Kosovo i Metohija
Šta radi Vlada Srbije dok srpski
zlotvori slave svoj povratak na slobodu?
Malim Kosovom do velike
Albanije
Skandaloznom, gubitničkom i
podaničkom politikom srpskih vlasti poslednjih dvanaest godina, izgubljena je
svaka mogućnost očuvanja Kosova kao srpskog državnog, duhovnog i istorijskog
središta. Čak i ono što je potpisano u Kumanovu 1999. godine, izgubljeno je
konspirativnim pregovorima vođenim protiv volje i interesa srpskog naroda,
protiv Ustava Srbije i protiv svih nebeskih i zemaljskih zakona. Oko Kosova se
ne pregovara. Oko njega nijedan Srbin u istoriji nije pregovarao. Ali, to niko
nije rekao nedoraslim i nadobudnim diletanatima Borku Stefanoviću i Vuku
Jeremiću, niti to zna njihov "učitelj demokratije" Boris Tadić.
Istovremeno, kao posledica kukavičke politike svih dosadašnjih korumpiranih
srpskih vlada, Srbija danas nema hrabrosti (niti ima nekoga ko bi tu
odgovornost preuzeo na sebe), da pozove na oružje svoj narod u opštinama na
severu Kosova, kako bi se odbranio od albanskog terora. On će to sam učiniti
kad ne bude imao drugog izbora.
Nikola Vlahović
Granice između lažne države
albanskog Kosova i Srbije već su postavljene. Srpski vlastodršci pomažu ovoj
kriminalnoj tvorevini da svoje severne granice postavi na obroncima jugoistočnog
Kopaonika, na takozvanom severnom Kosovu, koje nije nikada ni postojalo, sve do
šezdesetih godina prošlog veka. Tadašnji komunistički apostol Petar
Stambolić jednostavno je jednom partijskom odlukom doslovno poklonio
kosovsko-metohijskoj oblasti deo teritorije takozvane uže Srbije, dakle,
teritoriju koja administrativno, istorijski i kulturno nikada nije pripadala
Kosovu. Reč je o teritoriji od mesta Rudnica kod Raške na Ibru (bivši Deževski
srez koji je pripadao Kraljevu), pa sve do ulaza u Zvečan kod Kosovske
Mitrovice. Lepo parče Srbije dao je Stambolić, kao da mu je bila babovina. Ondašnji
komunistički vođa Albanaca na Kosovu, Fadilj Hodža, dobio je šta je hteo. I
teritoriju i Srbe koji su mu zbog statistike trebali kao alibi, u zajedničkoj,
višenacionalnoj državi.
Dvadesetak godina kasnije, 1981.
godine, Albanci "u znak zahvalnosti", dižu masovni ustanak protiv
Srbije i protiv svake Jugoslavije. Pobunu je jedva ugušila ondašnja
jugoslovenska policija. Vojska se nije mnogo isticala. Već tada su stvorene
frakcije buduće terorističke organizacije, kasnije poznate kao Oslobodilačka
vojska Kosova (OVK), ali treba reći da su u pitanju bile frakcije primitivnih,
zatvorenih, enverostaljinističkih organizacija.
Ubrzo će, drugom polovinom
osamdesetih godina, većina pobunjeničkih vođa otići u inostranstvo, najviše u Švajcarsku,
Tursku i Ameriku, i svugde su dobili politički azil, povezali se sa svojom
narko-mafijom, prodavcima oružja i okorelim kriminalcima svih kalibara. Jedan
od onih koji su pred sam kraj jugoslovenske države pobegli u Švajcarsku, bio je
i nedavno oslobođeni višestruki ubica, zločinac i vođa OVK, Ramuš Haradinaj,
sa kojim bi srpske vlasti uskoro trebale da nastave pregovore o čijem sadržaju
javnost i dalje ništa ne zna.
