Na nišanu

EKSKLUZIVNO: Najveći svetski investicioni fond „Goldman Sachs", spreman da kupi državu Srbiju

DOMOVINA NA DOBOŠU

Kako je odlazeći diktator A. Vučić, zajedno sa svojim finansijskim „konsiljerem", sadašnjim ministrom finansija Sinišom Malim, bivšim ministrom finansija Dušanom Vujovićem, te bivšom ministarkom Zoranom Mihajlović, i sadašnjom premijerkom Anom Brnabić, u različitim periodima od 2013. godine do danas, pripremao prodaju Srbije, ponudivši je najvećoj investicionoj korporaciji na svetu, američkom Goldman Saksu ("Goldman Sachs"), po zlu poznatom zelenaškom gigantu. Kako i na koji način je „na doboš" stavljena čitava država Srbija i sva njena pokretna i nepokretna imovina, ko je i kako radio „procenu vrednosti". Koliko je Srbija sa narodom i resursima procenjena, da bi kao kurentna "roba" mogla da izađe na tajnu (zatvorenu) berzu kojom rukovodi Goldman Saks. Zašto je došlo do spajanja Atinske i Beogradske berze po nalogu Goldman Saksa i kakav će biti kraj ove dugo planirane operacije.

Nikola Vlahović

U leto 2021. godine (21.07), delegacija Republike Srbije predvođena premijerkom Anom Brnabić, našla se u Njujorku sa predstavnicima najveće američke (i najveće svetske) investicione korporacije, Goldman Saks (Goldman Sachs). Deo tog sastanka održan je van zakazanog protokola, „iza zatvorenih vrata” a ticao se jedne druge gigantske multinacionalne korporacije za istraživanje i eksploataciju rudnih bogatstava, Srbiji dobro poznatoj kao Rio Tinto. Name, Goldman Saks ima svoj važan udeo u poslovima Rio Tinta, a predsednica Vlade Srbije trebala je da im saopšti dalje korake Vučićevog režima u vezi sa planiranim investicijama u Zapadnoj Srbiji, po cenu nestanka ovog dela države, vrednim nekoliko milijardi američkih dolara (godinu i po dana kasnije, na samom kraju 2022. godine, rezultati te znatiželje Goldman Saksa su vidljivi: Rio Tinto ponovo jaše u Srbiji!).

Ubrzo, nakon tog sastanka, izdato je i zvanično saopštenje da Goldman Saks po prvi put hoće da ulaže u Srbiju, a Ana Brnabić je dala sledeću izjavu: „Oni (Goldman Saks) ne dolaze tek tako. Nisu prisutni nigde u regiji. Čini mi se da smo uspeli da dobijemo od njih to da imamo možda jedan mali zajednički projekat, da oni vide da to što mi pričamo zaista jeste tako. Kada otvorite ta vrata, kada pokažete sebe, ja znam da će naši ljudi sebe pokazati, onda je to neka drugačija perspektiva”.

Vučićeva cirkuska družina u kojoj je Ana Brnabić istaknuti klovn, računala je i tom prilikom na kratko pamćenje građana Srbije. Bila je to još jedna od hiljadu laži koje je tokom mandata izgovorila ova neartikulisana humanoidna pojava. Jer, istina izgleda sasvim drukčije: najveća svetska bankarska aždaja, „Goldman Saks” mnogo ranije je delegirala u Srbiju svoje špijune, svoje posmatrače i svoje kriminalne računovođe, a nakon njih i operativni tim koji je sabrao svu pokretnu i nepokretnu imovinu, privatnu i državnu, sve resurse, nad zemljom i pod zemljom, te izradio „okvirnu cenu”, neku vrstu tržišne vrednosti ove države.

U „tržišnu cenu” zemlje Srbije ušle su i sve njene hipoteke, svi krediti i druge vrste dugovanja. Brnabić je upozorena od strane stručnjaka Goldman Saksa, da Srbija, sa svojim resursima, vredi tek nešto više od 170 milijardi evra, ukoliko bi kupac prihvatio sve njene dugove, koji su u realnosti dvostruko veći od zvaničnih.

