BLISKI ISTOK

Na tim prostorima rat je uvek ''stanje redovno''

Mir je daleko od Bliskog istoka

Nikad nije postojalo mirno doba na Bliskom istoku. Nije bilo mirno ni u doba Starog Zaveta, a nije ni danas. Čini se da ga neće biti ni u nekoj doglednoj budućnosti. Taman Islamska država pretrpi poraz, da bi se pokazalo da se to najverovatnije nije stvarno ni dogodilo. Taman se Izrael i Palestinci nešto dogovore, a onda se ustanovi da se nisu dogovorili. U Siriji porodični autokratski režim drži situaciju u toj zemlji čvrsto u rukama, a onda više tu situaciju ne kontrolišu. Makar ne čvrsto. U Egiptu bi sve bilo u redu kad se ne bi svako malo odigravali državni udari. U Iraku ratovi još nisu završeni, a i neće skoro. U Afganistanu i kada je mir to ne liči na mir. Iran bi hteo atomsko oružje, ali mu ostatak sveta to ne dozvoljava. Upravo su ponovo buknule vatre rata u nekadašnjoj Persiji čija nas istorija uči da je mir nepoželjan. Vašington je gađao aerodrom u Bagdadu raketama koje su raznele poznatog kasapina i iranskog nacionalnog heroja Kasima Sulejmanija. Iran je raketirao dve američke vojne baze u Iraku trudeći se da ne bude žrtava. I nije ih bilo. Rat je samo jedno od agregatnih stanja mira, tvrdi Milan Balinda, dugogogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Nema sumnje da zvuči iznenađujuće, čudno, apsurdno kada svet, nakon što je Iran gađao američke vojne baze u Iraku, odahne sa olakšanjem. Nije bilo žrtava i šteta je bila minimalna. Ipak, Teheran je odlučio da nacilja raketama na prazne delove američkih baza, ali su time pokazali da umeju da naciljaju te da mogu i na gađaju mnogo osetljivija mesta.

Rakete koje su koristili imaju preciznost od nekih 50 metara gore dole. Reakcija američkog predsednika na napad Irana je bila smirena i njom je dao do znanja da Amerika neće odgovoriti. Narod u Iranu je tražio "smrt Americi", a njihov ih je režim ubeđivao da je s napadom na američke baze osvetila smrt Sulejmanija. Dodatno su neke iranski izvori lansirali lažnu vest da je poginulo 80 Amerikanaca, a tu su vest preneli neke petparačke novine drugih zemalja.

Dolazeće iranske rakete praćene su od strane američkih radara i satelita i svu su imali dovoljno vremena da uđu u skloništa, mada, čini se, ni to nije bilo potrebno. Iranski ministar inostranih poslova, Džavad Zarif, pozvao je na spuštanje tenzija između Irana i Amerike, a glavni mula iz Teherana pretio je Americi dodatnim odmazdama. Svako je pričao za svoju publiku; ministar za svet, a ajatolah Hamnei za svoj narod. Nema nikakvih garancija da do dodatnih sukoba ipak neće doći mada ni Vašington, a ni Teheran, ne žele da međusobno otvoreno ratuju. o Dakle, uvodna faza vojnih sukoba između Amerike i Irana je najverovatnije završena, iako niko ne može da predvidi da li će Iran u budućnosti da napadne neke američke ciljeve, ili ciljeve u državama saveznicima Amerike. Moguće je da neke pro iranske snage, u Iraku na primer, napadnu američke trupe bez znanja i odobrenja Teherana.

Na gubitak života američkih vojnika Vašington će odgovoriti, a taj, ili ti, odgovori mogu biti veoma razorni. Uostalom, Tramp je istakao da je Amerika spremna da uzvrati udarac.

Zašto Iran i Amerika ne ratuju? Vašington je rekao da su gađali Sulejmanija da bi se tako sprečio rat jer je on organizovao iranske proksi snage da napadnu američku ambasadu u Bagdadu. Teheran sa svoje strane u oružanom sukobu sa Amerikom može samo da izgubi i može da izgubi mnogo. Američka vatrena moć može da im razori zemlju bez i da jedna američka čizma stupi na tlo Irana. Iran ima preko 500.000 vojnika, a nekih 150.000 su elitne trupe Revolucionarne garde kojom je dirigovao Kasim Sulejmani.

