Esej

Građanski rat u Srbiji u četničkom ogledalu (3)

Posvađani antifašisti

Građanski rat u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu je najveća tema srpske literature. I svm sam učestvovao u „razradi" ove teme: kao profesor predavaio sam đacima Književnost NOB-e, isključivo sa partizanske strane, jer je četnička strana bila strogo zabranjena; kao pisac usudio sam se da sagledam i drugu stranu medalje, odnosno da uvedem četnike u literaturu („Arizani", „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", „Crni dani Rake Drainca"). Trebalo je da prođe tri i po decenije od pojave etabliranih Ćosićevih "Deoba", da bi se literarna slika o četnicima i partizanima izmenila. Dok Ćosić ruži četnike, pojaviće se pisci koji grde partizane. Napisan je, dakle, Anti-Ćosić! U ovaj odeljak svrstao sam četiri pisca, koji daju negativnu sliku o partizanima. To su: Ljubomir Simović, "Užice sa vranama" (1996); Milovan Danojlić, "Oslobodioci i izdajnici" (1997); Žarko Komanin „Gospod nad vojskama" (2001) i Miloslav Samardžić, "Borački krš" (2007).

Ivan Ivanović

I dok četnici i partizani ratuju po brdima, dok se u Užicu proslavlja Oktobarska revolucija, dok nove vlasti hapse istaknute građane, Nemci pod komandom generala Bemea stižu na Užice. Napad na grad počinje 25. novembra. Umesto da pred nadmoćnijom silom organizuje blagovremeno povlačenje, partizanski Vrhovni štab poziva građane da brane grad. Đilas i Lola obilaze položaj na Crnokosi, koji se raspada. Vrhovni komandant tek tad shvata da je Užice izgubljeno i da se raspršio san o sovjetskoj republici. Na brzinu organizuje Radnički bataljon i šalje ga na Kadinjaču da zaustavi nemačke tenkove, kako bi Štab mogao da se povuče. Bataljon se uveče 28. novembra postrojava pred zgradom Štaba odreda, borcima drže govore komandant Dušan Jerković i komesar Milinko Kušić. I dok neobučeni i nenaoružani Radnički bataljon izlazi pred profesionalnu nemačku vojsku, partizani na brzinu organizuju evakuaciju zatvorenika da ih pobiju.

Među zatvorenicima se nalaze i "međunarodni špijuni" Živojin Pavlović i Mihailo Milovanović. Živojina, koji je pretučen i izobličen od batina, iz ćelije iznose u ćebetu i trpaju u kamion. Na brdu iznad bolnice u Krčagovu partizani zatvorenike masovno streljaju i trpaju u zajedničku raku. Živojin dobije iznenadnu snagu i skoči da beži. Pucaju u njega i rane ga u kičmu. Plašeći se da ga živog ne zakopaju, on ih moli da ga streljaju, što jedan dželat i čini pucajući mu u potiljak. Na isti način, bos, u gaćama i košulji, bude usmrćen metkom u potiljak i Mihailo. Partizani su ostavili ranjenike u Užicu, ali su likvidirali neprijatelje.

Radnički bataljon pešači celu noć i ujutru 29. novembra stiže na Kadinjaču. Bitka, koja je počela oko 13, završila se u 14,30 časova. Bilans je bio ovaj: poginula su dva Nemca, a Radnički bataljon je ceo izginuo, oko 240 boraca. (Ostaće samo poema Kadinjača, koju će napisati Užičanin Slavko Vukosavljević za posleratne čitanke.)

Nemački tenkovi se nisu zaustavili u Užicu, nego su nastavili da gone partizane prema Zlatiboru. Partizani beže ko kako ume. Vrhovni štab se tovari, sa engleskim kapetanom Hadsonom, u dva automobila i dohvata se druma prema Zlatiboru. Ali bez vrhovnog komandanta. Tito je bio ubeđen da Nemci neće proći most na Đetini koji je bio miniran minama iz Puškare, koja je u međuvremenu, verovatno usled sabotaže, odletela u vazduh. Ali primitivno izrađene mine zakazuju, Nemci nastavljaju prema Zlatiboru.

