Pogled iz Moskve

Kineski kolos ulazi u fazu ekonomske i političke nestabilnosti

Zalazak Istoka

Mnogi ozbiljni ekonomisti i sinolozi odavno govore o navodnom dolasku „kineskog veka", kao o pokušaju da se san ostvari. Kina danas doživljava značajne teškoće, opterećene u perspektivi nemirima i podelama. Naravno, mi moramo da sa ovom ogromnom državom izgradimo uzajamno korisne partnerske odnose, da se u koordinaciji sa njom suprotstavimo zapadnoj ekspanziji. Ali, takođe je potrebno i trezveno pogledati na svet, proučavajući ne samo dostignuća, već i probleme naših suseda. U suprotnom, njihovi problemi mogu da postanu naši...

Piše: Igor Druz

Priča se, na primer, da se sve velike kineske kompanije, među kojima ima i onih koje ulaze među najveće u zemlji, suočavaju sa nemogućnošću da vrate novac poveriocima. Ukupan obim neplaćenih kredita dostigao je impresivnih 20 milijardi dolara, izvestio je Njujork tajms.

Spisku firmi kojima je ponestalo novca pridružili su se i državni industrijski gigant Tewoo Group i konglomerat Founder Group koji je povezan sa Pekinškim univerzitetom, jednim od najboljih i najstarijih u zemlji.

U narednim godinama kineske kompanije moraće da isplate stotine milijardi korporativnog duga, više od 200 milijardi ići će investitorima i poveriocima širom sveta.

Pekingu sada predstoji donošenje odluke o tome koje od tih kompanija će moći da spase, zato što kineske vlasti očigledno ne nameravaju da pomognu svima. Eksperti očekuju da će broj neizvršenih novčanih obaveza rasti. Kristofer Li, stručnjak za kreditiranje iz S&P Global je posebno primetio da država uprkos željama ne bi mogla da podrži sve.

U materijalu se navodi da su poslednjih decenija kineske kompanije veoma brzo rasle, a strani investitori su žurili da im ponude nove pozajmice. U pozadini problema u privredi, Peking je odlučio da uvede red u toj oblasti i da zaustavi šeme iz „sive" zone. Ipak, usporavanje kreditiranja je dovelo do povećanja kamata, a to je dodatno udarilo na ekonomski rast koji se tokom decenija ionako maksimalno usporio.

Ali, ogromni korporativni dugovi čine samo mali deo ekonomskih problema Kine. Potencijalno mnogo opasniji je državni dug Kine, odnosno dugovi za koje odgovara država.

Ova zemlja zauzima treće mesto po veličini ovih dugova. Na prvom mestu je, prirodno, SAD, na drugom - Japan. SAD su, prema podacima MMF-a (World Economic Outlook Database), 2018. godine imale fiksni dug od 21,46 triliona dolara. Kina je, prema istom izvoru, u istom trenutku, imala državni dug od 44,79 triliona juana. Prema tadašnjem kursu juana prema dolaru, to je oko 6,54 triliona dolara.

Pritom, ni Amerika, ni Japan, gotovo da ne povećavaju svoje državne obaveze (dugove), uz to Vašington štampa glavnu svetsku valutu i ima neverovatnu vojnu moć, što olakšava njegov položaj. Kina, koja nastavlja da povećava dug frenetičnim tempom, nema ništa slično. Kako primećuje V. Katasonov, poznati ekonomista, profesor MGIMO (Moskovski državni institut za međunarodne odnose Ministarstva inostranih poslova Rusije), za četiri godine kineski dug je porastao za 14,14 procentnih poena.

To ga podseća na dinamiku rasta državnog duga Grčke u prvoj polovini tekuće decenije (kao što je poznato, to je imalo katastrofalne posledice za ovu zemlju).

Na osnovu toga, i niza drugih makroekonomskih pokazatelja, prof. Katasonov, kao i niz drugih naučnika, izražava mišljenje da upravo Kina može da izazove i postane epicentar nove svetske ekonomske krize.

Primećujem da će, ako do toga dođe, to ozbiljno pogoršati sve ogromne unutrašnje protivrečnosti u Kini, na koje posebno ukazujem u mom članku „Trojanski konj Anglosaksonaca", u kojem je konstatovana nesposobnost vlade u Pekingu da uvede red na nekim teritorijama, pre svega u Hongkongu koji je rastrzan „obojenom revolucijom".

Čak je i sama Komunistička partija Kine (KPK) puna unutrašnjih protivrečnosti. Sada je to, umnogome, partija vlasti slična Jedinstvenoj Rusiji. To je već odavno partija pragmatičnih ljudi, često bez ideologije, koja ima samo ljušturu „crvene" ideologije, kojoj se često tajno podsmevaju i sami članovi.

