Vojna sila

 

Naoružavanje Južne Amerike

 

Ne kupuje samo Ugo čavez fijuuu rakete

 

 

Po podacima Međunarodnog instituta strateških studija sa sedištem u Londonu, od 2003. do 2008. u čitavoj Latinskoj Americi, uključujući i Karipske zemlje, vojna potrošnja povećana je za 91 odsto. Mada svaka od zemalja Južne Amerike tvrdi da ne učestvuje u trci u naoružanju, takva trka se ipak vodi između čilea i Perua, kao i između Kolumbije i Venecuele. Iako mnogi analitičari podvlače da se povećana kupovina oružja u Južnoj Americi duguje zastarelom naoružanju koje tamošnje vojske poseduju, ne bi trebalo zanemariti činjenicu porasta cena sirovina na svetskom tržištu koji je stvorio višak novca u kasama zemalja Južne Amerike

 

 

Milan Balinda

 

Tokom poslednjih nekoliko godina Venecuela je kupila od Rusije 24 lovačka aviona tipa Suhoj, oko 50 dobro naoružanih helikoptera, kao i 100.000 pušaka Kalašnjikov AK-47 kojima su zamenjene zastarele belgijske puške tipa FAL. Otkako su 2005. godine Venecuela i Rusija započele obimnu trgovinu oružjem, taj je posao koštao Karakas 4,4 milijardi dolara, na tu sumu trebalo bi dodati i jednu milijardu dolara kojim je Rusija otvorila kredit Venecueli. Možda su najveći "krivac" za ovu trgovinu bile SAD kad su uvele embargo koji je zabranjivao da se Venecueli prodaje oružje, rezervni delovi i vrši remontovanje vojnih letilica. Možda bi čavez u svakom slučaju prešao na rusko naoružanje, mada je Vašington poznat po tome da ponekad sam sebi gura stopalo u usta.

U nedelju, 13. septembra, predsednik Venecuele Ugo čavez objavio je da Karakas kupuje od Rusije 92 tenka T72, model iz vremena Sovjetskog Saveza, i neodređeni broj protivavionskih sistema raketa tipa S-300. Kako je javila ruska agencija RIA Novosti, osim sistema S-300, Venecuela će kupiti "defanzivni štit" tipa Buk-M2 i Pečora, svaki od njih ima mogućnost da dejstvuje na različitim dometima. Vojna saradnja između Moskve i Karakasa obuhvatila je i pomorske vežbe koje su održane prošlog novembra na Karipskom moru, tik ispred nosa Sjedinjenim Državama. Inače, vojska Venecuele za sada raspolaže tenkovima od po 30 do 50 godina starosti.

čavez je u svojoj najavi podvukao sledeće: "Mi imamo najveće rezerve nafte na svetu. Imperija (tako čavez naziva Sjedinjene Države) je bacila oko na nju. Venecuela ne planira da bilo koga napadne. Oružje je potrebno za našu nacionalnu odbranu... Sa ovim raketama biće teško da dođu da nas bombarduju. Ako im padne na pamet, neka se zna da uskoro počinjemo s montažom ovih sistema. čim se neprijateljski avion pojavi na horizontu, na 300 kilometara udaljenosti, kreće raketa fijuuu...". U svojoj nedeljnoj TV emisiji Alo predsedniče, čavez nije krio detalje ugovora sa Rusijom: "Zahvaljujući podrškama predsednika i premijera Rusije, potpisan je ugovor s ciljem da poboljšamo naše odbrambene sposobnosti". Inače, Venecuela je dobila od Rusije kredit za najnoviju kupovina oružja u iznosu od 2,2 milijardi dolara. čavez je takođe nagovestio da će Moskva pomoći njegovoj zemlji na izgradnji nuklearnih centrala. Predsednik Venecuele je takođe podvukao da njegova zemlja ne namerava da napravi nuklearno oružje.

Vašington je odmah nakon čavezove najave izrazio svoju zabrinutost. Portparol ministarstva spoljnih poslova rekao je da ono što Venecuela kupuje nadmašuje sve što skupa imaju zemlje Južne Amerike. Taj podatak koji je izneo portparol nije tačan: samo je Brazil nedavno najavio ugovor sa Francuskom o kupovini oružja u vrednosti od oko 14 milijardi dolara. Portparol je tražio da Venecuela garantuje da njeno oružje neće dospeti u ruke "ilegalnih oružanih grupa u susednim zemljama". Ovde se pre svega misli na kolumbijsku FARK gerilu. Nedavno je kod kolumbijske gerile pronađeno nekoliko sistema za ispaljivanje raketa švedske proizvodnje koje je kupila Venecuela pre više od deset godina. Sjedinjene Države su još više zabrinute zbog zbližavanja Venecuele sa Iranom, a u svojoj TV emisiji čavez je priznao da Iran pomaže Venecueli u "razvitku nuklearne energije u mirnodopske svrhe". Osim što je posetio Rusiju i Iran, gde se susreo sa Ahmandinežadom, čavez je bio i kod Moamera Gadafija koji mu je uručio odlikovanje. Predsednik Venecuele, nakon što je shvatio da nema podršku u Latinskoj Americi, traži saveznike među svetskim autokratima.

