Postdemokratija

BOJKOT LAŽNOG DIJALOGA

Prava opozicija bi trebala da odbije dijalog koji to nije i nikud ne vodi. Tako bi najavila i ponovni bojkot izbora ako bi bili organizovani pod istim uslovima kao i prethodni, odnosno delovala preventivno da se to ipak ne dogodi. Bolje da bojkotuje tzv dijalog, nego izbore. Kada to vidi EU bi morala ozbiljnije reagovati. U tom slučaju Vučić bi morao da popusti ili bi bio osuđen na dijalog samo sa svojim istomišljenicima, čime bi belodano bilo pokazana sva besmislenost najavljenih vanrednih izbora. A najavljeni su upravo zato što je Skupština bez opozicije smešna i neodrživa. Ako bi opozicija odbila da pregovara o pravima i slobodama garantovanim Ustavom i zakonima koja se prosto moraju poštovati, tvrdim da bi režim to marao prihvatiti ili vanrednih izbora ne bi ni bilo. I Evropi i Vučiću jasno je da ne bi imali smisla bez elementarnih uslova da budu zaista višestranački, tvrdi kolumnista Miodrag Mile Iskov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Već mesecima traje besmislena rasprava unutar opozicije o tome kakvu platformu da ponudi za dijalog sa Vučićevim režimom, kojeg neće biti jer ovaj režim ne zna šta je to dijalog i nema nameru da učini bilo kakav ustupak kada su izbori u pitanju. Kakva bre platforma, treba da postoje jasni zahtevi za istinski slobodne i fer izbore o kojima nema šta da se debatuje sa vlastima. Nema kompromisa oko osnovnih demokratskh prava, za koja smo se teškom mukom jedva izborili i upisali ih u novi Ustav. Ili se prihvataju ili ne.

Tek kada vlast to prizna i prihvati, mogu da počnu pregovori, a ne dijalog, o tome kako da budu što više i što bolje ispunjeni u toku izborne kampanje i samog izbornog procesa. Te pregovore trebalo bi da vode stručnjaci za medije, pravnici i eksperti za izbore jer to su onda tehnička pitanja.

Da bi se do toga došlo mora se isposlovati pristanak Aleksandra Vučića, u šta njega niko ne može ubediti, samo prisiliti. A to opet ne može ova i ovakva opozicija, samo Evropska unija i Amerika. Ili građani, pritiskom na ulici.

Da ne bi došlo do nemira i sukoba na ulicama, do čega će pre ili kasnije morati da dođe ako se ne sprovedu koliko toliko fer i pošteni izbori, Evropska unija bi, uz podršku SAD koju sve očiglednije sad ima, morala da preduzme mnogo odlučnije i radikalnije korake. Najpre, trebalo bi da odabere jednog ili dva ozbiljna pregovarača, sa iskustvom i najvećim ovlašćenjima, koji bi direktno Vučića suočili sa činjenicom da stanje u Srbiji nije u skladu sa evropskim demokratskim standardima i naterali ga da prihvati uslove za poštenije i ravnopravnije izborne uslove. Tek posle toga mogli bi da počnu pregovori o tome šta se sve mora uraditi da bi kompletan izborni proces svima davao podjednake šanse za učešće.

Vidim Ivica Dačić se kuropeca kako on neće da čeka predstavnike EU da otpočne dijalog, jer ima i stranaka koje ne žele evropske posrednike, pa se i onako mora voditi na dva koloseka. Međutim, ne postoji dijalog na dva koloseka, to se zove igra gluvih telefona. Prema tome, može on slobodno da otpočne razgovore sa onima koji na ovaj ili onaj način podržavaju ovaj režim, to i onako čini svaki dan u Skupštini. On je idealan za takav dijalog, jer od njega ništa ne zavisi, kao ni od onih koji će sa njime sesti za okrugli sto. Važno je samo da eventualni zaključci sa tog dijaloga budu odštampani na što mekšem papiru, jer sa njima bi građani, Evropski pregovarači, pa i Vučić i opozicija, mogli samo da obrišu dupe.

