Feljton

Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak (6)

Kako je MMF uništio Jugoslaviju

Jedan od vodećih intelektualaca sve jačeg antiglobalističkog pokreta u svetu, Mišel Čosudovski, profesor ekonomije na univerzitetu u Otavi (Kanada), svojom knjigom "Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak" pruža neposredan uvid u pogubni ekonomski uticaj velikih sila na sve zemlje koje su geopolitički i ekonomski bitne za njih. Čosudovski se posebno osvrće i na pitanje kako je surovi ekonomski rat razbio Jugoslaviju i koje su dalekosežne posledice "dobronamernih ekonomskih paketa pomoći" MMF-a i Svetske banke. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove iz ovog izuzetno važnog publicističkog dela.

Mišel Čosudovski

Makroekonomske "reforme", nametnute Beogradu od strane spoljnih kreditora koje počinju krajem osamdesetih godina, bile su temeljno koordinisane sa natovskim vojnim i tajnim subverzivnim operacijama. Kao rezultat ubistvene "ekonomske terapije" jugoslovenska privreda je postala u potpunosti razorena i dovedena do bankrotstva.

Na Kosovu su ekonomske reforme doprinele pojačavanju međunacionalnih neprijateljstava i izazvali uzajamne sukobe albanskog i srpskog stanovništva, samim tim oslabivši i učinivši nesposobnim za život kako jedne, tako i druge. Smišljena manipulacija tržišnim snagama uništila je ekonomsku aktivnost i celokupan život naroda, stvorili situaciju socijalnog očajanja i bezizlaza. Paralelno sa uništavanjem Federativne Jugoslavije slične ekonomske reforme su pod patronatom MMF-a bile nametnute Albaniji - sa razornim, rušilačkim socijalno-ekonomskim posledicama i za njih takođe.

U vreme kada naoružani do zuba američka i natovska vojska silom nameću "mir" u Bosni, štampa i političari slikovito opisuju zapadnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji kao tobože plemenitu, u vezi sa agonijom "komunističkog" režima, odgovor na planula etnička čišćenja i kršenja ljudskih prava. Delujući u toku Dejtonskog (novembra 1995. godine) mirovnog sporazuma, Zapad je svom snagom strasno težio da prikažu u lepšem svetlu "portret južnih slovena" pokušavajući tada postići uspeh u radu na stvaranju novopečenih "suverenih nezavisnih" država.

Držeći se nametnutih mu pristrasnih stereotipa, zapadno javno mnenje se našlo u ropstvu zabluda. Prema raširenom gledištu, težak položaj na Balkanu je rezultat "agresivnog nacionalizma", neizbežne posledice dubokih etničkih i religioznih protivrečja, čiji koreni sežu u dubinu vekova. Komentatori se takođe pozivaju na "borbu za liderstvo na Balkanu" i na suparništvo pojedinih političara, kao na objašnjenje konflikata koji su se odigrali. Kao rezultat ekonomskih i socijalnih uzroka konflikta gube se u gomilama neobjektivnih predstava i nepouzdanih analiza. I davno je već zaboravljena duboka ekonomska kriza, koja je prethodila građanskom ratu.

Strateški interesi Nemačke i SAD, koji su ležali u osnovi procesa raspada Jugoslavije, ostaju neprimećeni, isto kao i uloga spoljnih kreditora i međunarodnih finansijskih institucija. U predstavama globalnih medija, zapadne država ne snose odgovornost za osiromašenje i uništavanje nacija od 24 miliona ljudi. Ali, dominantne u svetskom finansijskom sistemu i koje rade za volju svojih nacionalnih i kolektivnih strateških interesa, zapadne vlade bacile su jugoslovensku privredu na kolena i izazvale surove etničke i socijalne konflikte.

