Katastrofa
Paradoks: Bedna
država finansira bogate multinacionalne kompanije da se osposobe da prevare
bednu državu i njene još bednije građane
Robovlasnički park iz doba jure
Da bi stimulisala strane
investicije i izvoz, Vlada je osnovala i Agenciju za strana ulaganja i
promociju izvoza, preko koje se vrši i subvencionisanje stranih investitora za
otvaranja novih radnih mesta. Reč je o bespovratnim sredstvima u iznosu od
2.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu. Već ta činjenica je, međutim, i
motiv i razlog za široku polukriminalnu aktivnost raspojasanih i pohlepnih
vladalaca tuđim novcem
Piše: Milan Malenović
Praksa privlačenja stranih investitora postoji u mnogim državama sveta. Ono
što je karakteristično za postupanje Srbije na tom polju jeste besprizorno ulagivanje
svakom belosvetskom mufljuzu koji samo izrazi želju da ovde investira. Osim
toga, vredi primetiti da je Srbija verovatno jedina evropska zemlja koja u ovom
trenutku sve to plaća iz sopstvenog budžeta, bez bilo čije strane
pomoći.
Postoji nekoliko načina preko kojih srpska država potpomaže otvaranje
radnih mesta, kako bi se izborila sa neviđenom stopom nezaposlenosti.
Nacionalna služba zapošljavanja na svojoj zvaničnoj prezentaciji nudi sledeću
mogućnost subvencije.
Subvencija za otvaranje novih radnih mesta odobrava se poslodavcima koji
otvaraju nova radna mesta radi zapošljavanja nezaposlenih lica prijavljenih na
evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, na osnovu javnog poziva. Za
svako novozaposleno lice, odobrava se jednokratni iznos od:
- 160.000 dinara u najnerazvijenijim opštinama,
- 130.000 dinara u nerazvijenim opštinama,
- 80.000 dinara u ostalim opštinama.
Uz to i organi lokalne samouprave mogu iz sopstvenih sredstava da
subvencionišu otvaranje novih radnih mesta. Tako Čačak, recimo, za svako
novootvoreno radno mesto nudi jednokratnu pomoć u visini od 200.000 dinara.
Nema
nigde kao kod Mlađe
Ovo su, kao što vidimo, polazne osnove za procenu vrednosti svakog radnog
mesta. Po republičkim merilima, bez subvencija lokalne samouprave, najvrednije
novostvoreno radno mesto vredi oko 1.500 evra.
Po istim tim republičkim merilima, strani investitori, međutim, zaslužuju daleko
više od pomenute svote, posebno kada se proceni da će veći deo proizvodnje
ići u izvoz.
Dosadašnji apsolutni rekorder u visini državne subvencije za grinfild
investiciju i otvaranje novih radnih mesta jeste južnokorejska kompanija Jura.
Za svoj planirani pogon u Nišu ova firma besplatno je dobila građevinsko
zemljište, oslobođena je plaćanja najvećeg dela komunalnih taksi i u gotovini
će da dobije 7.000 (i slovima: sedam hiljada) evra za svakog od
1.500 radnika planiranih da ih uposli, dok je statistički prosek cenu novog
radnog mesta postavio na oko 3.500 evra. Na ovaj način Jura je od
srpske države novcem poreskih platiša subvencionisana sa preko deset miliona
evra.
U svom ranijem poslu u Srbiji, Jura je privatizovala Zastavu
elektro iz Rače, preduzeće koje je u prethodnom privatizacionom pokušaju
preuzeo suprug Slavice Đukić-Dejanović i potpuno ga upropastio. Cena
koju su građani Srbije morali da plate posle njegovog igranja privrednika jeste
4,5 miliona evra. Toliko je, naime, iz republičkog budžeta pod izgovorom
subvencionisanja 1.000 novih radnih mesta uplaćeno Južnokorejcima.
U tom poslu, vidimo, Jura je dobila 4.500 po zaposlenom i to bez
besplatnog građevinskog zemljišta. Čime je ova firma zaslužila ovoliko uvećanje subvencija?
