Postdemokratija

 

Tako to počinje

 

Niko nije iznad zakona, niko zaštićen, osim kad ja tako odlučim. To što je uradio predsednik Nikolić sa Draganom Džajićem nije abolicija, nego amnestija, a razlika je u tome što prvo znači pomilovanje, odnosno poništenje kazne, a ovo drugo „predavanje zaboravu neke krivice i potpun oproštaj kazne koju ta krivica povlači", po Vujakliji. Razlika, mada izrečena u nijansama, je ogromna, jer abolicija oslobađa od kazne, a amnestija od krivice, koja se implicite priznaje. To ni Džajić, ne bi trebalo da prihvati. Drugo je pitanje, kako onda da građani veruju u ono u šta se vlasti kunu, kad tako rade, makar bio u pitanju i legendarni Džaja i sitan prekršaj. Tako to počinje, od malih i naizgled beznačajnih stvari i kroz rupe u zakonu, objašnjava Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve Vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

 

Piše Mile Isakov

 

       Iz vremena revolucionarnih promena, kada su na čelo mnogih firmi dolazili potpuno novi i nepoznati ljudi, ostala nam je anegdota sa jednog fakulteta, kada portir nije želeo da u zgradu pusti čoveka koji je tvrdio da je novi dekan: Šta dekan? Ne može, pa da si prodekan! Činilo se čoveku, koji tu radi već godinama a ne zna, da je prodekan važnija funkcija od dekana, valjda jer značajnije zvuči. Tako nekako je trebao da odreaguje Dragan Džajić, kad je onomad Predsednik odlučio da mu ukaže milost. Ne prihvatam, pa da si Prvi Podpredsednik!

       Da se razumemo, nemam ja ništa ni protiv Džajića, ni protiv pomilovanja. Zasad, ni protiv novog Predsednika, ni protiv prvog potpredsednika. Mada sam Partizanovac od glave do pete, Đajića izuzetno poštujem i volim zbog uživanja i radosti koje mi je priuštio mnogo puta i kao igrač i kao direktor šampiona Evrope, našeg a svetskog.

Pošto sam, u međuvremenu, imao čast i da ga lično upoznam i nekoliko puta, uz kaficu, razmenim sa njime mišljenje o raznim temama, još mi je draži i još više ga uvažavam kao čoveka.

Za razliku od većine fudbalera i slavnih ličnosti koje poznajem, to je pametan i izuzetno skroman čovek, čak skromniji od mnogih manje uspešnih ljudi, a ni nalik na umišljene veličine kojih su prepuni mediji i naslovnice tabloida. I ja bih ga pomilovao da sam u prilici, ali sam zaista ubeđen da za tim nema potrebe, i da na ovaj način to nije dobro ni za njega, ni za vlast koja to radi, ni za državu.

       Ne znam da li je i Džaja učestvovao u nelegalnim radnjama za koje verujem da su se događale u fudbalu, ali sam ubeđen da i ako jeste, to nije radio da bi sebi obezbedio novac, prosto rečeno da nije krao i da nije kriminalac. A to je meni najvažnije. Drugačije je vaspitan i formiran, a nije imao ni potrebe, budući da je kao igrač zaradio velike pare, a kao čovek nema prevelike prohteve i nije rasipnik.

       Bilo je to takvo vreme, u kojem su naši siromašni socijalistički klubovi, morali da se snalaze kako bi parirali bogatom kapitalističkom tržištu u fudbalu i on je u tome više nego uspeo, jer je mala Crvena zvezda, sa nedefinisanim vlasništvom i načinom finasiranja, pod njegovim vođstvom postala prvak Evrope i sveta. Njegova krivica, ako postoji, mnogo je manja od pozitivnih rezultata koje je napravio, pa čak i u finansijskom pogledu, dobit je mnogo veća od eventualne štete.

Zbog toga ga treba abolirati od kazni za nepravilnosti koje su na tom uspešnom putu možda učinjene, ali ne sakrivati moguću krivicu. Posebno ne na ovaj način i u ovom trenutku, kad nova vlast započinje bitku protiv korupcije i tek treba da stekne poverenje, da ubedi građane i sve potencijalne kradljivce i prevarante, da zaista neće biti izuzetaka, ni popusta za bilo koga. Samo tako ima šansi da uspe i da duboko korumpirano društvo počne da leči od toga. Dragan Džajić sigurno nije kriv za takvo stanje i sigurno nije nikome bio uzor u tom smislu, nego sasvim suprotnom. 

       Džaja je dva puta, i kao igrač i kao rukovodilac, dokazao da je izuzetak i zaslužio je poseban tretman, ali doživeo je upravo suprotno, dva puta mu je učinjena velika nepravda i naneta nepopravljiva šteta. Prvi put kada je hapšen pred kamerama kao poslednji kriminalac i drugi put kad je amnestiran, pre presude, kao da je beznadežno kriv.

Kazna koju je mogao dobiti, čak i u najgorem slučaju, a koju je već je debelo platio neprijatnostima i poniženjem, ne bi bila veća od par godina zatvora i lako bi mogla biti preinačena u uslovnu ili skraćena.  Ali onda bi se znalo da nije lopov, da je to što je učinio protivzakonito, ako je učinio, uradio iz dobre namere, vodeći računa više o interesima fudbala i kluba nego o propisima.