Uzimajući u obzir krizno područje, kakvo je Srbija, te moguće plaćanje eventualne ratne odštete u slučaju moguće međunarodne arbitraže u sporu sa nekom od susednih zemalja nekadašnje Jugoslavije, pa čak i u slučaju raznih hipoteka od strane brojnih poverilaca (potraživanje dela državne teritorije umesto novca i slično), Goldman Saks je predvideo da je „gornja vrednost” Srbije do 200 milijardi evra.

Ovo nije cinična ponuda, nego zelenaška procena, koju je Vučićev režim spreman da prihvati. Naravno, Goldman Saks ima i druge ideje. Recimo, „tiho preuzimanje” i „lagano komadanje”.

Naime, Goldman Saks je gigantska zelenaška korporacija, najveća na svetu, koja ima svoje ljude svugde u svetu i koja upravlja na posredan i neposredan način Svetskom bankom, MMF-om, Evropskom centralnom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj i diriguje uslove poslovanja najvećim svetskim bankama i drugim finansijskim korporacijama.

Uzgred, treba reći da moć Goldman Saksa (ne samo finansijska) nadilazi moć većine svetskih država. Ovaj finansijski oktopod ima svoje pipke u svakoj vladi, i to tako traje duže od 150 godina, od kako su osnivači ovog čudovišta, Samjuel Saks (Samuel Sachs) i Markus Goldman (Marcus Goldman), nemački Jevreji, potomci ranijih generacija evropskih emigranata, postavili sebi za cilj da budu „banka nad bankama”.

U prethodnim decenijama, Goldman Saks je koristio najsurovije metode pljačke američkih građana, nuđenjem lažnih kreditnih povoljnosti te masovnom prodajom nepostojećih finansijskih „paketa sreće”.

A 6. jula 2010. godine, predstavnici Goldman Saksa, nakon niza nezapamćenih kriminalnih radnji u finansijama, napravili su nagodbu sa Komisijom SAD za hartije od vrednosti i berze i pristali da plate 550 miliona dolara po građanskoj tužbi zbog masovne prevare klijenata vezanih za hipotekarne investicije.

Nagodbom je bilo predviđeno da Goldman Saks plati kaznu od 300 miliona dolara, a da ostatkom sume bude nadoknađena šteta klijentima koji su izgubili novac u investicijama. Bila je to najveća kazna koju je ikad u istoriji platila neka finansijska kompanija. Ili je to samo tako izgledalo. Jer, umesto da Goldman Saks padne u očima klijenata, vesti o „poravnanju” brzo su stigle i do berze u Njujorku, samo pola sata pred kraj radnog dana, što je, izgleda, zadovoljilo investitore, pa su akcije te kompanije na zaključenju snažno ojačale sa 6 (šest), na čak 145 dolara!

To tipično američko berzansko mešetarenje, objasnio je jedan bivši njujorški broker-analitičar rekavši da “Oni (Goldman Saks) plaćaju kaznu od 550 miliona dolara, a zatim zarađuju 800 miliona dolara iz rasta akcija. Kao i uvek, jeftino su prošli”.

A koliko je ovo „čedo” američke imperijalističke politike važno svakoj vladi u Vašingtonu, dovoljno je reći da je 14. oktobra 2015. godine, analitičar Goldman Saksa, Piter Openhajmer, rekao tada da je „globalna finansijska katastrofa, koja je počela pre sedam godina kolapsom investicionog bankarstva i tržišta hipotekarnih kredita u SAD, ušla je u treću fazu”, te da taj treći talas karakterišu veoma niske cene sirovina, usporavanje privrednog rasta Kine i drugih privreda u usponu i niska inflacija na globalnom nivou. Dakle, analitičar Goldman Saksa, glavnog generatora svetske finansijske krize, proizvođača globalne finansijske katastrofe, upozorava javnost i vladu na još jedan kriminalni „investicioni ciklus”!