Imajući sve to u vidu, potpuno su besmislene i rasprave unutar opozicije o tome ko bi trebalo da ih predstavlja u najavljivanom dijalogu, jer umesto partijskih lidera to bi navodno trebalo da budu ugledne nestranačke ličnosti. Ne vredi, brate, nema tih argumenata ni te pameti koja bi mogla Vučića u bilo šta da ubedi, a takvi ljudi nemaju ni naviku, ni moć da se služe pretnjama i zavrtanjem ušiju. A, kao pregovarači u ime opozicije pominjani su i takvi kao što je Bojan Pajtić, koji bi jedino mogao da pregovara u onoj drugoj fazi, kad se postigne dogovor o uslovima i započne razgovor o izvedbi, jer on odlično zna kako se na izborima sve može krasti. To je naučio još kao šef poslaničke grupe DOS-a u srpskom Parlamentu i aferi Bodrum, a onda skoro dve decenije usavršavao na pokrajinskim izborima. Inače, on nije nikakav autoritet ni za Vučića, ni za javnost. Na vest o tome da je Vučić odbio zahteve Pajtića, svi bi, i u zemlji i izvan nje, reagovali ravnodušnim komentarom u stilu: Moš misliti.

Dakle, u Srbiji nema ko i nema sa kime da vodi dijalog, a nema ko ni da pritisne Vučića!

To je i objašnjenje zašto opozicija ne može da se dogovori kako i sa čime da izađe na takozvani dijalog. Ne može jer nije ni moguće voditi normalan dijalog sa ovim režimom. Nemoguće je postići razuman dogovor o tome kako učestvovati u nečemu potpuno nerazumnom, ne može se učestvovati u nečemu što ne postoji.

Pošto bi to trebalo da je jasno svakom razumnom političaru, trebalo bi da im je jasno da nema nikakvog smisla učestvovati u čampras divanu sa nekim Vučićevim ponavljačima koji su dresirani samo da slušaju komande vođe i da brane i čuvaju vlast. Nema tu dijaloga i ne treba učestvovati u toj predstavi čiji je jedini cilj da se vlast lažno predstavi kao demokratska i tolerantna.

Zaista ne vidim o čemu bi se to razgovaralo na takozvanom dijalogu između ovog režima i opozicije, tako da bi opozicija jednostavno trebala da postavi preduslove, da se ispoštuje Ustav i zakoni o čemu nema šta da se pregovora. Tu ne može biti nikakvih kompromisa. Tek kad to postane nesporno, mogu početi pregovori ali samo o tome kako da se to i sprovede.

Umesto toga, opozicija uporno ponavlja iste greške, svađa se međusobno oko ražnja dok je zec još u šumi, trošeći tako vreme koje ističe, energiju i ono malo autoriteta koji ima. Nažalost, isto to često čine i tzv nezavisni novinari koji, umesto kritičkog, sve češće demonstriraju opozicioni stav i mentalitet. U tom smislu veoma je ilustrativno imenovanje Ivane Lalić za novinara godine od strane mog Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Nemam ništa protiv dotične novinarke, naprotiv, ni ne znam mnogo o njoj i njenim ostvarenjima. Postala je šire poznata po tome što je bila uhapšena zato što je korektno radila svoj posao. Objavila je nepoznate podatke o stanju opremljenosti KCV na početku epidemije, do kojih je došla iznutra, dakle od ljudi koji tamo rade, kojima je verovala i koji su se pokazali uglavnom tačnim. Ne vidim šta je u tome posebno, što je čini najboljim novinarom godine? Osim ako ta nagrada ne znači da NDNV priznaje da je ona izuzetak po tome što je radila svoj posao kako treba, što bi značilo da svi drugi novinari u Vojvodini nisu.

Znajući da nije tako, jer znam nekoliko ovdašnjih novinara, posebno dopisnika slobodnih medija sa sedištem u Beogradu, koji su svoj posao obavljali više nego dobro, ne mogu da se otmem utisku da je u pitanju reakcija a ne akcija, što je sindrom srpske opozicije. Da se NDNV ponaša kao i opozicija, samo ostrašćeno reagujući na poteze režima, dakle da je Lalićeva nagrađena zato što je bila uhapšena, a ne zato što se izdvojila svojim novinarskim dostignućima. To se čak jasno i kaže u saopštenju tim povodom, u kojem se posebno naglašava da je Lalićka " bila jedina novinarka u Evropi koja je 2020 bila uhapšena, na današni dan, zbog informisanja javnosti o pravom stanju stvari u zdravstvenom sistemu Srbije".

