Životopis

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (9)

Iskustva palanačkih univerzuma

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

U jednom intervjuu sam rekao da je za mene bila prava sreća što sam silom prilika napustio Beograd i obreo se u provinciji, kao Ovidije u Tomima. Moji Tomi su bili Aleksandrovac i Kuršumlija, dve tipične srbijanske palanke, u kojima život stoji, kao Domanovićevo mrtvo more.

Baš zato može da se sagleda, da se analizira, da se vivisekcira.

Iz malog grada sam mogao da sagledam veliki svet, kao što je Leskovčanin Rade Jović sa malecke stolice gledao u golemo nebo. Fizičar Radeford je otkrio da atom materije sadrži iste elemente kao kosmos. Palanka je univerzum u malom! Što je za mene bilo najvažnije, ja sam taj univerzum u palanci mogao da vidim u njegovom elementarnom vidu. Život mi je postao jasan!

Uopšte, palanka je škola života (jednom su novinari pitali Roberta Fišera, moguće je i najsuperiornijeg šahovskog majstora svih vremena, kako on shvata šah. Fišer je odgovorio da se stalno trudi da mu situacija bude jasna. Da vidi ono što njegovi protivnici ne vide). Ja sam u palanci uspeo da vidim ono što u Beogradu nisam umeo. U palanci sam se kvalifikovao da napišem Portret umetnika... i u mladosti, i u zrelosti, i u starosti.

Da malo analiziramo tu partiju. Ja sam u Beogradu svršio studije Svetske književnosti, a u školi se predaje predmet koji se zvao Srpskohrvatski jezik sa jugoslovenskom književnošću. A, to znači, da sam morao ponovo da učim naše pisce, zajedno sa đacima. Ni danas ne mogu da se načudim kako je bilo moguće da obiman program svetskih pisaca ne sadrži nijednog jugoslovenskog pisca? Ne verujem da je profesor Voja Đurić mislio da naši pisci nisu dostojni da stoje uz svetske pisce, pre će biti da je pogrešno prepisao program Svetske književnosti sa Sorbone.

Da sam bio u prilici da ponovo pitam nešto Voju Đurića, postavio bih mu takvo pitanje. Ne znam da li bih od drugih studenata ponovo bio ispljuvan, ali izvesno je da su profesori Svetske književnosti, koji su zaglavili školu, morali ilegalno da studiraju još jednu grupu na Filozofskom (posle Filološkom) fakultetu. Ali to je za mene bilo jako dobro, bolje sam sagledao golemo nebo.

U Aleksandrovcu sam proveo dve godine i to su bile godine mog životnog sazrevanja. Dobro, nisam uspeo da budem pisac, pogrešno sam procenio svoje intelektualne mogućnosti, ali mogu da budem profesor. Profesor sa velikim slovom P, kako se govori za ono malo dobrih profesora. Isuviše sam visoko postavio lestvicu, nisam mogao da je preskočim. Neću da pišem, samo budala radi ono za šta nema talenta. Zadovoljiću se onim velikim P.

"Komuniziranje" Župe

Učeći srpsku (jugoslovensku) književnost zajedno sa đacima, korigovao sam program Svetske književnosti. Petar Petrović Njegoš je najveći pisac svetskog romantizma. Veći od Bajrona, Puškina, Mickijeviča...Uspeo je da svoje pleme uvede u svet. To što svet to nije razumeo, a Voja Đurić nije to uvažio, problem je sveta a ne vladike-pesnika.

Iz grmena velikoga, lafu izić' teško nije, u malenim narodima geniju se gnezdo vije! - bila je moja interpretacija velikog pisca. Vuk Karadžić, samouk, najveći je jezički reformator za koga svet zna. Osim toga, uspeo je da civilizovanom svetu predstavi ono najlepše što je srpski narod imao, narodnu poeziju. Evo šta su Srbi stvarali u ropstvu! Te pesme su pandan Homeru!

Što je bilo najvažnije, imao sam gde to da kažem. U Aleksandrovcu je postojao Narodni univerzitet na kojem sam ja postao stalni predavač. Dobio sam svoju katedru. Pošto u to vreme nije bilo televizije, ljudi su slušali ta predavanja. Na čelu Univerziteta je bio učitelj Milutin Andrejić, rođeni Župljanin, Čika Milutin. O ovom čoveku moram nešto da kažem.

