Pogledi

Predlog za novi društveno ekonomski poredak u kome država mora imati svoje ekonomske funkcije

DRŽAVI VRATITI EKONOMSKE FUNKCIJE

Danas sa sto odsto pouzdanosti možemo tvrditi da živimo, kako kod nas tako i u svetu, u novom robovlasničkom društvu. Najjači argument koji je evidentan je da raspon između najbogatijeg i najsiromašnijeg pojedinca na svetu je 450.000.000:1 u proseku, odnosno da osam ljudi raspolaže imovinom kao i 3,5 milijardi ljudi na svetu. To praktično znači da četiristopedeset miliona ljudi radi za jednog čoveka.

Predrag Mandić, dipl. ek.

Ovakav odnos nije zabeležen ni u jednom starom robovlasničkom sistemu kao ni u feudalizmu i početnom obliku kapitalizma. U svim ranijim oblicima robovlasničkog društva zabeleženi su humaniji odnosi prema ljudima robovima. Veliki broj robova, doduše ne svi, su imali kakav-takav krov nad glavom, kao i obezbeđene obroke.

U mnogim takvim društvima su bili poznati iz istorije određeni humani postupci robovlasnika prema svojim robovima. Takođe, u devetnaestom veku u Americi su bili poznati slučajevi poštovanja robova prema svojim vlastodršcima upravo iz humanih razloga tih istih robovlasnika.

U svakom slučaju robovlasnici su imali mnogo manji broj robova koji su radili za njih. Nemamo podatke o odnosu broja robova i robovlasnika ali iz podataka koliko je ljudi egzistiralo na ovoj planeti unazad trideset vekova ne verujem da je za bilo kog robovlasnika radilo više od desetak hiljada robova. U proteklih tridesetak vekova svi znamo koliko je čovečanstvo napredovalo u svakom smislu a naročito u obrazovanju i tehnološkom pogledu. Sve je rađeno u svrhu ljudskog sveopšteg napretka i boljeg života. Nažalost ostvaren je samo obrazovni i tehnološki napredak, ali položaj većine ljudi je gori nego pre 10, 20, 30 godina pa i jednog veka. Autor sam publikacije "Novo robovlasničko društvo" u kojoj sam šire obradio ovu tematiku.

U prilog ovoj tezi ide i podatak, koji je takođe sto odsto tačan, a to je da jedan odsto odraslog stanovništva sveta raspolaže istim bogatstvom kao ostalih 99 odsto stanovništva sveta.

Možemo konstatovati da je neoliberalizam tj. sadašnje robovlasničko društvo je palo na ispitu. Prema tome, ima još podela tako da sa sigurnošću možemo reći da oko milijardu stanovnika raspolaže sa 40% bogatstva što znači da oko šest milijardi ljudi raspolaže u proseku sa oko 4.000 evra bogatstva po jednom građaninu, što je ispod svakog minimuma. Ovih milijardu ljudi koji raspolažu sa 40% bogatstva su u dužničkom ropstvu, jer njih oko 90% živi sa imovinom opterećenom hipotekama i nalaze se u stalnom strahu i stresu kako će otplatiti dugove.

Kao potvrda ovim činjenicama, izneću neke stavove Matsa Palsviga, bivšeg bankarskog stručnjaka u transnacionalnim bankama, koji su nedavno objavljeni u " Magazinu Tabloid". Palsvig opisuje kako manja grupa ljudi, praktično nezakonito, kreira novčanu masu i sa određenim finansijskim mahinacijama dovodi mnoge siromašne, pa i zemlje izuzetno bogate resursima, kao na primer Rusija devedesetih, do ivice bankrotstva.

Da bi im se mozak usmerio samo u jednom pravcu koriste se razni metodi koji se plasiraju kroz razne vidove zabave bilo to da je to film, razni rijaliti, sport, šou biznis i drugi vidovi posebnih uticaja na ljudski mozak. Sportisti, glumci, pevači, koriste se kao moderni gladijatori da zabave mase i oni su basnoslovno plaćeni, sve u cilju da moderni čovek, rob vojnik, ne razmišlja.

Dakle, obrazovanje kao i tehnološki razvoj usmereni su u jednom pravcu a to je iskorišćenje pojedinca do poslednje kapi znoja ili krvi, kako hoćete. Svedoci smo da se i kroz obrazovanje, film, televiziju i štampu mnogo više proučavaju i favorizuju ljudi vojskovođe, osvajači.