Bez sumnje, Irak je takođe imao svoju Revolucionarnu gardu koja se nije pokazala u najboljem svetlu u sukobu sa američkom koalicijom tokom ratova u Persijskom zalivu. Iran ima rakete svih vrsta, ali SAD ih ima više, razornije i stacionirane blizu iranskih granica.

Iran ima svoje proksi snage u Libanu, Siriji, Iraku i Jemenu, ali bi Vašington najverovatnije odgovorio ne samo napadom na te snage već i napadom na sam Iran. Iran ima veoma sposobne ekipe za sajber napade i to verovatno u većoj ili manjoj meri u budućnosti i koristiti. o Što se Amerikanaca tiče, oni imaju radarsku bazu u Izraelu. U Saudijskoj Arabiji ima 500 američkih vojnika, ali taj broj može drastično da poraste bukvalno tokom noći.

U Iraku Amerika drži 5.000 vojnika, ali je Bagdad tražio da te trupe, kao i druge strane, napuste Irak. Međutim, Vašington je poslao poruku da će se to i dogoditi, ali "ne u ovom momentu".

U Turskoj ima 1.700 američkih vojnika, u Jordanu 2.300, u Avganistanu 8.475... U Ujedinjenim Arapskim Emiratima 5.000, u Kataru 10.000, a u Behrainu, gde je glavna američka komanda za taj deo sveta, se nalazi i sedište Šeste flote sa sve skupa 20.000 ljudi.

Gde su američke nuklearne podmornice još nije javni podatak. I bez obzira koliko je Iran jak, bilo bi iluzorno očekivati dobre vojne rezultate protiv američkih snaga.

Ipak, sada je postalo jasnije ko drži koje karte u rukama i moguće je da je došao trenutak da Vašington i Teheran otpočnu nove pregovore.

Američkoj administraciji se nije dopao dogovor o nuklearnom razoružanju Irana, koji je prethodna američka vlada, uz učešće nekih evropskih država i Rusije i Kine, postigla. Teheran će i dalje trpeti američke sankcije i moraće da se odluči i da prihvati po njih drastičnu istinu da ne može šut protiv rogatog.

Iluzija je da bi Teheranu pomogla atomska bomba, jer bi da je imaju morali bi biti bombardovani možda i sa atomskim bombama, a to svi koji je imaju izbegavaju da urade, a na to bi računao Teheran. Iran sa atomskim oružjem takođe bi provocirao Saudijsku Arabiju koja bi onda dobila svoje nuklearno naoružanje. o Može se smatrati da Bliski istok završava negde tamo kod Pakistana, a počinje negde tu kod Kipra oko kojeg se zaoštrava veoma neprijatna situacija latentno sukoba između Grčke s jedne strane i Turske s druge.

Turska ima dva velika problema: prvo, nema ni naftu ni gasa, a drugi problem je nastao pre 16 godina, ali je svakim danom sve više rastao - Redžep Tajip Erdogan. Turski predsednik je uvrteo sebi u glavu da je Turska više nego što jeste, da je na putu, i pod njegovim vođstvom, da postane novo Osmanlijsko carstvo, a gde bi on bio sultan, ili nešto kao sultan.

Kada je pre 16 godina stupio na vlast, Erdogan se pretvarao da je demokrata koji vodi Tursku u Evropsku Uniju. Onda mu se to nije dopalo jer je bilo mnogo demokratski. Počeo je malo po malo da vrši čistku u pravosuđu i vojsci odakle je na jedan ili drugi način izbacivao liberalne, pre svega sekularne neistomišljenike. Postao je nezaustavljiv.

Bilo je mnogo protesta građana povodom jedne ili druge odluke Erdoganovog sistema, ali on je sve to uspeo da prebrodi oslanjajući sa na svoju glasačku bazu koja se pre svega sastojala od siromašnijih i siromašnih, nedovoljno obrazovanih i neobrazovanih kako već to funkcioniše kod svih svetskih autokratskih režima.