Čika Milutin je bio proizvod srpskog naroda koji je izneo ratove na početku dvadesetog veka. To podrazumeva da je bio lojalista, tradicionalista, monarhista. Pre rata je bio narodni učitelj po župskim selima, što je titula veća od akademika. Kao rezervnog oficira Nemci su ga strpali u internaciju u Nirnberškom logoru. Možda srećna okolnost za njega, jer da je ostao u zemlji svakako bi bio u pokretu Draže Mihailovića i završio bi kao i osnivač tog Rojalističkog pokreta. (U Župi se komunizam nije prihvatio.)

Po povratku iz zarobljeništva, nove vlasti su ga uzele za direktora Osnovne škole u Aleksandrovcu, da unapredi školu, što je ovaj narodni učitelj i učinio. U vreme kad smo se supruga i ja obreli u ovoj provinciji, ta škola je bila uzorna (moja supruga se u njoj zaposlila). Ali, neposredno pre toga je jedan komunistički direktor u Prokuplju napustio svoju porodicu, oteo tuđu ženu, i sa njom dobegao u monarhističku Župu da je komunizira.

Da bi mu napravile mesto, vlasti su oterale Čika Milutina u penziju a njega postavile za direktora. No Čika Milutin se nije dao: nastavio je svoj predratni prosvetiteljaki rad, osnovao narodni univerzitet i formirao dečje odmaralište u Mitrovom polju. Univerzitet je postao narodno učilište, tu su župski stručnjaci držali predavanja iz poljoprivrede, medicine, ekonomije... Ja sam održao predavanja o Njegošu i Vuku.

Te 1964. godine je bila stogodišnjica Vukove smrti. Na Narodnom univerzitetu je tim povodom Čika Milutin priredio izložbu, koja je obišla sve škole u Župi. Ja sam bio promoter izložbe, govorio sam po školama. Da to uspešno činim mnogo mi je pomogla monografija „Vuk Stefanović Karadžić", koju je napisao univerzitetski profesor Miodrag Popović. Izuzetan rad. Miodrag Popović je bio poreklom Crnotavac (iz popovske porodice), opšte je mišljenje da je bio najveći znalac srpskog romantizma. Kao mnogi mladi ljudi tog vremena (Dragoslav Mihailović) zaglavio je na Golom otoku.

Njegov rođeni brat, student građevine, Milentije Popović, pravio je kod Tita državničku karijeru i dospeo do predsednika Savezne skupštine. Još jedna bratska podela u srpskom narodu!

Ukratko, u Aleksandrovcu sam shvatio da je dobar profesor iznad slabog pisca i da nije tragedija ako u nečemu za čim si toliko žudio ne uspeš, koliko ako to ne shvatiš. Ja sam shvatio da me Bog nije dao za pisca nego za profesora.

Crveni feudalci i Dinarci

Godine 1965. napustili smo zemljoradničku Župu i obreli se u stočarskoj Toplici. Potez ne može biti gori, ali meni je Bogom dano da vučem pogrešne poteze: studiram književnost a ne tehniku, uzaludno se trudim da budem pisac umesto da se uhvatim za neku karijeru, odlazim u provinciju iz koje svaki pametan beži, vraćam se u zavičaj mečki na rupu.

Koristim priliku da navedem lepe stihove iz pesme „ Zavičaj" Aleka Marjana: Zavičajni bregovi, jasike, topole, između njih bistra krivudava reka, želite da se vratite iz daleka a u zavičaju vas najmanje vole. (...) Nemojte stalno pred sobom kriti: otkako je prvi zub počeo da vam niče, neprekidno ste slušali priče, da od vas nikad čovek neće biti. I neki izlapeli starac je rekao, da vam je deda bio zlikovac i da ni vi nećete stići daleko. I neka starica sumanuta, uvek je sigurno znala, da vas na kraju puta, čekaju vešala.

Na kraju pesme Alek Marjano ipak unosi neki optimizam u zavičajni pesimizam: Možda nas zavičajna pakost neće pratiti svud, možda će o nama doneti povoljniji sud, možda će dunuti neki vetar lud, možda će se ponovo roditi ljubav velika, možda će umesto nas u zavičaju visiti naša slika.

Kakva je razlika između Aleksandrovca i Kuršumlije? Prva palanka je zemljoradnička, druga nomadska; u prvoj žive starosedeoci, domicili, tu nastanjeni još od starih Slovena; u drugu su došli doseljenici, migranti iz krajeva pod turskom upravom, nomadi.

U karakterologiji srpskog naroda, za stanovnike Župe možemo reći da su Srbijanci (ili Moravci), za stanovnike Toplice da su Dinarci. Razlika između njih je kao između zemljoradnika i stočara u kaubojskim filmovima; prvi su seljački narod, drugi ratnički. Ja sam se preselio iz seljačke provincije u ratničku. Posledice su bile te da su mi u Zavičaju iskopali oca i rekli da sam kao četnički sin nepoželjan u partizanskoj Toplici.

