Feljton

 

Ko je finansirao Hitlera (5)

 

 

Tajna trećeg kanala

 

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne  Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

 

Treći kanal kojim su stizali Fordovi prilozi Hitleru bio je kraći i direktniji. U Njujorku je 28. januara 1924. bio tipičan hladan, siv dan kada su Zigfrid i Vinifred Vagner odseli u starom hotelu Valdorf. Sledećeg dana otputovaće iz Njujorka na turneju po glavnim gradovima Sjedinjenih Država na kojoj će Zigfrid dirigovati orkestrom na čijem su repertoaru bile kompozicije njegovog oca Riharda Vagnera. Dok je Zigfrid obilazio Detroit, Baltimor, St. Luis i ostale gradove, Vinifred je u tim gradovima držala predavanja za žene u različitim klubovima. Glavna misija njihove turneje bila je da prikupe dosta novčanih priloga, odnosno oko 200.000 dolara, kako bi  ponovo mogli da otvore godišnji festival u Bajrojtu u Nemačkoj. Bajrojt, malen, slikovit grad u južnoj Nemačkoj, okružen strmim brežuljcima i gustom šumom, bio je mesto koje je Rihard Vagner izabrao 1872. za svoje pozorište, poznato kao Festšpilhaus, i kao dom za porodicu.

 

Korupcija nemačkog duha

 

Kada je izbio rat 1914, nisu se mogle održavati sve predstave, pa čak ni nakon potpisivanja Versajskog ugovora o miru. Bajrojt je postao mrtav grad. Pozorište Festšpilhaus ostalo je prazno; nijedan stranac nije hteo da putuje da čuje nemačku muziku, a nemački narod se još borio da se održi u pustoši koju je ostavio rat. Na vrhuncu nemačke antiratne histerije, Vagnerove opere bile su na programima stranih država ili su se, u najboljem slučaju, davale u prerađenim prevodima, dok su mase demonstrirale protiv toga što se nemačka muzika uopšte izvodi. čak su i mladenci morali da nađu nadgradnju za venčani marš Loengrina. Muzika je morala da ima nekog zaštitnika, a kako je Vagnerova opera bila na tako zlom glasu, Zigfrid je bio u ozbiljnim novčanim poteškoćama. Da bi ponovo oživeli dobru sliku od ranije, i nadajući se da će pobuditi zanimanje za godišnji festival u Bajrojtu, Vagnerovi su došli u Ameriku. Iako nisu našli mnogo onih koji su im dali priloge, ipak je neka pomoć bio novac od ulaznica za koncerte.

Ne baš slučajno, Vagnerove je pratio Kurt Ludeke, koji je došao u Ameriku da prikupi novac za Hitlera. Ludeke je reko da su Vagnerovi "bili ovde u misiji koja se nije mogla razlikovati od moje". Zapravo njihove misije su bile istovetne. U autobiografiji Ludeke je pomenuo razgovor sa Vagnerovima u apartmanu hotela u kojem su odseli: "Tako sam ovde odseo i razgovarao sa čovekom za kojeg je bilo komponovano vrhunsko delo Zigfrid idil - i mi smo jedva spomenuli muziku... Razgovarali smo o novcu. S više pažnje o onome što je zanimalo Henrija Forda (za Evropljane on je bio inkarnacija novca), o nacističkom pokretu. Vinifred je vrlo aktivna žena, koja vodi poslovanje svog supruga, a sada je preuzela i moje."

Vagnerovi i Ludeke sedeli su u hotelskoj sobi i raspravljali o tome šta da preduzmu, a najzad su odlučili da pobude zanimanje gđe Ford i iskoriste njenu sklonost prema svečanostima. Već je odavno bila prošla ponoć a oni su još raspravljali o tome da li mogu računati na gđu Ford da će ih pozvati k sebi. Ludeke je, smejući se, rekao da bi što se tiče gospodina Forda možda bilo bolje upriličiti predstavu nekog gorštačkog guslara, jer je njegov muzički ukus "jako seljački". Pre nego što su otišli da spavaju, trio je zaključio da će Fordova supruga i sin želeti da vide Vagnerove, barem samo zato da čuju šta se događa u svetu, izvan Detroita.