Sada želi da izgradi novo Otomansko carstvo i to, ako je moguće, do 2023. kada će se slaviti 100 godina od ukidanja sultanata. A onda je na lokalnim izborima 2018. Erdoganova partija izgubila i u Istambulu i u Ankari, a i u svim važnim gradovima duž Mediterana.

Erdogan, koji je bio gradonačelnik Istambula taj gubitak nije mogao lako da proguta. Izdejstvovao je da se u tom gradu izbori ponove jer je razlika u broju glasova između pobednika i njega bila "mala". Istambulčani su glasali još jednom i tada je Erdogan pretrpeo težak poraz. Broj pobedničkih glasova je bio više nego ubedljiv.

Razlog za gubitak lokalnih izbora, mada je on sve skupa dobio veći broj glasova širom Turske, ali pre svega zahvaljujući "seoskim zabitima", nije bio taj što je narod postigao veći standard ili se obrazovao, nego suprotno tome.

Turska ekonomija je počela da posustaje i to pre svega pritiska one koji imaju manje. Erdoganova partija je počela da se kruni, napuštali su je bivši Erdoganovi najbliži saborci i saradnici. Erdogan je polarizovao stanovništvo svoje zemlje i to ga je tresnulo po glavi. Protiv njega su se ujedinili svi njegovi protivnici koji se bez njegove politike nikada ne bi sakupili.

Ujedini li su se za izborni dan islamisti, levi liberali, nacionalisti i socijaldemokrate. Nemogući savez se pokazao mogućim jer ih je vezivao otpor prema Erdoganu. Kako ekonomija u Turskoj i dalje grca u problemima, Erdogan će sve više imati poteškoća da ostvari svoj sultanski san. Bez sumnje, njemu unutrašnji problemi nisu dovoljni već je počeo da se svađa sa pola sveta.

Prvo se zakačio sa Rusima da bi kasnije postali "veliki prijatelji". Onda se zamerio Amerikancima da bi se ti odnosi pogoršavali svakim danom. Potom je odlučio da se otvorenije umeša u sirijski građanski rati i tamo glavama plaćaju turski vojnici. Potom je na red došlo natezanje čiji je prirodni gas koji leži ispod kiparskog dela mora. Velika nalazišta gasa protežu se od Egipta, pa do Izraela i Kipra, ali Ankara tvrdi da je dobar deo zahvaćen turskom kontinentalnom pločom. o Osim toga, Turska je "zabrinuta" za budućnost turskog dela Kipra, mada postoje jasna rešenja da će Turci tog dela ostrva dobijati svoj deo. U četvrtak, 2. januara, Grčka, Izrael i Kipar potpisali su ugovor za izgradnju podvodnog gasovoda koji će prirodni gas vađen ispod mora dopremiti do kontinentalne Evrope.

Taj će gasovod biti dugačak 1.900 kilometara i krenuće od Izraela do Kipra, odatle do Krita, a potom do kontinentalne Grčke. Iz Grčke će jedan krak ići ka severozapadu, a drugi ispod mora ka Italiji. Tom će gasovodi kasnije biti pridodavani kraci koji bi kretali od novih pronalaženja gasa ispod mora kod Kipra i same Grčke.

Za sada je predviđena cena projekta od šest milijardi dolara. Prvobitna predviđena količina gasa zadovoljila bi deset odsto evropske potrebe za tim energentom. Sam projekat je smeo jer već ima političke i logističke komplikacije.

Svakim danom rastu tenzije između Grčke i Kipra sa jedne strane i njihovog "dežurnog" rivala Turske s druge. Ankara je povećala ulog tenzija jer je krenula da istražuje šta ima ispod mora u ekonomskim zonama dve države članice Evropske Unije, Kipra i Grčke. Ankara je poslala brodove da vrše probne bušotine, a njih prate turski ratni brodovi. Ta turska ekspedicija vršlja po vodama koje pripadaju "ekskluzivnoj ekonomskoj zoni" Kipra.

