Služenje
Veliki povratak
malih ministrovih kursadžija i njihova upotreba na terenu
Moleri iz večernje škole
U eseju o kratkotrajnim
školicama vojnih nadristručnjaka, lažnim predstavama i tragikomičnim paradama,
ministrovom samoljublju, jeftinoj i neutemeljenoj propagandi najbanalnijih
aktivnosti američkih gardista i srpskih kursista, Tabloidov vojni
komentator, penzionisani pukovnik bivše jugoslovenske armije Milan Jovanović,
iz drugog plana govori i o jednom sveopštem nemoralu, podlosti, servilnosti, gluposti
i kukavičluku srpske političke elite
Milan
Jovanović
Gromoglasno, a onda sve tiše do potpunog utihnuća,
takozvani izabrani predstavnici naroda u Skupštini Srbije ali i navijeni
mediji beskonačno su pominjali potrebu za"civilnom kontrolom
Vojske", njenim prednostima i očekivanim benefitima po novi društveni poredak Srbije. Promovisano je nešto
o čemu sami promoteri nisu znali više od prosečnog đaka osnovne škole,
redovnog čitaoca slavnog Politikinog Zabavnika. Zajapureni
i orni za drobljenje svega i svačega, pogubili su se u prvim
ozbiljnijim eksplikacijama šta to treba kontrolisati, ko to da radi i kakve
licence (ili, po naški, kakvo potvrđeno
znanje) treba imati. Tako je ova tragikomična diskusija neukih o nepoznatom
postala metafora njihove stručne kvalifikovanosti. Tema
je malo kompleksnija. Moglo je kalašnjikovima na banke, Carinu, medijske
kuće i bolje kompanije, ali ne i na Vojsku...
Inicijativa je potom prepuštena lisicama i tvorovima iz evropskih jazbina,
njihovoj metodologiji ispiranja pameti malih naroda i nama nedostižnim
budžetima, tako da je u narednim godinama opismenjavanje dalo i te kakve
rezultate. Jurišali su na lako čitljive
srpske želje svega i svačega, pa su tako izabrane i prve pogodne
ličnosti iz našeg sokaka (draftovani pikovi), odvedeni tamo na zbrzano
kursiranje, te onda vraćeni sa oreolom kao da su
Kembridž ili Sorbonu pod noge stavili.
I evo ih danas, prvi i drugi pik euro-srpskog drafta iz epohalnog doba
2004-2008. u tandemu - jači no ikad, nagojeni kao u
izobilju, jaki kao u agoniji i uigrani kao da im je to finale finala. Jedan na
klupi, a drugi teški centar - malo za pobedu, a još s bezimenim plejevima,
krilima bez krila, pogrešnim dodavačima i sporim
nabacivačima. Promovišu neke igrice s one strane velike bare, iz briselskog kampa i
sa natovskih poligona. A u stručnom štabu Fog, Hop-Cup, Robertson, Solana, Vajt, legenda do
legende, svi iz kuće slavnih.
Četiri
jeroplana, letela su celog dana
Posle godina civilne kontrole Vojske, bezbednosnih izazova,
interoperabilnosti i sličnih trica i kučina, evo nas na vrhuncu promotivnih događanja
godine. "Promocija" - moderan izraz, pitak,
neagresivan, obećavajući i
prazan - idealan za danonoćnu medijsku kanonadu i
cvrkutanje medijskih papagaja. Ništa bez promocije, bilo o čemu da se radi, Srbija je u znaku promocija. Septembar težišno:
molovanje vrtića
američkim polikolorom, narodno
veselje sa dozom straha na aerodromu u Batajnici i parada vojnog koledža pred
Skupštinom. Fali još nastup na Ist riveru ili u Sinsinatiju, kao kruna meseca i
četvrti stub odbrambeno-promotivne strategije.
Hvala američkim molerima, čuje
se u Lapovu i Beloj Palanci, ali što ih domaćini ne odvedoše, sve sa merdevinama i kantama, malo i
do Aleksinca ili Ivanjice, da se ako neće
krečiti, bar malo slikaju ili postide pored spomenika zverstvima svojih otaca i
sugrađana. Nego onako na kvarno mažu vrtiće i
podvaljuju nam, dodatno sramoteći i ono malo dostojanstva što ostade kod servilnih domaćina, takođe maskirno obučenih kao da su u kakav odsudni boj
krenuli a ne na krečenje.
Pa onda Batajnica. Kakva crna promocija srpske odbrane i otvorenog srpskog
neba? šta je tu zaista bilo naše sem stotinjak hiljada znatiželjnika - onakav
nered i pristup aerodromu, TV izveštaji početničkog stila, prepotentnost i izveštačenost organizatora, te skroman odziv modernije avijacije. šta onda da
promoviše zemlja koja ima četiri borbena aviona i
avijaciju čiji najbolji piloti ginu zbog loše kondicije? Ili aerodrom do koga je bilo
moguće stići jedino ako se krene s prvim petlovima, kao ono kad se ide u red pred Dačićeve šaltere za nove pasoše.