Možda je na prvi pogled teško poverovati da su dobro poznati kompozitor i njegova žena tajno sarađivali sa nacistima. Međutim, Zigfrid Vagner nije mogao da izbegne a da ne nasledi predrasude svog oca. Ludeke je rekao da se Zigfrid potpuno slagao s očevim napisanim mišljenjem da je židov - "plastični demon truleži".

Oštrim, pogrdnim izrazima Rihard Vagner je optužio "partizanskog židova" kao potpuno stran element koji je odgovoran za korupciju nemačkog duha. Godine 1881. pisao je svom pokrovitelju kralju Ludvigu II Bavarskom da su židovi po prirodi neprijatelji čovečanstva i svega onoga plemenitog što taj problem sadrži. Jedan od Vagnerovih najočitijih napada na Jevreje jeste esej, koji je napisao 1850. godine pod naslovom židovi u muzici. židovsko razdoblje u modernoj muzici, govorio je, mora da se kategorizuje kao "razdoblje potpunog nestvaralaštva - prolazne vrednosti". Vagner se javno razmetao svojim antisemitskim stavom. Na koncertu u Londonu 1855. godine imao je rukavice od jareće kože dok je dirigovao Mendelsonovom Italijanskom simfonijom, kako bi pokazao svoje neslaganje s tim židovskim kompozitorom, a da bi još naglasio mržnju, teatralno ih je skinuo kada je nastavio da diriguje Veberovu uvertiru Euriante. Kada su kritičari prigovorili Vagneru zbog zlobnog gesta, nazvao ih je "hrpom židova vagabunda".

Vagnerov blizak prijatelj, grof Gobino, veoma je uticao na njegove rasističke poglede. Gobinoov Esej o nejednakosti rasa, napisan 1855, proklamovao je nadmoćnost bele arijevske rase i podložnost ostalih rasa. Vagner je pomogao da se knjiga poručuje i da postane oslonac nacističke rasističke teorije, koju su propagirali Vagnerovi učenici, posebno njegov zet Hjuston Stjuart čemberlen. Kombinujući rasističke ideje Ničea, Gobinoa i Vagnera, čemberlen je 1899. godine napisao delo Osnove devetnaestog veka, koje je postalo jedno od osnovnih radova nacističkog pokreta i knjiga za koju je car Vilhelm verovao da ju je bog poslao njegovom narodu.

Vagner je napisao mnoge esje o umetnosti i muzici, među njima nekoliko antisemitskih. U najbesomučnijem rasističkom eseju Spoznati sebe tvrdio je da je nemački narod bio "bespomoćno izložen napadu židova", i samo kada se seljaci probude i zaustave njihove niske političke sukobe, moć židova dati židovsko potomstvo, što će dovesti do dalje rasne degeneracije.

Njegova poslednja opera Parsifal predstavlja arijevsku borbu da se održi rasna čistoća i da se spreči svaki seksualni kontakt koji dovodi do mešanja arijevske krvi s inferiornim rasama. Mnogi Vagnerovi eseji bili su tako radikalni da su se mogli uporediti samo sa barabskim izlivima nacističke propagande...

 

 

Hitlerova prijateljica

 

 

...Vinifred Vagner, pored pomaganja oko koncerta, zanimale su i druge stvari. Jedna od tih bilo je i pomaganje Hitleru, mladom čoveku radikalnih političkih ideja. Direktno je čula o Hitleru u Minhenu od svog tutora gospodina Behštajna, čija je žena bila bliska Hitlerova prijateljica. Godine 1920. ili 1921. Vinifred se učlanila u Nacionalsocijalističku partiju, a Hitler je dvadesetih godina bio čest gost u Bajrijtu. Zigfrid nije imao primedbe na mladog prijatelja svoje žene. Prema kazivanju Vinifred, njegov odnos prema Hitleru bio je kao odnos dobroćudnog ujaka prema nećaku: " Mladić ima neke sjajne ideje - želim mu sreću da ih sprovede."