Prošle su godine par turskih ratnih brodova ometale jedan američki brod za bušenje, ali su onda stigli američki vojni brodovi i udaljili Turke. Povodom potpisivanja ugovora o izgradnji gasovoda izraelski premijer Netenjahu je rekao da će Izrael sa svojim rezervama prirodnog gasa postati "moćna kuća kada su energenti u pitanju". Dodao je da se uspostavila "alijansa velike važnosti". o Jedna od prednosti novog gasovoda je i ta što on ne prelazi mnogobrojne granice i budući da je pod uglavnom pod vodom smanjuje se mogućnost sabotaža. Kiparska vlada dala je licence italijanskoj kompaniji Eni, francuskoj Total i američkim EksonMobil i Noble enerdži iz Teksasa. Te su kompanije zadužene da vrše bušenje u kiparskoj morskoj ekonomskoj zoni.

Erdogan ne miruje i odlučio je da sa Libijom potpiše "morski sporazum" koji bi "podelio" dobar deo Mediterana između Turske i Libije. Grčka, Kipar, Francuska, Italija i Egipat odmah su odbacili taj sporazum. Italija je u zajedničkom protestu učestvovala kao posmatrač.

Ankara je potpisala sa Tripolijem, ali su pet zainteresovanih zemlje taj dogovor proglasile "ništavnim i nevažećim" tvrdeći da, između ostalog, podiže tenzije u regionu. Turska je sa svoje strane poslala vojne trupe u Libiju i tim činom prekršila rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija koja je nastala sa ciljem da se sukobi unutar Libije okončaju političkim rešenjima.

Ukoliko se Erdogan već nije preigrao, sigurno će se ubrzo preigrati i to može da ga košta vlasti u Turskoj, a možda i više od toga. U istoj, zapadnoj, mediteranskoj zoni Bliskog istoka previranja se nastavljaju i u Libanu.

Kada je prošlog oktobra libansko ministarstvo telekomunikacije odlučilo da nametne takse od dva dolara mesečno na VatcAp aplikaciju, počeli su demonstracije. Pobunili su se mladi ljudi, najsiromašniji i krenuli sa demonstracijama po gradovima te male zemlje sa velikom ekonomskom nejednakošću.

Vlada je zatvorila svoje kancelarije, univerzitete i državne škole. To je izazvalo da se još veći broj ljudi pridruže demonstracijama. Potom su libanske banke zatvorile tokom dve nedelje i niko nije mogao da podigne svoj novac. Inače, moć u Libanu dele šiiti, suniti i hrišćanska zajednica.

Premijer Saad Hariri je podneo ostavku 30. oktobra, a predsednik zemlje je 19. decembra za premijera postavio bivšeg ministra obrazovanja Hasana Diaba. Demonstranti nisu bili zadovoljni s tim odlukama i protesti su se nastavili. Libanska ekonomija je na ivici kolapsa.

U toj zemlji jedan odsto stanovnika poseduje 40 odsto bogatstva i svojim kućama odnose 23 odsto nacionalnog prihoda. Zemlja je takođe na ivici bankrota jer je javni dug dostigao 150 odsto BND. Godišnji budžet je takođe deficitaran nekih 11 odsto. Cena servisiranja duga i sazrelih rata iznosi četiri milijardi dolara godišnje.

Privredni rast je skoro zaleđen, a iznosio je 0,2 odsto u 2018. godini. Liban ima sve manje strane valute kojom bi pokrila potreban uvoz, a pre svega nafte, pšenice i lekova. Uzevši u obzir da u Libanu operiše i Hezbolah, proksi Irana, koja učestvuje u ratu u Siriji, čini se da je samo pitanje vremena kad će Liban da "bukne".

Hezbolah organizacija je proksi Irana i u slučaju napada te zemlje na Izrael, Hezbolah bi igrala jednu od glavnih uloga jer je dobro vojno obučena, a i opremljena. Istina, Hezbolah nije napala Izrael još od 2006. Odmah nakon smaknuća generala Sulejmanija, Iran je otvoreno zapretio da će napasti Izrael.

