Francuska
Moda samoubistava na radnom mestu
Život
dajem, posao ne dajem
Nekada treća sila sveta danas
je na trećem mestu po depresivnim
ljudima i samoubistvima. Preko 12.000 samoubistava godišnje, ponavljamo, nije
greška u ciframa već ceo jedan mali grad
nestane svake godine u Francuskoj. Oko 400 ljudi je platilo glavom razne
reorganizacije i tehnološke viškove. Jednostavno su izvršili samoubistvo jer
bez posla nema nikakve perspektive ni radosti življenja
Piše:
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Svima je poznato da je radno mesto retkost i nikoga ne čudi da su ljudi spremni da se ponize ili prodaju ne bi li se zaposlili.
Mnoge devojke i žene su spremne da legnu sa bilo kime za
bilo kakav posao. U Francuskoj je mnogo gore, tamo ljudi radije gube život nego
radno mesto. Oko 400 ljudi je platilo glavom razne reorganizacije i tehnološke
viškove. Jednostavno su izvršili samoubistvo jer bez posla nema nikakve
perspektive ni radosti življenja. život dajem, posao ne dajem.
Samo u Telekomu je za godinu i po dana 23 radnika oduzelo sebi život i sve
to uz opštu nezainteresovanost vladajuće klase i gazda te firme. Pežo,
Sitroen, Reno, EDF... su takođe poznatije po svojim
samoubicama nego po svojim proizvodima. Kriza je kriminalna, što znači da ubija ljude, pogotovo razmažene zapadnjake koji
su navikli na standard i veliku socijalnu zaštitu.
Da ne idemo dalje u njihovu prošlost i ne tako davnu
kolonijalnu tiraniju, kada su bili velike gazde.
Nekada treća sila sveta danas je na trećem mestu po depresivnim
ljudima i samoubistvima. Preko 12.000 samoubistava godišnje, ponavljamo, nije
greška u ciframa već ceo jedan mali grad nestane svake godine u Francuskoj. U
našim prethodnim dopisima bilo je reči o stotinak samoubistava u zloglasnim
francuskim zatvorima. Mnoge grane delatnosti podložne su samovoljnom oduzimanju života radnika zbog
izuzetne tiranije administracije nad kadrovima, koji tu tiraniju prenose na
radnike.
Vođenje firme po statutu, ali na kvarnjaka i sa podlim namerama, u Francuskoj
se skraćeno naziva menadžment. Ova tiranija je naučnog karaktera. Princip je jednostavan koliko i efikasan. Firma zapošljava ljude čiji je posao da što više radnika nateraju da sami daju ostavku ili da se izbace na jeftin način.
U Telekomu to ide serijski i veoma organizovano. Svake godine zaposleni
kompletno menja radno mesto, sa kase ide u agenciju, iz tehničkog odeljenja na reklamacije i tako dalje. Da bi ga dotukli, menadžeri šutiraju ljude na kratke periode od nekoliko meseci u udaljene gradove i
tako im unište familijarni život. Nakon toga im povećaju radnu normu i smanje platu jer normu ne može
niko da dosegne. Uz to idu ocene i ucene, kao i stavljanje u konkurenciju s
kolegama koji rade na istom mestu.
U samom statutu menadžera na 70. stranici lepo
piše: "plašite ih i strogo se ponašajte da bi vas poštovali". Tako su
zadnjih desetak godina zaplašili i oterali 70.000 svojih radnika od 130.000
koliko ukupno ima ova firma. I pored novih tržišta, kao što je na primer Kosovo
gde su se uvukli, oni ne prestaju da gube profit u korist američkih kompanija koje su udarile na Evropu. S druge strane, mnogo je
interesantnije zaposliti jeftinu radnu snagu u Indiji ili Tunisu, nego zadržati
radnika koji je proveo pola veka služeći Telekomu. Kada danas u Francuskoj
zatražite neko obaveštenje preko telefona, znajte da vam sa druge strane
odgovara neki Indijac, Pakistanac ili Marokanac sa udaljenosti od 10.000
kilometara. Telekom se brani da su razvoj tehnologije i numerički sistem glavni
krivci za višak radne snage u Francuskoj i neophodnost da se smanji broj
radnika i izvrši delokalizacija.
Didije Lombar, generalni direktor Telekoma, nakon što je bio pozvan kod
Sarkozija na razgovor uveo je "drastične" mere: jedan besplatan
telefonski broj na koji potencijalne samoubice mogu da zatraže pomoć od
psihologa; drugo, obećao je da će vršiti pritisak na kadrove da se ponašaju
malo humanije prema svojim radnicima, ali da se reforme i restrukturiranje ne
dovode u pitanje, drugim rečima - boli ga uvo za sve. Da je čovek bezobzirni
debelokožac najbolje potvrđuje njegova lakonska izjava na konferenciji za
štampu da su "samoubistva trenutno u modi i da će ta moda proći".
Ogorčeni sindikati hvataju se za glavu i traže izvinjenje Didijea Lombara
za uvredu porodica onih ljudi koji su svoj život okončali zbog netrpeljivosti
tiranije koja vlada u francuskim velikim korporacijama.
Neki su otišli mnogo dalje od traženja izvinjenja. Jon Dervin, radnik koji
je dobio otkaz, istog momenta je na
sednici pred svima izvadio nož i izvršio harakiri. Brzom
intervencijom uspeli su da mu spasu život i njegova žrtva je postala simbol
otpora, te je tek nakon toga cela ova afera izašla na videlo, ne samo u
Francuskoj već je obišla svet. U specijalnim emisijama televizije Dervin je
rekao ne samo da se ne kaje zbog svog gesta već se nada da će buduće samoubice
jadnoga dana imati ideju da svoj nož okrenu na drugu stranu. Bilo je i drugih
intervencija koje navode na misao da se i gazdama spremaju nasilna samoubistva.
Kad se umire, bar da smrt nečemu služi.
Francuska je prva po potrošnji lekova za smirenje, a sve više je i pijanaca
i drogiranih, kao posledica straha od šefa i gubljenja posla. Tako se sezona
štrajkova, uzimanja kao taoca direktora i pretnje eksplozivom završavaju totalnim porazom i radnici umiru herojski. Psiholozi tvrde da se
veliki deo samoubica ponašaju kao mudžahedini. Umiru kao neprijatelji mondjalizma, sa nadom da će njihova smrt nešto promeniti u sistemu.
Poznavajući mentalitet zapadnih menadžera, mi smo sa naše strane sigurni da
su njihove žrtve sulude i potpuno kontaproduktivne. Kriza je ubica, radni narod
žrtva - danas u Francuskoj, sutra i u ostalim delovima Evrope. Možda je Didije
Lombar i u pravu: Ima tu nečega što liči i na modu. Moderan život sadrži
u sebi i reč modernizam.
Kada danas u Francuskoj zatražite neko obaveštenje preko telefona, znajte
da vam sa druge strane odgovara neki Indijac, Pakistanac ili Marokanac sa
udaljenosti od 10.000 kilometara. Telekom se brani da su razvoj tehnologije i
numerički sistem glavni krivci za višak radne snage u Francuskoj i neophodnost
da se smanji broj radnika i izvrši delokalizacija.
U specijalnim emisijama televizije, Dervin je rekao ne samo da se ne kaje
zbog svog gesta već se nada da će buduće samoubice jednoga dana imati ideju da
svoj nož okrenu na drugu stranu. Bilo je i drugih intervencija koje navode na
misao da se i gazdama spremaju nasilna samoubistva. Kad se umire, bar da smrt
nečemu služi.