Imajući u vidu opšte uverenje da su fudbaleri i kod nas i u svetu višestruko preplaćeni, ako je neki igrač Zvezde i ostao uskraćen, to mu niko ne bi previše zamerio, pa onda ni onome ko ga pomiluje. Ovako ostaje sumnja, da su njegovi gresi mnogo veći, da mu savest i obraz nisu čisti, pa tom logikom i da je pomilovanje milostinja moćnika koji su zloupotrebili svoja ovlašćenja, mada možda takođe iz najbolje namere. Da će se uz njega provući i neki drugi koji možda jesu nešto i drpili i tako unedogled.

Zbog svega i mene je sramota, i u Džajićevo i u Nikolićevo i Vučićevo ime. Ako još nije kasno, Džaja bi trebalo da se zahvali na pažnji i poverenju, odbije pomilovanje i ponosno sačeka presudu, ma kakva ona bila. Mogao bi, recimo, da dobije kućni pritvor, pa da traži da to odrobija u Zvezdi, kojoj je robovao tolike godine.

       Sa druge strane, svoju moć da učini milost, vlast mora veoma pažljivo da koristi, uvek vodeći računa o više uzročno posledičnih efekata. Sam čin pomilovanja treba da veliča neke ljudske i društvene vrednosti, a da pritom nikako nikoga ne ošteti, povredi, ponizi ili na bilo koji način dovede u pitanje neke od tih vrednosti. On treba da demonstrira snagu društva, a ne da sugeriše njegove slabosti.

       Budući da i sam verujem da Džajića treba pomilovati, nemam razloga da sumnjam u najbolje namere Tomislava Nikolića kada je rešio to i da učini, ali ja sam samo simpatizer, a Nikolić je i predsednik države, što ga obavezuje da vodi računa i o njenim interesima. On ima pravo na pomilovanja, dakle da preinači neke presude i smanji kazne, ali to nije pravo da poništava krivicu. Predsednik nema pravo da se meša u sudski postupak, a pomilovanje u sred suđenja i pre presude, može biti shvaćeno ne samo kao mešanje u rad suda, nego i njegovo omalovažavanje, čak sumnju u njegovu pravičnost.

A to može da ima nesagledive posledice. Ko će da veruje u pravdu i sudove, ako Predsednik ne veruje. Istovremeno, sprečavanje utvrđivanja krivice i presude, može da znači i sumnju u samog Džajića i njegovu reč, kad tvrdi da nije kriv. Konačno, Predsednik mora da vodi računa i o mogućem lošem uticaju takve odluke na druge sportiste i poznate ličnosti, na mlade koji se na njih ugledaju. U ovom slučaju sve je moguće jer pomilovanje je došlo pre presude, što je presedan sa nepoznatim posledicama.

Dakle, Džajić je pomilovan za nešto zašta još nije ni proglašen krivim, ni osuđen, i što je najgore, za nešto što se zvanično ni ne zna šta je uradio. Znači, pomilovan je preventivno, za bilo šta, pa bi to moglo da se tumači kao dokaz da u ovoj zemlji ipak postoje ljudi koji su unapred abolirani za sve što urade, koji mogu da učine bilo šta jer su unapred oslobođeni odgovornosti. Kojima ne samo da kazna može biti preinačena, nego i ukinuta na neviđeno. A to je opasna poruka.

       Pa zašto je onda sve tako nezgrapno izvedeno?

       Iz sasvim bezazlenih i banalnih razloga, ali koji baš zato zastrašujuće podsećaju na bahatost najvećih diktatora, koji ne mare kako će to biti shvaćeno i tumačeno i kakve posledice može proizvesti. Obično tako to počinje, od malih stvari, za koje se misli da nisu važne i da neće biti zamerene.

Pogotovu ako nije zla namera, mada i oni koji to rade dobro znaju da je ponekad i put do pakla popločan najboljim namerama. Ali kad to prođe bez posledica, onda se obično i nastavlja, pređe u naviku, apetiti porastu a kriterijumi popuštaju, pa izvrdavanja zakona i zloupotrebe postaju sve veće, a obziri sve manji.

       Ako se setimo da je nekako u isto vreme, Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik vlade i šef svih službi koje sve znaju, rešio da, onako usput, pomogne svom omiljenom klubu da izađe iz duboke krize i da na njegovo čelo ponovo dovede njegovu najveću legendu Džaju, sve liči na bajkovitu, a tako ljudsku, priču o dobrom dečku iz komšiluka koji, pošto je uspeo u životu, ne zaboravlja svoje ljubavi i idole iz detinjstva.

Dakle, biće da je Aca zamolio svog dugogodišnjeg saborca i prijatelja Tomu, da skine čini koje je zavidna konkurencija bacila na Zvezdinu Zvezdu, kako bi mogao da je ponovo preuzme i rasterećen briga povede putevima slave, što će biti blagotvorno i za naš sport i za raspoloženje fudbalske nacije, kao i za promociju Srbije u svetu.

 Zato se, valjda, nije mogla sačekati presuda, pa da ona bude preinačena, jer to bi moglo i da potraje, a nije zgodno da sam državni vrh za spasioca proglasi nekoga optuženog za privredni kriminal. Brzopleto i nepromišljeno, poteglo se za sasvim neuobičajeni rešenjem, koje nije protivzakonito, ali miriše na to, jer diskvalifikuje zakonski postupak.

 Ne razumem, zašto, tim pre što im nije smetalo da Gorana Kneževića, u sred sličnog sudskog postupka, imenuju za ministra poljoprivrede. Siguran u svoju nevinost, Knežević se nije pozvao na imunitet i uspravno dočekao najveću moguću satisfakciju, čime je sačuvao obraz i svoj i partije na vlasti, istovremeno doprinoseći afirmaciji pravosuđa i nove vlade čiji je član. Jednostavno, žurilo im se i moglo im se, a to je ono što najviše brine.