Režim u Teheranu ima raspolaže sa dosta mogućnosti da to i uradi. Izraelski premijer Benjamin Netenjahu odgovorio je na te pretnje porukom da će Izrael u slučaju da bude napadnut "žestoko uzvratiti". "Država Izrael je stabilno sidro u uzburkanim vodama Bliskog istoka", rekao je Netenjahu. Dodao je da je Sulejmani odgovoran za smrt bezbroj nevinih ljudi i da je destabilizovao mnoge zemlje. "Tokom decenija on je sejao jad i strepnju i planirao je još mnogo gore stvari."

Ispitivanja relevantnih organizacija u Izraelu pokazuju da je ogromna većina izraelskih građana saglasna sa Netenjahuom i da je čvrsto rešena da odbrane svoju zemlju "kako god bude bilo potrebno". Takođe postoji konsenzus svih izraelskih političkih partija da Iranu treba oštro odgovoriti na sve pretnje. Inače, tokom prošle godine Iran je, preko svojih proksi snaga, ispalio rakete na Izrael tokom januara, septembra i novembra.

Koje adute poseduje Izrael u sukobu sa Iranom, ako se to dogodi u bliskoj budućnosti, uglavnom može samo da se nagađa. Pre svega kako bi Izrael, ukoliko bi sukob krenuo loše po njega, mogao da direktno napadne teritoriju Irana. O tome se ne priča, ali mali broj stručnjaka sumnjaju da Izrael nije u stanju da to uradi.

Najveća ljudska tragedija u ovom trenutku događa se takođe na Blikom istoku. Ne, nije u Siriji, već u Jemenu. U toj zemlji od 24 miliona ljudi za 80 odsto njih, uključujući i 12 miliona dece, potrebna je pomoć. Oskudevaju u hrani, u vodi, u lekovima i drugim osnovnim potrepštinama.

Civili ginu u građanskom ratu bilo od strane vladinih trupa koje potpomaže Audijska Arabija, bilo od strane pobunjenika koji imaju podršku Irana. Sukobi su počeli nekoliko godina ranije, ali se rat razbuktao 2015. godine.

Konflikt ima korene u političkoj tranziciji koja je trebalo da donese stabilnost. Jemen, koji je 2011. sledio jednu od revolucija Arapskog proleća i gde je dugogodišnji autokrata Ali Abdula Saleh bio primoran da vlast preda jednom od svojih zamenika, Abdrabuhu Mansur Hadiju, upao je u još veće probleme jer Hadi nije bio sposoban za predsedničke dužnosti.

Nije umeo da odgovori na učestalo divljanje džihadista, na separatističke pokrete na jugu zemlje, na nelojalni bezbednosni personal, na korupciju, nezaposlenost i nestašici hrane. Huti pokret, koji je već delovao tokom prethodne decenije, iskoristio je slabost novog predsednika i okupirao deo Jemena.

Huti su šiiti muslimani i dobijaju pomoć iz Irana. Mnogi stanovnici Jemena, uključujući i sunite, nezadovoljni novom vladom pridružilo se Hutima krajem 2014. i početkom 2015. Marta meseca 2015. predsednik Hadi pobegao je u inostranstvo.

Provocirani uspesima Huta, Saudijska Arabija i osam, većinom arapskih zemalja sunita, počeli su vazdušne vojne intervencije sa ciljem da na vlast vrate Hadia. Tad su Saudi rekli da će sukobi trajati nekoliko nedelja. Još traju! Jemen je najveća ljudima izazvana katastrofa na svetu.

Osim Huta i vladinih snaga, problem su i separatisti koji zahtevaju nezavisnost juga Jemena koji jeste bio odvojena država pre unifikacije iz 1990. godine. Separatisti su jedno vreme bili čak u koaliciji sa vladom Jemena, ali se taj savez raspao. Situaciju komplikuje i razilaženja u koaliciji koju predvodi Saudijska Arabija. Naime, Saudi podržavaju predsednika Hadija koji se nalazi u Rijadu, dok su Ujedinjeni Arapski Emirati privrženi separatistima. Jemen je strateški važna zemlja jer se nalazi između Crvenog mora i Adenskog zaliva kuda u tankerima prolazi najveća svetska količina nafte.