Znači, njen najveći uspeh i njena najveća zasluga je u tome što je bila uhapšena, baš kao što je Borko Stefanović postao važan zato što je bio udaren u glavu gvozdenom šipkom od nekih huligana, kada je došao da agituje na skupu od pedesetak i inače već opoziciono nastrojenih građana Kruševca. To je, naravno strašno, ali to nije nikakva njegova zasluga i ništa ne govori o njemu kao političaru.

I na kraju priča o izvesnom policajcu Trboviću, koji je obavljao prisluškivanja sumnjivih lica, po nalogu ministra Stefanovića i njegove najbliže saradnice Dijane Hrkalović. U intervjuu za NIN, on je izričito ustvrdio da Vučić nije bio prisluškivan, samo je snimljen kako razgovara telefonom sa ljudima koji su bili na tim merama. To je mišljenje Trbovića na osnovu saznanja koja on ima, na osnovu onoga što je on radio i to je sasvim u redu da javno i saopšti. Ali, to ne mora biti cela istina, jer ne zna da li je neka druga ekipa to ipak radila. Još manje je razumno da novinari i opozicioni političari to prihvataju zdravo za gotovo i na osnovu toga razvijaju čitave teorije o tome kako je Vučić lagao da je prisluškivan i time manipulisao. Možda bi moglo da se kaže da nije legalno prisluškivan i ništa više od toga, a za to da Vučić laže imaju na hiljade drugih očiglednijih primera .

Već sam pisao o tome kako oni kojima se omogući da makar i najlegalnije prisluškuju veliki broj ljudi, kad uvide da taj strogo pov posao niko ne prati i ne kontroliše, jer je to tajna, najčešće umeju da se osile i to zloupotrebe tako što počnu da prisluškuju i neke druge, pa i one koji su im to naredili. To je gotovo prirodni red stvari u takvim, ipak, sumnjivim rabotama, koje se obavljaju zaverenički u apsolutnoj konspiraciji zadirući u privatnost ličnosti.

Ma koliko to bilo zakonom odobreno, ali samo u izuzetnim slučajevima, oni koji to praktično obavljaju često imaju osećaj da ipak rade nešto prljavo, jer ne znaju ko je i zbog čega baš te ljude stavio na te mere, i ne raspolažu dokazima o tome da su baš svi koje prisluškuju ti „izuzetni slučajevi". Sumnja da njihovi naredbodavci mogu da zloupotrebe zakon i svojevoljno dodaju neke ličnosti na mere, rađa osećaj nesigurnosti kod izvođača radova, jar ako je to slučaj onda i oni rade nešto protivzakonito, za čega bi mogli jednoga dana i da odgovaraju. Sve to ih navodi na zaključak da i oni treba da se obezbede, dakle da saznaju i sačuvaju dokaze o tome šta su skriveni planovi i namere onih koji odlučuju o tome ko sve treba da bude prisluškivan. Tako i prisluškivači postaju prisluškivani, od onih kojima su to naredili i omogućili im da to rade bez ikakvog nadzora.

Sve u svemu, opozicija ni u to ne bi trebala da se petlja, ne treba da naseda da svaku provokaciju vlasti, ne sme samo da reaguje, mora proaktivno da deluje, da preuzme inicijativu. Odlučno odbijanje dijaloga, za koji svi oni znaju i javno govore da neće dati nikakve rezultate bez odlučujećeg pritiska EU na Vučića, bio bi prvi korak u tom pravcu.

Izvolite gospodo iz Evrope, ako vam je zaista stalo do međustranačkog dijaloga, naterajte Vučića da poštuje evropske standarde, da ovo postane pravna država, u kojoj će mediji biti slobodni i objektivni, a sve institucije funkcionisati u skladu sa zakonima, kako bi se uopšte stvorile predpostavke za tako nešto. Ako ne, onda ćemo mi to morati da uradimo na silu. Ako ne uspemo, uradiće to građani spontano i stihijski, pa kom obojci, kom opan