramida zvanih prizme sticali nacionalne (ne znam na koju se naciju cilja) penzije. Krunu cele te skaradne turneje predstavlja istoimeni produkt koji je gore navođena fantomska akademija prošle godine kandidovala za Oskara. Taj apsurd koji se odigrao izlazi iz okvira svih satiričnih novela i igrokaza ruske literature. Da se podsetimo, da opet ne kažem, sećam se da je srpski kandidat za Oskara, tačnije srpski pseudokandidat za potencijalno kandidovanje za Oskara bio film reditelja koji tvrdi da ne pripada srpskoj kulturi, a uzima para kao savetnik srpskog tobože ministra za kulturu, a da nije pre toga bio prikazan bilo gde sem na jednoj navodnoj projekciji projektovanoj u svrhu njegovog projektovanja.

Zato je i dobio Oskara Amidžića, kao što će ga dobiti i ova Aždaha kandidovana niotkud, ni od tamo ni od ovde. Nemam nikakvih razloga da štitim taj anonimni samonikli projekat zvani Ni tamo ni ovamo ili nekako slično jer je, da se komotno izrazim, reč o filmu koji na mizeran način banalizuje moj Dorćol-Menhetn koji sam onomad, a da ne pripadam ni tamo ni ovamo, realizovala svojim novcem kao prvi i poslednji srpski nevladin film, ali bih volela da znam koji su to akademici prebrojavali engleske slogove da bi ustanovili da Amerikancima treba da se prijavi da je u pitanju sumnjivo lice, da to nije punokrvni srpski bulšit koji bi mogao da konkuriše neopevanoj Aždahi, koju je Dragojević tako dobro nacrtao da je i sam bio zgranut kada mu je neka grupa udbaških poltrona na nekom festivalu dodelila nagradu. čovek nije mogao da veruje da će ga i za takvu kardinaliju propisno da nagrade. Ali, evo, sada je stigao i do samog Amidžića, pa neka se ćeraju još govnjivim motkama, krugom dvojke i uže.  

 

 

Bez dlake na jeziku

Demagogija

 

Nekolicina Udbinih instalanata su naizmenično jedni drugim dodeljivali nekakva priznanja pokušavajući tom somnambulnom kretenoidno-glamuroidnom paradom da ubede izgladnele gledaoce Vučelićeve televizije da u Miloševićevom režimu postoji nekakav sistem vrednosti, a da su oni kruna tog skandaloznog poretka. Svi ti Volkovi, Milojevići, Paskaljevići, Dragojevići, Bajići i njihovi tonci i njihovi fotografi, glumci, svi su oni glumili da je reč o legitimnom poretku, da je legitimno da drugi gladuju, a da oni slave. Pokriće za te kreveljujuće priredbe je bio demagoški okvir da je reč o nekakvim kandidatima za nekakva svetska priznanja, htelo se reći da su to sve nadolazeće Kusturice iliti Kusturice nad Kusturicom, sve budući oskarovci.