Komandant i sam beži, preskače nekakve plotove, trči preko ledine ne bi li se dohvatio šume. Simović ironično uzvikuje: "Da je čitao Šekspira, verovatno bi povikao Republiku za konja!" Kad se domogao Zlatibora, seljak Dragojlo Dudić, predsednik Glavnog Narodnooslobodilačkog odbora, koji će ubrzo poginuti od mitraljeskih rafala iz aviona kad je pokušavao da iz jedne štale puca na letilice, dobacio mu je: "Generale, gde ti je vojska?" Tako je partizanska Užička republika neslavno završila 29. novembra 1941. godine, sem u posleratnom istoimenom filmu gde je proglašena njena pobeda.

Nekoliko dana kasnije, 6. decembra 1941. godine, Nemci su u Struganiku izvršili prepad na jezgro Dražinog pokreta. Četnički vođa, sa svojom najbližom pratnjom, bio se smestio u kući vojvode Mišića, odnosno njegovog sina Aleksandra, koji mu je bio zamenik. Nemci su uspeli da priđu neopaženo Struganiku i da zarobe celu Dražinu pratnju, koja se bila smestila u seoskoj kafani. Srećom, jedan stražar ispred Mišićeve kuće je u poslednjem trenutku primetio približavanje Nemaca i dao uzbunu.

Četnici su se spasavali iskačući kroz prozore i bežeći ka obližnjoj šumi. Major Mišić, koji je bio srčani bolesnik, nije uspeo dugo da trči, teško dišući seo je u sneg. Sa njim je ostao njegov ađutant, Slovenac, major Ivan Fregl, koji nije želeo da ostavi svog komandanta. Kad su ih Nemci zarobili, major Mišić se predstavio kao Draža Mihailović. Dok su Nemci otkrili prevaru, komandant je uspeo da umakne. Skočio je u neku praznu krečanu i zatrpao se lišćem i tako sačekao povlačenje nemačke ekspedicije.

Ovim se nije završila potraga za Mihailovićem. Već 9. decembra Novo vreme je izdalo poternicu za četničkim komandantom: VOĐA ODMETNIKA I BUNTOVNIK DRAŽA MIHAILOVIĆ UCENJEN JE SA 200.000 DINARA. Komunistički posleratni istoriografi su ovu poternicu u potpunosti sakrili i zabašurili. (Pre Draže je bio ucenjen major Dragoslav Račić.) Oni će priznati samo poternicu od 21. jula 1943. godine, na kojoj su oba komandanta bila ucenjena sa po 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Tačnije, oni će poternicu precepati na pola i zadržati samo drugi deo sa Titovom ucenom. Po njima, od Nemaca je bio ucenjen samo Josip Broz Tito. Posle Struganika, četnički pokret se razbio na manje formacije, decentralizovao se i gledao da preživi i dočeka povoljan kraj rata.

Bežeći iz Srbije, u zlatarskom selu Drenovi, sastao se partizanski Vrhovni štab, u isto vreme partijski Politbiro, na kojem je Tito podneo ostavku, istina samo na funkciju generalnog sekretara Partije, ali ne i na položaj vrhovnog komandanta. Predložio je da gensek postane Edvard Kardelj. Međutim, na predlog Bevca, Politbiro je ovu ostavku jednoglasno i odlučno odbio, čime je Tito ne samo amnestiran za pogrešnu taktiku na Užicu, nego i proizveden za doživotnog komunističkog vođu Jugoslavije.

U Jajcu će bravar postati maršal, a posle rata će gensek postati i doživotni predsednik države, odnosno bez ograničenja mandata, kako će vremenom to biti formulisano. Više od toga, Kardelj je objavio da partizanska oslobodilačka borba prerasta u klasnu, čime je praktično legalizovan građanski rat. Otad će partizani u četnicima gledati smrtne neprijatelje. Simović primećuje da "Užice nije bilo Titov Vaterlo nego Austerlic!"

Ljubomir Simović ne skriva istoriju. On govori o saradnji i pregovorima sa okupatorom. "Sa Nemcima su tokom rata, kao što je danas poznato, pregovarali i partizani i četnici, ali je to samo četnicima upisano u greh. (...) Draža je pokušavao da oružje, koje su mu uskratili Englezi i Amerikanci, dobije od Nemaca. (...) Od Nemaca nije dobio skoro ništa, a zbog svog, makar privremenog približavanja Nemcima, izgubio je sve."

