Nemaèka
Predizborne kalkulacije za vladavinu u Bundestagu
Veliki
ne žele rasipanje glasova
Kada ovaj broj Tabloida bude išao u štampu Nemci æe izaæi na birališta da izaberu nove poslanike za Saveznu skupštinu (Bundestag). Iako nam u trenutku pisanja ovog èlanka nije poznat rezultat tog glasanja, sa sigurnošæu možemo da predvidimo šta æe biti posle izbora
M.
Malenoviæ
U ovom trenutku postoje tri moguæe koalicije, koje bi
u sluèaju povoljnog izbornog rezultata mogle da formiraju veæinu u Bundestagu: prva moguænost bio bi nastavak sadašnje velike koalicije izmeðu CDU/CSU i SPD-a. Od sve
tri teoretske moguænosti ova je najmanje verovatna, jer su
lideri SPD-a veæ najavili da žele
samo u koaliciju u kojoj æe oni davati kancelara, a
izborni rezultati njihove stranke teško da æe biti bolji od onih unije CDU/CSU. Sledeæa
teoretski moguæa koalicija je ona izmeðu CDU/CSU i Liberala, ista
ona koalicija koja je Nemaèku vodila u danima njenog
ponovnog ujedinjenja. Ova koalicija bi i zbog programske bliskosti aktera bila
dosta stabilnija od Velike koalicije. Treæa
moguænost je koalicija SPD-a i Zelenih, nama poznata iz vremena NATO agresije,
kada su nekadašnji mirotvorci, Zeleni, bili jedan od najljuæih
zagovornika prve nemaèke vojne avanture posle
kapitulacije 1945. godine.
Koaliciona matematika
U sluèaju da posle izbora jedino Velika koalicija bude moguæa, Nemaèku èekaju dugi, skoro beskonaèni pregovori dva koaliciona
partnera o nekim od najvažnijih stavki programa buduæe vlade. SPD, naime, zagovara poveæanje poreza, posebno
onih na prihod, odnosno profit, kako bi se u ovim kriznim vremenima pojaèao socijalni aspekt države. CDU/CSU se, sa druge strane, zalažu za to da
porezi ostanu isti i da se postepeno smanjuju, kako bi privreda dobila razvojni
podstrek, a strani investitori našli raèunicu za ponovno ulaganje u Nemaèku. Veæ iz ovoga se vidi da je nastavak Velike koalicije pre u domenu teorije nego
stvarnosti.
U spoljnoj politici razlike glavnih aktera predstojeæih izbora su daleko manje, ali su kod velikih država
(a ujedinjena Nemaèka to definitivno jeste) nijanse veoma
bitne. Merkelova, dosadašnja kancelarka iz redova
CDU/CSU-a, pokazala je odmerenost kada je u pitanju ono što je nekada bila najjaèa strana nemaèke diplomatije - istoèno pitanje. Njoj se èak i u samoj Nemaèkoj prebacuje da se isuviše vezala za SAD, èije savezništvo niko ne osporava, a da je istovremeno zanemarila odnose sa Rusijom i
drugim istoènoevropskim zemljama. No, za politièke i vojne analitièare to je samo na
izgled, jer oni tvrde da su odnosi na relaciji Bon-Moskva sve prisniji.
Nemaèka je tradicionalno bila most izmeðu istoène i zapadne Evrope i to ne samo zbog sopstvene podeljenosti izmeðu dva bloka, koliko zbog tradicije koju je utemeljio još "Gvozdeni kancelar", Oto fon Bizmark. Iako odani èlan NATO saveza, Nemaèka je uvek nalazila moguænost za uspostavljanje posebnih odnosa sa sovjetskim blokom, neretko
stavljajuæi sebe u ulogu prethodnika ostalih zapadnih zemalja. Od Genšerove nepromišljene bahatosti sa unilateralnim
priznanjem otcepljenih republika Jugoslavije, ali i Fišerovim ratobornim stavom
da bombardovanje Jugoslavije nema alternativu, istoèna
politika Berlina nalazi se u dubokoj krizi.
Dok je prethodni nemaèki kancelar, šreder, blagovremeno shvatio svu dubinu promena u Kremlju po odlasku Jelcina
i dolasku Putina na vlast, za šta su ga Rusi nagradili
"penzionerskim" mestom na èelu projekta Severni
tok i pripadajuæim novèanim
prinadležnostima, bivša Honekerova pionirka, Angela Merkel,
je sve ovo posmatrala. Kada se zaoštrila situacija oko postavljanja amerièkog
raketnog štita u èeškoj i Poljskoj i kada je Moskva najavila da æe svoje nuklearne rakete opet da usmeri ka podruèjima
uz samu granicu sa Nemaèkom, Merkelova je tražila
rešenje koje bi samnjilo tenzije. No, kako je šef Sajedinjenih Država Barak
Obama stavio u ad akta amerièki raketni štit u Istoènoj Evropi, Berlin
ne krije zadovoljstvo. Neki zapadni analitièari navode da su lideri iz ostalih
evropskih prestonica, posebno Silvio Berluskoni, veæ
uveliko odlazili u Kremlj, dok je Merkelova sa kraja reda dovikivala politièke teme umesto privrednih projekata.