U memoarima Fridelind Vagner, Zigfridove i Vinifredine najstarije ćerke, opisan je jedan od Hitlerovih prvih poseta u Vagnerovoj kući u Vanfridu: "Dugo smo čekali. Majka je uzbuđeno razgovarala s ocem, govoreći mu kako je divan mladić. Volfgang, jedan od Fredelindine braće, i ja postali smo nestrpljivi i otišli smo do ulaznih vrata da motrimo na auto koji je trebalo da stigne kroz aleju kestena. Najzad se jedan okrenuo prema ulici Riharda Vagnera. Pozvali smo oca i majku, i svi smo izašli do ulaznih vrata da pozdravimo gosta. Mladić je iskočio iz automobila i uputio se prema nama."

Pošto je Vinifred upoznala Hitlera sa suprugom, uputila se u vrt. Zatim je Hitler govorio o udaru koji nacisti spremaju da izvedu 1923. Još dugo pošto je Hitler otišao, Vinifred je govorila o njemu, a u vreme ručka rekla je kako oseća da je on predodređen da bude "spasitelj Nemačke".

Poput Hitlera, Zigfrid je mrzeo socijaldemokrate i komuniste. "Otac je bio razočaran posleratnom Nemačkom," seća se Fridelind. "Nikada nije mogao da razume ni zaboravi kajzerov uzmak, i nije imao simpatije prema Vajmarskoj republici , koja je pala."

Komunistička revolucija, čiji je ishod bio krvoproliće u Nemačkoj, pogodila je do kraja Zigfrida, i kada je nazvao Vajmarsku republiku "svinjcem", tako je i mislio. Ali, uprkos preziru prema židovskoj "dekadentnoj" kulturi, koja je osvajala Nemačku, i prema "nemoćnoj hrpi" političara u Berlinu, Zigfrid nije bio aktivan sve do 1923. Devetog decembra 1923. Zigfrid i njegova žena otišli su u Minhen, gde je trebalo da diriguje koncertom. Međutim, kad je stigao, otkrio je da je koncert otkazan zato što je noć pre toga počeo nacistički puč u Burgerbraukeleru.

Soba Vagnerovih imala je pogled na Feldhernhale, gde se zbio vrhunac puča. čuvši komešanje na ulici, Zigfrid i njegova žena su pogledali kroz prozor i videli Hitlera i generala Ludendorfa kako stupaju sredinom avenije na čelu jurišnih odreda u smeđim uniformama. Odjednom, kada su se nacisti približili sa startne Feldhernhale, zaustavila ih je puščana paljba. Oni koji nisu bili pogođeni pobegli su. U mrežu je bilo teško razabrati što se dogodilo. Ubrzo nakon toga stigle su vesti u hotel da general nije povređen, ali da je Hitler iščašio rame i da niko ne zna gde se skriva.

Zigfrid je bio "užasnut pri pomisli da je bavarska vlada pucala na generala Ludendorfa, idola cele Nemačke. Tada su Vagnerovi odlučili da treba da pomognu nacistima na bilo koji način. Preko svojih veza s članovima stranke Vinifred je nekoliko dana kasnije otkrila da je Herman Gering pobegao preko austrijske granice u Inzbruk, gde teško ranjen leži u bolnici. Vagnerovi su odmah otputovali preko snegom prekrivene planine u Austriji do Geringove bolesničke postelje. Otkrili su da ga neguje žena Karin, koja je i sama bila vrlo bolesna i bez novca. Zigfrid je platio sve njihove račune i uredio da odu u Veneciju, gde su živeli godinu dana u hotelu Britanija, čiji im vlasnik Nemac, Zigfridov prijatelj, nije ništa računao.

Ubrzo nakon veličanstvene proslave Božića Zigfrid i njegova žena počeli su da se spremaju za turneju po Sjedinjenim Državama, a cilj im je bio da prikupe novac. Deca su posmatrala velike kovčege koje su sluge nosile niz stepenice, a ležajevi u sobi njihove majke bili su prekriveni odećom koju treba spakovati za putovanje. U vreme odsutnosti roditelja dadilja Ema Bajer, koja je već odavno bila član nacističke stranke, čuvala je četvoro dece.