Mnogo više se izučavaju i mnogo više većina čovečanstva zna o Aleksandru Makedonskom, Kleopatri, Cezaru, Džingis kanu, Atili, Hanibalu, Karlu Velikom, Sulejmanu Veličanstvenom, Napoleonu, Hitleru, Staljinu, Mao Ce Tungu i drugim, kao i o savremenim i bivšim političarima. Mnogo manje se pominje Aristotel, Sokrat, Platon, Ciceron, Leonardo Da Vinči, Njutn, Dostojevski, Tolstoj, Sartr, Tesla, Pupin, Ajnštajn itd. itd, znači oni ljudi koji su učinili mnogo više za čovečanstvo i njegov obrazovni i tehnološki razvoj. Kroz bližu istoriju možemo videti da su postojali i društveno ekonomski sistemi koji su pokušali da eleminišu taj robovlasnički odnos i svet privilegija, naravno nezasluženih.

Stvoren je socijalistički pa i komunistički sistem i njih su karakterisala uglavnom tri modela: Sovjetski, Kineski i Jugoslovenski. Kako su stvoreni ti modeli i ko ih je stvorio istorija će pokazati. U praksi Sovjetski model sa Staljinom na čelu je u stvari bio isto robovlasnički sistem samo što je robovlasnik bila država i jedan čovek. Staljin je pobio desetine miliona ljudi i to svojih građana. Svi građani morali su da misle isto kao i vođa, ipak skoro svi su imali krov nad glavom i nešto skromno da se pojede. Luksuz je bio dostupan manjini. Sličan sistem bio je i u Kini. Jugoslavija je počela malo kasnije da razvija samoupravni socijalizam koji je pokazao i dobre ali i loše strane. Sve u svemu, bilo je prednosti u smislu da je bila skoro puna zaposlenost, sigurna plata, odlazak na godišnji odmor skoro za sve radnike, ali bilo je i mana kao što je uravnilovka, nemogućnost nagrađivanja prema radu i znanju. Takođe na nacionalnom osnovu bilo je diskreditovanja najviše Srba i Makedonaca i Crnogoraca koji su bili nerazvijeniji deo države.

Izvesne slobode su postojale, sem što se nije smelo dirati u ličnost druga Tita.

U ekonomskom smislu podaci govore da između 1950. godine i 1970. privredni rast je bio konstantno između šest i sedam odsto, a nešto kasnije do 1980. između četiri i šest odsto. Indeks BDP-a po stanovniku u odnosu na svetski prosek je 1950. dostizao 64, 1960. godine dostigo je 86 a 1970. je iznosio 109, dok je 1980. godine dostigao 130.

Tadašnja Jugoslavija je spadala u srednje razvijene zemlje ali je u periodu od 1990. do danas zabeležen konstantan pad privrednog razvoja koji je ostvaren uz pomoć stranih moćnika i domaćih političara, tako da danas indeks BDP u odnosu na svetski prosek iznosi svega 57.

Učešće Srbije u svetskom BDP-u, u odnosu na svetski prosek u zadnjih deset godina, je sa 0,70 promila palo na 0,55 promila, ma da to učešće Srbije u ukupnom broju stanovnika sveta iznosi 0,92 promila.

I ostale države, bivše republike SFRJ, beleže pad u najvažnijem ekonomskom pokazatelju a to je indeks BDP-a u odnosu na svetski prosek ali najveći pad je u Srbiji.

Ovaj podatak bi bio još gori da nije bilo iseljavanja tako da je Srbija, recimo, od 2002. godine do danas ostala bez 700.000 stanovnika.

Ukupna najvrednija imovina građana Srbije, sadržana je, uglavnom u vcrednosti stanova, koje poseduju nbaši građani, a sve to datira iz doba socijalizma. Veoma malo imovine je stečeno u zadnjih tridesetak godina, u proseku dve do tri hiljade evra, po stanovniku, i to sve u većini slučajeva je imovina manjeg broja bogataša.

Danas, kao i u svetu, veoma mala manjina je izuzetno bogata koja je uz, čast izuzecima, stečena špekulativnim putem. Naša slika danas je desetak posto stanovništva pripada srednjoj klasa, a 90% stanovništva pripada siromašnoj klasi.

Vratimo se na druge sisteme kroz bližu istoriju i posmatrajmo recimo kapitalizam u SAD.

Poznati biznismen Ford je davao svojim radnicima petostruko veću platu nego što je bila prosečna i trudio se da obezbedi auto za svakog svog radnika. Poznati kralj čelika izgradio je stanove za svoje radnike i čak napravio i izgradio grad sa svim pratećim objektima. Kod nas čuveni Bajloni je takođe izgradio stanove za svoje radnike. I drugi bogataši, kao recimo Vajfert, Dunđerski, bili su poznati po svojim humanitarnim potezima koji se mogu prepoznati po svojim zadužbinama.