Sada je nastalo niz ratom razorenih država - naslednica Jugoslavije koje osećaju "brigu milosrđa" međunarodne finansijske zajednice. Bez obzira na to što je svet skoncentrisao svoju pažnju na ratna dejstva i na prekid vatre, međunarodne finansijske institucije se bave naplatom spoljnog duga bivše Jugoslavije od država, koje su ostale posle nje, pretvorivši Balkan u zonu, bezbednu za slobodno preduzetništvo. Istovremeno sa mirnim dovođenjem u red Bosne podržanim natovskim bajonetima, Zapad je obnarodovao program "rekonstrukcije" koji spušta suverenitet te iscrpljene zemlje do nivoa, neviđenog u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. To je u značajnom stepenu postignuto pretvaranjem Bosne u podeljenu teritoriju, koja se nalazi pod vojnom okupacijom NATO-a i kojom upravlja zapadna administracija.

Neokolonijalna Bosna

Oslanjajući se na Dejtonski sporazum, koji je stvorio bosanski "ustav", SAD i Evropska Unija uspostavljaju potpuno savršenu kolonijalnu vlast u Bosni. Na njenom čelu je imenovan Visoki predstavik: Karl Bilt, bivši švedski premijer, i predstavnik Evropske Unije u mirovnim pregovorima za Bosnu. Bilt je imao potpuno svu izvršnu vlast u svim građanskim (civilnim) poslovima, sa pravom da deli ostavke vladama kako Bosanske Federacije, tako i Republike Srpske. Da bi stavio tačku na "i", u tekstu sporazuma detaljno se objašnjava, da je "Visoki predstavnik najviša vlast u pravu u svemu što se tiče interpretacije sporazuma". On će raditi zajedno sa Vrhovnom vojnom komandom IFOR-a, isto, kao i sa kreditorima i finansijskim donatorima. Savet Bezbednosti OUN takođe je postavio "specijalnog opunomoćenika" pri Vrhovnom predstavniku za upravljanje međunarodnom civilnom policijom. Za njega je postavljen irski policijski činovnik Piter Ficdžerald, sa prethodnim iskustvom u policijskij službi OUN u Namibiji, Salvadoru i Kambodži. On vrši kontrolu nad približno 1700 policajaca iz 15 zemalja. Policija je poslata u Bosnu posle petnaestodnevnog programa obuke u Zagrebu.

Novi ustav prenosi uzde državne vlasti u ekonomskoj politici breton-vudskim institucijama čije je sedište u Londonu u Evropskoj banci za rekonstrukciju i razvoj (EBRR). Međunarodni monetarni fond je ovlašten da postavi prvog direktora bosanske Centralne banke, koji, kao i Visoki predstavnik, "ne mora biti građanin Bosne i Hercegovine ili susednih država". Pod tutorstvom MMF-a Centralnoj banci neće biti dozvoljeno funkcionisanje kao Državnoj banci: "U toku prvih šest godina… biće joj dozvoljeno kreditiranje posredstvom emisije novca, ispunjavanje funkcije kovnice novca". Bosni takođe neće biti dozvoljeno ni da ima svoju sopstvenu valutu (puštanje u opticaj papirnog novca samo pod uslovom potpunog spoljnog monetarnog pokrića), ni da mobiliše unutrašnje finansijske resurse. Sposobnost samofinansiranja rekonstrukcije zemlje posredstvom nezavisne monetarne politike ograničena je od samog početka.

Bez obzira na to, što se Centralna banka nalazila u nadležnostii MMF-a, Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj (EBRR) rukovodi Komisija za državne korporacije, koja kontroliše operacije svih korporacija "javnog sektora", uključujući energetiku, vodosnabdevanje, poštanske usluge, telekomunikacije i transport. Predsednik EBRR postavlja predsednika komisije i rukovodi rekonstrukcijom "javnog sektora", što podrazumeva, pre svega, rasprodaju po cenama ispod proizvodne vrednosti državnih koje se nalaze u kolektivnom vlasništvu aktiva, a takođe i kupovinu investicionih fondova. Zapadni kreditori, su očigledno stvorili EBRR, "da bi pridali tačne političke okvire kreditno-finansijskoj politici".