Haradinaj je došao u Švajcarsku
kao vrlo mlad čovek, već dobro zadojen patološkom mržnjom protiv Srba. Tamo je
prišao emigranstkim organizacijama Albanaca koje su još u to vreme finansirale
barem jednog američkog kongresmena (kasnije će ih biti barem pet) i jedan manji
broj ne mnogo uticajnih novinara u nekim švajcarskim i skandinavskim novinama i
televizijama. Poznat je slučaj još iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka,
kad je na švedskoj državnoj televiziji, u svom političkom
talk-show programu, voditelj pomenuo mogućnost izbijanja svetskog rata na
Kosovu! Bilo je to tada i čudno i smešno i neverovatno, ali svakako bilo i
dobro plaćeno iz albanskog narko-budžeta. Ozbiljne pripreme za terorizam na
Kosovu i rat protiv Srba, preko rušenja jugoslovenske države, tekle su u više
evropskih i prekomorskih zemalja...Dvadeset godina kasnije, to je već bila činjenica
na terenu.
Ko sme u ime Srbije da
pregovara sa ubicama?
Danas, kad Srbija nakon
svega što su joj uradili i spoljne i unutrašnje siledžije i likvidatori, i kad
bi eventualnim ratom za povratak svojih teritorija izazvala celokupnu međunarodnu
zajednicu da se opredeli i da svako kaže ko je ko i šta je šta, možda bi i onaj
naivni scenario sa švedske državne televizije od pre trideset i više godina,
mogao da se ostvari. Kosovo jeste i biće stalni izvor nestabilnosti, upravo
zato jer je ono danas privremena američka kolonija, isto onako kako je bilo
privremena kolonija fašističke Italije za vreme Drugog svetskog rata.
U takvim
okolnostima, čemu pregovori? Haradinaj umesto Tačija, to za Srbe znači, od zla na
gore, ali uglavnom isto. Nije poznato ni ko je taj ko će da pregovara sa
Haradinajem, jer, ako još ima Srba u Srbiji, sa takvim zločincem bi mogao da
pregovara samo preko nišana. Na žalost, predsednik vlade i ministar policije
Ivica Dačić, već najavljuje takvu mogućnost. Kaže, ako treba, pregovaraću i sa
Haradinajem! Pomalo je perverzno da baš on, koji je bio istaknuti Miloševićev
kadar u vreme nenadoknadivih šteta koje je na Kosovu napravila njegova partija,
danas hoće pregovore sa crnim đavolom "u ime nacionalnih interesa i očuvanja
srpskog bića na Kosovu".
Njegovo nuđenje
Haradinaju je za povraćenje, i javno kažemo da nema naše ovlašćenje, kao građana
Srbije.
I prethodna srpska vlada u vreme
Borisa Tadića, sve je učinila da pomogne ovoj paradržavnoj, kriminalnoj
tvorevini da uspostavi svoje granice sve do Kopaonika. Stvoreno je još jedno lažno
Kosovo, takozvano "severno", koje nikada nije ni postojalo. Albanski
fašisti i banditi u vreme Drugog svetskog rata dolazili su do ovih krajeva da
pale i ubijaju, pa ne treba ni danas očekivati bolju sudbinu za Srbe od Leška
do Zvečana, samo ako narod uz dolinu Ibra ne bude spreman na otpor. O Srbima po
unutrašnjosti Kosova malo se i zna. Njih niko i ne može da razume osim onoga ko
sa njima deli istu sudbinu.
Englezi i Amerikanci o
albanskim kriminalcima
Još 1998. godine, specijalni
američki izaslanik za Kosovo, ambasador Robert Gelbard u dve rečenice je
opisao takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK): "...Ja znam da
prepoznam teroristu kada ga vidim. Verujte, ovi ljudi su teroristi." Da
podsetimo: Vlada SAD-a stavila je bila OVK-a na listu terorističkih
organizacija!
Godinu dana kasnije, u proleće
1999. godine, tačnije, 21. aprila, američki senatori Majk Mekonel i Džozef
Liberman, podneli su predlog zakona na osnovu kojeg bi američka
administracija sa 25 miliona dolara naoružala i finansirala 10.000 pripadnika
OVK tokom osamnaest meseci. Ispostaviće se da je na taj način OVK postala
najuspešnija teroristička organizacija u savremenoj istoriji, jer je za samo
osamnaest meseci ostvarila sve svoje ciljeve, i ne samo to, nego je, kako reče
jedan britanski publicista, "uspela da unajmi najmoćniji vojni savez na
svetu da umesto nje obavi najveći deo vojničkog posla".