Pošto su kratko vreme boravili u Londonu, Vagnerovi su stigli u Njujork 28. januara 1942. Bilo je to u vreme kada su s Ludekeom kovali planove o skorašnjem susretu sa Fordom. Planovi su zavisili od toga hoće li gđa Ford pozvati Vagnerove k sebi kao goste. Ako ih sreća posluži, rekao je Ludeke, "očito je sled zavere" - spomenuti u prisutnosti Forda potrebu za novcem i zatraži ga."

 

Misija Vagnerovih

 

Trio je krenuo vozom u Detroit i stigao onamo rano ujutru u sredu 30. januara. Od prvog trenutka kada je Ludeke izašao iz stanice i pogledao okolo na "opštu zagađenost i industrijsku zagađenost", Detroit sa predgrađima utisnuo se u njegovo sećanje kao "nimalo sjajna scena" na koju je naišao na putovanju. Uprkos tmurnom izgledu Detroita u sivom, hladnom danu, bili su veoma ohrabreni kada su došli u hotel Statler i kada su Vagnerovi tamo našli pozivnicu od Forda.

 U sredu posle podne Zigfrid je u Orkestra holu dao intervju reporteru R.J. Meklaulinu iz Detroit njuza. Meklaulin je opisao Zigfrid kao "ugodnu osobu, niska stasa, nasmejana lica, koja puši cigarete i voli da se klanja". Zigfrid, kratke bele kose, uredno podšišane, orlovskog nosa, koji je nasledio od oca, i njegova debljina ostavili su vrlo "herojski" utisak na reportera. Intervju mi je mnogo pokazao jer je Zigfrid govorio vrlo kratko. Rekao je da mu se sviđa Amerika, i imao je osmeh i prijaznu reč za svakog. Ipak, o nečemu nije hteo da govori - o politici. "Ne želim da govorim o politici", rekao je, "to je vrlo neugodna tema i radije o tome neću misliti." To je bio gotovo savršen izgovor da izbegne bilo kakvo neugodno pitanje. Te je večeri Zigfrid izgledao srećan što mu se pružila prilika da govori za radio kao gost emisije Detroit News Radio Station WWJ. Rekao je slušaocima da će u deset sati pre podne imati probu sa "sjajnim simfonijskim orkestrom u jedan sat pre nego što je predvideo. Cilj je njegovog putovanja, rekao je, da pobudi zanimanje Amerikanaca kako bi pomogli u obnovi festivala u Bajrojtu. Ali, osim novčane pomoći, rekao je, želi da "dođe u priliku da čuje neke američke umetnike koji bi nastupali na budućim predstavama u Bajrojtu".

Sledećeg poslepodneva, u četvrtak 31. januara, Vagnerovi su se uputili Fordovima na ranu večeru. Deset milja od Detroita, vozeći prema zapadu avenijom Mičigen, upravo iza raskršća Sautfild road, Vagnerovi su skrenuli na severozapad, kroz predeo šuma visokih hrastova i brestova. Bila je to lepa aleja od 2.000 jutara na prostranom imanju Henrija Forda. Pred gvozdenim vratima zaustavio ih je stražar, koji je brinuo da Ford uživa u svojoj privatnosti i da ne bude propušten nezvan gost iz grada. Od vrata put je vodio jednu milju kroz šumu, do velikog zdanja od sivog kamena, s pogledom na mirnu reku Ruž. Iako je imanje Fairlejn bilo udaljeno samo nekoliko milja od jednog od najvećih Fordovih industrijskih pogona, na njemu je bilo dosta mirno i tiho, čak se moglo videti kako okolo trče zečevi i jeleni. Fordova ljubav i sklonost prema životinjama na "farmi" videla se po pet stotina kućica za ptice, poređanih na imanju. Vagnerovi su opazili žičane košare s hranom koje su visile na drveću, a kasnije im je Ford rekao da ima i veliki bazen s toplom vodom da ptice čuva od hladnoće. Uskoro se pred njima ukazala kuća. Kuća je bila sagrađena od mermera sa ostrva Kelija, imala je debele zidove i velike prozore. Zdanje je bilo sagrađeno u mešavini arhitektonskih stilova, i bilo je vrlo jednostavno, jedva je u nečem podsećalo na stil gradnje ranog Franka Lojda Rajta. Veranda i sobe bile su okrenute prema severu i imale su prekrasan pogled na reku, u kojoj se ogledalo visoko drveće.