Sigurno ne svojim neustavnim odnosom prema pravima zaposlenih u Rači, kojima je
rukovodstvo korejske kompanije odmah saopštilo da ne prihvata nikakvo
sindikalno organizovanje u svojim preduzećima.
Sve u svemu, Juri je za ulazak na srpsko tržište radne snage plaćeno
bezmalo 20 miliona evra. Po gornjoj tabeli Nacionalne službe zapošljavanja, ona
bi morala da otvori daleko više od deset hiljada novih radnih mesta. Umesto
toga, ministar Mlađan Dinkić je svoje azijske partnere obavezao na
otvaranje tek nekih 2.500 radnih mesta, ispod četvrtine onoga što bi se dobilo
da je subvencionisanje obavljeno preko NSZ-a.
Poređenja radi: Jura planira da u
pogon u Rači investira osam miliona evra. Od toga više
od polovine dobiće odmah nazad kroz navodne subvencije. Ostatak će da
dobije kroz subvencije za pogon u Nišu.
Mani
se proizvodnje, trguj!
Jura nije i prva strana kompanija koja je od Srbije dobila
masne dotacije za navodno otvaranje novih radnih mesta. Prethodni rekorder bila
je švedska kompanija Sivus, kojoj je obećano šest hiljada evra po
jednom radniku u pogonu u Nišu. Prethodno je Mlađan Dinkić nemačkoj firmi Leoni
obećao pet hiljada evra po zaposlenom za otvaranje fabrike u Prokuplju.
Srbija je tako poslednjih godina u proseku izdvajala devet miliona evra
godišnje za otvaranje novih radnih mesta. Sada samo Jura, i to samo za
jedan pogon, treba da dobije - deset miliona.
U normalno uređenim državama koje, takođe, imaju problema sa nezaposlenim
državljanima, subvencije se ne daju u gotovini, kao u Srbiji, već kroz
fiskalne i popuste pri plaćanju za korišćenje građevinskog zemljišta. U takvim
uslovima, međutim, nema one za naše vlastodršce obavezne motivacije da bilo šta
učine: tamo gde nema protoka gotovine ništa ne može ni da se zalepi za prste
alavih političara.
Da
bi pospešila strane investicije i izvoz, srpska vlada je osnovala i Agenciju za
strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA - Serbia Investment and Export
Promotion Agency). Preko ove agencije vrši se i subvencionisanje stranih
investitora za otvaranja novih radnih mesta. Na osnovu Uredbe Vlade Srbije
donete u prvoj polovini 2010. godine, investicioni projekti u svim
delatnostima, osim trgovine, ugostiteljstva i poljoprivrede, mogu da konkurišu
za dodelu bespovratnih sredstava preko Siepe. Sredstva su namenjena za
finansiranje investicionih projekata u proizvodnom sektoru i sektoru usluga
koje mogu biti predmet međunarodne trgovine.
Ukupna sredstva koja mogu biti dodeljena određuju se prema novim radnim
mestima otvorenim u periodu od tri godine od dana potpisivanja ugovora o dodeli
sredstava i to u zavisnosti od oblika investiranja, mesta investiranja i
ispunjenosti kriterijuma. Za investicije u proizvodni i sektor usluga koje jesu
ili mogu biti predmet međunarodne trgovine dodeljuju se bespovratna
sredstva u iznosu od 2.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu.
Zanimljiva je disproporcija sredstava predviđenih za dodelu preduzećima
koja uđu u program Siepe. Za proizvodne projekte u proizvodnji u bilo
kom delu Srbije predviđena je subvencija od 2.000 do 5.000 evra po
svakom novozaposlenom, uz minimalnu investiciju od milion evra i najmanje 50
novootvorenih radnih mesta.
Za sektor usluga, međutim, Uredba Vlade predviđa subvencije od
2.000 do 10.000 evra po glavi novozaposlenog, uz minimalna ulaganja od pola
miliona evra i bar 10 novootvorenih radnih mesta. Ako uzmemo u obzir da su u
proizvodnji potrebna mnogo veća ulaganja i da je duži vremenski period potreban
do prvog prihodovanja, čudi procena srpske države da je potrebno da daleko više
dotira preduzeća koja se bave uslugama.