Tokom poslednje nedelje avgusta, u argentinskom skijaškom centru Bariloče održan je samit zemalja Južne Amerike na kome je čavez pokušao da pridobije ostale predsednike u osudi Sjedinjenih Država koje su sa Kolumbijom potpisale ugovor o upotrebi sedam kolumbijskih vojnih baza. U tome nije uspeo. Nakon što je na samitu rekao da se Sjedinjene Države pripremaju da napadnu Venecuelu, koristeći baze u Kolumbiji, a razlog za napad bi bila venecuelanska nafta, predsednik Perua, Alan Garsija, podsetio je skup da SAD već dominiraju naftom Venecuele jer naftu Karakas baš Americi prodaje. Svi su se u dvorani smejali. Svi osim čaveza, koji se očigledno zbunio primenjujući populistički obojeno govorništvo, umesto svojim poluobrazovanim glasačima, skupu prevejanih političara. Samit nije u deklaraciji osudio dogovor između SAD i Kolumbije. Nakon toga čavez je najavio prekid trgovinskih veza sa susednom Kolumbijom. Takođe je nagovestio mogućnost prekida diplomatskih odnosa sa tom susednom zemljom.

čavezovu nabavku ruskog oružja zasenila je najava Brazila da je s Francuskom sklopio ugovor o kupovini vojnih potrepština u vrednosti od 14 milijardi dolara. Francuski predsednik Sarkozi posetio je svog brazilskog kolegu Luisa Inasija Lulu da Silvu kad su potpisali ugovor koji će, između ostalog, napraviti od Brazila sedmog člana kluba zemalja koje su u stanju da dizajniraju i upotrebljavaju nuklearne podmornice. Prilikom prethodne posete Sarkozija Brazilu, u decembru 2008. godine, Lula je potvrdio kupovinu četiri konvencionalne podmornice i 50 vojnih helikoptera, kao i dogovor o zajedničkoj izgradnji jedne nuklearne podmornice. Tom dogovoru nedavno je dodato i 36 lovačkih aviona najnovije generacije.

Brazil, koji ozbiljno namerava da postane stalni član Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, smatra da bi prvo morao da postane značajna vojna sila svetskog, a ne samo latinoameričkog ranga. Glavna uloga brazilskih podmornica bila bi da onemoguće "neprijatelju" da vršlja po brazilskim vodama. Nakon što su 2007. godine pronađene ogromne rezerve nafte u takozvanoj zoni Plavog Amazona, Brazil je odlučio da mora dovesti vojnu moć zemlje na najveći mogući nivo, a i da razvije vojnu industriju kao jednu od promotora brazilske ekonomije.

Mada svaka od zemalja Južne Amerike tvrdi da ne učestvuje u trci u naoružanju, takva trka se ipak vodi između čilea i Perua, kao i između Kolumbije i Venecuele. Mada mnogi analitičari podvlače da se povećana kupovina oružja u Južnoj Americi duguje zastarelom naoružanju koje tamošnje vojske poseduju, ne bi trebalo zanemariti činjenicu porasta cena sirovina na svetskom tržištu koji je stvorio višak novca u kasama zemalja Južne Amerike. Jedan od razloga za kupovinu oružja su i gerilske grupacije kao što su Sendero luminoso u Peruu i FARK u Kolumbiji. A u Venecueli dominira vojna doktrina Uga čaveza koja se bazira na pretpostavci da će ili Sjedinjene Države ili Kolumbija izvršiti invaziju na Venecuelu, i kojom se pravda kupovina modernog naoružanja. Osim od Rusije, Venecuela je kupovala oružje od Belorusije, Kine i španije.

U apsolutnim ciframa čile troši na vojsku mnogo više od Venecuele, a Brazil je ubedljivo na prvom mestu po potrošnji na naoružanje. čile, koji ima najmoderniju vojsku u tom delu sveta, poseduje, između ostalog, avione bombardere holandske proizvodnje kao i britanske fregate. Ipak, nijedna zemlja Južne Amerike nema istinske razloge za nabavku većih količina oružja, ali je svaka od njih sposobna da svoju potencijalnu ugroženost retorički naduva do maksimuma. čini se da Brazil ima jedini očigledan razlog, a to je namera da postanu stalni član Saveta bezbednosti, a zemlja koja nema makar atomsku podmornicu, teško to članstvo može da ostvari. Poslednja kupovina Brazila bile su osam bespilotnih letilica izraelske proizvodnje po ceni od četiri miliona dolara po komadu.