Domaćini su dočekali Vagnerove i uveli ih u salon. U početku su vrlo jednostavno razgovarali o vremenu i lepotama Fairlejna. Međutim, uskoro je razgovor postao ozbiljniji, logički je tekao od jedne teme do druge - muzike, Vagner, Bajrojta, Nemačke i napokon politike u Nemačkoj. Nakon jednostavnog ali ukusnog obroka sastavljenog od salate, mešanog povrća i vrlo malo narezaka (što je Ford osuđivao jer je bio vegetarijanac), ponovo su razgovarali o politici.

 

Simpatije Forda

 

U razgovoru o židovskom pitanju i nacistima gospođa Vagner i Ford su živo učestvovali, dok bi Zigfrid dodao samo pokoju umesnu primedbu. Prvo je Vinifred Vagner bila iznenađena što se Ford tako dobro snalazi u političkim temama. Objasnio je Vagnerovima da židovi u Americi imaju veliku moć i da njihov uticaj raste svakog dana. Pokušao je u članicama objavljenim u listu Dearborn Independent "upozoriti" američki narod na zaveru Jevreja. Zatim su razgovarali o komunističkim opasnostima u Evropi, o Versajskom ugovoru i o moći koju Jevreji imaju nad štampom.

"Filozofski stav i ideje Forda i Hitlera bile su vrlo srodne", kasnije se sećala Vinifred Vagner. Vinifred i Ford počeli su da razgovaraju o Hitleru i nacističkoj stranci. Zaprepastila se kada je videla da je "Ford vrlo dobro obavešten o svemu što se događa u Nemačkoj... Znao je sve o nacionalsocijalističkom pokretu". Još pre nego je što Vinifred Vagner uspela obazrivo da izloži Hitlerovu potrebu za novcem i zatraži priloge, Ford je prvi načeo taj problem. "Ford mi je rekao", sećala se ona, "da je novčano pomogao Hitleru, i to od dobiti od prodatih automobila i kamiona koje je poslao u Nemačku". Na najzavodljiviji način Vinifred je tada rekla da Hitleru sada treba novac više nego ikada ranije. Ford se nasmejao i neodređeno rekao da još želi da pomogne nekom poput Hitlera, koji radi na tome da oslobodi Nemačku od Jevreja. Najzad je Vinifred Vagner zamolila Forda da primi Hitlerovog posebnog izaslanika Kurta Ludekea i da razgovara s njim od daljoj saradnji s Hitlerom. Ford je klimnuo u znak pristanka i rekao da ga veoma zanima razgovor s tim čovekom.

Nakon ugodnog boravka, Fordovi i Vagnerovi odvezli su se u Detroit na koncert te večeri. Brzo su se presvukli u večernju odeću u hotelskim sobama, i Vagnerovi su bili spremni da krenu do koncertne dvorane. Koncert je počeo u osam i trideset. Dok su izvođači usklađivali instrumente, Ludeke je ušao u Vinifredinu ložu. čak i pre nego što mu je rekla dobre vesti, sećao se Ludeke, "njen čarobni osmeh mi je rekao da je uspela". Sledećeg dana trebalo je da se sastane sa Fordom i objasni mu pojedinosti o nacističkoj stranci, koje Vinifred Vagner nije mogla da objasni, i postigne određene obaveze, ako bude moguće, za veću novčanu pomoć.