Baš onako kako je to nekada pokojna Borka Vučić, legendarna srpska bankarka, savetovala Slobodana Miloševića, takođe prema sugestijama MMF i Svetske banke (a pod budnim okom supervizora iz Goldman Saksa) da stalno kreće u „nove investicione cikluse”, tako uskoro i Srbiju, od strane istih „suflera” ponovo očekuje „novi investicioni ciklus”, koji vodi u potpuni finansijski slom. Nakon toga će doći Goldman Saks, taj slavni grobar ubogih država i vlada, pa će već temeljno popisanu imovinu staviti pod hipoteku i ponuditi Srbiji spasenje u večnom dužničkom ropstvu.

Možda sluđena Ana Brnabić, taj skupo plaćeni klovn, nije ni znala da je neko znatno pre nje, počeo pregovore sa Goldman Saksom o predaji Srbije u ruke opakog finansijskog dželata. Jer, još 24. i 25. jula 2013. godine, delegacija Goldman Saksa boravila je u Srbiji, gde je sa predstavnicima Vlade razgovarala „o projektima koje Srbija nudi i mogućnostima za investiranje”, pre svega u energetici.

Domaćin te predstave bilo je Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, a „domaćica” Zorana Mihajlović, tadašnja resorna ministarka. U toj „prvoj etapi” došlo je do razgovora iza zatvorenih vrata sa Aleksandrom Vučićem, a kasnije su se u delovima razgovora za javnost pojavljivali tadašnji ministar poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva Goran Knežević, predstavnici Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, Direkcije za robne rezerve, kao i sa poslovodstvom Transnafte, Žita Srbije i Žita Vojvodine.

Godinu dana nakon tog događaja, 6. novembra 2014. godine, bankarska grupacija Goldman Saks objavljuje da bi mogla uskoro da postane vlasnik svih nekretnina oduzetih srpskim građanima i firmama zbog kreditnih dugova! Tada je na videlo izašlo ono što je samovoljno, bez ikakvih konsultacija sa stručnjacima, sa Goldman Saksom „ispregovarao” Aleksandar Vučić! A, u pitanju su bili njegovi suludi planovi da sa ovom grupacijom u Srbiji osnuje fond za rizične kredite, te formira fond koji bi otkupljivao nenaplative kredite u Srbiji.

Ovim idejama „kumovao” je je tadašnji ministar finansija Dušan Vujović, još tokom zvaničnog susreta srpske delegacije i te zloglasne američke finansijske hidre. Ideja je bila da komercijalni fond koji bi osnovao Goldman Saks u Srbiji, jeftino otkupljuje takozvane „kontaminirane zajmove”, koje bi kasnije naplaćivao skupo, svojom metodologijom i uz logistiku države Srbije.

Te, sada već davne 2014. godine, Aleksandar Vučić (tada u svojstvu premijera) razgovarao je u Londonu sa predstavnicima najvišeg menadžmenta kompanije Goldman Saks za Evropu o ekonomskim merama, finansijskoj konslolidaciji, unapređenju poslovne klime i privlačenju stranih investicija. “Moramo da stvorimo zdrav bankarski sistem da bi obezbedili ekonomski rast”, ponavljao je Vučić kao đak pred maherima iz Goldman Saksa, na sastanku kome su prisustvovali i tadašnji ministri finansija i ekonomije Srbije Dušan Vujović i Željko Sertić, tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali i predstavnici SIEPE.

Potom je došlo i saopštenje iz Vlade Srbije, u kome je pisalo da je na radnom ručku koji je tada upriličen, razgovarano i o „modelima rešavanja loših plasmana banaka i kvalitetnom upravljanju deviznim rizicima, kao i o pitanjima kvalitetnog upravljanja infrastrukturom i infrastrukturnim projektima, a tema razgovora bio je i proces podrške strateškim privatizacijama, rešavanju loših plasmana banaka i kvalitetnom upravljanju deviznim rizicima, kao i o pitanjima kvalitetnog upravljanja infrastrukturom i infrastrukturnim projektima.”