Ako pogledamo današnju Kinu koja je zvanično komunistička zemlja možemo tvrditi da ova zemlja u zadnjih desetak godina ima najveći procvat i recimo, od 2009. godine do 2014. godine je udvostručila svoj rast da bi i dalje nastavila sa tim nivoom rasta, pa je u sledećih par godina dostigla 40% privrednog rasta.

Odnos SAD i Kine u BDP-u je bio 3:1 a 2014. je 1,7:1. U narednih nekoliko godina ova zemlja, ako ovako nastavi, biće prva ekonomija sveta po visini BDP-a a i eliminisaće siromaštvo, što je sebi postavila kao svoj glavni zadatak.

Po zadnjim merenjima vidimo da BDP po stanovniku u Kini prelazi 8.000 dolara što praktično znači da ona postaje srednje razvijena zemlja a do skoro je bila jedna od najnerazvijenijih zemalja. Što se tiče Rusije može se konstatovati isto, privredni rast, koji je malo zaustavljen sankcijama pa je zabeležen izvestan pad privrednog rasta ali zadnjih par godina opet se beleži skroman rast.

Rusija je od 2009. godine do 2014. godine zabeležila rast od 66 odsto, pa je zahvaljujući tome, danas srednje razvijena zemlja. Ovo uzdizanje Rusije od nerazvijene zemlje do srednje razvijene zabeleženo je uz vođstvo Putina.

Danas Rusija ima javni dug od svega desetak posto BDP-a. Evropska unija beleži ogroman pad učešća u svetskom BDP-u pa je od 31% učešća u svetskom kolaču pre desetak godina danas pala na 21% . Ovaj pad bi bio još veći da u BDP nisu uključeni i prihodi od kocke, droge i prostitucije. SAD beleži prosečan svetski rast, možda malo iznad toga, ali kad se tome doda podatak da 40 miliona amerikanaca nema zdravstveno osiguranje, jasno je da ni u Sjedinjenim državama ne cvetaju ruže.

U stvari i u Evropi i u SAD većina bogatstva je koncentrisana kod vrlo malog broja ljudi što smo videli u prethodnom izlaganju. Kad oduzmemo bogatstvo bogatih jasno je da ostatak populacije i u Evropi i u SAD nema više od desetak hiljada dolara po stanovniku uz pomenuti dug prema bankama izražen kroz date hipoteke. Kad se sve uzme u obzir još uz podatak da u svetu samo desetak posto ljudi poseduje pasoš jasno je da je neoliberalizam pao na ispitu i da od njega korist ima samo manjina ljudi a to je videli smo jedan odsto čovečanstva.

Jasno je da nešto mora da se menja. Uz sve navedeno moramo izneti i podatak da sve takozvane razvijene zemlje duguju u proseku oko 100% BDP-a a tu prednjači Japan sa 220%, Grčka sa 180%, Italija sa 130%... Svu ovu lošu ekonomsku krizu su najbolje prepoznali građani Pariza i ostalih gradova Francuske koji su već par meseci u nekoj vrsti štrajka. U svakom slučaju vreme je za promene ali ja bih se zadržao na promenama u našem društvenom ekonomskom sistemu.

Analizirao sam sve društveno ekonomske sisteme i došao do zaključka da je najcelishodnija kombinacija društveno ekonomskih sistema. Naravno ovaj predlog nije jedini i može se menjati ako ima i postoji bolji. Ovaj predlog se daje kao podstrek i za druge predloge kao i za prilagođavanje predloženog..

Za Srbiju, kao prvo, predlažem da odustane od ulaska u EU uz nastavak saradnje na svim nivo ima uz preuzimanje onih sistremskih rešenja iz EU koji odgovaraju nama, uz nastavak i proširenje ekonomske saradnje.

Neoliberalizam sada treba prihvatiti samo onoliko koliko nama odgovara a veći deo preuzetog tog sistema treba odbaciti. Posebno treba preispitati način i nivo saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom.

Predlažem tri oblika svojine: prvi - zadržati postojeće vidove svojine, uz izmenu poreske politike u

smislu progresivnog oporezivanja svih vidova svojine. Zatim, treba uložiti 20 milijardi u nove oblike svojine: državnu, i modifikovanu društvenu svojinu. Novac za finansiranje obezbedili bi iz domaćih izvora, pre svega iz štednje građana, državnih rezervi, primarne emisije i kineskih kredita.

Najpre treba uložiti u poljoprivredu, pre svega u navodnjavanje i proizvodnju organske hrane i sve drugo vezano za poljoprivredu što donosi najveću dobit. Ministarstvo poljoprivrede trebalo bi da obezbedi nastavak procesa formiranja zemljoradničkih zadruga i da u pregovorima sa kineskim i ruskim partnerima ugovori izvoz poljoprivrednih proizvoda.