Kada je Zigfrid stupio na pozornicu, posetioci su ga pozdravili ovacijama koje su trajale nekoliko minuta. Ipak, jedan izveštač s koncerta zabeležio je da slušalaca nije bilo onoliko koliko ih je moglo biti s obzirom na to da ima mnogo Nemaca u Detroitu; na tako izuzetnom koncertu "dvorana je morala biti dupke puna". Osim toga, Zigfrid je primetio da su neki Amerikanci koje je upoznao bili "oprezno hladni". Zigfrid je kasnije otkrio da je neki njegov prijatelj proširio glasine da su Vagnerovi pospešili Hitlerov puč i to novcem koji su prikupili za ponovno otvaranje festivala, a to su bili prilozi Vagnerovih ljubitelja iz celog sveta. Iako nije istina da je Zigfred finansirao puč, ipak dao je novac Geringovima. Naravno, Vinifred Vagner je velikodušno davala priloge nacističkoj stranci, ali to nisu bile velike svote.

U večernjem programu izvedena su majstorska dela Riharda Vagnera iz "Ukletog Holanđanina", "Zigfridove idile", "Tristana i Izolde"... Nakon koncerta Vagnerovi su otišli na prijem koji je u njihovu čast bio priređen u Harmoni klubu, a Ludeke se vratio u hotel.

 

Nedostatak novca

 

Sledećeg dana u devet sati ujutru Fordov sekretar Libold došao je u hotel po Ludekea i odveo ga na sastanak sa Fordom. U početku je Ludeke bio vrlo uzrujan jer je znao da Ford prima vrlo retko, ali sve se promenilo kad ga je Libold ostavio u jednoj prostoriji u koju je uskoro ušao Ford, te ga je živahno i srdačno pozdravio. Ludeke ga je opisao kao "sliku Dearborn Independenta u prirodi. Jasne, svetle oči, oštro lice, gotovo bez bora, nije govorilo da ima više od šezdeset godina." Pošto je  Ludeke pokazao laboratoriju, Ford ga je odveo u jednu prostoriju, zatvorio vrata, opustio se u velikoj naslonjači, stavio noge na sto i udarao rukama po kolenima. Ludeke je uočio sive prijateljske oči, određen, ugodan glas, mršavu pojavu i "zgodno oblikovanu glavu", za koju je rekao da je "odraz karaktera i rase".

 Ludeke je otpočeo razgovor izloživši opšti pregled ciljeva nacističkog pokreta u vezi s kritičnom političkom situacijom u Nemačkoj. čim bi Hitler došao na vlast, tumačio je  Ludeke, jedan od njegovih prvih ciljeva bio bi da povede socijalni i politički program koji je podržavao list Dearborn Independenta. Važno je da Hitler brzo uspe jer će inače Jevreji uništiti arijevsku solidarnost potkupivši političare za borbu među zemljama celog sveta. Ford je slušao pažljivo, i čuo nešto što nije mogao naći u američkim novinama jer je smatrao da su pod nadzorom Jevreja. Manjkavost novca, govorio je Ludeke, jedina je prepreka zbog koje nacisti u Nemačkoj ne mogu ispuniti svoje ciljeve, odnosno Fordovog i Hitlerovog zajedničkog stava. Tumačio je kako još nije došlo vreme da se Jevreji proteruju s njihovih mesta u Sjedinjenim Državama, nego u Nemačkoj, i to zbog njenog geografskog smeštaja, istorijske pozadine i užasnog pritiska bede - ona je zemlja koja treba da postane "baklja što donosi oslobođenje" od Jevreja.

U razgovoru bi Ford upadao kratkim primedbama, kao što su: "Znam... da, Jevreji, ti lukavi Jevreji..." Ohrabren time, Ludeke je nastavio pomno da obrazlaže da je Hitlerov uspeh ili pad odlučno svetsko pitanje, što će uticati na budućnost Amerike, kao i svake druge zemlje. Svako ko sada pomogne nacistima, imaće poslovnu korist, govorio je Ludeke. Mogli bi se napraviti  takvi ugovori koji bi osiguravali povlastice kada Hitler dođe na vlast. Budući da nacistički režim u Nemačkoj može izazvati promene stanja u Rusiji, ponovo otvaranje velikog tržišta donelo bi velike poslovne uspehe onima koji su prijateljski raspoloženi prema Hitleru.