Dva meseca ranije, vlada SAD i
NATO pakt, inscenirali su pregovore Srba i Albanaca u dvorcu Rambuje kod
Pariza, sa ciljem da celokupnu teritoriju Srbije stave pod vojnu upravu
takozvane severnoatlanske alijanse. Nije bilo nikakve dileme, Srbija je
stavljena u položaj koji joj nije nudio izbor.
Ni Amerikanci nisu imali dileme.
Postavili su ultimatum: ili će biti kako oni kažu ili će Srbija biti
bombardovana u roku od nekoliko sati, a ako se Albanci nešto usprotive, zaprećeno
im je da će SAD prekinuti snabdevanja oružjem i novcem separatističku
OVK.
Pripremili su teren za vazdušne
udare koje je trebalo započeti pre nego Kina, koja se protivila upotrebi sile
NATO-a na Kosovu, preuzme predsedavanje Savetom bezbednosti Ujedinjenih
nacija. Pripreman je i raspored američkih jedinica "da čuvaju mir i
zapadne interese", i sve to uoči proslave 50. godina postojanja NATO pakta
aprila meseca te godine u Vašingtonu.
Dejvid Gibs,
profesor političkih nauka u Arizoni, istražujući ovu terorističku organizaciju
koju je NATO pakt kasnije prigrlio kao savezničku vojsku, izjavio je: „...teroristička
priroda OVK bila je dobro poznata zapadnim zvaničnicima", navodeći
svedočenje britanskog lorda Pedija Ešdauna, koji je bio pozvan u Hag kao
svedok tužilaštva, i parlamentarnu debatu u Londonu. U transkriptu iz unakrsnog
ispitivanja Pedija Ešdauna, za koga Gibs piše kako je bio „široko upleten u
diplomatiju Kosova", postoji deo koji rečito govori o tadašnjem stavu
Zapada prema OVK:
„Milošević: Dobro je poznata činjenica
da su pripadnici OVK teroristi, da je to teroristička organizacija.
Ešdaun: Gospodine Miloševiću,
ja nikada nisam poricao da je to bila teroristička organizacija. Po navodima
novinara Stejsi Salivan, koja je intervjuisala mnoge čelnike OVK,
gerilci su napadali srpske naseobine i preuzeli odgovornost za rušenje jednog
aviona i za postavljanje bombi pod automobile prilikom kojih je ranjen rektor
univerziteta. To su po definiciji terorističke akcije…".
Lažni sud i neizbežna
sudbina
Sinonim novog-starog svetskog
kriminalnog poretka, Haški tribunal, od svoga osnivanja do danas, slao je jasnu
poruku da je Srbija nezvanični arhineprijatelj Zapada i da preko nje treba
pokazati Rusiji ko je glavni i ko se za sve pita, od Atlantika do Urala.
Ali, nije Haški tribunal nastao
sam od sebe...Još pre nego je ova američka Sveta Inkvizicija proradila punim
kapacitetom, perverzije su se nizale jedna za drugom: Alister Kembel, bivši
savetnik za medije Tonija Blera, u svom dnevniku, za vreme NATO
bombardovanja Srbije, zapisao je kako tadašnji komandant ove zločinačke
alijanse, Vesliji Klark, "ima dilemu", da li da na Srbiju baci do
tada nepoznati tip bombe velike razorne moći - s najavom ili bez nje.
Klark, naravno, nije optužen za ratne zločine niti će ikada biti pred bilo
kakvim tribunalom za ono šta je radio 1999. godine, ali je isto kao i ondašnja
državna sekretarka Medlin Olbrajt otvorio svoju kompaniju na Kosovu.
Naravno, dok bude interesa, američka vojna i ekonomska okupacija trajaće
svim sredstvima, kad tih interesa ne bude bilo, prve američke žrtve ovog
kriminalnog projekta biće upravo Albanci. Pitanje je vremena i okolnosti kad će
taj obračun da se desi, ali je on neminovan.