Svojevremeno sam mnogo komunicirao sa Kinezima, između ostalog i sa diplomatama, biznismenima, novinarima. Oni često podsećaju na likove iz vremena perestrojke u svom iskreno oduševljenom stavu prema Zapadu, iako se često sreću i ekstremni nacionalisti.

U celini, u Kini se zapadna ideologija komunizma tiho menja zapadnom ideologijom liberalizma, što je, uzgred, po definiciji, nemoguće bez velikih potresa...

Tačno je da su u Kini sačuvani neki ostaci drevnih tradicija, ali u celini ona odavno stoji na zapadnim ideologijama i tehnologijama.

Realno, savremena Kina ima 70 godina, i za te godine tako mnogo su se promenili mentalitet, kultura i elita tog naroda, da njeni preci jednostavno ne bi prepoznali svoje potomke. Sadašnji „naslednici milenijumske civilizacije" često čak nisu u stanju da pročitaju kineske knjige izdate pre sto godina, da ne govorimo o onima iz još dalje prošlosti! Radi se o tome da su u Kini zvanično „uprostili znakove", pa je shodno tome promenjeno oko dve i po hiljade znakova kineskog pisma. To je većini Kineza umnogome otežalo razumevanje starih pisanih izvora.

Generalno, mit o „milenijumskoj neraskidivoj istoriji Kine" veoma je ranjiv. Nemoguće je u jednom članku razobličiti sve aspekte, ali ukratko govoreći, tokom svoje istorije Kina je više puta bila osvajana i deljena. Otprilike svakih 250-300 godina tamo dolazi do potresa. Pod udarcima varvara ili seoskih razbojnika, rušena je dinastija na vlasti, pritom su se obično menjali državni jezik i religija. Odnosno, to je već bila druga država.

Zato je na kineskoj teritoriji stvoren, za Evropu čudan, politički koncept „Mandat neba", čija je suština u tome da je pobednik uvek u pravu, te ako je uspeo da naglavačke okrene državu i preuzme vlast, onda svi moraju sa tim da se pomire, jer mu je vlast, navodno, data odozgo.

Neki ljudi kod nas imaju čudne komplekse pred tom „milenijumskom civilizacijom", iako je naša Rusija bila mnogo stabilnija, uz sve potrese sačuvala je svoju veru i jezik. Ako upoređujete Rusiju sa Kinom, onda je tamošnji lokalni „mongolski jaram" - vladavina Mandžuraca nad Kinezima (Han narod) - okončan tek 1911. godine.

Pritom se vlast Zlatne horde čak i ne može nazvati jarmom u poređenju sa onim što je bilo u Kini za vreme Mandžuraca. U svakom slučaju, Mongoli nisu proglasili svoj jezik državnim i nisu zauzimali sve visoke položaje u Rusiji, kao Mandžurci u Kini. Oni nisu naselili svu okolinu Moskve, nisu doveli iz mongolskih stepa svoje saplemenike, kao što je okolina Pekinga do danas ostala naseljena Mandžurcima, tu i danas živi više Mandžuraca nego u samoj Mandžuriji.

Mongoli su se, generalno, malo mešali u unutrašnje upravljanje i uređenje u našim zemljama, tražeći pre svega da im se plati danak. A mandžurski zavojevači su, npr. tražili od kineskog stanovništva da u znak pokornosti obriju deo glave i nose perčin. Kineske patriote dugo su se borili protiv ovog ponižavajućeg zahteva, ali su bili prinuđeni da se potčine. Mandžurske vlasti su naredile da se na licu mesta odrubi glava svakome ko nije obrijao glavu; odsečene glave stavljali su na visoke motke i držali ih u centru grada ili sela za plašenje naroda. „Ako sačuvaš kosu, nećeš sačuvati glavu, ako sačuvaš glavu, nećeš sačuvati kosu", govorili su pobednici.

Sami Mandžurci su činili zasebnu, privilegovanu elitu. Doneli su mere protiv asimilacije, zbog toga su mešoviti brakovi bili strogo zabranjeni. Koristeći sva dostignuća viševekovne kineske kulture, pohlepno se obogaćujući na račun kineskog naroda, Mandžurci su svesno podizali ogradu između sebe i pokorenog naroda. Zatim, sredinom 19. veka, Mandžurci, izmučeni u „opijumskim ratovima", postali su veoma zavisni od evropskih kolonijalnih sila, a kasnije su potpuno pali pod njihov uticaj.