U Ludekeovim memoarima stoji da je taj drugi razgovor bio uzaludan. Rekao je da Ford tada nije doneo konačni zaključak o novčanoj pomoći, ali uzevši u obzir da je Ludeke nacista, od njega se može i očekivati da kaže kako Ford nije davao novac Hitleru. Obećanje nacista da ćute o novčanom prilogu bilo je verovatno deo nagodbe koju je tražio Ford. Iako je Ludeke rekao da u to vreme nije preneo nikakav novac, oprezno je istakao da je bio u pitanju Fordov ugled: "Nijedan čovek pred okom javnosti ne može pomagati ustanički revolucionarni pokret zbog određenog razloga osim takvog kao što je to ljudsko dobro, pomoć u tom smislu mogla bi biti vatra koja se pali da bi se sprečio požar". Ludeke je upozorio na to zašto nije mogao reči istinu a da ne povredi Forda. "židovsko bojkotovanje", rekao je Ludeke, "pogodilo bi ga onde gde je čak i multimilioner ranjiv." Da bi Ford posegao u džep i pomogao nacistima, oni su zauzvrat morali čuvati tu tajnu...

... Henri Ford je napokon dobio nagradu od Hitlera u julu 1938, kada je na svoj sedamdeset peti rođendan primio odlikovanje Veliki krst nemačkog orla najvišeg reda. Ford je bio prvi Amerikanac i četvrta osoba u svetu koja je dobila to odlikovanje, najveće koje se može dati nekom ko nije Nemac. Benito Musolini, drugi Hitlerov finansijer, bio je iste godine već odlikovan tim ordenom. Inače, orden su Fordu predali nemački konzuli Karl Kap iz Klivlenda i Fric Hajler iz Detroita.

Uprkos svim kritikama tog čina, Ford nije hteo da popusti pred njihovim zahtevima. Rekao je prijatelju: "Oni (Nemci) su mi poslali ovu vrpcu. Ovi (kritičari) govore da nisam Amerikanac ako je ne vratim. Ja ću je zadržati."

                                                                                                                               (Nastaviće se)

 

 

Vinifred Vagner, pored pomaganja oko koncerta, zanimale su i druge stvari. Jedna od tih bilo je i pomaganje Hitleru, mladom čoveku radikalnih političkih ideja. Direktno je čula o Hitleru u Minhenu od svog tutora, gospodina Behštajna, čija je žena bila bliska Hitlerova prijateljica. Godine 1920. ili 1921. Vinifred se učlanila u Nacionalsocijalističku partiju, a Hitler je dvadesetih godina bio čest gost u Bajrojtu. Zigfrid nije imao primedbe na mladog prijatelja svoje žene. Prema kazivanju Vinifred, njegov odnos prema Hitleru bio je kao odnos dobroćudnog ujaka prema nećaku:" Mladić ima neke sjajne ideje - želim mu sreću da ih sprovede."

 

 

 

Zigfrid je bio "užasnut pri pomisli da je bavarska vlada pucala na generala Ludendorfa, idola cele Nemačke. Tada su Vagnerovi odlučili da treba da pomognu nacistima na bilo koji način. Preko svojih veza s članovima stranke Vinifred je nekoliko dana kasnije otkrila da je Herman Gering pobegao preko austrijske granice u Inzbruk, gde teško ranjen leži u bolnici. Vagnerovi su odmah otputovali u Austriji do Geringove bolesničke postelje. Zigfrid je platio sve njihove račune i uredio da odu u Veneciju, gde su živeli godinu dana u hotelu Britanija, čiji im vlasnik Nemac, Zigfridov prijatelj, nije ništa naplatio.

 

 

"Filozofski stav i ideje Forda i Hitlera bile su vrlo srodne", kasnije se sećala Vinifred Vagner. Vinifred i Ford počeli su da da razgovaraju o Hitleru i nacističkoj stranci. Zaprepastila se kada je videla da je "Ford vrlo dobro obavešten o svemu što se događa u Nemačkoj... Znao je sve o nacionalsocijalističkom pokretu".