Bez obzira na to što Zapad trubi o svojoj podršci demokratiji, sadašnja politička vlast u Bosni je skoncentrisana u rukama paralelnoj bosanskoj nacionalnoj vladi, izvršna mesta, na kojima se nalaze lica, koja nemaju bosansko državljanstvo. Zapadni kreditori stavili su svoje interese u osnove bosanskog ustava, koji su upravo oni u žurbi napisali. Oni su to učinili bez učešća ustavne skupštine, bez konsultacija sa organizacijama bosanskih građana i ne predvidevši mehanizme za ispravljanje tog "ustava". Njihovi planovi "obnove" Bosne čine se više prikladni za gramzive kreditore, nego za zadovoljavanje čak i elementarnih potreba bosanaca.

Zašto i ne bi? Jer neokolonizacija Bosne je logična kulminacija dugotrajnih nastojanja Zapada na uništvanju jugoslovenskog eksperimenta na razvoju "tržišnig socijalizma" i "radničkog samoupravljanja", sa ciljem njihove zamene diktatom "slobodnog tržišta".

Suština stvari se rasvetljava

Višenacionalna Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je regionalne industrijska država sa uspešnom privredom. U toku dve decenije, koje su prethodile 1980-im godinama, godišnji rast BDP iznosio je u proseku 6,1%, medicinske usluge su bile besplatne, nivo pismenosti je nadmašivao 91% i životni vek je bio 72 godine. Ali posle decenije zapadne ekonomske pomoći i pet godina raspada, ratova, bojkota i embarga, privreda republika bivše Jugoslavije je nesposobna za život, a njen industrijki sektor je uništen. Jugoslovenski raspad je bio izazvan između ostalog i američkim mahinacijama. Bez obzira na nepriključenje Beograda i njegovih širokih trgovinskih odnosa sa Evropskom ekonomskom zajednicom i SAD, vlada Regana je izabrala za svoju metu jugoslovensku privredu. To se odražava u Direktivi Saveta nacionalne bezbednosti 1984. godine (NSDD 133) pod nazivom "Politika Sjedinjenih Država prema Jugoslaviju" sa oznakom "strogo poverljivo". Njena nepotpuna, cenzuri podvrgnuta verzija, sa koje je skinuta tajna 1990. godine, u zanačajnoj meri izgleda zasnovana na direktivi NSDD 54 za Istočnu Evropu, koja je razvijena 1982. godine.

Poslednja se brani sve više "koja proširuje nastojanja u pokretanju "tihe revolucije", koja ima za cilj svrgavanje komunističkih vlada i partija", za reintegraciju zemalja Istočne Evrope u tržišnu privredu. SAD su se još ranije priključile drugim međunardnim kreditorima Beograda u nametanju prve etape makroekonimskih reformi 1980-e godine, malo pre smrti Maršala Tita. Pod pokroviteljstvom MMF-a programi otada postupno nastavljaju uništavanje industrijskog sektora i postepeno demontiranje jugoslovenske države "opšteg blagostanja". Sporazumi o rekonstrukciji su uvećali spoljni dug i osigurali mandat za devalvaciju jugoslovenske valite, što je jako udarilo na životni standard jugoslovena. Ta početna runda rekonstrukcije je položena u njegovoj osnovi. Tokom 1980-ih godina MMF je periodično propisivao dalje doze svoje gorke "ekonomske terapije", onda kada je jugoslovenska privreda sporo padala u komu, industrijska proizvodnja se srozala do 10-procentnog pada do 1990. godine - sa svim predskazanim socijalnim posledicama.

Rekonstrukcija u kolonijalnom stilu

Ako je Bosni suđeno da nekada ustane iz ruina rata i izbavi se od neokolonijalizma, za to će biti potrebna skoncentrisana rekonstrukcija. Ali, polazeći od iskustva novije balkanske istorije, zapadna pomoć, verovatno u svemu, vodi Bosnu u "treći svet", a ne podizanju do pariteta sa evropskim susedima. Bosanska vlada prognozira da će troškovi rekonstrukcije dostići 47 milijardi SAD dolara. Zapadni sponzori su obećali izdvojiti 3 milijarde dolara u vidu zajma, međutim zasada je dato samo 518 miliona. Deo tog novca je predviđen samo za finansiranje dele lokalnih gradskih troškova vojnog kontigenta IFOR-a i još deo će otići na otplate međunarodnim kreditorima. Novi zajmovi će otići na otplatu starih dugova.