Takođe ostaje pitanje zašto se kroz program Siepe ne subvencionišu projekti
iz poljoprivrede, ako se svi naši političari već decenijama unisono kunu da je
poljoprivreda naša najveća izvozna šansa. Kada se isključe još i sektori
ugostiteljstva i trgovine iz ovih programa, u uslugama ostaju samo -
knjigovodstvo, konsalting, špedicija i eventualno kreditiranje. Da li su nam
ove oblasti vrednije od poljoprivrede? Narodu nisu, ali jesu onima koji
odlučuju kome će da se dodeli novac ovog siromašnog naroda.
Subvencionisane
karijere
Siepa je, kao i kompletan sektor finansija u ovoj vladi, pod kontrolom
mutivoda iz G 17 plus koji, istina, nemaju nikakvog interesa u poljoprivrednoj
proizvodnji, ali se napadno nude za stručnjake baš u onim sektorima
usluga koji se subvencionišu kroz Siepu. Da li je i to još jedna slučajnost?
Novopostavljeni direktor Siepe je Božidar Laganin, još jedan iz
plejade golobradih došljaka sa dalekih kamenjara, čijim je upornim trudom i
zalaganjem Srbija postala najsiromašnija zemlja regiona. Rođen je u Livnu,
završio je Četvrtu beogradsku gimnaziju, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu
u Beogradu.
Slično kao i ostali momčići okupljeni iz nekog razloga u roj oko vladara
Srbije, od Đinđića do Tadića, i Laganin je odmah uskočio na dobro
plaćeno radno mesto bez ikakve odgovornosti. Profesionalnu karijeru otpočeo je
u junu 2004. godine kao savetnik direktora za strana ulaganja baš u Agenciji za
strana ulaganja i promociju izvoza. Najznačajniji projekti na kojima je radio
su kreiranje mreže od preko 100 lokalnih partnera agencije Siepa, pomognut od
Ujedinjenih nacija - Programa za razvoj (UNDP), i podizanje investicionih
kapaciteta gradova i opština kroz program regionalne akreditacije implementiran
u saradnji sa Svetskom bankom (WB). Od 2007. do 2008. godine bio je specijalni
savetnik direktora Siepe. Pregovarao je o
uslovima realizacije najvećih investicionih projekata i koordinirao
aktivnosti na svim nivoima državne uprave.
Posle toga prelazi nakratko u Ministarstvo za telekomunikacije. Tamo je bio
savetnik ministra zadužen za promociju stranih ulaganja u oblast domaćih
telekomunikacija. Juna 2010. vraća se u Siepu, gde je počeo karijeru pre samo
šest godina, ali ovog puta na mesto direktora. Munjevita karijera, nema šta.
To je, dakle, osoba od koje zavise državne subvencije teške stotine miliona
evra. Prethodni direktor Agencije, Vesna Perić, ostavku je podnela
zvanično zbog prezasićenja tim poslom, posle sedam godina rada. Način na
koji je ostavka podneta i prihvaćena bez trenutka premišljanja i brzina kojom
je postavljen novi direktor ukazivali su na nešto drugo kao motiv ove
personalne promene.
Upućeni u dešavanja u Siepi uvereni su da u pozadini Perićkine ostavke
stoji njen sukob sa ministrom Dinkićem, i to baš oko nekritičkih dodela
subvencija šakom i kapom preduzećima koja formalno za to ne ispunjavaju uslove.
Glavni kamen spoticanja bila je već pomenuta južnokorejska Jura.
Pljačkaški
pohodi ulaze u legendu
Stručna javnost i mnogi političari Dinkiću nisu ni zaboravili ni oprostili
gaf sa Zamberom, odnosno njenom matičnom kompanijom Alena. Ko je
tu od koga i koliko uzeo para, ostaje misterija u ovoj prevari veka, kako su je
mnogi već krstili.