Sa druge strane, tražiti mudrost
i strpljenje od danas izolovanih i poniženih preostalih Srba na Kosovu, svakako
je cinično. Srbija kao država mora biti spremna na još jedan mogući talas
izbeglica, jer ono što će se tamo dešavati, sigurno vodi u dva pravca: dalji
albanski teror i na kraju, albanski sukob sa međunarodnom zajednicom koji će se
desiti znatno pre nego što ga iko očekuje. Hoće li on početi u zapadnoj
Makedoniji ili na samom Kosovu, manje je bitno.
Albanski teroristi, svuda
isti
I u samoj
Srbiji, u Medveđi i Bujanovcu, postoji još jedno "malo Kosovo". kao i
drugde na Balkanu gde žive Albanci, živ je i njihov terorizam. U sred Srbije,
zahvaljujući neverovatno indolentnim vlasima, u ove dve opštine svake godine
lokalni Albanci slave Dan albanske zastave, zapravo državni praznik Albanije i
na sred gradskih trgova dižu spomenike teroristima poginulim u obračunima
sa srpskom policijom. Ali to je sve vrh ledenog brega ispod koga se krije (a često
i ne krije!) ozbiljna naoružana organizacija, takozvana Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM).
Odluka o
njenom osnivanju je doneta krajem 2000. godine, tada je, zapravo, došlo do ujedinjenja svih naoružanih albanskih grupacija pod zajedničkim imenom, Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca. Ova vojska
je tada imala oko 4000 pripadnika, a danas ih ima i više. Srpske vlasti znaju i
ko su i osnivači i komandanti ovog paravojnog
krila velikoalbanske ideologije. Komandant je bio Šefćet Musliju zvani Adžija, komandant za preševsku zonu Mustafa Šaćiri zvani Tafa, za
bujanovačku zonu odgovoran je bio Ridvan Ćazimi zvani Leši, zonom Čar je komandovao Muhamed Džemailji
sa nadimkom Robelj.
Svu vojnu i
ideološku logistiku ove naoružane terorističke organizacije koja povremeno i po
potrebi deluje u sred Srbije, a povremeno odlazi "na obuku" u pravcu
Kosova i Albanije, pružala je i danas pruža OVK (njeni bivši komandanti)
zajedno sa oficirima NATO pakta.
Američka
taktika sa Srbijom je takva da ovakve organizacije koristi kad pregovori o
priznavanju Kosova dođu u krizu. Ali, mnogo češće, kad Srbija u Bujanovcu i Preševu
povremeno pokaže da je država.
To je u
praksi svojevremeno pokazao i globalistički "kuferaš" Marti
Ahtisari, kada je Borisu Tadiću predao dokument "o stvaranju
nezavisne države Kosovo postupno i mirnim putem, da ne bi Rusija stavila veto
u Savetu bezbednosti", kad mu je u četiri oka rekao da "može i drukčije
ali ne bi preporučio".
Strategiji Amerike prema Srbiji i
Kosovu formulisana je jasno i u diplomatskim depešama iz 2006. godine, gde je
opisano kako Srbe treba ubediti da im Kosovo nije važno.
Redom, to izgleda ovako: Uticati na
izbor kooperativne, demokratske vlade, smirivanje srpske reakcije na otmicu
Kosova, potkupljivanje postkosovske Srbije i usmeravanje Srbije ka
evroatlantskim integracijama.
Ima i jednostavnijih definicija kod onih
diplomata sa Zapada koji su siromašnijeg rečnika. Kažu, Kosovo je izgubljeno, a
na zvaničnoj Srbiji je da pripremi javnost na taj gubitak, a Srbija gubitak
pretvara u dobitak čim prepozna svoju evroatlantsku budućnost.
A 1.
Završni račun izdajničke politike
Velika, istorijska otimačina srpske državne teritorije
ulazi u svoju završnu fazu. Američki sufleri "nacrtali" su albanskoj
vladi na Kosovu kako da postupi narednih nedelja i meseci sa opštinama
na severu. U još nejasnoj formi, dokument predviđa da će Srbi dobiti "neku
vrstu autonomije", ali će ona biti takva da se neće ni videti, jer će
granice biti čvrste, međudržavne. Pre isteka 31. decembra ove godine, biće
napravljen konsenzus "oko srpskog pitanja" između stranke Hašima
Tačija Demokratska partija Kosova (PDK) stranke Ramuša Haradinaja Alijansa
za budućnost Kosova (AAK) i Demokratskog saveza Kosova (LDK), sa
idejom da Srbi na severu "dobiju nešto", kako u budućnosti ne bi bili
remetilački faktor.