čak je i Bolivija ušla u trku naoružanja, pa je vlada predsednika Eva Moralesa objavila da će kupiti oružje od Rusije u vrednosti od 100 miliona dolara. Po podacima Međunarodnog instituta strateških studija sa sedištem u Londonu, od 2003. do 2008. u čitavoj Latinskoj Americi, uključujući i karipske zemlje, vojna potrošnja povećana je za 91 odsto. Bez obzira na to da li se radi o trci u naoružanju ili ne, vojna pitanja već se iznose pred jednim političkim telom za regionalnu koordinaciju. Naime, prošlog marta 12 ministara odbrane zemalja Južne Amerike potpisali su akt o stvaranju Saveta južnoameričke odbrane. Među ciljevima tog saveta naznačeno je planiranje zajedničkih vojnih vežbi, unapređenje vojnih kapaciteta u regionu i pomoć humanitarnim misijama nakon elementarnih nepogoda. U suštini se traži način dijaloga između vojnih snaga regiona, gde, i pored povećanog naoružavanja, ipak postoji mali rizik od međunarodnih oružanih sukoba.

 

 

 

Nerazumevanje

 

Od pre nešto više od deset godina Latinska Amerika je u znaku demokratizacije. Tokom tog procesa postalo je jasno da neće biti dovoljno demokratizovati samo političke institucije već i vojne. U mnogim latinoameričkim zemljama dečaci su stupali i vojni sistem, srednju vojnu školu, u četrnaestoj ili petnaestoj godini života. Trenirani su da izdaju i primaju naredbe, a nisu bili obučavani u pregovorima, dogovorima i uzajamnim popuštanjima jednog demokratskog sistema. Uglavnom su bili trenirani da brane ideju nacije kao nepromenjenog stanja, što ne odgovara konceptu demokratije u kome se političari učestalo menjaju na vlasti. U nekim su zemljama mlađi oficiri brkali demokratiju sa ekonomskom ravnopravnošću, budući da su sami dolazili iz siromašnijih slojeva društva. Vojska je takođe držala do stanovišta da su samo neke ideje i političke pozicije prihvatljive, a da bi ostale trebalo eliminisati upotrebom sile. Vojska, zahvaljujući pre svega svom načinu edukacije, nije razumela puls demokratije.

  

 

 

Demokratizacija vojne sile

 

 

Suština demokratizacije vojske leži u vojnom obrazovanju. Interesantan je jedan događaj iz 1989. godine kada su na konferenciji sa temom Uporedna vojna edukacija, argentinski predstavnici izrazili ozbiljne sumnje u mogućnost da se vojna lica obrazuju na civilnim univerzitetima. Strepeli su da bi takva interakcija zagadila vojni mentalitet. Kasnije se pokazalo da kad vojska studira sa civilima, učestvuje u vojno-civilnim sportskim igrama i drugim aktivnostima, onda je vojska bolje integrisana u svakodnevni život društva. Ipak, taj proces demokratizacije nije bez greške. Za efikasnu vojnu silu demokratski način odlučivanja nije uvek primenljiv. Dobar je primer slučaj vojske Sjedinjenih Država za vreme Vijetnamskog rata. Donete su uredbe koje su dozvoljavale vojnicima da se za neke aspekte svog ličnog života sami staraju. Vojska je dobila više nezavisnosti, a radilo se pre svega o frizuri i komunikaciji među činovima. Međutim, tvrde neki vojni stručnjaci da je to popuštanje u disciplini dovodilo i do toga da su vojnici iz nižih činova javno dovodili u sumnju odluke vojnog vrha po vojnim kao i političkim pitanjima. Taj se običaj preneo i na rat u Persijskom zalivu.  Mnogi su vojnici slušali naredbe bez prigovora, mada im nije bilo baš najjasnije ko je neprijatelj, ali su neki odbijali da idu u rat. I ovo je slučaj s profesionalnom vojskom.

  

 

 

Argentinski recept

 

U južnoameričkim vojskama totalna poslušnost bila je osnovno pravilo. Problem je nastao nakon silaska sa vlasti vojnih diktatura kada su se izdavale i naredbe koje su se kosile sa osnovnim ljudskim pravima. Da je vojnik odbio da izvrši naredbu, njegova bi sloboda, a najverovatnije i život, bili u opasnosti. Dilemu prihvatanja i odbijanja naredaba rešio je u Argentini general Bartin Balza, koji je, kao šef generalštaba, doneo 1995. uredbe na tu temu. Vojska je dobila zakone koji su bili iznad svih vojnih činova. Suština tih odredaba leži u sledećem: Niko nije obavezan da izvrši nemoralnu naredbu, ili neku koja ne odgovara regulativama i vojnim zakonima. Ko bi takvu naredbu poslušao, učinio bi kriminalnu radnju koja bi podlegala kaznama odgovarajućim za težinu prekršaja. Nesumnjivo da vojna institucija ne može da bude demokratska na isti način kao što bi to bilo društvo, ali u slučaju Latinske Amerike teškoća demokratizacije vojnih snaga uvećana je činjenicom da je vojska radila šta je htela tokom većeg dela prošlog veka.

 

 

 

 

Brazil će postati sedmi član kluba zemalja koje su u stanju da dizajniraju i upotrebljavaju nuklearne podmornice. Glavna uloga brazilskih podmornica bila bi da onemogući "neprijatelju" da vršlja po brazilskim vodama.