To je ono što je pisalo u zvaničnom saopštenju Vlade Srbije. Ipak, nezvanično, ali sasvim precizno, „iz prve ruke”, razgovaralo se o tome kako da Goldman Saks preuzme kompletno rukovođenje dokapitalizacijom, unapređenjem, pa onda kupovinom, prodajom i preprodajom najvažnijih srpskih resursa.

Posao je sklopljen i teror nad već prevarenim i opljačkanim građanima Srbije, mogao je da počne. Zelenaši Goldman Saksa stavili su „svilen gajtan” oko vrata građanima (već prevarenim visokim kamatama) aktiviranjem hipoteka datih za ove kredite i masovnu prodaju zaplenjenih nekretnina, „u momentu kada je to bilo najisplativije”.

Cenovnika nije ni bilo, pa se dešavalo (i dalje se dešava) da neki krediti budu prodati i za samo deset odsto vrednosti zajma. Koliko je ovaj posao doneo zarade, nije poznato, jer zarada nije ni bila cilj, nego nešto sasvim drugo. Naime, ova investiciona grupacija nema običaj da „igra na sitno”. Njeni su zalogaji ogromni: čitave države i sve u njima.

Da je to tako, govori i činjenica da su iz nje potekli i mnogi svetski poznati političari, državnici, predsednici vlada (u novije vreme, doskorašnji italijanski premijer, Mario Dragi, koji je iz Goldman Saksa bio „delegiran” da „brine” o finansijama EU, ili Stiv Benon, Trampov bivši savetnik, koji je doslovno pobegao iz te korporacije). Osim pomenutog Marija Dragija, koji je na signal Goldman Saksa došao i na funkciju predsednika Evropske centralne banke, treba pomenuti i Marija Montija, takođe bivšeg premijera Italije, te je lako doći do zaključka da su uglavnom svi vodeći evropski ekonomisti prošli kroz „školu” Goldmana Saksa. U krugovima finansijske špijunaže, smatra se da interese Goldman Saksa u Evropi zastupa vlada Nemačke. Takođe, praksa i iskustva govore da Goldman Saks u Evropi ima svoga „policajca”. On se zove: Evropska centralna banka (ECB).

Treba iz perspektive ovih činjenica gledati mehanizam ulaska Goldman Saksa u Srbiju. Mada je to poznato u svetu finansija, Goldman Saks je klasična zelenaška finansijska korporacija koja diktira život gotovo čitavog kapitalističkog sveta i doslovno kupuje i ljude i države širom sveta. U ovom slučaju, ima nameru da „proguta” Srbiju kao državu, na način na koji je to uradila sa Grčkom koja će do 2034. godine otplaćivati 500 miliona evra godišnje, zahvaljujući takvim „dobročiniteljima”. I to je, sasvim izvesno, ono što Srbiju čeka, u znatno gorem vidu nego što se to desilo sa Grčkom. Goldman Saks je Grčku bacio u dužničko ropstvo, a onda joj je ponudio „spasenje” i na tome već zarađuje milijarde dolara.

Pala je pred ovim lopovskim gigantom i jedna velika nemačka banka, a zbog „kopiranja” Goldman Saks poslovanja, pala je i slavna Bundes banka, pali su potom i mnogi nemački ministri, pa je otišla i dugogodišnja kancelarka Merkel. Zašto bi Srbija bila izuzetak?

Ali, da bi projekat kupovine čitave države Srbije sasvim uspeo, potrebno je imati lojalnog vladara i njegove ministre. Vučić i Siniša Mali su se predstavili strvoderima iz Goldman Saksa onakvima kakvi i jesu: lojalni svakom kriminalnom preduzeću u kome vide makar malo profita za svoj klan. I posao je mogao da krene. Istina, takav veleizdajnički „materijal” kakvi su njih dvoje, nije trebalo puno nagovarati. Brzo je izvršeno udruživanje Beogradske berze (BELEX) i Atinske berze (ATHEX) zbog navodnog „uvođenje novih finansijskih instrumenata u Republici Srbiji, kao i pristup velikim međunarodnim investitorima Beogradskoj berzi”.