Ko je bolji za Srbiju?
Svu moæ nove Rusije, a nemoæ Amerike i EU, Merkelova i
Nemaèka su na skoro ponižavajuæi naèin osetile u sluèaju nemaèke
filijale amerièkog auto-giganta GM, fabrike Ford u Ruselshajmu. Po prvobitnom planu
trebalo je da Amerikanci ovu svoju æerku prepuste jednom
meðunarodnom konzorcijumu u kome je bio dominantan ruski kapital. Nemaèka vlada je ovo videla kao slamku spasa za više
hiljada radnih mesta koje su Rusi, za razliku od Amerikanaca, mogli da saèuvaju. Onda je GM, odjednom, poèeo da se neæka, ali umesto da se ruski sagovornici rastrèe
nudeæi povoljnije uslove, ulogu potrèka preuzela je nemaèka vlada zaprepašæena moguænošæu da dobije još nekoliko desetina hiljada novih
nezaposlenih.
Za razliku od Merkelove koja je veæ pokazala ne samo
svoju preteranu bliskost sa administracijom u Vašingtonu
veæ i obazrivost da se približi Kremlju, ako veæ ne može da mu parira, kadar SPD-a je neispisan list u meðunarodnoj
politici, zbog èega æe
mu biti mnogo lakše da se približi
tandemu Medvedev-Putin. S obzirom na to da je Merkelova do sada bila dosta
umerena i za jugoistoènu Evropu, i za Srbiju bi
bilo bolje kada bi u Berlinu na vlast došla opcija bliska šrederu, kancelaru
koji je umeo i da podrži vojnu agresiju na Srbiju,
ali je isto tako nalazio i naèine da posle
petooktobarskih promena uspostavi mostove saradnje sa Beogradom. Dok Merkelova
samo ponavlja praznu mantru u koju niko više
ozbiljno ne veruje, kako je Srbiji mesto u EU, dotle bi nova SPD vlada, ako
nastavi tradiciju svojih prethodnika, možda
uspela da opet predoèi neke konkretne poteze koji bi Srbiju,
vaistina, i približili Evropskoj uniji.
Nemaèke izbore, meðutim, neæe
odluèiti spoljna veæ unutrašnja
politika, posebno privredna pitanja, jer su se Nemci odvikli od života u
siromaštvu. Nama ostaje samo da još èekamo i vidimo koje nam je mesto dodelila sudbina.
Raèun bez talibana
Vladajuæim partijama u Berlinu glavobolju pred same izbore je zadao i tajni izveštaj komandanta amerièkih snaga u Avganistanu,
generala Mekkristala. Ovaj dokument na 66 strana, predviðen samo za oèi predsednika Obame, na neki naèin je dospeo u ruke veæ proslavljenom novinaru Vašington
posta Blubekeru, istom onom koji je svojevremeno otkrio i aferu Votergejt,
i tako procureo u javnost.
Mekkristal u svom izveštaju otvoreno priznaje da
je dosadašnja zapadna strategija u Avganistanu pretrpela potpuni neuspeh. Talibani ne
samo da nisu uništeni veæ
opet drže u svojim rukama veæi deo zemlje izvan glavnih
puteva i vojnih baza zapadne alijanse. Kabulski režim je duboko korumpiran i
nesposoban da preživi bez strane vojne pomoæi.
Broj od 68.000 amerièkih vojnika trenutno stacioniranih u
Avganistanu ni iz daleka nije dovoljan da se ostvare ratni ciljevi, te general
Mekkristal predlaže pojaèanje
od èak 45.000 novih vojnika. Najozbiljniji deo izveštaja
je reèenica: "Ako nam ne poðe za rukom da u najkraæem moguæem roku preuzmemo inicijativu i smanjimo ofanzivnu moæ pobunjenika, dok bi istovremeno bezbednosna snaga režima u Kabulu porasla, preti nam opasnost da doðemo
u poziciju iz koje nam neæe biti moguæe da ugušimo pobunu."
Situacija sve više podseæa
na poslednje dane režima u Sajgonu. Za vladu u Berlinu ovo
je jasan znak da æe Amerika tražiti
pojaèano uèešæe nemaèke vojske, ali i nemaèkog budžeta u rešavanju avganistanske krize. Domaæi ekonomski
problemi, ali i stav javnosti da Nemaèka što pre mora da se izvuèe iz ratovanja po Aziji,
nikako ne idu naruku dosadašnjim nosiocima politike
solidarnog uèešæa u okviru zapadne vojne alijanse.
Ovo bi moglo da da dodatni vetar u jedra malim opozicionim, ili
vanparlamentarnim strankama, kao što su levièari Oskara Lafontena, ali i ultranacionalisti iz NPD-a, koji su do sada
otvoreno lobirali protiv nemaèkog angažovanja u Avganistanu. Ovakvo rasipanje glasova bi moglo da dovede do toga
da je opet moguæa jedino Velika koalicija.