Svedočanstva

Iz treće knjige trilogije "Narodna buna", Ivana Ivanovića: ideologija, revolucija, zablude, razočarenja, život i literatura (3)

Ko je preživeo Španiju, ubila ga je Revolucija

Poznati srpski pisac Ivan Ivanović upravo je objavio treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1,2,3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika ovoga kraja, Ratka Pavlovića Ćićka, španskog borca, po opštem uverenju stanovnika Južne Srbije, likvidiranog komuniste. Tabloid će u šest nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.

Ivan Ivanović

Milivoje piše

Pišući "Hroniku o Ćićku" 1958. godine, pošto nisam raspolagao relevantnim izvorima i tačnim podacima, obratio sam se Ćićkovim drugovima da svedoče o Španiji. Evo šta su mi rekli.

Veljko Vlahović, Ratkov sobni cimer iz Praga, ispričao mi je kako su otišli u Španiju. "...Grupa jugoslovenskih studenata u kojoj smo bili ja i Ratko pošla je iz Praga za Španiju 27. januara 1937. godine. Da bismo mogli da otputujemo, sklopili smo ugovor sa Savezom francuskih studenata kao bajagi da idemo na božićnu ekskurziju u Francusku. Međutim, mi im se tamo nismo ni javili, nego smo produžili pravo na Pirineje i prešli špansku granicu kod grada Figeras."

Ovaj Veljkov iskaz samo se delimično podudara sa Ćićkovim beleškama u Dnevniku. Verovatno da Veljko nije hteo 1958. godine sve da mi kaže. Iz beležaka saznajemo da je Ratko, pre nego je odlučio da svoje partijske drugove povede u Španiju, ilegalno boravio u Parizu da bi taj odlazak pripremio. To je bilo u decembru 1936. godine. Kao i ranije, otišao je Živojinu Pavloviću u knjižaru Horizonti po instrukcije.

Ovaj ga je odveo u svoj stan, gde je Ćićko prenoćio. Tom prilikom mu je ispričao neke stvari koje su Ćićka zapanjile. Tako vidimo da se u Centralnom komitetu vode oštre borbe koje je inicirala Kominterna.

U Moskvi su optužili Gorkićev CK da u Parizu razvija paralelni centar sa težnjom za osamostaljenjem od KI. U to vreme je iz KI poslat u Pariz specijalni izaslanik, koji se predstavljao kao inženjer Valter, sa zadatkom da sredi stanje u CK. Živojin je rekao Ćićku da ne zna ko je taj čovek, ali da se pribojava da je agent Staljinove tajne policije, NKVD. Uzgred mu je govorio o Moskovskim procesima koje inicira Staljin protiv starih komunista, Lenjinovih saboraca. Pod udar su došli i strani komunisti koji su izbegli iz svojih zemalja, među njima je dosta Jugoslovena.

Šta je to Ćićko znao, o čemu Veljko nije hteo da priča?

Sa tim saznanjima je Ćićko poveo drugove u Pariz, odnosno Španiju. Bilo je sređeno da se studenti vrate u Prag, a da komunisti ilegalno pređu preko Pirineja. Ali pre nego su krenuli na taj put, Živojin je rekao Ćićku da bi drug Valter hteo s njim da razgovara. Trojni sastanak je udešen u magacinu knjižare. Tom prilikom je drug Valter ispitivao Ćićka o prilikama na studijama u Pragu, dok je Živojin samo ćutao. Ćićko je zapisao da mu je bio čudnovat Valterov jezik: neka mešavina srpskog odnosno hrvatskog i ruskog jezika.

Ćićko je detaljno opisao put od Pariza do Španije: "...Nema sumnje da je Glavni organizator prebacivanja jugoslovenskih dobrovoljaca iz Francuske u Španiju bio Živojin Pavlović. Izvesnu ulogu je tu igrao i Slovenac Lovro Kuhar (kasniji književnik Prežihov Voranc, - primedba M.P:), koji je radio u knjižari Horizonti. Tu je bio još Bata Uvalić, koji je radio pri jugoslovenskom poslanstvu, ali je bio povezan sa Komunističkom partijom.

On mi je dao izvesnu količinu novca da se snađemo dok ne stignemo u Španiju. No operativni organizator je bio Blagoje Parović, koji će kasnije i svm doći u Španiju. Parović nam je kupio vozne karte do Narbone.