Ili, kako je to rekao Siniša Mali, a kriminalac veliki: „Ovo strateško partnerstvo omogućiće dalji razvoj Beogradske berze, a investitori, kako strani, tako i domaći, lakše će joj pristupati. Posebno raduje što će ovo partnerstvo omogućiti vidljivost i pristup Beogradskoj berzi velikim međunarodnim investicionim bankama, poput Goldman Sachs, JP Morgan, UBS, Credit Suisse, Merrill Lynch i njihovim klijentima”.

Zašto spajanje Atinske berze i Beogradske berze? Jednostavno, jer će jeftinom kupovinom srpskih resursa, kompletne države i njene pokretne i nepokretne imovine, preko te dve berze, omogućiti da Grčka makar delimično „kompenzira” svoje dugove prema Goldman Saksu. Lojalnom vladaru Srbije i njegovom klanu, stvorilo bi profit. U trećem činu, Srbija bi bila potpuno demontirana kao država, a upravo bi stručnjaci Goldman Saksa, koji se već spremaju za ovaj posao, bili „stečajni upravnici”.

Hoće li pre toga Vučić i njegova mafija biti počišćeni od strane poverenika sa Istoka, to pitanje razmatra i Goldman Saks, koji je uvek najviše zarađivao u najvećim krizama i čitavim nacionalnim i državnim tragedijama.

Stvaranje saradnje Atinske i Beogradske berze je mali ustupak Vučićeve mafije prema ovom najvećem svetskom bankarskom mešetaru, zbog velikih očekivanja i velikih profita zarad što dužeg ostanka na vlasti. Tako je bahati kockar tuđom imovinom i tuđim životima, pa čak i tuđom državom (jer je Samodržac nikad i nije doživeo kao svoju!), upao u jamu iz koje se neće izvući. Jer, pred Goldman Saksom, pale su i mnoge vlade u Americi, Evropi i širom sveta.

U vreme kad je u Americi dnevno bez posla ostajalo preko 600.000 ljudi, predsednik te zločinačke korporacije, koja je dovela do takvog stanja, sebi je odredio godišnji „bonus” od blizu sedam miliona dolara! Vlada Baraka Obame, odlučila je da plati štetu koju je Goldman Saks proizveo, što nije iznenadilo one koji dobro poznaju snagu ovog „paralelnog sveta”, pred kojim je i predsednik SAD, samo običan državni službenik koga malim pritiskom „na dugme” Goldman Saks okreće u pravcu svojih interesa. Jer, savremeni nastavljači neoliberalnog kapitalističkog divljanja, imaju potrebu za ovakvim finansijskim čudovištem. Otuda i volja američke „duboke države” da Goldman Saks bude to što jeste.

Poslednjeg dana jula meseca 2019. godine, u svojstvu ministra finansija, Siniša Mali, potaknut razgovorima sa ljudima iz Goldman Saksa, spektakularno najavljuje na naslovnim stranama Vučićevih biltena, „Deset milijardi evra novih investicija!”, što je navodno trebalo da ohrabri evropske investitore, pa i one azijske, pre svega iz Kine i arapskih zemalja, da se i dalje klade na Srbiju, ulažući u nju.

Davne 1990. godine, Goldman Saks je uveo na velika vrata u svoje sedište armiju vrhunskih matematičara, pa čak i matematičara-istraživača koji se bave eksperimentalnom matematikom. Tim činom su mozgovi ove zloglasne korporacije počeli dugoročni projekat za XXI vek, prostije rečeno: podigli su klasičnu bankarsku pljačku na naučno istraživački nivo!

Kad su se njihovi stručnjaci 25. jula davne 2013. godine pojavili u Srbiji, odmah su istakli da im je Srbija „pogodan partner” za ulaganja u formiranje obaveznih rezervi naftnih derivata, dokapitalizaciju RTB Bor, ali i u agraru. Obišli su tom prlikom gradilište nove topionice bakra i rudnike, ne bi li se na licu mesta uverili u mogućnosti ulaganja u energetiku, metalurgiju i poljoprivredu.

