Zadnja strana
Pazi, Borko! Hvala, Mirko
Piše:
Borko Stefanović, pregovarač
Nisam Boris (mada me Boris obožava) nego Borko Stefanović, politički
direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije, a ovo što ću vam sad ispričati nije španska TV serija od 150 nastavaka,
ali liči na nju i još uvek traje...
Dakle, nakon mojih mladalačkih lutanja, a bilo je tu svega, pa čak i
brijanja "do glave" (išao sam po Novom Sadu sa skinhedsima da bijemo
Rome), ubrzo sam uvideo da to nije za mene, jer sam čovek dijaloga, pa brzo
batalih karijeru uličnog heroja. Ma, kakav ja heroj, 'ajte molim vas...
Heroj je u stvari moj stric Mirko, veliki glavešina u Ministarstvu spoljnih
poslova, koji je napravio čoveka od mene. Mogu li ja, striko, u diplomatiju?
Može, Borko, samo izvoli... Eto, toliko je trajao dogovor. Ostalo je istorija.
Mirko i ja smo bili (i ostali) prijatelji Petra Kovačevića, koji je opet
otac Miladina Kovačevića, onoga koji je umlatio nekog kolegu studenta u Americi
pa je to Srbiju koštalo milion dolara.
Ali, posle svega, da i ja javnost nešto pitam: šta je jedan jedini milion
prema prijateljstvu koje je vrednije od svih miliona? Nije valjda Srbija toliko
moralno zaglibila da joj jedan jedini milion dolara toliko znači u životu?
Misliiiimmm, stttvarnooo... Dotakli smo Grand paradu...
Jer, da nije striko Mirko ostavio tako dubok trag u ovoj našoj diplomatskoj
misiji, možda ni ja ne bih za prijatelja i kuma imao vicekonzula u Vašingtonu
Igora Miloševića, koji je izdao lažni pasoš Miladinu Kovačeviću, kako bi posle
one tuče umakao okrutnim američkim sudijama.
U toj aferi, moram da priznam, grdno me iznenadio naš ministar Vuk Jeremić
koji je više puta u ono vreme tvrdio da je za čitavu aferu
"Kovačević" kriv jedino vicekonzul Igor Milošević, koji je "samoinicijativno, bez konsultacija sa Beogradom",
izdao lažni pasoš našem Miladinu.
A istina je uvek malo nezgodna...
Jer smo ja i striko Mirko naredili/zamolili Igora Miloševića da reši to
"oko malog Kovačevića". Čitava operacija obavljena je profesionalno
na liniji MIP - konzulat u Njujorku: šifrovanim, diplomatskim telegramima. Znao
je Vuk za to i sve odobrio, pustite vi tu priču da Ministarstvo ništa nije
imalo s tim, 'ajte molim vas...
Nas dvojica, Borko & Mirko, verovali smo sa punim pravom da se to
Amerike ne tiče, i da oni znaju šta je kumstvo kod nas Srba, da se ljubimo tri
puta, da slavimo Slavu i bijemo žene. Ali, da vam kažem, nije više ni Americi
za verovati! Nakupilo se tu, brale moj, puno narkomanije i pederastije, mnogo
Jevreja i bankara! Sve više Afrikanaca, sve manje Amerikanaca!
Kaže meni striko Mirko: "...Vidi, Borko, dete moje, ja sam bio u Iraku
diplomata pa posle u Izraelu, pa sam ja video da nama ne gine jedan svetski
rat, i čim sam posle tri godine službovanja u Tel Avivu došao ovde se desio
Peti oktobar. Lepo su me savetovali, 'ajde ti, Mirko, malo u biznis, ti si
čovek bivšeg režima, pa se malo skloni, i pusti malo omladinu da rukovodi. Neka
malo onaj tvoj sinovac vodi politiku...