U Narboni je bilo mnogo ljudi koji idu u Španiju, različitih nacionalnosti, pristiglih sa svih strana sveta. Mi smo imali javku kod jednog automehaničara i on nas je odvezao od Narbone do Perpinjona, gde smo se zadržali dva dana. Odatle su nas taksisti prebacili u gradić Eks, na samoj granici ispod Pirineja. Od Eksa smo išli pešice, vodili su nas francuski planinari.

Na Pirinejima je bio dubok sneg i jedva smo se probijali kroz smetove. Cele noći smo se verali uz jedan potok, u zoru su nam planinari saopštili da smo u Španiji. Bili smo radosni i uzbuđeni kada su nam to rekli. Planinari su se vratili po nove dobrovoljce, a mi smo se zaputili u jedno selo gde je bio organizovan prihvatni centar za interbrigadiste. Španci su nas sa oduševljenjem prihvatili, pripremili nam udoban smeštaj i dobru ishranu. Odatle smo otišli u Figeras, bilo je to početkom februara 1937. godine.

U Figerasu je vrilo kao u košnici, čuli su se svi jezici sveta. Španski drugovi su nas od Figerasa do Barcelone prebacivali kamionima pokrivenim ciradom. U Barceloni je bio organizovan prihvatni centar u kasarni Karl Marks. Tu smo samo prenoćili, već sutradan smo vozom produžili za Valensiju. Bila je to specijalna kompozicija za interbrigadiste. Taj put od Barselone do Valensije bio je za priču: na svakoj stanici nas je dočekivala masa ljudi, nudila nas vinom, narandžama, raznim poslasticama. Španci su nas pozdravljali dignutih pesnica, oslovljavali nas sa kamaradosi. Umeli su da cene to što smo došli da branimo njihovu republiku i svetski socijalizam. Iz Valensije smo se prebacili u Albasetu, a potom u Posorubio. Tu, na reci Harami, bile su linije fronta sa fašistima...".

Veljko Vlahović je dalje nastavio da mi priča. "Kad smo uz pomoć vodiča koje je pripremio CK u Parizu prešli Pirineje, otišli smo u Albacetu, južno od Madrida, gde je bila baza Internacionalnih brigada. Tu smo, bez mnogo priprema, skoro odmah ušli u bataljon Georgi Dimitrov, koji je bio u sastavu Petnaeste internacionalne brigade."

Veljko mi je još rekao da se Ratko dosta čudno ponašao, kao da nešto krije od njega. "...Prvih dana, na primer, kad smo stupili u bataljon, spremajući se da neposredno pređemo u borbu, svi smo dobili onu glomaznu i čudnu opremu što se zove ratna sprema. Tu su lopata i bomba, i gvozdena kapa, i gas-maska, i puna torba koječega itd."

Veljko se seća kako je Ratko gledao u njegovu gas-masku i ponavljao, "Ja nemam toga, ja nemam toga", a gas-maska mu je visila preko ramena.

"Pošto su nam mnoge od ovih stvari postajale teške i izgledale nepotrebne, postepeno smo se oslobađali onoga što nam je izgledalo nevažno. A evo kako je Ratko to činio: iz torbe je izbacio neke veoma potrebne stvari, ali je zato ostavio sve knjige, koje mu za borbu, svakako, nisu bile potrebne. Tako je ostao bez gas-maske, ali zadržao 'Kapital' i 'Komunistički manifest'. Ni za šta na svetu Ratko Pavlović se od knjige ne bi odvojio."

Zašto se Ćićko čudno ponašao možemo da vidimo u njegovim dnevničkim beleškama.

"...Kao u pesmi 'Santa Maria dela salute', Laze Kostića, u meni se biju dve sile: s jedne strane, oduševljen sam što sam pristigao u Španiju da se borim za svetski socijalizam, s druge strane, zabrinut sam što sam najpre od Živojina Pavlovića a potom od Bate Uvalića čuo šta se dešava u Parizu u našem pokretu. Ja sam još u Pragu načuo da se u Sovjetskom Savezu dešavaju strašne stvari, ali nisam u to preterano verovao. U komunističkoj štampi, koju sam ilegalno pratio, nije bilo reči o čistkama, a u buržoaskim novinama, koje smo dobijali legalno, ta stvar je bila preuveličana, pa sam mislio da se radi o propagandi protiv prve zemlje socijalizma. Nažalost, u Parizu sam se uverio da te glasine nisu bez osnova. Živojin mi je ispričao da je u Moskvi Gorkićev Centralni komitet na udaru, i da se ta stvar sprovodi preko Kominterne, u kojoj Rusi komanduju a Bugari sprovode njihove direktive."