Ali, u delegaciji Goldman Saksa, bio je i Rijad Jusuf, direktor za tržišta u razvoju u sedištu „Goldman Saksa” u Njujorku, te Dejvid Galager, direktor za robu u kancelariji za međunarodne odnose u Londonu i Leor Seder, direktor za lokalno poslovanje. Rijad Jusuf je kasnije bio jedan bitan posrednik u slučaju ulaska firmi arapskih feudalnih familija u srpska državna preduzeća. Evropska banka za obnovu i razvoj, po „nacrtu” Goldman Saksa, u Srbiji je dokapitalizovala Komercijalnu banku i „MK grupu” pa je na taj način postala njihov suvlasnik.Dokapitalizacija i lagano preuzimanje delova a kasnije i čitavih kompanija, to je specijalnost tradicionalnog načina poslovanja Goldman Saksa.

Militantno krilo ove lihavrske korporacije, radi na podrivanju, subverzijama, podvalama, i prodaji rizičnih paketa akcija i slično. Bilo koji način da primeni na već opljačkanoj Srbiji, biće to predstavljeno kao „spasenje” jedne ekonomski urušene države, a vlada Vučićevog režima već nekoliko puta se pohvalila da će joj „biznis” sa Goldman Saksom biti reklama u poslovnom svetu.

A, kako naš mudri narod kaže, čime se budala hvali, toga se pošten čovek stidi.

A 1.

O biću i karakteru Goldman Saksa

Korporacija Goldman Saks bila je između ostalog optužena i za veštačko podizanje cene fosilnih goriva, špekulacijama na berzi takozvanim terminskim ugovorima za naftu.

U avgustu 2011. godine, pojavili su "poverljivi dokumenti" sa"detaljima pozicija" na tržištu naftnih terminskih ugovora nekoliko investicionih banaka, uključujući još i Morgan Stanley, JPMorgan Chase, Deutsche Bank i Barclays, neposredno pre velikog skoka cena nafte u leto 2008. godine.Prisutnost investicionih banaka sa ogromnim sredstvima, počelo je da smeta na tržištu nafte zbog podređene ulogetradicionalnih učesnika na tržištu.

Mnogi su i javno prozvali bankarske špekulatne da niti su proizvodile naftu niti su ikada imale fizički posed spremišta sa naftom niti su je kupovali i prodavali. Ali, cinizmu Goldman Saksa nije bilo kraja. Neposredno pre nego što je sirova nafta dosegnula rekordnu visinu sredinom 2008. godine, čak 15 najvećih svetskih banaka kladilo se javno da će cene pasti, a Goldman Saks je prvi otvorio tu „kladionicu". Mehanizam Goldman Saksa sličan je svakom „ekonomskom ubici" na terenu zemalja takozvanog trećeg sveta, i svako investiranje u propale projekte kao što je Vučićev režim, savršeno odgovara američkom „političkom krilu" ovog finansijskog čudovišta. Rušenje država putem njihove „berzanske prodaje", potpuno se slaže sa politikom globalnih diverzija SAD širom sveta.

Još ukoliko „provereni neprijatelji" Amerike imaju kakve vredne investicije u tim zemljama, diverzija preko Goldman Saksa ima veći efekat od višemesečnog bombardovanja. Jer, Goldman Saks nije klasična investiciona korporacija. To je krstarica naoružana najboljim stručnjacima, najjačim političkim vezama u svetu, namere su joj ubilačke i ko god se popeo na njenu finansijsku platformu, postradao je. „Preživele" žrtve Goldman Saksove pljačke znaju i da se osvete.

Nedavno je žrtva pogrešnih odluka bio i Nikolas Valc, jedan od izvršnih direktora međunarodne investicione banke Goldman Saks. Navodno, preminuo je nakon nesreće na rekreaciji. Plutao je udavljen u jednoj maloj luci na Long Ajlendu. Valc se kompaniji pridružio 2000., a 2010. promovisan je u direktora.