Da je srpsko nebo otvoreno znaju to i žene u crnom i muškarci
u rozeu. Zar nisu prošle godine na tu istu
batajničku pistu, na crveni tepih, sletali zločinci
iz 1999. i zar ih nisu zvaničnici srpske odbrane dočekali kao vitezove? šta li su potom, tamo kod kuće, pričali ti čipovani momci, ti piloti na dugme - u kakvom su to sistemu proveli nekoliko
dana i kakve su ih to vojno dostojanstvene kreature dočekale
i ispratile? I ta epizoda, ružnija od najružnijeg poltronstva, zabeležena ja
kao svojevrsna promocija srpske odbrambene politike.
Zašto tog Air-show dana samozadovoljni domaćini ne povedoše grupu nasumce odabranih stranih
gostiju da tu, u jednom batajničkom sokaku, vide kako
stvarno živi profesionalna vojska u blatu i po šupama, svetlosnu
godinu daleko od horizonta profesionalne vojske? Kako sami, ostavljeni
i napušteni od države, svojim rukama zidaju i malterišu nešto što su sami
nacrtali i osmislili. Nešto što treba da budu njihove kuće u njihovoj ulici njihovih nadanja. Zašto se tog dana ministar odbrane
nije našao pri ruci toj sirotoj regimenti - da, recimo, kumuje nazivu ulice i
da i od toga napravi još jedan promotivni spektakl.
šta nam je, s druge strane, promovisala užička tragedija? Nejasnu ulogu vojske u tim tzv. vojnim fabrikama, nemoć da se definiše okvir nesreće i
haos u nadležnostima. Tugu i očaj porodica, grada i rukovodstva
fabrike. Bar tri aktuelne ministarke je trebalo za ruku dovesti da vide
barutanu u kojoj je žena u poodmakloj trudnoći
radila i poginula u noćnoj smeni! Kakva je ovo
sociološka dimenzija poruke, kakva crna referenca promotivne filozofije
Ministarstva odbrane!
Dan
kad je Boris bio Džordž
Jedina promocija iz septembra ove 2009. godine koju istinski valja pomenuti
jeste ona pred državnom skupštinom posvećena
prvim oficirskim zvezdicama na ramenima stotinjak lepih sinova Srbije. Ali i tu
je bilo jeftinih kaubojskih štosova poput onog kad šef države salutira
novim oficirima kao što je to njegov dragi Džordž radio
svojim vojnicima po svetskim okupacionim zonama. Pa nategnuta i plitka
govorancija u slavu hipotetike profesionalizma srpske vojske.
Zanimljivo je i pitanje - koliko srpska medijska scena, počev od javnog servisa, kupljenih i potkupljenih TV medija,
štampanih i ostalih, služi ličnoj promociji vlasnika srpske odbrane, a koliko samoj odbrani, tj. državi. Koliko, dalje, svi ti mediji vođeni
kojekakvim interesima podilaze aktuelnoj garnituri, dovoljno je skoknuti malo (online)
preko granice i prelistati njihove novine. U komšijskoj Republici Hrvatskoj,
zemlji NATO pakta, u vojnom magazinu, odmereno, samo crtica-dve o ministarskim
aktivnostima i sličica-dve o značajnijim
događajima ministarstva. Ništa više od toga. U Sloveniji takođe.
Kod nas, bar na zvaničnom sajtu Ministarstva
odbrane - kao u dragstoru, desetine intervjua datih ko zna kome - sve na isti
kalup, promocija do promocije, fraza do fraze, jalovost do jalovosti. Kakva
eksploatacija interneta! U jednom broju zvaničnog
magazina srpske odbrane na prvih 15 stranica 15 ministrovih slika!
Za to vreme neki od bivše braće uređuju svoje pravopise, a neki popravljaju ona kvarna srpska slova, tako da će ovi naši imati dobru šansu za izvoz promotivne recepture.
Parlament na višebojnoj sceni,
intelektualci na crno-beloj, kultura u mraku, ekonomija u ćorsokaku, i tako redom. Jedino je odbrana na suncu gde sve cvrči od promocija i gde vri od kolorita. Bez trnja i senki, sa cvećem i uspesima, bezličnost na braniku nacionalnih
interesa, šarlatanstvo u službi države, promocija do promocije.
Utvrdi li neko danas u Srbiji da nam je i odbrana u zoni demokratije i višestranačja, onda s njim treba hitno kod očnog lekara. I
mozgovnog usput. Ili da prihvatimo dato da nam u srpskom višestranačju odbrane pored domicilne koalicije učestvuju
Iber-hohštaplerska partija (Solana), Fobi-liga igrača kriketa (Robertson), Družina
ganutih strina (Jap de Hop-Cup Shefer) i Visoki red očajnika (Fog), čije se misli i dela neprestano promovišu
javnom scenom Srbije.