Centralna banka Holandije darežljivo je obezbedila "finansijski most", od 37 miliona dolara, da bi omogućila Bosni da plati svoje dugove MMF-u, bez kojih joj MMF neće dati novi novac. Ali kao u strogo određenom i apsurdnom paradoksu, preporučivani zajmovi od nedavno stvorenog "hitnog prozora MMF-a" za "zemlje postkonflikta" neće se iskoristiti za posleratnu rekonstrukciju. Umesto toga on će biti prenesen u holandsku Centralnu banku, koja je izdvojila novac, da bi isplatila prvobitne dugove MMF-u. Dug se akumulira, i samo nešto malo novog novca ide na obnovu ratom razorene privrede Bosne. Dok obnovu zemlje prinose kao žrtvu na oltar otplate dugova, zapadne vlade i korporacije pokazuju veliki interes za dobijanje pristupa strateškim prirodnim resursima. Sa otkrivanjem zaliha fosilnih ugljovodonika u regionu podeljene Bosne između Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske stekla je novi strateški značaj.

Dokumenti, koji stoje na raspolaganju Hrvatskoj i bosanskim Srbima, ukazuju da su zalihe uglja i nafte otkrivene na istočnim padinama Dinarske visoravni, koje je hrvatska armija oduzela u borbi od srpskih pobunjenika u Krajini, podržana od SAD, uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma Bosanski činovnici saopštavaju, da je osnovana u Čikagu kompanija "Amoko" bila među nekoliko stranih firmi, koje su započele u Bosni geološka istraživanja "Značajnih" nalazišta nafte i delovima Hrvatske koje su takođe bili držali srbi na drugoj obali reke Save, nasuprot Tuzle, gde je smešteno sedište štaba Američke vojne zone.

Istraživanja su nastavljena i za vreme rata, ali Svetska banka i transnacionalne korporacije, koje su ih sprovodile držali su u neznanju lokalne organe vlasti, po svoj prilici, zato, da se poslednji ne bi protivili njihovim akcijama na osvajanju potencijalno vrednih oblasti.

Obuzete problemima otplate dugova i perspektovama kontrole nad zalihama energenata, zapadne države su pokazele malo interesa za otkrivanje zločina, koji su izvršeni pod vidom etničkih čišćenja. 70 hiljada vojnika NATO, određenih za "uspostavljanje mira", posvetili su svoje napore upravljanju bosanskim enklavama u skladu sa zapadnim ekonomskim interesima - umesto da vraćaju u prvobitno stanje koje je prethodilo ratu, u status-kvo. Deleći među sobom ostatke pređašnje jugoslovenske privrede, lokalni lideri i Zapad produbljuju socijalno-etnički razdor u odvojenim delovima bivše Jugoslavije. Ta nastavljena fragmentacija Jugoslavije po etničkom obeležju zamenjuje se sa borbom jugoslovena svih nacionalnosti protiv nove kolonizacije njihove Otadžbine.

Šta je ovde novo? Kako je sarkastično primetio jedan posmatrač, svi lideri država - naslednica Jugoslavije tesno sarađuju sa Zapadom: "...Svi današnji lideri bivših jugoslovenskih republika su bili funkcioneri komunističke partije, i svaki je sa svoje strane težio da nadmaši ostale, da bi na najbolji način ugodio zahtevima Svetske banke i MMF-a, kako za dobijanje preferencija za investicione kredite, tako i za sticanje bitnih prednosti u borbi za liderstvo".

Neoliberalna makroekonomska restrukturizacija, iza koje stoji Zapad, pomogla je da se uništi Jugoslavija. I ipak, od samog početka rata 1991 godine, svetski mediji brižnjivo izbegavaju takve ocene i čak u potpunosti negiraju ključnu ulogu tih reformi u uništavanju jugoslavenske države. Umesto toga njih su priključili horu, koji je veličao "slobodno tržište" kao fundament za obnavljanje razorene jugoslovenske privrede. Socijalne i političke posledice ekonomske "rekonstrukcije" u Jugoslaviji brižljivo su zataškane - da bi nas sprečili u njihovom razumevanju. Umesto toga stručnjaci za manipulaciju javnim mnenjem uporno iznose kulturne, etničke i religiozne razlike kao jedinstven uzrok krize. U stvarnosti kriza je posledica dubokog procesa ekonomskog i političkog razaranja Jugoslavije.