I bez poslednje Iranske krize Bliski istok bi u svakom slučaju bio najveći svetski izvor nevolja. Tamo se čak i članice NATO saveza, Grčka, Kipar i Turska, suprotstavljaju jedna drugoj.

Potom tu su suniti, pa šiiti, pa Jevreji, pa Turska koja bi htela da obnovi imperiju. Svet je dobro prošao što se, makar za sada, vojni sukob između Teherana i Vašingtona nije nastavio. Taj bi sukob zapalio čitav region, a niko ne zna koliko bi porasla cena nafte.

Osim što je iz drona pogođen iranski general sa samog vrha i sa njim poginulo još desetak oficira u pratnji, u stampedu prilikom sahrane Sulejmanija živote je izgubilo preko 50 ljudi. To nisu bile sve žrtve. Iranci su greškom gađali i pogoili ukrajinski putnički avion i tada je poginulo 176 ljudi. Sve skupa nije bilo malo mrtvih za rat koji se nije ni dogodio.

ANTRFILE:

Ko je bio Kasim Sulejmani

Na stotine hiljada mladih Iranaca poginulo je tokom surovog rata između Iraka i Irana koji se vodio od 1980. do 1988. Kasim Sulejmani bio je jedan od onih koji je preživeo. Nakon rata Sulejmani se probijao unutar iranskih vojnih redova da bi stigao do zavidne pozicije u samoj vojsci i u bezbednosnim i obaveštajnim strukturama. Od samog početka bio je odan Iranskoj revolucije koja je zaposela vlast 1979. godine. Čvrsto je verovao da je Amerika bez ikakve sumnje najveći neprijatelj Irana.

Sulejmani je postao glavni arhitekta širenja iranskog regionalnog uticaja koji je započeo kad je Amerika srušila Sadama Huseina 2003. godine. Iran je prvo razvio svoje pipke u Iraku, a onda je postepeno stigao i do Sirije, pojasa Gaze, Libana i Jemena, a uvek u opoziciji Americi i njenim saveznicima. Sulejmani je bio popularan lik i kod mnogih aktivista širom sveta koji se protive "američkog imperijalizma". Tu nastaje jedan veliki problem jer stvari nisu tako jednostavne.

Istina je veoma često svedena na najjednostavniju formu, na dualnost: na crno i belo, ili jedno ili drugo. Anti-imperijalisti već duže vreme podržavaju režim familije Asadovih u Siriji, pa i brutalni sistem u Iranu.

Ne osvrću se na milione Iranaca koji su terorizovani, ugnjetavani i naterani na ćutanje od strane brutalnih vođa režima koji jedino mogu da se uporede sa "komunističkim" liderima Kine. Sulejmani je u delu ideološkog sveta postao heroj, stoička figura, šarmantni lider koji se prsa u prsa bori protiv džihadista Islamske države i protiv američkog imperijalizma.

Da bi se ta slika izbalansirala potrebno je znati da je Sulejmani bio kasapin i vodeći dirigent iranskih proksi snaga koje terorišu milione ljudi u Iranu, Iraku, Siriji, Libanu, Jemenu i drugim mestima. On je snabdevao Hezbolah sa stalnim prilivom raketa i on je taj koji je u Siriju ubacio nekih 50.000 iranskih vojnika da bi održali na vlasti Asadov brutalni režim. A njegov uspeh da spreči Islamsku državu da se raširi po Iranu u suštini je rezultat činjenice da su džihadisti ID suniti, a u Iranu žive šiiti.

Na stotine hiljada ljude je izgubilo živote zbog Sulejmanove uloge da širi iranski uticaj u regionu. U Iranu na vlasti je veoma loš režim. Jedini koji su voleli Sulejmanija su grupa konzervativaca u savezništvu sa mulama na vlasti.

Tačno je da je Sulejmani predstavljao iranski nacionalizam, ali to je onaj nacionalizam što je vizija vladajućih Ajatolaha. Većina drugih širim regiona proslavljali su smrt Sulejmanija. Uglavnom skriveno.