Posebno mesto zauzima pobuna u četničkim redovima. Tako je grupa četničkih komandanata (pukovnik Baćović, potpukovnici Ostojić i Novaković, major Lukačević i kapetan Krivošić), krajem avgusta 1944. godine, dakle pre kraljeve proklamacije, pokušala da se približi Titu preko šefa britanske misije Ficroja Meklina. (Simović ne piše o prelasku na partizansku stranu komandanta Južne Srbije potpukovnika Radoslava Đurića.)

Jedan od najuspešnijih četničkih komandanata, major Dragoslav Račić, uputio je Draži, u septembru 1944, jedan memorandum u kojem vođstvo pokreta optužuje za "potpuni vojni, politički i diplomatski neuspeh, i za potpuno izneveravanje ciljeva nacionalne revolucije".

Još radikalnija je optužba komandanta Zlatiborskog korpusa, kapetana Dušana Radovića Kondora. (Za Kondora Simović kaže da je "ozloglašen i kontroverzan. Njega su ubili četnici, njegovu odsečenu glavu je Filip Ajdačić nosio u bisagu i pokazivao narodu. O ovome je Simović napisao pesme "Istočnice", zbog kojih umalo nije doživeo Kondorovu sudbinu!) "Kondor, govoreći direktnim i presnim jezikom trupnog oficira, kaže da su četnici, umesto da stvore vojsku, stvorili rulju." On nabraja niz nedopustivih slabosti u četničkim redovima i zaključuje: "Naređeno je da stvaramo vojsku i elitne - borbene šumske jedinice, međutim, mi stvaramo gomilu i rulju sklonu svim porocima, rasulu, haosu i bekstvu".

Za to vreme partizani stvaraju elitnu vojsku. Poziciju koju su četnici olako izgubili, partizani su držali čvrsto i koristili vešto. Pomažu im i boljševički Istok i demokratski Zapad. Tito može čak da određuje ciljeve koje će saveznička avijacija bombardovati na tlu Jugoslavije. Tako savezničke bombe pred kraj rata padaju na Beograd, Niš i Leskovac, na Užice, Kraljevo, Smederevo i Ćupriju, na Nikšić, Podgoricu i Bijelo Polje. "Neki od gradova koji su za vreme rata bombardovani, po svoj prilici, po Titovom odobrenju ili nalogu, posle rata će dobiti Titovo ime."

Uoči odlučujućeg obračuna, četnici oskudevaju u oružju i municiji, a partizani su odlično naoružani. "Dok jedni saveznički avioni, u okviru Halijard misije, sleću na četnički aerodrom u Pranjanima, s kojeg evakuišu blizu 400 američkih pilota, oborenih nad Srbijom, koje su spasili četnici, drugi saveznički avioni sleću na partizanski aerodrom u Braneškom polju, dopremajući partizanima oružje kojim će se tući protiv tih istih četnika."

Odlučujuća bitka za Srbiju se odigrala na Jelovoj gori 8. i 9. septembra. "Umesto da sve ove vojske i ovo oružje saberu i okrenu protiv Nemaca, partizani i četnici sve što imaju, do poslednjeg metka, i do poslednjeg čoveka, koriste jedni protiv drugih." Partizani su ovu borbu dobili, čime im je bio otvoren put za Srbiju. "Na samoj Jelovoj gori, posle bitke, mogli su se naći leševi Srba iz Mačve i Dragačeva, izginuli u borbama protiv Srba iz Like i Krajine."

Užice je po drugi put oslobođeno 18. septembra 1944. godine, kad se povukla iz njega foklsdojčerska jedinica Princ Eugen. "Ušavši u napušteni grad, oslobodioci odmah hapse tridesetak građana, osumnjičenih za saradnju sa Nemcima." Tokom oktobra desetorica od njih će biti streljana. "Tako je i ovo oslobođenje Užica započelo streljanjem Užičana." Glavnu reč vodi sekretar Okružnog komiteta, Dobrivoje Vidić Baja, koji u ulozi užičkog Robespjera, zagovara beskompromisnu klasnu borbu. "Ne dozvoliti nikakvo obnavljanje građanskih stranaka, već takve pokušaje razobličavati kao delo neprijatelja. Kao delo neprijatelja, drugovi!