Albanski dnevni listovi na Kosovu, za razliku od
beogradskih medija, detaljno govore o tome šta je ko pričao na prvom sastanku
HašimaTačija, Ivice Dačića i Ketrin Ešton u Briselu. Svi citiraju "izvor u
Briselu" koji kaže da su dogovorene tri stvari: da se krene u primenu
sporazuma o integrisanom upravljanju granicom (prelazima), da se otvori
kancelarija za vezu Beograda i Prištine, kao i da se uz podršku EU pokrene
projekat izgradnje autoputa od Niša preko Merdara do Prištine i Peći. Pomenuta
je i ideja da Srbija i bez formalnog priznanja prihvati nezavisno Kosovo, a da
zauzvrat Srbi na severu dobiju viši stepen autonomije.
Već na sledećem sastanku (prva polovina decembra) kosovski
Albanci će tražiti da Srbija samu sebe ukine na severu Kosova i da počne sprovođenje
u praksi sporazuma o integrisanom upravljanju prelazima. Bude li i to obavljeno
kako EU i Amerika očekuju, Srbi mogu na stotu godišnjicu od Balkanskih ratova
za oslobođenje od Otomanske imperije, sa pravom da kažu kako su im preci uzalud
izginuli. Uostalom, kao i u Prvom svetskom ratu. Sve što je nekad krvlju i užasnim
žrtvama oslobođeno, danas je okupirano.
A 2.
Bez reči
Glavni urednik lista Kohe ditore, Agron
Bajrami, u razgovoru sa nekim beogradskim kolegama povodom projekta
autoputa Niš-Priština-Peć, doslovno je izjavio kako su „u Vladi Kosova takvi
projekti veoma popularni, a vidim da i političari u Beogradu mnogo vole tendere
za izgradnju puteva, naročito ako se oni finansiraju sa strane, u ovom slučaju
moguće iz EU".
A 3.
Kako je izgledalo Kosovo dok nije bilo
kolonija
Prema popisu iz 1991. godine
Kosovo je bilo naseljeno sa 1.956.196 ljudi, što je bilo približno oko 20 odsto
stanovnika Srbije. Albanaca je bilo 1.596.072, odnosno 82,2 odsto, ili oko 17
odsto stanovništva Srbije. Broj preostalih Srba tada je bio blizu 200.000. Početkom
1991. godine, na Kosovu su još uvek živele oko 24 različite nacije. U međuvremenu
su se dešavali novi balkanski ratovi, pa ni Kosovo nije bilo izuzetak. Za vreme
vladavine pokojnog Ibrahima Rugove politika lokalnih Albanaca bila je
orijentisana na potpunu ignoranciju političkih prilika u Srbiji, što je
pogodovalo režimu Slobodana Miloševića da potraje mnogo duže nego što bi inače
trajao. Svakako, i ova spekulacija, kao i mnoge slične, danas više nemaju
nikakvog smisla. Kako za Albance, tako i za Srbe.
A 4.
Pozadina patriotizma
Iz navodnih razloga štednje u kabinetu
premijera Ivice Dačića
ne postoji više Ministarstvo za Kosovo i
Metohiju već „samo" Kancelarija za ovu južnu srpsku pokrajinu. Na
njenom čelu je Aleksandar Vulin, lider
trotinet stranke Pokret socijalista, svojevremeno osnovane parama datim od
Aleksandra Vučića
kako bi se oslabio SPS.
Isto tako je pred izglasavanje budžeta za 2013. najavljivano kako će svuda da se štedi, pa i na izdacima za
KiM, gde se mnogi kunu u samoproklamovano Kosovo, ali svejedno i dalje uzimaju
novac iz budžeta Srbije. Dugo je ukazivano i na to da institucije Srbije tamo
ne samo da slabo funkcionišu, ako uopšte, već i da puno koštaju. Umesto uštede usledilo je u
usvojenom Zakonu o budžetu za 2013. povećanje sredstava za KiM.