Sedam godina koje sam proveo u Kuršumliji bile su sedam mojih mršavih krava. Najgore godine mog života. Iako nisam radio ništa drugo nego u Aleksandrovcu, trudio se da budem profesor sa velikim slovom P, postao sam u Zavičaju non gratis, zver osuđena za odstrel. U palanci je to tako: ne smeš da budeš bolji od drugih, ne smeš da štrčiš kao Ujevićevi visoki jablani. Ako sediš na maleckoj stolici Radeta Jovića iz Leskovca, onda ima da gledaš u zemlju ispred sebe a ne u golemo nebo.

A godine su burne: pad Aleksandra Rankovića, zagovornika tvrdog kursa u politici SKJ; privredna reforma, demokratizacija, demetropolizacija, buđenje provincije; studentska pobuna protiv crvene buržoazije; uvođenje samoupravljanja kao poslednjeg stadijuma socijalizma. Nastupilo je, političkim žargonom rečeno, vreme liberalizma. Partizani silaze sa pozornice, penju se tehničari. Ali Srbija je feudalna, u svakom feudu vlada poneki feudalac. U Kuršumliji je takav feudalac bio izvesni Korčagin (junak sovjetskog romana „Kako se kalio čelik" Nikolaja Ostrovskog), nomen est omen (ime govori sve). Neki feudalci se uspešno odupiru novom kursu, kuršumlijski Korčagin je jedan od tih. U revoluciji je bio kurir Petra Stambolića, poverenika za Toplicu, otuda njegova moć.

A za Petra Stambolića je Dobrica Ćosić (u knjizi Slavoljuba Đukića, „Čovek u svom vremenu"), rekao da je bio „najuspešniji srpski komunista, bio najmoćniji čovek kada je Srbija bila najnemoćnija".

Korčagin je u Toplici bio njegova udarna pesnica. A Petar Stambolić, kao partizanski komandant Južne Srbije, i moj otac, kao četnički komandant Topličke brigade, mogli su da se gledaju samo kroz nišan puške. Stambolićev kurir me je postavio kao metu za vežbanje komunističkih kadrova u gađanju na nezavisne ljude.

"...S' neprijatelji treba rasčistiti!"

Vreme komunizma se hranilo svojim neprijateljima. Oni su morali biti proizvođeni (Kosta Čavoški: „Proizvođenje neprijatelja") kako bi ova ideološka laž opstajala. Tako sam ja u Toplici proizveden u neprijatelja broj 1, što mi danas čini čast a onda je značilo odstrel.

S' neprijatelji treba račistiti! - udario je Korčagin pesnicom o sto na jednom partijskom sastanku.

Ovi napadi na mene su naročito pojačani kad sam počeo da objavljujem. Kako je rasla moja pesnička slava, tako je rastao značaj mog oca! - čuvena je gnoma Matije Bećkovića, koji je takođe četničkog porekla. - Kad bih kojim slučajem dobio Nobelovu nagradu, moj otac bi postao Hitler! (Bećković, inače, ima veliku moć sublimacije. Nedavno je u jednoj rečenici sabio celokupnu našu današnju problematiku: Ako Aleksandar Vučić smogne snage da kaže Putinu NE, postaće novi Tito!).

Uopšte, Toplica je pandurski kraj, to je bila i pre i posle rata. Ratko Pavlović Ćićko ju je nazvao srpskom Vandejom.

Razume se da je sveto pravo svakog čoveka da se brani. U totalitarnom sistemu nemaš pravo na odbranu. Ima da ćutiš kao Kafkin Jozef K. i da čekaš svoj kraj. Ipak, postoji jedno polje čovekovog života koje nijedna vlast ne može da kontroliše: umetničko stvaralaštvo. Ja sam se branio literaturom! Tako je moja literatura nastala kao moja poslednja odbrana (Rade Drainac Punopravna odbrana - spis pronađen u pesnikovoj zaostavštini). Tako se u meni probudio zapretani pisac, onaj koga sam se svečano odrekao na lomači mojih ranih radova.

Za početak, iz sačuvane sveske mojih studentskih škrabotina, uspeo sam da izvučem čak tri novele: „Medved u Južnoj Srbiji", kao sublimaciju prvog romana, i „Ikarov let" i „Ikarov pad" kao ekstrakt drugog romana. Kao student nisam umeo da napišem Portret umetnika u mladosti. Kao profesor sazreo sam da napišem drugu stranu tog romana, Portert fudbalera pod naslovom „Crveni kralj".