Podsećanja radi, britansko-kiparska kompanija Alena u vlasništvu Janija
Savasa potpisala je 2006. godine sporazum sa Vladom Srbije o izgradnji
novog tekstilnog pogona u Vranju, na zemljištu propalog preduzeća Jumko.
Država je velikodušno odmah uplatila tri miliona evra Savasu, odnosno
njegovoj kompaniji Zamber, kao subvenciju za (samo) planirano
otvaranje 3.000 novih radnih mesta.
Savasova kompanija Zamber je počela izgradnju nove hale, ali ne od
para dobijenih na ime subvencija, već na kredit dobijen od lakovernih izvođača
radova. Nekih 800 radnika je, protivno svojoj volji, iz Jumka prebačeno
na poslove u Zamber, za koje nikada nisu dobili platu. Posle izvesnog
vremena, kada je postalo jasno da je Savas u sopstveni džep stavio milione
dobijene od srpske države, poverioci su zakucali na vrata Zambera koji u
tom trenutku u Srbiji nije raspolagao nikakvom imovinom.
Jani Savas se poslednji put javio iz Rumunije u koju je prebegao, tvrdeći
da je Srbija njega prevarila i oštetila. Srpska vlada je sa svoje strane
aktivirala bankarske garancije dobijene od Alene, ali su oštećene ostale
firme koje su sa Savasom poslovale na lepe oči, kao i 780 radnika iz Jumka.
Od tri miliona evra koji su naplaćeni kroz garanciju, država će najveći deo
morati da potroši na otplatu dugova koje je vispreni Savas ostavio za sobom.
Veruje se da je ovom mizernom operacijom-transakcijom sebi i svojim mentorima
iz srpske vlasti on zaradio oko milion evra.
Posle njegovog pljačkaškog pohoda ostao je izraz "zamberi" za
radnike koji su u klasičnom ropskom odnosu prema poslodavcu, kada niti
primaju platu za svoj rad niti imaju pravo da biraju za koga će da rade.
Poučena ovim iskustvom iz posla koji je takođe na svoju ruku inicirao
Mlađan Dinkić, prethodna direktorka Siepe Vesna Perić tražila je da se ne
uplaćuju unapred pare Juri pre nego što ona bar ne stvori uslove da
zaposli nove radnike, jer (isto kao u slučaju Zambera) u Nišu Korejci tek
treba da počnu sa izgradnjom proizvodnog pogona. Dinkić, međutim, misli
drugačije, pošto je preko deset miliona evra subvencija za Juru faktički
start-ap kredit, za koji se daju masne provizije.
U Božidaru Laganinu Dinkić je očigledno našao saradnika nespremnog da
formira sopstveno mišljenje.
Guska
i mastan rep
Već u svom prvom obraćanju javnosti novi direktor Siepe je izašao sa
radosnim vestima da je za ovu godinu planirano da grinfild investicije u Srbiji
donesu milijardu evra, a da je za samo prva tri meseca već ostvareno 509
miliona evra. Koliko je to novih radnih mesta donelo i šta to u perspektivi
znači za srpsku privredu, nije bilo ni reči.
Posmatrajući uporedne statistike lako se može zaključiti da Srbiji ove
investicije, ako uopšte jesu, nisu donele bog zna kakvo poboljšanje.
Po poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je
zaposleno nešto manje od dva miliona ljudi, ali je zato na evidenciji NSZ-a
njih 767.418, što znači da je skoro svaki treći radno sposobni građanin bez
posla. Ovoj brojci treba dodati i one koji su formalno zaposleni, ali ne
ostvaruju nikakva prava iz radnog odnosa, pa tako dolazimo do nekih milion
socijalno ugroženih osoba. Ovo tvrde sindikati i nezavisni procenitelji, dok
država ima neku svoju računicu tvrdeći da "samo" 720.000 građana
Srbije živi ispod apsolutne granice siromaštva. Koliko je ta granica veštački
povučena pokazuje i činjenica da je ona trenutno na 8.000 dinara mesečno po
članu porodice.