Veljko Vlahović nastavlja: "Nismo dugo čekali na prve borbe: 11 februara, na reci Harami, južno od Madrida, započeli smo veliku bitku sa fašistima koji su nastupali. Cela naša praška grupa bila je zajedno u jugoslovenskoj četi našega bataljona. Drugoga dana borbe, 13. februara 1937, Ratko je bio ranjen prilično teško u stomak. Prenesen je u odmah u brigadnu bolnicu u varošici Činčon. U istoj borbi, posle nekoliko dana, ranjen sam i ja, pa su me evakuisali u istu bolnicu. Tu sam odmah operisan, amputirana mi je noga. Kad su me posle nosili kroz bolnicu i ja nešto pitao bolničara, Ratko, koji mi je poznao glas, javio se iz jednog ćoška, iz mraka: 'Jesi li ti to, Ćićko?'. Ratko je sve drugove oslovljavao sa Ćićko, tako je dobio taj nadimak. Molio sam da me spuste do njega, te smo celu tu noć razgovarali. Ono što me je zaprepastilo, a o čemu ne mogu sad da pričam, bilo je da je Ratko sumnjao da li je pogođen od fašističkog metka."

Ni ja nisam 1958. godine bio spreman da o tome istražujem. Ipak, strašno me je kopkalo šta je to Ćićko znao što nije Veljko hteo da mi priča. Tek u njegovim Beleškama video sam o čemu se radi. Naime, još u Parizu, Ratko je čuo od Živojina Pavlovića za monstruozne partijske čistke u Staljinovom Sovjetskom Savezu. Iz Dnevnika vidim da je o tome govorio još u Pragu sa nekim drugovima, pre svih sa Veljkom Vlahovićem. Njih dvojicu su spajale ne samo studije, nego i preci u Topličkom ustanku. Naime, Ratkov stric Boža Pavlović bio je pisar kod vojvode Pećanca, a Veljkov otac kapetan Milinko Vlahović bio je Pećančev vojvoda i komandant Jablaničkog četničkog odreda. U svakom slučaju, Ćićko je u Veljka imao neograničeno poverenje. On je još u Pragu razradio Staljinova "Pitanja lenjinizma" i smatrao ih je udaljavanjem od marksizma. O tome je govorio na jednom partijskom sastanku. Svi su izgledi da ga je zbog toga doktorka Adela Bohunicki optužla u Kominterni, tek Ratko Pavlović Ćićko je još u Pragu dobio epitet trockista od kojeg nije mogao da se oslobodi do kraja života. U to vreme su svi Staljinovi protivnici, kao i komunisti koji ne odobravaju Staljinove čistke, proglašavani zbirnim nazivom trockisti. Ćićkove veze sa Živojinom Pavlovićem i Blagojem Parovićem prilikom prebacivanja u Španiju samo su pojačale sumnjičenje prema njemu. Dakle, Ratko Pavlović Ćićko je u Španiji ratovao pod etiketom trockist, što je značilo da mu je pretila smrtna opasanost od Staljinovih pristalica.

Valter, ustvari Tito

Veljko Vlahović mi je dalje kazivao: "...Kada je Ratko prezdravio, bio je raspoređen u rusku Oficirsku školu u mestu Posorubio, kod Albacete. (Moguće da je neko hteo da bude izolovan od Jugoslovena?) Po završetku škole postavljen je za komesara slovenske grupe u njoj i za nastavnika u isto vreme - držao je politička predavanja. Međutim, bavljenje u toj bazi bilo je za njega gotovo fatalno: došao je u izvestan sukob sa drugovima iz baze, koji su usled, najbolje rečeno - nesporazuma imali pogrešan odnos prema njemu. Tu je valjda i koren svega docnijeg što ga je u Toplici pratilo. No to je sve na njega još onda strahovito teško delovalo - duboko je preživljavao tu krizu. Intimno mi se često žalio i ja sam, koliko sam god mogao, i sam vodio borbu da se te greške isprave. Na nesreću, bez mnogo uspeha. U takvoj situaciji on je počeo svim silama da radi na tome da ga ponovo vrate na front, jer više u bazi, u pozadini, nije mogao izdržati. Sećam se: dođe k meni, priča mi i po ceo sat plače...