U političkom objašnjavanju oslanjati se na Titov govor na mitingu žena. U krajnjem slučaju koristiti Oznu." Međutim, nemačke trupe u povlačenju su ponovo okupirale Užice 7. novembra i tu ostaju sve do 16. decembra, kada je Užice treći put i konačno oslobođeno.

Ljubomir Simović dalje opisuje uspostavljanje nove vlasti u Užicu i državi. Novi vlastodršci govore jekavski, po ugledu na svog vrhovnog vođu, brišu staru a pišu novu istoriju, oduzimaju ljudima privatnu svojinu i pretvaraju je u državnu. Glavnu reč vode vojska i milicija, dojučerašnji kozari postaju visoki oficiri.

Ulicama se valjaju pripadnici komunističke omladine, skojevci, koji predstavljaju udarnu iglu novog režima. "Oni organizuju konferencije, priredbe i mitinge, pišu parole i lepe plakate, agituju, motre, izveštavaju, referišu, čuvaju straže, po selima rasteruju litije, mladićima na silu odsecaju duge, četničke, kose, a noću napadaju i premlaćuju one za koje se pretpostavlja da su to zaslužili." Simović to ne kaže, jašu popove! Ruše spomenike, spaljuju knjige. U svemu imaju podršku najviših partijskih i državnih rukovodilaca.

U zemlji se neprerstano sudi ljudima starog režima. Simović navodi neke Užičane kojima se sudilo.

Na udaru se našao i "čuveni novinar, saradnik skandaloznih i senzacionalističkih rubrika, povremeni robijaš, filozof, poliglota, zubna bolest filozofa Branislava Petronijevića, vlasnik i direktor Cicvarićevog beogradskog dnevnika, ateista i jedini užički anarhista", Krsta Cicvarić.

U Beogradu, u jednom od mnogobrojnih pogubljenja, streljan je i Branko Popović, slikar i istoričar umetnosti, ratnik iz oba balkanska rata i iz Prvog svetskog rata.

U Kruševcu je izveden pred komunistički sud, osuđen i streljan po kratkom postupku kapetan Svetomir Dolić, onaj isti koji 1941. godine u Užicu nije hteo da se preda okupatoru nego je naredio da se puca u Nemce.

Užičanin Živko Topalović, bivši socijaldemokrata i vođa Socijalističke stranke koja se otcepila od komunista, političar koji je odigrao ključnu ulogu u donošenju rezolucija na Svetosavskom četničkom kongresu u selu Ba, osuđen je u odsustvu na 20 godina robije, na Topčiderskom procesu generalu Draži Mihailoviću.

''Još jedan predratni užički političar, radikal Miloš Trifunović, član Pašićevog kabineta na Krfu, član Simovićeve pučističke Vlade, osuđen je 1947. godine zbog "održavanja veza sa prijateljima Zapada" na robiju i konfiskaciju imovine.

Posebna priča je Andrija Mirković, ratni predsednik Užičke opštine. Važio je za predsednika koji je Užičanima pružao veliku zaštitu za vreme okupacije. Kad je uhapšen u Valjevu, Užičani su listom molili za njega i tražili da se pusti iz zatvora. Valjevske vlasti nisu imale kud nego su udovoljile molbi Užičana. Ali tad na scenu stupa čuveni Baja Vidić, sekretar užičkog Okružnog komiteta, koji u pismu Blagoju Neškoviću, sekretaru Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, traži Andrijinu glavu. Zahteve Užičana za aboliciju narodnog dobrotvora, Vidić kvalifikuje kao "glupo malograđansko shvatanje obaveznosti za usluge koje je on učinio". Tako je Vidić naručio jedno političko ubistvo. I čim je Andrija iz valjevskog zatvora prispeo u Užice, ponovo je uhapšen i po kratkom postupku osuđen i streljan.