Pošto se ovi podaci odnose na 2009. godinu kada je evro prosečno vredeo 80
dinara, to bi značilo da je ispod granice apsolutnog siromaštva svako ko dnevno
raspolaže sa manje od tri evra. Afrički standard.
Kada se ove brojke uporede samo sa svotom koja treba da bude plaćena Juri
za zapošljavanje 2.500 ljudi, i to ne računajući ostale beneficije koje je
država skidajući gaće obećala Južnokorejcima, vidi se da je od tih para
najmanje 150.000 ljudi moglo da se izdržava ceo jedan mesec. Dok narod
umire od gladi, na drugoj strani se masnoj guski maže rep.
Iako Srbi stalno teže izmišljanju tople vode, vredi pogledati i iskustva drugih, uspešnijih država na ovom polju.
Najrazvijenija industrijska zemlja Evrope je Nemačka, to svi znaju. Ono što
malo ko zna je podatak da u nemačkom bruto nacionalnom proizvodu mala i srednja
preduzeća učestvuju sa nekih 80 odsto. Postojbina Simensa, Mercedesa, Krupa
i sličnih giganata svoj ekonomski uspeh duguje sitnim preduzetnicima.
Umesto da se ugleda na Nemačku i ulaže u mala preduzeća, Srbija ono malo para kojima raspolaže daje multinacionalnim
kompanijama. Kompletno ludilo bazirano je na tome da srpski vlastodršci
znaju da od malih privrednika ne mogu da očekuju nikakav mito. Pokušajte na
trenutak da zamislite frizere, vulkanizere ili zanatlije koji su se
samozaposlili zahvaljujući subvencijama NSZ-a od po 1.500 evra, kako stoje u
redu pred kabinetom Mlađana Dinkića da bi mu, svako od njih, dao deset odsto
dobijenih para. Nezamislivo.
Punto
kao da ideš na Mesec
Ako se prihvati da je čačanski model subvencija u iznosu od 2.000 evra po
novom radnom mestu bliži realnosti od onoga što nudi NSZ u svom programu, to bi
značilo da bi na ovaj način kroz subvencije za samozapošljavanje u okviru kojih
bi svi nezaposleni dobili šansu da započnu svoj posao i tako prestanu da zavise
od državne pomoći bile teške oko milijardu i po evra. A toliko je
planirano da država zaradi od prodaje Telekoma.
Dok razmišlja kako da desetine miliona evra pokloni belosvetskim protuvama, srpska država potpuno zanemaruje individualni sektor u
privredi. Šta je isplativije za celo duštvo, da zanemarimo humanu komponentu:
plaćanje nekih stotinak evra mesečno svakom gladnom da bi kako-tako preživeo,
ili investiranje u tog gladnog da započne neki svoj posao i tako se sam
prehrani?
Ono što sledi je najdrastičniji primer nenamenske potrošnje para namenjenih
subvencionisanju radnih mesta.
Da bi zaposlila nekih 3.000 radnika iz Zastave u Kragujevcu država
planira ulaganja od preko šest milijardi dinara samo za njihove plate.
Ovome treba dodati još preko 300 miliona evra investicija u infrastrukturu, pa
se procenjuje da će Srbija na kraju uložiti skoro pola milijarde evra u
zajedničko preduzeće sa Italijanima, koji su se zauzvrat obavezali da zaposle - manje od 2.500 ljudi. Tako ispada da će u
zapošljavanje svakog od radnika Zastava Punta Srbija uložiti preko
20.000 evra, dok će istovremeno italijanski partner imati pravo na dve
trećine prihoda zajedničkog preduzeća.
Po dosadašnjem iskustvu (vidi okvir) za iste ove pare moglo je da se
zaposli petnaestak hiljada ljudi i to samo od sredstava koja će da uloži srpska
strana. Dakle, Fijat Zastava, posao ili prevara stoleća?