Američki profesor Saton je na osnovu arhivskih dokumenata Stejt departmenta SAD dokazao da su „kinesku revoluciju" u kojoj je svrgnuta Mandžurska dinastija, za svoje ciljeve finansirali tajkuni sa Volstrita.

Zatim, nakon što su njihovom zemljom vladali Japanci sa Evropljanma i njihovim kineskim vazalima, tamo su pobedili komunisti - marionete SSSR-a, koji su potpuno promenili tradicionalne vrednosti kineskog naroda.

Često se dešava da jedna živopisna epizoda iz života naroda više govori o njegovom savremenom mentalitetu i njegovoj budućnosti, nego svi tomovi naučnih istraživanja. Navešću jedan primer. Godine 2019. u Kini se dogodio jedinstven događaj: stariji supružnici su bez vantelesne oplodnje, potpuno prirodnim putem dobili zdravu ćerku. Postavši majka u 67. godini, Tjan In je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao najstarija majka na svetu. U svakom normalnom društvu to bi izazvalo radost cele familije.

Uveren sam da bi većinu porodica koje žive u savremenoj EU, koju mi s pravom kritikujemo za pad morala, obradovao tako jedinstven i srećan događaj. Ali, u ovoj kineskoj porodici sve je bilo potpuno drugačije. Bebini četrdesetogodišnji brat i sestra, saznavši da njihova majka čeka još jedno dete i ne želi da prekine trudnoću, odlučili su da prekinu svaku komunikaciju sa njom i sa svojim ocem, odrekli su se roditelja i nove sestre. Oni su čak zabranili svojoj odrasloj deci da razgovaraju sa bakom i dekom.

Primećujem da su se poštovanje velikih porodica i kolektivizam sačuvali u Kini pod svim zavojevačima. I dok su pomenuti Mandžurci vladali Kinom, Kinezi su želeli da imaju više dece. A konfučijanstvo propisuje poštovanje roditelja i odricanje dece od oca i majke uvek je smatrano sramnim i kriminalnim činom. Tako mogu da se ponašaju samo naslednici sedamdesetogodišnje Kine, nikako naslednici drevne civilizacije.

Naravno, možete reći da je to jedinstven slučaj. Ali, to uopšte nije tako: prekidi trudnoće koji se vrše po naredbi kineskih vlasti koje su mnogo godina zabranjivale da porodice imaju više od jednog deteta, ušli su bukvalno u svaku kinesku porodicu i postali potpuno obična i svakodnevna stvar. To je bio uslov Zapada za obezbeđivanje investicija Kini.

Deng Sjaoping, koji je kod nas smatran „dobrim dedicom" i „ocem ekonomskog čuda", dao je „zeleno svetlo" za najmasovnije ubistvo dece u majčinoj utrobi u istoriji čovečanstva. Da, globalisti su dali Kini novac, ali su je lišili budućnosti, tim pre što su uspeli da poseju seme razdora među generacijama, da daju prednost materijalnom nad duhovnim.

Sa takvim egoističnim i neotesanim ponašanjem koje danas veoma često pokazuje kineska omladina, očigledno je da je budućnost ove zemlje pod velikim znakom pitanja. I Domovinu, kao i porodicu, treba voleti i štititi.

Brzo starenje Kine, u kojoj je natalitet niži čak i od evropskog, brz rast egoizma među omladinom koja je rasla u malim porodicama, sve su to simptomi predstojeće kineske katastrofe, a nipošto nastupanje svetskog „kineskog veka" čiji dolazak nam obećavaju neki futurolozi. Sedamdesetogodišnja kineska istorija kreće se ka zalasku.

Naravno da se ne radujem kineskoj krizi koja se približava. Rusiji ne odgovara ni preveliko jačanje Kine, ni njen pad. Tim pre, stratezi SAD žele da sudare Rusiju i Kinu, i sigurno će u slučaju velike krize „došapnuti" Pekingu da izlaz iz nje predstavlja ekspanzija na „severne teritorije", odnosno na Sibir i Daleki istok (ruski).

Već sada, kao što je poznato, Kinezi „prolaze" tamo u grupama od po više hiljada, i teško je zamisliti šta bi moglo da se desi u slučaju ozbiljne unutrašnje krize u Kini.

Mi uvek moramo da imamo na umu da je Moskva - treći Rim, da samo Rusija, sa svim svojim bolestima, sprečava svet da padne u ponor zla.

Nama je potrebno da se vratimo korenima ruske civilizacije, a ne da se oduševljavamo sa svim onim što dolazi iz inostranstva, kako sa Zapada, tako i sa Istoka.