Zadatak zemljoradnika i drugih vlasnika zemljišta bi bio samo da proizvede, a ne i da brine o plasmanu, za koji bi bila zadužena država, pogotovu oko izvoza. Uz određena ulaganja u stočarstvo, povrtarstvo i voćarstvo, naravno uz znatno veći stepen navodnjavanja, mogla bi da se upetostruči poljoprivredna proizvodnja koja bi obezbedila izvoz za Kinu i Rusiju.

Tako bi se postojeći prihod od tri milijardi evra podigao na 15 milijardi evra, naravno uz prerađivačku prehrambenu industriju koja bi se formirala u državnoj i modifikovanoj društvenoj svojini. Da je ovo moguće govori i podatak da Holandija na mnogo manjoj površini ostvaruje 60 milijardi evra od poljoprivrede a ima mnogo lošiji kvalitet zemlje, zato treba odmah ukinuti zakon o prodaji zemlje strancima.

Samo od poljoprivrede za pet godina imali bi kumulativni rast od 30% BDP-a. Takođe, bi trebalo asfaltirati puteve do svakog sela a uporedo krenuti sa formiranjem preduzeća za preradu poljoprivrednih proizvoda u društvenoj i državnoj svojini preko državne centralne banke koja bi bila zadužena za finansiranje i ostalih preduzeća u državnoj i društvenoj svojini.

Ostala ulaganja svakako bi se odnosila na turizam. Mi raspolažemo sa tridesetak banja i preko 200 termalnih izvora koje su potencijalne banje. Uz određena ulaganja moglo bi se izgraditi novih banja, naravno uz izgradnju puteva do njih.

Od sadašnjih milijardu evra prihoda od turizma mogli bi dostići do pet milijardi evra. To bi uvećalo BDP za sledećih 10%. Ostali deo finansijskih ulaganja trebalo bi uložiti u nove fabrike gde smo ranije bili poznati u svetu, kao na primer u industriji traktora, kombajna i proizvodnju opreme za navodnjavanje i izgradnju modernih hladnjača.

U svakom slučaju, dobro bi došli programi koji u najkraćem roku vraćaju uloženi novac i koji se mogu realizovati kroz prodaju na evroazijskom tržištu. Programe bi ocenjivala država preko svog organa zaduženog za ovu delatnost uz saradnju sa centralnom državnom bankom koja bi bila formirana.

Državna preduzeća bi bila formirana od strane države a rukovodeći tim tih državnih preduzeća birala bi država koja bi na osnovu jasnih ekonomskih parametara ocenjivala rezultate i ko ih ne ostvari automatski bi bio smenjen.

Što se tiče modifikovanih društvenih preduzeća radnici - sitni akcionari- bi tajnim glasanjem birali rukovodeći kadar tj. upravni odbor i direktora koji podnose program sa jasnim merljivim ekonomski parametrima na osnovu kojih bi se merili njihovi rezultati koji bi na proveri bili svake godine kad bi im se ili ukazivalo ili otkazivalo poverenje, takođe tajnim glasanjem.

Niko ne bi smeo da ima više od 5% akcija kako bi ovaj oblik svojine imao smisla. U sledećih pet do deset godina privredni rast bi dostigao 50 do 100 odsto, što bi zemlju vratilo ponovo na znatno ispod 50 odsto javnog duga u BDP zemlje a životni standard stanovništva bi bio udvostručen i indeks BDP-a po stanovniku u odnosu na svetski prosek bi bio između 80 i 90 udela u BDP, a u svetskom BDP bi dostigao 0,85 promila. Ovo su skromna predviđanja, a vrlo je moguće da bi rezultati bili i bolji.

U sledećem delu teksta u kratkim crtama bih ponovio šta treba uraditi u sledećih desetak godina: kao prvo, zadržati postojeća preduzeća, a postepeno iz sopstvenih sredstava i kredita iz Kine plasirati 20 milijardi evra u poljoprivredu, infrastrukturu, turizam, prehrambeno prerađivačku industriju kao i ostalu industriju, u koj Srbija ima komperativne prednosti.

Ovo treba realizovati kroz nova preduzeća u privatnoj i modifikovanoj društvenoj svojini sa krajnjim ciljem da postepeno sva tri oblika svojine egzistiraju sa oko jedne trećine učešća.

U ovaj predloženi oblik privređivanja još više verujem posle pojavljivanja knjige Tome Piketija „Kapital i ideologija", najčitaniji ekonomista sveta i nakon njegovog predloga da 50% članova upravnog odbora svakog preduzeća čine radnici.