Ono što, za razliku od Jure ili Fijata, ne dobija mali
privrednik iz Srbije u postupku otvaranja radnog mesta, jeste oprost plaćanja
poreza i doprinosa na platu novozaposlenog. U pojedinim slučajevima je, istina,
moguće preko posebno za tako nešto predviđenih fondova NSZ-a dobiti povraćaj
manjeg dela doprinosa.
Gornju formulaciju "u pojedinim slučajevima" treba shvatiti
doslovno. Pomoć ove vrste je rezervisana samo za one koji bi da zaposle nekog
ko do tada nije bio u radnom odnosu i ne prelazi određen broj godina starosti.
Pri tome, oprost plaćanja samo dela doprinosa traje upola manje od perioda na
koji se poslodavac obavezuje da primi novog radnika
"Favorizuju se kapitalni projekti, pre svega proizvodnja, ruralni
predeli, ali i bivši industrijski centri - Niš, Zaječar, Kraljevo i Novi
Pazar", tvrdi Aleksandar Miloradović iz Agencije za promociju izvoza.
Najviše nezaposlenih, međutim, ima u Beogradu, preko 95.000. Politički
interes G17 plus, koji upravlja dodelom bespovratnih sredstava za finansiranje
otvaranja novih radnih mesta, ovaj novac usmerava u centralnu Srbiju i to
najviše u sredine u kojima ova stranka ekspertskih lopova očekuje najveći broj
novih glasača na sledećim izborima.
Za kraj još samo da napomenemo da ni Siepa ni NSZ
ne obavezuju korisnike sredstava koliku će platu da daju radnicima čije
radno mesto finansiraju. Ne postoji čak ni ugovorom predviđena obaveza da
poslodavac uopšte daje bilo kakvu platu novom radniku. Iz ovoga proizilazi da
Srbija bukvalno finansira moderne robovlasnike.
Možete i da se slikate
Od juna 2006. do početka
ove godine stranim investitorima u Srbiji podeljeno je 47,3 miliona evra
podsticajnih sredstava za ulaganje u Srbiju. Tako je otvoreno 17.200 novih
radnih mesta i realizovano više od 600 miliona evra investicija.
Po ovome ispada da
otvaranje jednog radnog mesta u Srbiji košta oko 3.500 evra, pa se
postavlja opravdano pitanje šta država zaista želi da postigne dodelom
subvencija za samozapošljavanje koje variraju od 800 do 1.500 evra.
Kakav posao u Srbiji možete
da započnete sa 1.500 evra koliko vam u najboljem slučaju sleduje pri
samozapošljavanju? Skoro nikakav.
Možete, eventualno, u nekom
ćošku svog stana da napravite sebi radni prostor i da se bavite nekom uslužnom
delatnošću (kao npr. prevođenje, lektura ili knjigovodstvo). Ako imate sreće da
posedujete odgovarajući prostor možete da otvorite prodavnicu ili kiosk,
eventualno neki mali ugostiteljski objekat.
Ako osim prostorom
raspolažete i odgovarajućim znanjima, odnosno veštinama, možete da se okušate u
nekom zanatu ili da postanete kooperant nekog velikog proizvođača.
Sve u svemu, preživljavanje
na socijalnim jaslama je sigurnije i neretko isplativije.
Ko ima interes da - ne kontroliše
Da bi očuvala radna mesta i
smanjila socijalne tenzije, Vlada Srbije izdvojila je značajna sredstva za
subvencionisanje kredita namenjenih privredi. Uslov je bio da u periodu dok ih
koriste, preduzeća ne otpuštaju radnike. Reč je o kreditima za
likvidnost ili obrtna sredstva, za koje su preduzeća aplicirala preko poslovnih
banaka, ali je deo kamate za te pozajmice pokriven sredstvima iz budžeta.
I sve bi bilo u redu da
neki od privilegovanih korisnika jeftinog državnog novca, nisu zloupotrebili tu
poziciju ne ponašajući se u skladu sa uredbama Vlade Srbije. Osim primera
zloupotreba prilikom odobravanja kredita iz Fonda za razvoj, imamo i čitav niz
primera nenamenskog trošenja para.