Tako se zemlja pretvorila u veliku sudnicu u kojoj se sudilo po partijskoj direktivi a ne po zakonu.

Isto tako, "u skladu sa linijom KPJ", pisala se i nova istorija. Ovde Simović dostiže visoki cinizam. Partizani, koji su umeli da stvaraju istoriju, preuzeće ingerencije i da je pišu. "Tako je u našoj istoriografiji stvorena jedna posebna škola provincijskih istoričara, koji su nepokolebivo poštovali svaku zabranu objavljivanja istorijskih činjenica." Pisali su istoriju isto onako kao što su sudovi sudili: po partijskom nalogu.

Pošto su se preživeli četnici skrivali po planinama, organizovana je hajka na njih. Formiran je specijalni Korpus narodne odbrane (KNOJ) za njihov progon i likvidaciju. U Užičkom kraju je tako likvidirano 236 četnika. Ubijani su i jataci koji su ih skrivali. Simović navodi da je ubijeno 127 četničkih jataka. "Godine 1944, kao da je ponovo uveden onaj čuveni užički zakon iz 1850, po kojem se hajduk mogao ubiti bez istrage i suđenja, na licu mesta, gde god ga vlast zatekne i iznenadi." Ipak, neki četnici su uspevali dugo da se skrivaju, najduže Miloš Marković, komandant Požeškog četničkog korpusa, koji je izmicao partizanskim poterama sve do 1950. godine.

Simović se posebno bavi Sremskim frontom. Za taj front mobilisano je oko 300.000 srpskih mladića. Oni koji se nisu odazvali na mobilizaciju, gonjeni su i ubijani. Samo u Užičkom okrugu ubijeno je tako 124 dvadesetogodišnjaka.

A bilans Sremskog fronta je bio ovakav: komandant Prve armije, Peko Dapčević, izgubio je za četiri meseca ratovanja preko 30% sastava svoje armije; komandant Druge armije, Koča Popović, takođe je izgubio oko 30% ljudstva; najgore je prošao komandant Treće armije, Kosta Nađ, koji je izgubio 47% svoje armije. Sve u svemu, od 300.000 mobilisanih, izginulo je, Simović se izruguje - pjevajući, oko 80.000 boraca.

Komunistička vlast se učvrstila na izborima 11. novembra 1945. godine, koji su predstavljali veliku krađu i prevaru. Bile su dve liste, Narodnog fronta na čelu sa komunistima, i demokratske opozicije, čiju će kutiju narod prozvati ćoravom, jer većina ljudi nije smelo ni da priđe da u nju ubaci gumenu kuglicu koja odjekuje. Ipak, i pored budne kontrole, u Užicu je od 97,66 % izašlih birača za ćoravu kutiju glasalo 7,34 %.

Zatim je nastalo preimenovanje svega što je pre rata postojalo, fabrika, trgova, ulica...Užice je u potpunosti postalo partizansko. A ono što se nije moglo ni prefarbati, ni prilagoditi, jednostavno je uništavano. Postavljene su 22 biste pripadnika radničkog i komunističkog pokreta, partizanskih boraca i narodnih heroja. Ona jedna jedina, koja nije pripadala ovoj ideološkoj zajednici, a koja predstavlja melanholični lik Milutina Uskokovića, tvorca srpskog gradskog romana, decenijama je čekala da nađe svoj postament. Naime, Uskoković se zamerio budućim komunistima zbog pripovetke "Magare" u kojoj se nije najpovoljnije izražavao o užičkim socijalistima.

Kulminaciju ideološkog ludila predstavljala je Titova poseta Užicu 7. jula 1946. godine. Za vreme svečanog ručka, "patetični Baja Vidić je ustao, duboko se poklonio čelu stola i, sve vreme ostavši u stavu dubokog naklona, obratio se Titu sa "mnogopoštovani" (...) i zamolio ga da gradu Užicu, u kome je proveo burne, dramatične i slavne ustaničke dane 1941, ukaže čast i, u znak sećanja na te dane, dozvoli da se od danas zove njegovim imenom: Titovo Užice."