I bilo je tako kao što znaš. A vratio sam se nazad u diplomatiju da ti pomognem
dete moje, jer će ovde još svašta biti, a i taj svetski rat se očekuje..."
I šta sad ja da dodam? Ima li neko ideju? On valjda bolje od mene zna šta
će da se dešava. Vidim, sad je u potrazi za onom Tarabićevom šljivom ispod koje
ćemo mi birani Srbi da se sakrijemo kad dođe katastrofa.
Jeste, znam i ja da je radoznalost i mačku ubila, ali ja moram da saznam:
šta će biti tu oko te šljive? To mene muči!
Ali, pre nego se propast sveta dogodi, idem u Prištinu da pregovaram sa
Albancima. Vala ga je dosta i Vuka Jeremića bilo i njegovih gluvih telefona.
Sad ćemo da radimo praktično. Dobar dan, mir e dita, i slične stvari...
Evo, imam i rečnik za srpske mešetare kako da se snađu sa albanskim
mešetarima kad dođe do biznisa.
Lepo piše, "Skraćeni kurs srpsko-albanskog za tajkune". Na
primer:
Dobar dan! - mir e dita
Ja tebi - ti meni - une ty-ti mua
Kontingent - kontigjen
Dođem ti šleper - te vij shleper
Potpiši ovde - firmose ketu
Ne
dolazi u obzir - nuk vjen ne konsiderim
Ugovor
- traktat
Vidimo
se sutra- te shihemi neser
To
može - To ne može - kjo ben-kjo nuk ben
Razumevanje
- mirekuptim
I
tako dalje... Kad bi, bre, Vuk Jeremić ovo naučio? Nikad, brate, nema on taj
talenat, on ti je daleko tri hiljade milja od Balkana, to je jedan pozer, jedan
šminker, kad mu žena uveče vodi dnevnik, to mora obavezno da počne ovako:
"Dobro veče, ja sam Nataša Jeremić, danas je Vuk Jeremić..."
Pa
ne može to tako. Evo, kaže striko Mirko da ga je dečko malo preterao. Ali, čuva
ga Boris, brani ga, a zašto, bolje da ne pitam. Pa dobro, voli on i mene,
prosto je čovek takav, kad nekoga voli on ga drži na visokoj funkciji, toliko
visokoj da ti se zavrti. Evo, meni je već muka. Povraća mi se i život mi se
smučio od svega...
Što
me đavo terao da se uhvatim te diplomatije, bilo je toliko divnih poslova,
mogao sam striku Mirka da zamolim da potegne te svoje veze u Iraku i Izraelu da
me zaposli kao trgovca oružjem ili dilera nafte, da živim brate kao sav
normalan svet, da imam vilu negde na Karibima i da se družim sa holivudskim
glumcima. A ne ovako. Ajde Borko u Prištinu pa se tamo dogovori da bude onako
kako već jeste. Potpiši Borko ono što su Amerikanci već napisali, možda ćeš
jednom dobiti usred Prištine ulicu sa tvojim imenom, al' da bude paralelna sa
ulicom Klintona Bila!
Ma
da ti se život smuči. Sad ću ja Vukove brljotine da ispaštam pa će mene Srbi da
mrze umesto njega. Njega ima da zaborave ko' Božu Đelića, kao da nikad nije ni
bio živ. Ovde, bre, ko god ukrade neke pare ili napravi neku diplomatsku bruku
evo ti ga u senci velikog zaštitnika, ispod skuta pije ladno vino i čeka kome
će opet da smesti. To, prosto, više ne može tako. Reći ću ja Borisu kad se prvi
put budemo videli. Pa neka misli šta hoće ako išta misli.
Na kraju, želim da izrazim svoju najdublju zabrinutost za nastupajuće
događaje, jer šta će biti ako moji pregovori sa Albancima ne prođu kako treba?
Hoću li i ja u senku, pa da pijem ladno vino, ili ću u prevremenu političku
penziju? Ček, da pitam strika-Mirka...