Fabrika šinskih vozila
Goša iz Smederevske Palanke, koju je na aukciji kupio slovački ŽOS,
godinama već koristi te subvencije. Isto je bilo i 2009. kada je ovoj fabrici,
preko Banke Inteza i Folksbanke, odobreno oko četiri miliona evra
subvencionisanih kredita. Takođe, u toku 2009. godine Goša je, koristeći
poziciju remontne firme koja obavlja poslove za železnicu, obezbedila budžetska
sredstva za zarade zaposlenih (u ovoj godini su preko Fonda za razvoj
obezbeđene dve povoljne kratkoročne pozajmice od oko 1,2 miliona evra).
Jedan od uslova za
dobijanje subvencionisanih kredita bio je da se zadrži postojeći broj
zaposlenih. Međutim, prema završnom računu Fabrike šinskih vozila Goša,
objavljenom na zvaničnom sajtu Agencije za privredne registre, ta fabrika je
kraj 2008. godine dočekala sa 930 zaposlenih, a u toku prošle godine otpušteno
je 175 radnika.
Problem je nastao namerno, i ne samo u Goši, jer
iako su predviđene sankcije za one koji se ne pridržavaju dogovora,
zaboravljeno je ili namerno izostavljeno da se odredi način na koji će Fond da
kontroliše ispunjenje ugovora.
Tako je Savet za borbu
protiv korupcije nedavno obavestio javnost da je iz Fonda za razvoj dobio
potvrde da Fond u suštini ne proverava kako su utrošeni namenski krediti.
"U svom dopisu od 10.
avgusta, Fond nas obaveštava kako namensku kontrolu privrednih društava vrši
prilikom puštanja sredstava i to na osnovu dokumentacije koju privredno društvo
prilaže prilikom podnošenja zahteva za puštanje sredstava", kaže Danilo
Šuković iz Saveta. "Tako će za poreske obveznike ostati tajna da li se
sredstva od tih kredita, koja se najvećim delom obezbeđuju iz budžeta, ulažu u
proizvodnju, trajna obrtna sredstva, ili njihovi korisnici od tog novca kupuju
jahte, kuće ili otplaćuju privatne dugove".
Da nema ove zakonske
nepreciznosti teško da bi povlašćeni privrednici sakupili sredstva za davanje
mita čelnicima Fonda i ostalih institucija koje ovako dele budžetska sredstva.
Na čelu Upravnog odbora
Fonda za razvoj nalazi se Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog
razvoja. Ostali članovi su Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i usluga,
Diana Dragutinović, ministarka finansija, Sulejman Ugljanin, ministar bez
portfelja, Milutin Mrkonjić, ministar infrastrukture, i Rasim Ljajić, ministar
rada i socijalne politike.
Oko 3,2 milijarde dinara
samo ove godine je dato iz Fonda za razvoj, a da nikakva kontrola trošenja tih
sredstava nije urađena.Ovaj novac je dat kroz ukupno 82 kredita samo za trajna
obrtna sredstva.
Pet najvećih kredita za
obrtna sredstva dodeljena su bez ikakve kontrole sledećim korisnicima:
- Simpo -
350.000.000 RSD
- Galeb Group -
280.000.000 RSD
- Rubin -
200.000.000 RSD
- Farmakom -
200.000.000 RSD
Svako deseto dete gladuje
Srbija ima oko 2.961.000 radno-sposobnih
građana, sa stopom nezaposlenosti od oko 25 odsto (Kosovo i Metohija oko 50
odsto). U poljoprivredi radi oko 30 odsto, industriji 46 odsto i uslužnim
delatnostima 24 odsto.
Početkom aprila je i Mlađan
Dinkić, analizirajući podatke za 2009, priznao ono što svi mi odavno znamo: da
stopa nezaposlenosti nikada nije bila veća. Znači, sada imamo manje
zaposlenih nego u vreme sankcija!