Čekajući Crvenog kralja kao Godoa, bio sam uspešan profesor. Generacije mojih đaka su to prepoznale. I danas, kad me neko oslovi sa profesore, čini mi čast. Kad me oslovi sa književniče ili ne daj bože umetniče, sve mi se čini da me zavitlava. Više puta sam ponovio: ja sam samo profesor koji je zalutao u literaturu.

Korigujući Voju Đurića kao profesor, imam da kažem još ovo. Neki srpski pisci mogli bi da budu svetski, kad bismo imali školovanog Vuka Karadžića koji bi umeo da ih svetu predstavi. A u mojoj etimologiji književnih učitelja, moguće je porediti Stevana Sremca sa Hemingvejem, Radoja Domanovića sa Kafkom, Boru Stankovića sa Foknerom.

Sremčeva lakoća pripovedanja nalik je na Hemingvejevu, iako Amerikanac nije znao za Srbina. Sremac je jedan od najvećih usmenih pisaca svetske književnosti. Domanović je napisao Jozefa K. pre Kafke, njegov vođa i narod koji ide za slepcem nagoveštaj su totalitarnih sistema.

Bora je od Vranja načinio svoj Džeferson pre nego što je to uradio Fokner u Americi. Konačno, Rade Drainac je srpski Rembo. (Razlika među ovim piscima može biti utome što su prozaisti samonikli a pesnik je prozišao iz francuskog vunderkinda. Karakteristično je za naše naravi da je glavni komunistički književni kritičar Velibor Gligorić za Radeta Drainca tvrdio da je bio toliko slab đak u Bolijeu da nije mogao da nauči ništa od francuskog, a Drainac preneo Remboa u srpsku književnost i još ga posrbio toliko da je njegova poezija pandan Remboovoj, a ne njena bleda kopija.

Dobri profesori književnosti bi morali da shvate da je srpski čovek autentični književni stvaralac i da bez srpske književnosti ne može postojati evropska odnosno svetska književnost. Kako je moguće da tako obrazovan i informisan čovek kakav je bio moj šef katedre Svetske književnosti Voja Đurić to nije uvažio? Ili mu nisu dali da uvaži, ali o tome bi morao da postoji zapis.

Kažem, provincija je bila moja velika škola života. Ja sam u toj školi naučio da je srpska književnost ravnopravni deo svetske književnosti i da nema Evrope bez srpskog segmenta. Voleo bih da dobri profesori ovo uvaže i da Srpsku književnost tretiraju u okviru Svetske književnosti. Ja sam to kao profesor radio, samo mi nisu dali da budem profesor. Moguće da je problem bio i u tome što neke provincijske skribente nisam digao na pijedestal koji su oni tražili. Što sam rekao popu da je pop, a bobu da je bob! Aristotel je zapisao, Drag mi je Platon, ali mi je istina draže, kad se nije u svemu složio sa svojim učiteljom. Gore od toga, ja sam u literaturi psihoanalizirao fenomen provincije, samim tim sam navukao na sebe njen gnev. Stoga, provincija nije postala moja nova adresa.

Godo je ipak stigao. Godine 1969. bio sam sposoban da napišem „Crvenog kralja". Sve što sam u svojoj mladosti video, čuo, pročitao, doživeo... sažeo sam u ovaj roman. U njemu se prelomilo celo jugoslovensko društvo u procepu između partizanskog i građanskog morala, na povratku iz komunizma u kapitalizam. Kao okosnicu romana uzeo sam jednu aferu, Aferu Ostojić, koja se desila šezdesetih godina u Jugoslaviji. Nažalost, nisam umeo da budem Juvenal, nisam uspeo da me ne uhvate. Komunisti su me lako detektovali, oni su imali najbolji Agitprop i tajnu policiju na svetu. Stvar se završila tako što je tehniko Crvene Zvezde, čuveni Aca Obradović, famozni Doktor O, doživotno diskvalifikovan iz jugoslovenskog fudbala, a pisac romana, anonimni profesor iz Kuršumlije, zabranom i uništenjem svog literarnog prvenca. (O ovome ću u drugoj knjizi ovog autobiografskog spisa.)

Ovde samo da kažem da me je „Crveni kralj" stvorio i uništio, o istom trošku.

O autoru

Jedan od poslednjih velikih srpskih pisaca-disidenata, Ivan Ivanović, rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Njegov otac Božidar Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ova činjenica obeležila je i piščevo delo i njegov život. Majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku, odakle su Ivanovići i poreklom.

Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije.

Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 06. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine.

U literaturu je ušao 1972. godine romanom Crveni kralj. Komunistička vlast je roman zabranila, pisca osudila na zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih romana, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan savremeni srpski pisac.