Nesumljivo da interpretacija činjenica nije samo skrivala istinu, nego i sprečavala tačno poimanje istorijskih događaja. Na kraju krajeva, to iskrivljuje istinske uzroke socijalnog konflikta.

Primenjeno na bivšu Jugoslaviju to je iskrivljivanje istorijskih osnova jugoslovenskog jedinstva, solidarnosti i identičnosti. Ali takva lažna svest raširena je svuda, gde je jedino moguć svet zatvorenih fabrika, nezaposlenosti i likvidiranih socijalnih programa, a "gorka ekonomska terapija" je jedinstven recept za sve prilike.

Životi miliona ljudi na Balkanu su ugroženi. Makroekonomska "reforma" tamo je uništila sredstva za život i pretvorila u podsmeh pravo na rad. Učinila je takve osnovne ljudske potrebe, kao što su hrana i stan, nedostupnim za ogroman broj ljudi. Degradirali su kulturu i nacionalni identitet. Radi interesa svetskog kapitala granice su bile prekrojene, zakoni prepisivani, industija uništena, finansijski i bankarski sistemi demontirani, a socijalni programi ukinuti. Nikakva alternativa globalnom kapitalu, bilo to "tržišni socijalizam" ili "nacionalni" kapitalizam, ubuduće neće imati pravo da postoje. Ali o tome šta se desilo sa Jugoslavijom i sada se nastavlja u njenim slabim državama - naslednicama, treba razglasito daleko preko granica Balkana. Jugoslavija je primer za slične ekonomske programe "restrukturiranja" ne samo u zemljama u razvoju, nego i u SAD, Kanadi i Zapadnoj Evropi. Jugoslovenske reforme su surovi odraz razornog ekonomskog modela, dovedenog do krajnosti.

A 1. Zakasnela diplomatija

Drakonske mere su udarile temelj za novu kolonizaciju Balkana. Pitanje, je li potreban raspad Jugoslavije, prvobitno je bilo predmet diskusija među zapadnim državama, naročito Nemačkom, bivšim inicijator cepanja, i Sjedinjene Države, koje su se bojale da otvore nacionalističku "Pandorinu kutiju" i u početku navodili dokaze u korist očuvanja Jugoslavije. Odmah posle ubedljive pobede prve Demokratske zajednice predvođene Tuđmanom u Hrvatskoj u maju 1990. godine nemački ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer kao rezultat svakodnevnih kontakata sa svojim kolegom u Zagrebu dao "saglasnost" za otcepljenje Hrvatske, Nemačka nije bila pasivni posmatrač cepanja Jugoslavije; ona je "podstrekavala međunarodnu diplomatiju" i izvršila pritisak na svoje zapadne saveznike sa ciljema da oni priznaju Sloveniju i Hrvatsku. Nemačka je imala odrešene ruke, "da uspostavi ekonomsku prevlast u celoj centralnoj Evropi", Vašingtone je sa svoje strane, izrazio podršku "jedinstvu na osnovu slobode posredstvom razvoja demokratije...

Državni sekretar Bejker rekao je Tuđmanu i predsedniku Slovenije Milanu Kučanu, da Sjedinjene Države neće odobriti ili podržati jednostrano otcepljenje...ali ako onu budu morali izaći iz sastava Jugoslavije, ubediće ih "...da to učine prema postignutom sporazumu u toku pregovora". Umesto toga Slovenija, Hrvatska, a zatim i Bosna su uvučene u krvavi građanski rat protiv "ostatka" Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) i srpskih nacionalista. Tek tada su SAD sa zakašnjenjem aktivirale svoja diplomatska nastojanja u Bosni, učvrstili svoje odnose sa Hrvatskom i Makedonijom i pozicionirali se kao pretendenti na vodeću ulogu u određivanju ekonomske i političke budućnosti regiona.