Simović se i dalje izruguje. "Vidićev predlog je dočekan jednoglasnim i gromkim aplauzom, svi prisutni su ustali i okrenuli se prema čelu stola, gde je, šireći blagu očinsku svetlost, sedeo najveći sin naših naroda. (...) Čak je i lupanje krila jednog radosnog pevca, koji je baš u tom trenutku, negde na Slanuši, sišao s pirgave kokoške, tretirano kao aplauz."

Savezna skupština je odmah donela Zakon o promeni imena grada Užica. Tako je Užice postalo Titovo! "U tom trenutku", veli Simović, "završava se istorija Užica, a počinje istorija Titovog Užica." Uskoro će se Žitna pijaca prozvati Trg partizana i u njemu se isprsiti bronzana figura visoka pet metara maršala Tita u vojničkom šinjelu. "I onaj ko zna praviće se da ne zna", sarkastičan je Ljubomir Simović, "da se ispod bronzanog šinjela jugoslovenskog maršala krije uniforma austrougarskog kaplara." Užičani nisu ni slutili da će njihova deca 1994. godine rezignirano gledati to vreme kao izgubljeno i tu prošlost kao mračnu. I ukloniće bronzani spomenik najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti celokupne naše istorije.

MILOVAN DANOJLIĆ: OSLOBODIOCI I IZDAJNICI

Dok je Ljubomir Simović napisao hroniku Užica iz ugla pripovedača koji komentariše istorijske činjenice, Milovan Danojlić je svoju hroniku (on kaže lirsku hroniku) događanja u jednom šumadijskom selu napisao iz ugla junaka te hronike, dečaka koji na početku radnje (Drugi svetski rat) ima pet, a na kraju dešavanja (završetak izgradnje zadružnog doma) petnaest godina. Tu se javljaju teškoće pisca: junak ne uspeva da pripoveda iz svog vremena i iz svoje psihologije, nego mu pisac naknadno umeće tok misli i način kazivanja, što roman čini neuverljivim.

Ako bismo uzeli fragmente tog pripovedanja, nezavisno od romansiranja, tu ima lepih stranica, vešto sročenih i stilski i jezički. Ali gledano u celini, pisac je načinio u samom pristupu romanu grešku u zamisli. Pretpostavljam da je to i svm shvatio, pa je dopisao tumačenje priče sa distance od pola veka, čime je pokvario i ono što je bilo prihvatljivo u njegovom romanu. No ja se ovde ne bavim estetikom nego sociologijom, pa me zanima slika o partizanima i četnicima koju je napravio pisac.

Pošto Danojlić nije izgradio nego samo naznačio likove seljaka čije stavove beleži (otac, stric, ujak, deda, baba Stevanka, Leka Crni...), biće dovoljno da citiram njihova kazivanja, jer tek njihovo zbirno kazivanje uobličava piščev stav.

"Stric kaže da je Draža pošten, domaćinski čovek, a da je Tito svetska protuva, premazana svim mastima, i da se zbog toga Draži loše piše."

"Draža je pravi đeneral, a Tita su unapredili mangupi. To ti je kao ledadžija za bozadžiju."

Među partizanima nema "nijednog domaćina koji radi svoju zemlju, ni majstora od zanata, ni radnika koji voli svoj posao, ni školca koji izučava knjigu, sve goli probisvet, voli prečicu i prekoredicu, a Tito im to obezbedio, on je isti takav!"

Zašto su Englezi odbacili Srbe? "Zato što smo pravoslavci. Jeste, mi od Rusa u istoriji ne videsmo velike koristi, al opet smo, kad dođe stani-pani, sa njima... nama su bliži i Staljinovi komesari, nego engleski lordovi!"

"Ovaj rat je na leđima izneo baćuška, i sad mu se, sa svih strana, donose pokloni. Mi smo poklončić."

"Oni (partizani) hoće vlast, i tuku se za nju. A naši, šta su naši hteli, šta sad hoće? I Srbiju, i Jugoslaviju, i da se bore protiv okupatora, i da štede srpske živote, i da sačuvaju tradiciju i veru, i da budu u volji katoličkom Zapadu, sve hoće, a ništa ne rade. Englezi su svetska gospoda, komunisti su svetski mangupi, a mi, mi smo balkanske gedže. (...) Englezi su tražili da podelimo ratni teret sa njima, da svi, do poslednjeg, izginemo za Veliku Britaniju, a Draža zapeo da ostavi ponekog živog..."