Socijalna karta Srbije po
poslednjim zvaničnim podacima izgleda ovako:
- Zaposleno manje od dva
miliona ljudi,
- Nezaposleno 767.418
ljudi,
- Prosečna plata u martu
33.508 dinara (336 evra),
- Prosečna potrošačka korpa
u februaru iznosila je 36.196 dinara,
- 36.000 građana zavisi od
obroka u narodnim kuhinjama,
- Procenat dece koja nemaju
ni za osnovne potrebe je 9,3 odsto,
- Najveći rast siromaštva
beleži se među porodicama sa pet i više članova,
- Oko 500.000 ljudi na
posao čeka duže od godinu dana,
- Žene čine 55 odsto trajno
nezaposlenih,
- Najviše nezaposlenih je
među mladima uzrasta od 25 do 29 godina, čak 13,9 odsto, zatim onih između 30 i
34 godine - 12,55 odsto.
Najnerazvijene opštine u Srbiji su:
- Bojnik (sa 26,59 odsto
republičkog BDP-a)
- Medveđa (30,56 odsto)
- Bela Palanka (31,60
odsto)
- Trgovište (31,64 odsto)
- Tutin (33,13 odsto)
U ovoj grupi su i: Crna
Trava, Svrljig, Bosilegrad, Žabari, Malo Crniće, Žitište, Plandište, Nova
Crnja...
Socijalna pomoć za februar
2010. godine iznosila je 5.434 dinara za jednočlano domaćinstvo, a 10.870
dinara za petočlano i višečlano domaćinstvo. Prag gladi je, podsetimo, osam
hiljada dinara po osobi.
Mapa (ne)zaposlenosti
Dugotrajna nezaposlenost je
ako se na posao čeka duže od 12 meseci. U Srbiji u toj kategoriji je 63,81
odsto nezaposlenih, odnosno 489.753 lica.
Najveća dugotrajna
nezaposlenost zabeležena je u:
- Raškom regionu - 75,40
odsto,
- Pomoravskom - 70,10
odsto,
- Šumadijskom - 69,49
odsto,
- Rasinskom - 69,03 odsto
- Nišavskom okrugu - 68,55
odsto.
Najmanje učešće dugotrajne
nezaposlenosti zabeleženo je u Severnobačkom okrugu - 50,44 odsto. Slede:
Braničevski (54,47 odsto), Srednjebanatski (54,58 odsto), Severnobanatski
(54,99 odsto) i Sremski okrug (55,72 odsto).
Gradovi sa najvećim brojem
nezaposlenih:
- Beograd - 95.326,
- Niš - 34.688,
- Novi Sad - 29.463,
- Kragujevac - 24.397,
- Leskovac - 21.931,
Gradovi sa najmanjim brojem
nezaposlenih:
- Požarevac - 5.457,
- Užice - 5.961,
- Sremska Mitrovica -
6.556,
- Zaječar - 7.422,
- Sombor - 7.782.
Gradovi sa najvišom stopom
nezaposlenih:
- Novi Pazar - 51,1 odsto,
- Loznica - 41,5 odsto,
- Leskovac - 41,4 odsto,
- Kragujevac - 35,7 odsto,
- Kruševac - 34,5 odsto.
Gradovi sa najnižom stopom
nezaposlenih:
- Beograd - 13,5 odsto,
- Novi Sad - 17,0 odsto,
- Požarevac - 17,9 odsto,
- Valjevo - 18,5 odsto,
- Užice - 19,3 odsto.
Opštine sa najvišom stopom
nezaposlenih:
- Lebane - 61,4 odsto,
- Vladičin Han - 54,1 odsto,
- Bojnik - 53,4 odsto,
- Batočina - 52,9 odsto,
- Prijepolje - 52,2 odsto,
Opštine sa najnižom stopom
nezaposlenih:
- Savski venac - 2,5 odsto,
- Stari grad - 3,7 odsto,
- Vračar - 6,9 odsto,
- Petrovac - 10,6 odsto,
- Novi Beograd - 10,6
odsto.
Podaci se odnose na prvo
tromesečje ove godine.