Najzad je i uspeo: 15. januara 1938. godine vraćen je na front. I tamo mu je bilo odmah mnogo bolje. Pisao mi je jedno dugačko pismo i pričao kako se među drugovima na frontu oseća kao preporođen, kako je taj odlazak za njega bio ne samo osveženje, nego upravo lek. I ponovo je bio razvio svu svoju ogromnu aktivnost. Tada je jedno vreme, čini mi se, bio i prevodilac u nekom ruskom štabu. Poslednji put sam ga video u Španiji krajem maja ili početkom juna 1938. godine u Barceloni."

O ovome Ratko Pavlović piše u svojim dnevničkim beleškama, koje sam dobio od profesora Prvanova. Nije mi jasno da li je o tome Veljko neobavešten, ili neće da govori? Zašto je Ćićko pred njim plakao? O kakvom se nesporazumu radilo?

Dobar deo beležaka Ćićko posvećuje Milanu Gorkiću i njegovom sekretaru Živojinu Pavloviću. Svoje stradanje u Španiji (i posle) dovodi u vezu sa ovim komunističkim rukovodiocima, a ne sa Trockim, iako je nosio epitet trockiste. Za Ćićka mogu da kažem da nije bio ultralevičar, kao glavni Staljinov protivnik, nego je bio bliže nacionalizmu Sime Markovića. Ili: bio je blagi nacionalista. U vreme kad je Ćićko stupio na scenu KPJ frakcije su bile mrtve, tako da se nije zarazio ovom bolešću.

I Milan Gorkić je bio nacionalno opredeljen, kako je zapisao Ćićko. Navodno je novi generalni sekretar KPJ na "Šestom kongresu Kominterne izjavio da ne shvata kako su drugovi Senjko (Čopić) i Blagoje Parović, koji su poreklom Srbi, u anketnom listu mogli da se pišu kao Hrvati". Valjda su se stideli svoje nacije! (Kominterna je do tog vremena bila za rušenje Jugoslavije, jer je smatrala velikosrpskom tvorevinom! M.P.) "Ja sam u anketi upisao da sam po nacionalnosti Srbin. I ne stidim se toga, iako sam Čeh. Znam da je u našim uslovima teško biti Srbin, ali ne razumem da se oni toga stide - ili boje."

U Parizu, po odlasku Milana Gorkića u Moskvu, nezvanični sekretar KPJ postaje inženjer Valter, koga je Ćićko upoznao u Pavlovićevoj knjižari Horizonti. Valter odmah sprovodi čistku Gorkićevih kadrova u Komitetu, prvi strada Gorkićev sekretar Živojin Pavlović, koji je oslobođen svih dužnosti već krajem 1937. godine. (Kad je ovo pisao, Ćićko nije znao da je Valter u stvari bio Tito iz revolucije 1941. godine!) Svi komunisti koji su bili u vezi sa smenjenim rukovodiocima, među njima i Ćićko, pali su u nemilost i proglašeni trockistima.

Dok su Ćićko i drugovi krvarili u Španiji, u vrhu Komunističke partije Jugoslavije vodila se besomučna borba za vlast. Pošto je Kominterna, pod pashom Staljina, opozvala sekretara CK Milana Gorkića, ostalo je upražnjeno mesto genseka. Koliko sam izučio, za ovo mesto su se borila bar tri kandidata: Valter, kandidat Kominterne, sa kim se Ćićko susreo u Parizu u knjižari Horizonti; Blagoje Parović, organizator prebacivanja dobrovoljaca u Španiju, uz koga je stajala većina srpskih komunista; i Petko Miletić, robijaš u Sremskoj Mitrovici, koga su podržavali osuđenici. Nema sumnje da je Ćićko bio o tome odlično obavešten. Blagoje Parović je odmah po prelasku u Španiju poginuo u jednoj borbi pod nerazjašnjenim okolnostima, Ćićko u dnevniku kaže da je ubijen s leđa. Petko Miletić, po izlasku s robije, prebegao je u Moskvu i tamo nestao u čistkama. Tako se vlasti u KPJ dokopao drug Valter, alijas Josip Broz sa bombaškog procesa u Zagrebu, odnosno drug Tito.

Sudbina učesnika odmetničkog kongresa

Još 1958. godine sam znao da je Ratko Pavlović Ćićko sa oficirskog kursa u Posorubiju putovao u Barselonu, ali tad sam mislio da je to bilo u vezi sa štampanjem njegove dve pesme u zborniku "Krv i život za slobodu", koji je izdala Federalna unija španskih studenata. Sad znam da se u Barseloni desio još jedan događaj koji je držan u strogoj tajnosti. Naime, grupa od oko 15 srpskih komunista, održala je u Barseloni tajni sastanak i proglasila ga Barselonskim kongresom KPJ.