Budžetom za 2012. bilo je predviđeno da Ministarstvo, a kasnije Kancelarija za KiM ukupno
na raspolaganju imaju 400 miliona evra sredstava za pomoć srpskom narodu na Kosmetu i finansiranje tamošnjih srpskih institucija.
Budžetom za 2013. predviđeno je da se u iste svrhe izdvoji 500 miliona evra,
odnosno za 100 miliona više nego u ovoj godini.
Istovremeno, nije prikazan ni jedan novi projekat čija bi realizacija ne samo opravdala ovo povećanje od 25 odsto, već i poboljšala uslove u kojima žive Srbi na Kosmetu.
Ako za Srbe na Kosmetu nema poboljšanja života, ima za samog Vulina i oba druga
člana njegove fantomske stranke. Šef Kancelarije za
KiM redovno koristi usluge najskupljeg beogradskog hotela, Hajat Ridžensi, koji
planira da napusti kada prestonica dobije još skuplji i luksuzniji hotel.
Upravo iz razloga što će
se novac namenjen Srbima na Kosmetu u još većoj meri nenamenski trošiti, vlada Ivice Dačića je pomenutu Kancelariju
izuzela iz kontrole Državne revizorske
institucije (DRI).
DRI, kao nezavisno revizorsko telo, u krajnjoj instanci treba da kontroliše kako i koliko se sredstava troši iz budžeta, ali to neće moći da učini jedino u slučaju Vulinove kancelarije.
Iako ne postoje zvanično objavljeni novi
projekti za Kosmet, koji bi opravdali povećanje izdataka na pola
milijarde evra, postoje zvanični, ali neobjavljeni
projekti. Jedan od njih je i opskurni i Srbiji potpuno nepotrebni auto-put Niš - Priština - albanska granica.
Izgradnju ove saobraćajnice je na sastanku sa
Hašimom Tačijem u Briselu predložio niko drugi nego srpski premijer Ivica Dačić. Auto-put bi od
Bujanovca, preko Gnjilana i Gračanice išao do Prištine, odakle bi se zatim
spuštao do granice sa Albanijom.
Kako je i sam priznao, u jednoj televizijskoj emisiji
zabavnog tipa, da bi pri prvom susretu otkravio atmosferu Dačić je izgradnju
auto-puta predložio, a Hašim Tači prihvatio i dodao da bismo to mogli da
uradimo parama Evropske unije.
Posle nekoliko dana ovo više nije bila samo anegdota.
Premijer je ozbiljnim tonom saopštio da je izgradnja auto-puta Niš-Priština deo
zvaničnog dogovora. To je potvrđeno i u Evropskoj uniji.
„Na sastanku je dogovoreno osnivanje zajedničke tehničke
radne grupe koja će izraditi studiju opravdanosti za auto-put Niš-Priština. Pre
toga je teško nešto reći o finansiranju same izgradnje", rekla je srpskim
medijima Maja Kocijančić, portparol visoke predstavnice EU Ketrin Ešdaun.
Umesto da snažnije integriše sever Kosmeta, gde kompaktno živi mala, ali žilava
srpska zajednica, srpska vlada planira da dodatno olakša lažnim azilantima iz
samoproklamovane republike Kosovo da preko Srbije putuju u Zapadnu Evropu.
Posle će đavo
da nam bude kriv kada nam EU opet uvede vize.
Problem Kosmeta, na
kome po procenama još uvek živi između 126.000 i 140.000 Srba,
za ovu vlast je Bogom dana prilika da ukrade još
para. Zato se i budžet za Vulinovu kancelariju povećava na 500 miliona evra, istovremeno se ukidaju prava
DRI-a da nadzire potrošnju ovih sredstava, a na
kraju se izmišlja rad na još jednom, pored ona dva već
postojeća projekta auto-puteva kroz
Srbiju, kako bi se u javnosti lakše opravdalo pražnjenje budžeta. Na Srbe na Kosmetu
ova vlast je zaboravila, uostalom kao i na Srbe u samoj Republici Srbiji.