"Čerčil čuvao svoj narod, pa i Draža hteo da čuva svoj! (...) Uobraženo je to i samoživo, naučilo da šiba bosonoge Crnce po kolonijama, a Draža mu se izmakao, nije mu odgovaralo takvo savezništvo!"

"27. mart je najcrnji dan u novijoj srpskoj istoriji! (...) Naši raskinuli pakt, a Čerčil nas pohvalio, tamo, u svom Parlamentu. Kaže, Jugoslavija je našla svoju dušu. (...) Nađeš dušu, pa izgubiš pamet, i oderu ti kožu s leđa!"

"Pusta Krajina. Pa i očevi su im, 1914, bili u preodnici. (...) Da nije njih, Tito u Srbiju ne bi mogao ni priviriti. Propalice mu prokrčile put."

"Prevario ih mangup! (Tito) To se u knjigovodstvu kaže - prikazati lažno stanje. Kao, vezao uza se trinaest nemačkih divizija! A gde ih je to, pobogu, vezao? Između Kulen-Vakufa i Varcar-Vakufa!"

"Nego, Brka slomio Hitlera, pa treba i oni nešto Brki da učine..."

Seljaci smatraju da su Pašić i Aleksandar bili pametni ljudi, ali da su Srbima iskopali grobnicu. "Imali smo, do 1918, lepu državu, i udavismo je u govnima. (...) Sad će doći sluga da nam gazduje: to je najopasnije."

Šta kažu seljaci povodom Sremskog fronta? "Nekog na front, nekog u zatvor, nekog za poslove u pozadini. (...) Teraju decu u smrt ko na vojnu vežbu! Danas ga mobiliše, a sutra, u prvu borbenu liniju. Tamo, kod Šida, jedini ti je zaklon bundeva. (...) Sad se ratuje zbog pokazivanja i dokazivanja."

Ko su Krajišnici koji su došli sa Titovim brigadama u Srbiju? "Tito mu je i otac i majka: ono što Pavelić nije pobio, to je Tito, posle, rasrbio. (...) Udarili na Srbiju ko svinje na masnu ponjavu, briga njega za našeg Kralja i za našeg Dražu, on je uvek služio tuđem caru! (...) Mladi su, ludi, gladni i žedni, dok se to najede i napije, nama ostalima prođe život!"

Da li su to oslobodioci? "Doneli su više straha nego Nemci, a i narod više izgibe nego na početku rata." Nemci su došli da odu, "a ovo čudo je došlo da ostane. Streljaju sinove jedince, za primer!"

Stoga se seljaci pitaju ko je tu oslobodilac a ko izdajnik? "Naš najverniji oficir danas se proglašava za izdajnika. O našoj vojsci danas svak priča šta ga je volja, a zašto? Zato što je to seljačka vojska, glupa i nasamarena, kao i mi, koji smo je pomagali."

Inače, seljaci su duhoviti. "Komu nešto, komu ništa! Zato se i zovu komuništi!"

"Kakav Sinđelić, kakav Rajić! Sad su ti narodni heroji Tito, Kardelj i Ranković".

"Sve nam je propalo: sloboda, čast, država, vojska, kralj, crkva..."

Seljake je naročito pogodilo suđenje generalu Draži Mihailoviću. "Stric smatra da ovo nije suđenje Draži, nego celoj Srbiji, i svakom Srbinu koji još drži do sebe."

"Ako je verovati novinama, kraljevska vojska u Otadžbini je najveća bruka naše istorije. To i nije bila vojska, nego rulja sačinjena od prljavih bradonja i krvavih koljača."

"Draža je izdajnik zato što je pokušao da spreči zavođenje komunizma u Jugoslaviji, a četnici su zlikovci zato što su, poštujući zakletvu, ostali verni Kralju."

"Ove sad kad slušaš, - priča ujak, - izlazi da je ubijanje u ratu četnički izum, a klanje njihov specijalitet, i da su 1941. jedino zato pošli u šumu, da bi se mogli naklati do mile volje!"