Zasad se ne zna na čiju inicijativu je došlo do ovog skupa, ali sam nepobitno utvrdio da je na njemu učestvovao Ćićko. Sa Kongresa je upućeno pismo Kominterni u kojem se protestuje što se za genseka Partije forsira anonimus (misli se na Valtera), dok se srpski kadrovi, na čelu sa Milanom Gorkićem, potiskuju i neopravdano smenjuju. Kongres je predložio da gensek KPJ bude radnik iz Crne Gore Petko Miletić. Nema sumnje da su ovim aktom učesnici Kongresa potpisali sebi smrtnu presudu! (Interesantan je podatak da su skoro svi učesnici ovog odmetničkog kongresa preživeli Španiju, ali da nijedan nije Revoluciju!) (O ovome nema nikakvog zapisa u Ćićkovim dnevničkim beleškama).

Jedan novi svedok, za koga nisam ni znao da postoji 1958. godine, profesor u Grafičkoj školi u Beogradu, Svetislav Đorđević, ispričao mi je još neke stvari koje su me naprosto frapirale. On je još kao mladić, grafički radnik u Prokuplju, pristupio ilegalnoj KPJ, a zatim emigrirao u SSSR. Tamo je dobio ime Lopačov, završio komunistički univerzitet (KUNMZ) u Moskvi, da bi na njemu postao predavač. Kad je izbio rat u Španiji, Lopačov je, zajedno sa stolarskim radnikom Ivanom Gošnjakom (Titovim generalom, ministrom odbrane) ilegalno otišao u Španiju da se bori za republiku. Bio je jedan od trojice "Španaca" iz Toplice, ostala dvojica su bili Ratko Pavlović Ćićko i Ratko Vukićević, koji je poginuo.

Lopačov se u Španiji borio na frontovima Harami, na Brunjetu i na Aragonskom frontu. Posle brunjetske operacije dobio je čin kapetana i postao komandant oficirske škole u Posorubiju. Tu se susreo sa Ćićkom.

Lopačov mi je ispričao u četiri oka, u Tašmajdanskom parku gde ne mogu biti postavljeni prisluškivači, da Ćićkov problem potiče otuda što je u Španiji video Tita! Naime, dok je boravio kod Rusa, Ratko je video Tita! Ovde moram da objasnim da zvanična Titova biografija kaže da je Tito u vreme Španskog građanskog rata boravio u Parizu, gde se spremao da preuzme dužnost generalnog sekretara KPJ. On je u Francuskoj organizovao odlazak jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, ali nije boravio na Pirinejskom poluostrvu.

Ćićko je, međutim, ispričao Lopačovu da je video druga Valtera (Tito zvanično još uvek nije bio gensek) u sovjetskoj oficirskoj školi. Valter je bio u društvu sovjetskog generala Orlova, šefa NKVD za Španiju! Pošto se Ćićko u Parizu u partijskoj knjižari susreo sa Valterom, ne može biti sumnje da se prevario. Tito je ilegalno boravio u Španiji! (Ja na ovo mogu da dodam da sam u Memoarima španskog slikara Salvadora Dalija pročitao o Titovom bavljenju u Španiji.) Š

ta je radio budući vođa jugoslovenskih komunista i glavnokomandujući partizanskim jedinicama u NOB u Španiji teško je znati. A još je teže odgovoriti na pitanje zašto se to danas krije? Lopačov mi je u strogom poverenju rekao da je Tito verovatno u Španiji organizovao likvidaciju preostalih jugoslovenskih komunista za koje se sumnjalo da podržavaju Trockog protiv Staljina. Ćićko nije smeo da vidi šta je video i da zna šta je znao! Za to je glava morala da mu padne!

(Nastaviće se)

(Roman IVANA IVANOVIĆA : NARODNA BUNA 3 - PARTIZANI možete da naručite isključivo preko pisca na mejl adresu ivan1912@open.telekom.rs ili na telefone 011 / 25 23 320 i 065 / 288 44 43. Knjigu ćete dobiti poštom sa popunjenom uplatnicom, koju ćete uplatiti na žiro račun pisca. Cena knjige je 1000 dinara - u knjižarama 1200.)