Do koske

 

Dno

 

Posle decenije ponižavanja i pljačkanja, Srbija je dotakla civilizacijsko dno. Poslednja je u Evropi po mnogo čemu. Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić se hvali da je prva u progonu organizovanog kriminala. Ministar finansija Mlađan Dinić se hvali da je prodao državnih obveznica za milijardu evra i tako još zadužio Srbiju! Istina je gorka, Srbije je dno. Njeni vozovi su najsporiji, njeni putevi najgori, njeni građani najsiromašniji, njeni bogataši najbahatiji. Prva je po broju bolesti, razorenom zdravstvu i školstvu, uništavanju nasleđene imovine...Laži koje izgovaraju srpski političari o perspektivnim poslovima, o kvalitetnim kadrovima i ogromnim resursima (samo ih treba iskoristiti), više nikoga ne mogu da zavedu. Dno je dno.

 

Nikola Vlahović

 

Kad bi građani Srbije imali makar malo samopoštovanja, prekinuli bi svaku dalju poslušnost državi koja ih vara, pljačka i administrativno maltretira na svakom koraku. Na žalost, ono malo preostalog dostojanstva, ubijeno je u njima mnogo ranije. Zato je Srbija dodirnula samo dno ljudske civilizacije, i na tom dnu vegetira, očekujući neznanog spasitelja koji bi imao snage da razjuri bandu okorelih prodavaca magle i umišljenih lidera.

Činjenice surovo govore da je srpska ekonomija jedna od poslednjih na svetu po produktivnosti, da se Srbija nalazi među poslednjih šest zemalja na svetu po broju nezaposlenih u odnosu na broj stanovnika, da je po efikasnosti menadžmenta, od posmatranih 140 zemalja (istraživanje rađeno za potrebe Evropske unije), Srbija na 134 mestu, da je prema izveštajima takozvanog PISA testa srpska omladina među najnepismenijom omladinom u današnjoj Evropi, da je prema broju nepriznatih diploma (koje nije moguće nostrifikovati), na samom dnu, među tri najzaostalije države...

Stopa smrtnosti u Srbiji i prosek starosti stanovništva, svrstavaju je među narode koji rapidnom brzinom nestaju. Ona je poslednja u Evropi po kvalitetu zdravstvenih usluga, na listi od 34 posmatrane evropske zemlje, a cene hrane su joj ubedljivo najveće u Evropi (u odnosu na standard građana).

Sa druge strane, Srbija je vodeća na kontinentu prema broju zaposlenih u državnoj administraciji (opet u odnosu na broj stanovnika), pa je tako i broj papira koji prosečan građanin mora da potpiše, izvadi i overi tokom života, zastrašujući.

Istovremeno dok traje državni teror u svakom obliku, iz Srbije beži ko god ima mogućnosti. Tako je prema broju najkvalitetnijih stručnjaka koji u njoj ostaju, opet na samom evropskom dnu, odnosno, na vrhu prema broju onih koji odavde beže sa kartom u jednom pravcu.

Da je reč o opasnom i totalitarnom društvu, govori i činjenica da samo Srbija na evropskom kontinentu ima Specijalni sud za organizovani kriminal, koji je već prerastao u paradržavni organ, odnosno sud vladajućih koalicija, kome je zadatak da traži "trećeg čoveka", kako bi propisani kriterijum (koji kaže da je za organizovani kriminal potrebno troje, kao da je slobodni seks u pitanju!), bio ispunjen.

Srpsko dno toliko je mračno da se i ne vidi! Samo oni koji su izašli van granica ove tužne i od političkog kriminala okupirane zemlje, znaju o kakvom je mraku reč. Taj mrak svom snagom održavaju srpski mediji, adaptirani na svaku promenu kao štakori i insekti, i spremni na saradnju sa svakom ideologijom.

 Kad bi građani Srbije zaista imali makar malo samopoštovanja, nastupio bi masovni bojkot takozvanih građanskih obaveza, a vlade bi bile smenjivane svakih pola godine. Na žalost, i to im je ubijeno svakodnevnim puzanjem pred siledžijama koji grme sa televizijskih ekrana kako je Srbija "strateški važna" i kako o njoj "raspravljaju na najvažnijim mestima u Briselu i Vašingtonu". Istina je drukčija. Srbija više nije bitna tema. Ona je bačena u tamnici kakva nije viđena u ovom veku. Zaobilaze je kopnenim, vodenim i vazdušnim putevima, zaobilaze je u hodnicima evropskih institucija, zaobilaze je u ekonomiji, kulturi, zaobilaze je u svakom smislu...

U međuvremenu, njen samozvani šerifi najavljuju hapšenja kojih nema, ili, ako ima, hapšenje po pravilu počinje sa dna spiska! Konačno, i nove vođe Srbije, isto kao i one stare, u mnogo čemu su dno. Sa tog dna se niko nije pomerio, ni radikali koji su se presvukli u naprednjake, ni demokrate koje su se sakrile u mišju rupu, ni narod koji je očajan i bez para tumara od televizora do samoposluge i nazad. Put ka vrhu ne ide kruženjem nego usponom, ali, to još niko da kaže ojađenom građaninu koji je zaboravio šta je juče jeo i da li je uopšte jeo.